Требају нам мајке а не жене у црном!

Пише: Игор Ђурић

   

                           

Како говорити о напретку у земљи где се годишње изврши више прекида трудноће, него што буде новорођених беба?! 

Сваку следећу годину, због већег броја умрлих од рођених, Србија дочека са 40.000 мање становника (по простој рачуници на сваких 15 година нас је око пола милиона мање). Сваке године нестане један град величине Вршца. Уз оних 70.000-так абортуса, то је око 100.000 људи годишње мање. То је већ једна цела општина величине Чачка. Најгоре је што се сматра да је број абортуса дупло већи (око 150.000) када се додају и они нелегални који нису евидентирани, што је величина једног целог Крагујевца. Поред тога, са просечно 41. годином старости спадамо међу најстарије нације у свету, док смо 1874-те године са просечном 21. годином старости били најмлађа нација у Европи (за четири године Србија ће извојевати самосталност). У најкрвавијим ратовима се не губи толико људи колико ми губимо у миру и ''просперитету'' а Србија је имала већи наталитет у време балканских и светских ратова него што га има данас. Шта ће нама непријатељи кад држава која губи преко 100.000 људи годишње, даје милионе евра да сперма заврши у чмару где нема јајне ћелије, а ММФ буде срећан?!

2016. године је у матичне књиге уписано најмање новорођене деце у историји новије српске државности, што ће рећи у последњих 150 година. Безнађе, то је одраз у огледалу просечног Србина и Српкиње. Чињеница да Српкиње убију више српске деце од свих осталих који нас убијају, говори да смо дотакли национално дно. Морални људи би устукнули пред оваквом катастрофом. Запитали би се: вреди ли та шака златника коју добијају наспрам апокалипсе која прети њиховом народу?! Устукнути! Устукнути треба! Сви! Променити се, повући се, створити услове да дође неко ко ће створити услове. Није у питању само материјална позадина проблема (најбољи пример за то су Шиптари). Јесте важна али није најважнија. Неизвесност и страх, али пре свега духовно безнађе, су у питању. Неваспитање погрешним васпитањем. Те младе жене не убијају своју децу јер немају хлеба већ их убијају зато што немају вере у себе и немају наде у боље сутра. Живе у друштву где су праве вредности сахрањене, између њих пре свих: породица, и што сматрају да у овом друштву егоизма и грабежа њихова деца не требају да живе у систему где је примат мајке заузела силиконска спонзоруша.

Млади људи су измрцварени, преварени, експлоатисани, понижени, потцењени – и они зато не желе да рађају децу која ће све то исто доживљавати. Како рече мој син: „Ћале, чини се да ништа друго не раде до тога да се труде да убију смех, песму, срећу, љубав. Где год примете да су људи срећни и задовољни - они то крену да уништавају“. Да, политичари ове земље, сви - и то у неколико деценија уназад, су одузели овом народу осмех, песму и срећу. И љубав. И дечији плач. Ова држава ради за оне који не желе срећне људе, већ желе уплашене и задужене робове. Ова држава ствара друштво у којем ће уместо деце – родитељи носити пелене! На радном месту! Родитељи нерођене или убијене деце!

Када се свему овоме дода и бежање људи из земље, те страшна и катастрофална политика партијске негативне селекције кадрова и партијско запошљавање, велика смртност услед неадекватног лечења, урушен систем образовања и пропао систем вредности – Срби се налазе пред катастрофом гором од било које која их је задесила кроз историју. То што нема кама и јама, не значи да нисмо жртве геноцида.

Нисам ја од оних задртих конзервативаца који се залажу за рађање по сваку цену, да се размножавамо као животиње или примитивни народи. Али! Нација која макар не може просто да се репродукује, да буде макар на нули, или у благом плусу, јесте болесна нација и нема већег проблема за њу од тога. Модел економије који ствара уплашене, зависне и презадужене људе, не може помоћи таквој нацији. Нама је потребна држава без сиротиње а не држава богаташа. Боље је социјално одговорна и сиромашна држава, него сурова неолиберална квази-држава богатих појединаца и сиромашног народа, која уништава сваку жељу за животом и убија сваку клицу људскости и среће. Нама треба: НАША ДРЖАВА!!!

Грађанска Србија и пробушени куртони!

Пише: Игор Ђурић

Грађанска Србија може бити само национална. Када правилно прихватимо национално онда је лако шајкачу заменити шеширом. У питању је супериорност или инфериорност. Када национално чврсто стојите са обе ноге на земљи, онда грађанско није баласт већ је предност, лако се прихвата и националним идентитетом допуњава. Када се, пак, националног одричете и стидите зарад грађанског, онда нисте ни у једном заиста и искрено. Онда своје грађанско доказујете негирањем свог националног – а то не ваља. Не можете постати Мика негирајући да сте Пера, већ само доказујући да можете бити и Мика и Пера. Грађанско треба да буде еволутивни корак од националног ка универзалном, природан и дијалектички. Где год да одете, на било који део света, кад се са неким упознате увек ће вас питати ко сте и одакле сте. Национално је ваша лична карта: име, презиме, нација...

