Пише: Игор Ђурић
Бити Југословен значи бити антисрбин. Тако су постављене ствари на
самим почецима стварања југословенске (јужнословенске) идеје, у почетку
латински потуљено и скривено а онда очигледно и императивно (Дрезденски конгрес).
Југословен презире православље и ћирилицу. Ако баш и не презире, а,
оно, не прихвата их за своје, иако је Србин и православац. У ствари, то су
предуслови без којих он нема право на југословенство. Југословен има оправдања
и разумевања за све осим за Србе.
Југословена, данас, има највише у Србији, поготово у Београду и
Војводини. Што декларисаних, што притајених (којих има много више од ових
првих). Тако је било и у прошлости. У осталим деловима СФРЈ их нема (ако их има то су углавном опет Срби), јер их, опет углавном, није ни било искрених, осим по сили, нужди и лицемерју.
Југословенска идеологија има