Идентитет је важан за појединца. Често за некога кажемо да је ''јака личност'' јер држи до себе, својих принципа, свога идентитета. Исто је и са народима. Док велики народи свој колективни национални идентитет уопште не доводе у питање, они исти, са друге стране, траже од бројчано слабијих народа да се одрекну свог националног духа као нечег превазиђеног и штетног, а уистину, јер се тога највише плаше. Када желе да поробе и униште један народ онда насрћу на национално а подржавају грађанско. Кад хоће да те окупирају онда покушавају да униште националне вредности уз помоћ грађанског баљезгања.

Заблуда грађански опредељеног појединца у Србији лежи у следећем: жели да буде јак индивидуалац, хоће да његова породица буде снажна, ситуирана и хомогена, да његова фирма буде јака, да његов клуб побеђује, а труди се и ради да његова нација (самим тим и држава) буде духовно и физички унижена и уништена. Е, па то не иде и не може. Не можете бити јак индивидуалац са јаком породицом, у девастираној нацији (можете бити јак индивидуалац у таквој ситуацији само ако се борите да повратите националне вредности које се гуше и урушавају на силу). То су већ покушали комунисти и није ишло. Знамо како се завршило. Тако ће се завршити и са тренутним процесом ''де-србизације'' у циљу светле ''европеизације''.

*

Већ, помало, боде очи и вређа разум непрестана прича о ''паду система вредности'', код нас, у друштву и држави, те, ето, то је кривац за нашу лошу ситуацију. Мало-мало, па се неки паметњаковић појави и дефинише нашу пропаст или објашњава неки проблем: ''пао систем вредности'', вели такав. Као да је то ''оперативни систем'', па може да пада и да се диже. Међутим, ако такав пад система вредности и постоји код нације, то је исто као кад се догоди пад имунитета код појединца. Када се то догоди, и у једном, и у другом случају, свакаква болештина се појави и развија.

Ипак, систем вредности је, пре свега, индивидуална ствар. Није то опште прихваћени збир правила, већ индивидуално и лично равнање према неком етичком или естетском нивоу. Када стварате, на било којем пољу људске делатности, ви поред себе не држите свеску са списком ''система вредности'', па на основу тога радите. Ваш квалитет одређује ниво вашег система вредности. Управо, тзв. ''пад система вредности'' ствара могућности да урадимо много више, јер је лествица ниско постављена и лако ју је прескочити, те лако бити изнад тренутног система вредности. Поготову када је уметност у питању. Да не говоримо о етици и моралу. Ако је систем вредности урушен то нас не спречава да будемо поштени и вредни. Напротив!!!

Најглупље и веома лицемерно је када се у медијима појави неко ко каже ''да је урушен систем вредности'', са изразом лица и ставом како он није део тог урушеног система, а, у ствари, управо тај и њему слични највише доприносе да много тога не ваља и много тога се вреднује погрешним мерилима. То обично говоре људи који директно долазе из тог урушеног система, који су производ те вредности, и да су ствари само мало боље, они се никада не би ни чули, ни видели, а камоли давали мишљења о систему вредности који их је породио. У порушеном систему вредности наравно да никада у први план неће изаћи они који су изнад тих вредности, већ управо, продукти тих вредности. Да не би сте били део урушеног система вредности, морате бити ван свакога система, осим нервног система, система за крвоток и система за варење. За једно друштво је много важније да функционише правни систем. Правни систем је најбољи контролор система вредности. Јер, код нас, чак и када крше закон они то објашњавају падом система вредности.

Систем вредности је и ствар укуса. Елита никада није имала укуса, она само прати моду и диви се медиокритетима и естради. Појединац може имати укуса. Ако желите да спознате ко има а ко нема укуса, па самим тим и мерило за систем вредности, не гледајте платна на његовом зиду и аутомобиле у његовој гаражи, већ гледајте са киме (или: чиме) живи дотични-на. Када видите брачног друга или пријатеље особе коју процењујете, биће вам јасно имају ли укуса и какав је тај укус и по којем систему вредности се равнају.

Мој систем вредности је висок и великих очекивања. Тако је и код људи са којима се дружим. Урушен систем вредности је код оних људи које избегавам и које критикујем. Дакле, има више система вредности, добрих и лоших, а каква ће бити свеприсутна слика, зависи од тога који ће преовладати. Притом, уопште не мислим о политици. О њој следе редови...

Пита мали Индијанац оца:

- Очи, зашто се моја сека зове Златна Долина?

- Знаш, сине мој, ја и твоја мајка смо били опчињени природом једне долине и ту смо зачели твоју сестру.

- А зашто се мој старији бата зове Снежна Мећава?

- Зато што је зачет једне вечери у вигваму док је напољу беснела снежна олуја.

- Имам још једно питање, оче...

- Слободно питај Пробушени куртону, сине мој...

Дакле, како дефинисати данашњи српски духовни систем вредности који директно одређује какав је политички систем вредности? Он се може дефинисати системом ''исправних и пробушених куртона''. Све што је добро ејакулира у исправном куртону, не изађе напоље и ништа се не породи и изроди из тога. Што не ваља, исцури из пробушеног куртона. Наш проблем је, дакле, технолошке а не духовне природе. Како натерати данашњу елиту и духовне-етичке куртоне да навлаче исправне презервативе како се њихово семе не би ширило и размножавало? Тешко. А како им онда доакати? На тај начин што ће права елита, уметничка и научна, људи од морала и части: да пробуше своје куртоне и да свој квалитет разлију по нацији. Морамо да духовно силујемо своју нацију да би породила нешто добро. Лепим не иде, јер битанге ваше лепо понашање увек схвате као слабост.

*

Пита ме:

- Где би волео да отпутујеш на одмор? Малдиви? Хаваји?

- Волео бих да одем у Бања Луку, на неколико дана – одговорих.

''Сељачина'' – помисли она.

''Јадница'' – помислих ја.

Од набреклих силикона на уснама нисам успео да јој видим лице. Она после мог одговора није ни хтела да гледа у моје. Да сам успео да јој видим лице, можда бих се сажалио на њену душу. На жалост, није ишло: лице се није видело а силикони за душу још нису пронађени.

*

„Верујем да је машта јача од знања.

Да је мит моћнији од историје.

Да су снови снажнији од чињеница.

Да нада увек побеђује искуство.

Да је смех једини лек за тугу.

И верујем да је љубав јача од смрти“.

Роберт Фулгам

За курварлук, треба имат' душу.

Пише: Игор Ђурић

Романтику су прегазили точкови џипова. Емоција нам је огољена интернетом. Еротику је убила дигитална камера. Приватност нам је однео мобилни телефон. И, сада, без љубави, сласти, страсти и душе, гледамо како други имају боље џипове, бржи интернет, више пиксела и тањи андроид. Незадовољни собом. Не осећамо ништа. Сматрамо да тако мора бити и да је тако одувек. А, није! Некад смо писали писма.

*

Човек треба молити Бога да доживи дубоку и спокојну старост, али Га уједно треба и молити да у тој старости буде способан да разуме млађи свет око себе. Другим речима: старост без мудрости не значи пуно никоме – ни ономе ко је стар, нити онима који морају са таквим да живе.

*

Цивилизацијски и културолошки мени за узор не може бити свет у којем постоји занимање под именом „кардашијан“. Зато на власти у Србији не смеју бити они који то желе да постигну полу-производима и пројектима под именом „сораја“ (итд). Све остало могу да разумем: и певачице које не знају да певају, и глумце који не знају да глуме, и писце који немају душу за писање. Они ипак нешто раде, макар и неуспешно. Али да неко зарађује милионе а да нико не зна чиме се та бави и шта уме да ради, е, извин'те, то не могу да прихватим. Курве?! Не, нема то везе са тим племенитим занимањем. За курварлук, класичан, треба имат' душу. За духовни курварлук, наравно: не! Али, откуд духа, поменутим?

*

Кад сам био млад (или: млађи) ја сам много лакше одржавао и неговао свој идентитет. И био сам много храбрији у истрајавању да сачувам своје ''ја''. За храброст није чудо: био сам сам. Сада нисам. Имам одговорности и према другима. Међутим, са осамнаест година сам се више осећао уметником и писцем (иако до тада нисам написао ни реда изузимајући младалачке и плачипичкасте дневнике) него данас. Да, знам, има то везе са годинама, мудрошћу, искуством. Све то знам. Али, то може да има важности за обичне људе. Зар за уметнике важе иста правила? Зар не би требало да ме иста идеја са истом енергијом, снагом и лудилом води напред, у непознато додуше, али: напред!!! И: увек.

*

Хватам себе како саучествујем у малограђанским ритуалима где свако свакога оговара и пљује али из неких недефинисаних, а свакако мазохистичких, разлога и порива, свако се са сваким виђа и дружи. Тим ритуалима ја орасположим и охрабрим нешто личне сујете и потребе да будем приземан али са друге стране губим на ширини и дубини духа (а немам ионако ни једно, ни друго, плитак сам и узак). Човек тако постаје закерало и циција - што ја свакако не желим да будем.

*

И најгора камењарка може за тили час да се привикне на богат живот из сиромаштва. Само права жена, од карактера, може достојанствено да прихвати сиромаштво из богатства.

*

Постоје неке партије покера које се једноставно не могу добити. Иако си мајстор, иако те 'оће карта ко кобилу она ствар, иако свако губи бар по некад а ти никад, иако их на крају све истапијаш до последње паре – кад изађеш у ноћ, они те сачекају на ћошку, пребију ти главу и отму паре.

И ти све то знаш! Знаш да не можеш добити, јер са таквим играчима си сео, са шљамом који не признаје никаква правила, са битангама којима ништа свето није, и поред тога што је твоја партија унапред осуђена на твој пораз: ТИ ИГРАШ!!!

То су Срби и то је Србија, ви будале, споља и унутра, који нас не познајете!!!

*

Говорити мудро, данас и у Србији, бесмислено је. Нико никога не жели да саслуша или, не дај Боже, послуша. У Србији данас људи само вичу једни на друге, вређају се и лажу. И на тај начин једино и комуницирају. Мудар говор не слушају и обично за њега кажу да је досадан.

Ја'на ти мајка: кад ти ја ваљам.

Пише: Игор Ђурић

Душа је увек чинила чудан избор мојих чежњи. Ја сам жудео за нетипичном и неканонизованом лепотом. Не ка савршеној лепоти већ ка савршеном недостатку. Не ка сласној ситуацији већ ка слатком наговештају. Ја сам жудео. Кад су жене у питању веома рано сам схватио да се иза лепоте крије празнина а иза недостатака личност. И тај би ме недостатак у потрази за личношћу више освајао и опијао, стварао ми чежњу и страст већу од лепоте која би најчешће била толико празна да чак није давала ни свој одраз у огледалу.

Има и друга страна. Кажу људи: плаше се лепоте. Ја се гадим лепоте, то јест онога што је таблоизирано прихваћено за лепоту, јер ме подсећа на моје недостатке али уједно и на моје предности. Када се нађемо у друштву лепих жена и мушкараца, онда кажемо: дух је важан. Када нас засене јаким духом, онда кажемо: снага је важна. Кад нас победе снагом ми кажемо: лепота је непобедива. Човек сматра да је најважније оно што има, то јест, оно што нема.

*

Вако, дош'о си што ти требам. 
      Другче не би. 
      Не сјећам се кад си задњи ма' до'одио. 
      Нит си зва'. Нит писа'. Абере нијеси сла'. 
      До овог пошљедњег: да стижеш. 
      Поздрављ'о си ријетко. 
      И то невољно. Врло. 
      И рад реда чистог. 
     Сад те ето, све се смјешиш, раме ми отпану кол'ко бијеш по њем'. 
     Да ти речем: све ти џабе. 
      Очињег ти оца. 
      Кад само ја оста. 
     Да ти вељу: све ти просто. 
      Ја'на ти мајка: кад ти ја ваљам.

(Посвећено Матији)

*

То што ја нисам романтичан у прози и стварном животу (мада је по мени проза ''стварнија'' од живота) највећма су криве жене. Када сам стасавао и упознавао их, ствари су стајале овако: што сам бивао пажљивији, нежнији и романтичнији, то су ме више одбијале, понижавале и презирале, а што сам био већи скот према њима то су ме више волеле и јуриле. Ја сам само посезао за оним што ми се више исплатило. Жене траже романтику само од мушкараца који им ништа не значе, разоноде и разбибриге ради. Од оних до којих им је стало (из разних разлога и сумњивих побуда) нису тражиле ништа ни налик лирици – најчешће су тражиле тврду епику. Лирика може после, не нужно, уз цигарету.

*

Ако искрено и из потребе желите некоме да помогнете онда вам од друге стране не сме бити узвраћена нити реч „хвала“. Реч „хвала“ је прескупа ако је у питању права и искрена помоћ. Прескупа! Кад некоме помогнете заузврат тражите само ћутњу а када добијете смешак сматрајте да вам је дупло враћено то што сте дали или учинили. Најзад, не дозволите никада себи речи: „А толико сам учинио за њега“ – јер, ако их изговорите, онда сте лицемер најгоре врсте и никоме нисте помагали већ сте најкварније трговали.

*

Кад је књижевност ЛЕПА онда је ГЛУПА, а када је глупа онда је ЛАКА, а када је лака онда је МАСОВНА, а када је масовна онда је КРАТКОТРАЈНА – а кад није ВЕЧНА онда није КЊИЖЕВНОСТ.

Са друге стране, обожавамо лепе, глупе, лаке жене, желимо да будемо у маси њихових обожаваоца, макар и краткотрајно, најбоље вечно – кад се заљубимо. То што књижевност „НИЈЕ“ а жена „ЈЕСТЕ“ - мушкарци обично никада не схвате или погрешно схвате. Зато жене читају лепу и лаку књижевност тражећи у њој љубав и романтику, а мушки јуре лепе и лаке жене тражећи од њих сласт и секс. Жене макар нешто читају, мушкарци углавном буду прочитани. Ипак, нађу се на пола пута. Кад се све то измеша, некад испадне и добро: буде свега.

МАГАРЦИ И МОНДИЈАЛИЗАМ

Пише: Игор Ђурић

Српском културом владају полупроизводи, модификовани алтернативци који никада нису савладали класику. Ако цео уметнички живот останете авангарда онда сте неуспели експеримент звани: магарац. Српском културом владају магарци. И, по која: магарица. Уметници, за то време, раде ко коњи не би ли преживели.

Српском уметношћу владају медиокритети али су им се опасно приближили медио-кретени!!!

*

Храброст без сагледавања и схватања последица тога чина није вредна. Једина и вредна храброст је она коју човек испољава када је свестан свих последица: могућих и извесних.

Људи су најчешће храбри јер у подсвести мисле да их та храброст неће ништа коштати. Или: из лудости. Међутим, мало је оних који су истински храбри а када су стопроцентно сигурни да ће изгубити много или све.

*

Чега се људи највише гаде? Онога што цео живот носе у себи: гована.

Шта људи не разумеју? Оно што имају у себи: душу.

Чега се људи највише плаше? Онога што тиња у њима: болести.

Може и овако:

Чега се људи највише гаде? Онога што их цео живот окружује: смрада других људи.

Шта људи не разумеју? Оно што их што је свуда око њих: космос.

Чега се људи највише плаше? Онога што им долази споља: болести и убиства.

Људско тело је оно између унутрашњег и спољашњег, отуд смо тако крхки и подложни пропадању, јер, притиска те изнутра а не може да изађе напоље јер му не да спољашњи притисак ка унутра, па све остане на човеку (телу).

*

Више волим Бастера Китона од Чарли Чаплина и ако не волим ни Битлсе ни Стонсе. Мада сам својевремено више волео да гледам у сисе Доли Партон него да слушам Елвиса Прислија.

Разумете шта хоћу да кажем?!

*

Ако останемо без ичега - шта ћемо спалити кад будемо дигли револуцију?

Јер, ако револуцијом не срушимо - како ћемо онда градити ново и боље?

Само револуцијом можемо покренути прекинуту еволуцију.

Еволуција је потребна како би смо престали да будемо мајмуни и најзад постали људи.

Нисмо људи јер дозвољавамо да са нама раде како им се дигне и шта им падне на памет а нисмо ни мајмуни јер немамо ни за банану.

Али, имамо кору од банане на којој би неко требао да се склизне и падне.

Тада треба спалити све старо и изградити још старије: да се вратимо на место где смо стали а како би наставили даље.

*

Постоје неки мондијалисти, Хрвати, који живе у Србији, који су против рата, против злочина, увек критички говоре о Србији. Никад не помињу Хрватску.

Постоје неки мондијалисти, Бошњаци, који живе у Србији, који су против рата, против злочина, увек критички говоре у Србији. Никада не помињу Босну.

Постоје неки мондијалисти, Црногорци и Албанци, који живе у Србији, који су против рата, против злочина, увек критички говоре о Србији. Никада не помињу Црну Гору и Албанију.

Постоје неки мондијалисти, Срби, који живе у Србији, који су против рата, против злочина, увек критички говоре о Србији. Никада не помињу Хрватску, Босну, Црну Гору и Албанију.

Свима је заједничко, поменутим мондијалистима, да  сплачину кусају са српског корита, да су им некретнине у Србији и да су на њеном буџету од када знају за себе. Макар им се треба признати доследност: сви једно говоре и против једнога.

О НАРОДУ И СТОЦИ!

Пише: Игор Ђурић

Чега ће се сећати младе спонзорушице кад зађу у године кад више нико неће хтети да купи њихово друштво? Сетиће се како их је неко частио ручком на неком сплаву па су оне после морале томе некоме да се дају?! Чега ће се сећати дечаци којима не можеш више ништа да дарујеш а што би их обрадовало и чија су ишчекивања несразмерно већа од њихових способности?! Шта год да им даш има од тога боље и скупље (сматрају они, мада су у праву, у суштини).

Не, није класичан жал за прошлим временима једног олињалог ђилкоша. Није!!! Сад не постоји никакво ''време''. Не постоји оно чега ће се сећати. Или се варам? Не! Покушавам да размишљам њиховим главама у њиховим годинама. Даље од силикона и мобилних телефона нисам стигао.

*

Многи људи су „поштени“ зато што нису имали могућности и храбрости да некажњено буду непоштени. Доста људи је поштено из чистог кукавичлука а не из моралних вредности. Лажни морал је гори од неморала – неморалнији је. Има морала из чисте глупости: тако треба да буде, тако су радили наши стари, ми за боље и другачије и не знамо.

Има морала из естетских порива: нисмо преварили (не-преварили) жену зато што смо верни већ зато што нам је доступни предмет са којим би варали одвратан (жена-предмет, мушкарац-предмет). Нећу ни помињати случај да смо у 99% верни својој жени зато што нити једна друга неће са нама. Верни смо из нужде а не из намере.

Само морал који кошта – прави је морал. Кад морамо да се уздржимо или одрекнемо. Морал због којег се ничега не одричемо - ни сам не вреди много. Морал на речима - морал је свију, то није тешко, чак је свеприсутно. Међутим, када треба зарад морала пострадати или остати без нечега – е, то је већ нека друга прича. Кад те нико не види, кад можеш проћи од људи и закона некажњено, кад ће у односу са људима бити све као и јуче – тада се одлучује о моралним вредностима. Посегнути или не?! Питање је сад. Лагати или не лагати, красти или не красти, држати до речи или не – то су дилеме које решава закон или морал. Кад можемо а нећемо потпуно је различито од: кад нећемо јер не смемо.

Е, о моралу сам ја нашао да размишљам. То значи да немам о чему другом и да немам ништа друго.

*

Голотиња је исто што и искреност. Када смо голи онда је наше тело искрено. Је ли исто и са душом? Са бићем? Облачењем прикривамо истину. Духовном надоградњом стварамо лажну слику своје душе. Међутим, као што тело неогрнуто одећом дрхти од хладноће, тако и душа неогрнута духом дрхти од своје простоте.

*

Тешко се одричем лоших навика. Лоше навике су, као по правилу, штетне по здравље. Једино кад се не осетим добро онда се уплашим па обећавам сам себи: свашта. Наравно, скоро никада не испуним обећање. Обећања трају а осећај истрајности је присутан само док траје страх. Чим страха мине, човек (то јест: ја) наставља по старом. Само, и то има неке своје границе, тело изда (пизда), душа поружња (курва): ето...

*

Он је човек који за свакога успе да пронађе неку ружну реч.

Свако жели да игра центарфора – на почетку. Селекција најбољима приушти ту привилегију, док друге, мање успешне, распореди на бековске позиције. Он је био човек који је од почетка хтео да буде бек, мрзећи у својој осредњости све испред себе, поготову центарфоре. Мрзео је и голмане. Највећу бол му причињава туђ успех. Своје неуспехе није болно преживљавао јер је био жилав. Међутим, туђ успех је увек за њега бивао нож директно заривен у срце.

*

Народ чија стока није здрава и лепа ни сам не може бити: леп и здрав. Где краве нису чисте, овце беле, свиње гојне а пси грациозни – не може се очекивати да тамошњи народ буде физички и ментално здрав. Где су звери бројне ту је и народ здрав и бројан. Где има чисте воде и истог таквог ваздуха има таквог и народа. Када један народ запусти природу која га окружује, нарочито домаће животиње, онда је он већ закорачио у своје ментално и физичко пропадање. Где у пољима видите лепу и здраву, однеговану и гојну стоку: ту се не брините за народ. Где је марва мршава и прљава а политичари гојни и лепи - ту је народ стока!!!

СУВОПИЧАСТЕ МИСЛИ Игора Ђ.!

Пише: Игор Ђурић

ПРВИ ДЕО!

 Ко секс сматра само коитусом или његовим најважнијим делом, тај не зна ништа о томе и није осетио оно најбоље. Коитус је само нужно зло, убрзавање ствари за немаштовите сировине. Секс је игра, машта, непрестана промена, истраживање, увођење новог. Добро, то је некада и коитус, или-ти што би рекли: сношај. Сношај, сам по себи, представља и јесте вулгаризација секса. Машта од секса може учинити уметност. Чак и од порнографије. Само се треба играти.

*

Постоје жене које у себи имају искрене љубави за више мушкараца: истовремено. Постоје мушкарци који искрено желе много жена: истовремено. Има, и таквих жена. Али, нема мушкараца као што су прво поменуте жене! Мушкарци не мешају љубав и страст. Једино жене то искрено могу доживљавати заједно и уједно.

*

Паланка је неостварени град или село које је прерасло своје атарске опанке. Варош је остварена по себи и за себе, али је несхватљива граду, понајмање: малограђанима. Можда су варошани мали грађани и велики сељаци али само у великим градовима има сељачина и малограђана.

*

Што је више књига продао то је писац морао правити веће компромисе са својом литературом. Треба ли нагласити да су трули компромиси у питању?!

*

Мушки углавном не воле сувопичасте, као што женски не воле малојајасте. Жена без дупета је ко село без цркве. И, док је дупе код жене чисто физичка ствар, муда су код мушкарца више карактерна особина. Мудо, мушко има или нема: у глави. Доле могу бити као кликери а опет да се тај слови мудоњом. И: супротно! Руска пословица каже: „Навалио у курјаке а репина му псећа“.

ПС

Срби се у последње време слободно могу назвати „кликерашима“ – у сваком погледу.

*

Читајући ту књигу многе ствари нисам разумео. То је у мени пробудило сумњу да је књига можда добра?!

*

Толеранција, то је: кад саобраћаш само са истомишљеницима.

Нетолеранција је кад те силе да слушаш оно са чиме се не слажеш.

По мени, најважније људско право је могућност да будеш равнодушан. Важно је и да увек имаш могућност да избегнеш неистомишљенике. Требаш се увек борити да чујеш и радиш само оно што се теби свиђа и да никада не убеђујеш оне који са са тобом не слажу – како си у праву. Њих се треба клонити или, кад се то не може: уништити. Ма како, најбоље: игнорисањем.

*

Као што покварени сат два пута дневно показује тачно време, тако и човек за свога века уради само две праве ствари: роди се и умре!

*

Када бираш између своје вере и дететове вечере – онда избор није тежак и није твој!

*

- Како је било на прослави?

- Присуствовао сам веселијим сахранама.

*

Сваки од нас је остварени сперматозоид. То треба имати на уму кад размишљамо о људским величинама. Тумарали смо са милионима сабраће и ни сами не знамо како смо управо ми стигли до циља. Такозване људске величине су се слично оплодиле. Тумарали су у тами са милионима сличних и случајно налетели на право место. Случајно!!!

*

Чак се и хомосексуалци морају родити из хетеросексуалног односа.

*

Што имам мање цигара - то ми се више пуши.

*

Размишљања о вери: ја не верујем главом, сумњам душом а верујем путем симбола!!!

Овоме закључку припомаже ми властито а погрешно тумачење Јунга.

*

Као што мушко никада не треба да буде педер – тако свака жена макар једном у животу треба да буде лезбејка.

*

Некада су писци имали проблеме са критичарима а данас имају проблема са бројем „лајкова“.

*

Свакаквих будала има на овом фејсбуку. Али, има и дивних људи. Због ових других ја сам ту. То је као и животу, да би био у прилици да сретнеш правог човека мораш да се очешеш о стотину будала.

*

Паметна а лепа жена се мора трудити да изгледа како је глупа - уколико не жели да најбоље године свога живота проведе сама. Јер, лепота јој се може опростити и увек ће се наћи неко ко се исте неће уплашити. Лепоте и памети, међутим, заједно: сви се клоне и плаше. Пре свега плаше!!!

*

Видите, ја сам човек идеалиста. Кад већ није пронађен лек против рака и осталих тешких болести које убијају људе – за мене је највећи и најлепши изум човечанства: халтер који држи свилене чарапе на женским ногама. За мене је најмање испитан део наше планете онај део голе коже од чарапа до гаћица. За мене је шав на чарапама најбољи аутопут на свету, онај који води на најлепша места. Какви авиони и камиони, рачунари и терминали, то ме, бре, не интересује! Шта ћу? Така ми жица.

*

Човек је амбалажа за паковање гована. Углавном. По неки се роди и као уметник. Уметност избацује из себе да не би остала помешана са садржајем своје амбалаже.

*

Пут ка успеху не води дилемом: ко је непријатељ?; већ питањем: где је непријатељ?

*

Када те увреди онај кога волиш – то није увреда, то је: повреда!

*

И ја сам за то да се хомосексуалцима дозволи право да имају децу али само под условом да их сами, међу собом, у својим брачним заједницама: направе!!!

*

Не интересује ме да ли разумете или не, али морате примити к' знању:

БЕЗ ЕТИКЕ НЕМА ЕСТЕТИКЕ!!!

*

Оно што је за прост народ религија, то је за учене људе филозофија. Ретки генији утеху нађу у уметности.

*

Парадокс мушког рода: кад се родиш, једном дакле, изађеш из једног места, а онда се цео живот трудиш, док имаш снаге и мушкости, да се на одређени начин увек враћаш у то место.

*

Можда би смо се ми Срби боље понели у минулим ратовима да су нам противници у њима били часнији, то јест да су били бољи од нас. Овако, пошто смо сви мање више исти, и по добру, и по злу: према свецима и тропари.

*

Божанска течност и савршени нектар јесте сперма. Из ње настаје живот, из ничега постане живо биће које се рађа, развија и регенерише. Сперматозоид и јајна ћелија јесу савршенство генијалности природе, еволуције и Бога. Савршени механизми, паметнији и прецизнији од свих компјутера. Све справе које брзином светлости избацује индустрија нису ништа према генијалности оплодње: те справе могу све али не могу да роде ново биће из капи течности.

*

Прво тражиш: све или ништа!

На крају схватиш да је боље: ишта него ништа.

Прво је кад си млад. Друго: кад више ниси.

Између „све“ и „ништа“ срећан је онај који је уграбио „ишта“.

„Све“ је бесконачност.

„Ништа“ је ништавилост и нематеријалност.

„Ишта“ је духом осетљиво и материјално измерљиво.

„Све“ је сан.

„Ништа“ је смрт.

„Ишта“ је живот.

*

Мозак халапљивих тврдица је кучка у терању. Али: непрестаном терању. Халапљиве тврдице данас и код нас зову се контраверзни бизнисмени, али су ту политичари бирократе и остала трговачка боранија. Свакодневно, непрестано, њихов мозак заскачу керови незајажљивости, незаситости и похлепе.

*

Ја не пишем књиге. Ја само себи клешем надгробни споменик.

*

Људска глупост се најбоље доказује и види када се у мртвачком сандуку нађе заковано тело човека који је цео живот посветио стицању богатства.

*

Мишљење се може, и мора, променити и мењати пред новим сазнањима, искуствима и годинама на плећима. Оно што се не сме мењати јесте морални и етички приступ и став ма какво мишљење се износило.

*

Искуство је кад знаш али не можеш!

Неискусан може али не зна!

Некад искусан зна и може, али: неће!

По некад, неискусан може и зна, али: нема!

Само велики увек знају, могу, хоће и: имају. Само велики ''јебачи''!!!

*

Голотиња је исто што и искреност. Када смо голи онда је наше тело искрено. Је ли исто и са душом? Са бићем? Облачењем прикривамо истину. Духовном надоградњом стварамо лажну слику своје душе. Међутим, као што тело неогрнуто одећом дрхти од хладноће, тако и душа неогрнута духом дрхти од своје простоте.

*

Наш пут у Европу подсећа на човека који трчи око бандере у намери и покушају да га сам себи утера у дупе.

*

Он је човек који за свакога успе да пронађе неку ружну реч.

Свако жели да игра центарфора – на почетку. Селекција најбољима приушти ту привилегију, док друге, мање успешне, распореди на бековске позиције. Он је био човек који је од почетка хтео да буде бек, мрзећи у својој осредњости све испред себе, поготову центарфоре. Мрзео је и голмане. Највећу бол му причињава туђ успех. Своје неуспехе није болно преживљавао јер је био жилав. Међутим, туђ успех је увек за њега бивао нож директно заривен у срце.

*

Ако  хоћеш да будеш Робеспјер: мораш да шаљеш људе на гиљотину и да те на крају пошаљу тамо.

Ако хоћеш да будеш непознати сељак из Провансе потребно је само да се родиш и живиш животом масе.

Хиљаде обичних људи: војника, гренадира, сељака, умрло је насилно у време револуције а ми данас знамо имена тек неколицине. Као на филму: памте се имена само главних глумаца – никада статиста.

*

Храброст без сагледавања и схватања последица тога чина није вредна. Једина и вредна храброст је она коју човек испољава када је свестан свих последица: могућих и извесних.

Људи су најчешће храбри јер у подсвести мисле да их та храброст неће ништа коштати. Или: из лудости. Међутим, мало је оних који су истински храбри а када су стопроцентно сигурни да ће изгубити много или све.

*

Подметали су ми, оговарали ме и нападали за свашта – никад за оно што сам стварно учинио. Углавном: за оно што су они чинили. Ја сам, опет углавном, подметао, оговарао и нападао друге за оно што нисам знао или смео да урадим лично.

*

Мрзимо људе које, или, не познајемо уопште, или, познајемо одлично.

Волимо људе које познајемо површно и срећом упознамо прво њихове добре особине, или људе које дуго познајемо.

Што волимо неке жене??? – то најчешће никада не сазнамо.

*

Кад вам се догоди нешто лепо, врло опрезно треба изаћи са тиме пред људе – исти не воле да се другима догађају лепе ствари и због тога ће вам многи од њих постати непријатељи. Са друге стране, људи воле да се другима дешавају лоши догађаји, па самим тим, ако имате несрећу да вам се деси нешто ружно: слободно разгласите – јавиће вам се пуно ''пријатеља''.

*

Када се, најзад, сами суочите са великим проблемом, сетите се свих бесмислених речи које сте изговорили, реда ради, а у жељи да утешите и саветујете друге - можда вам и помогну.

*

II део - СУВОПИЧАСТЕ МИСЛИ Игора Ђ.!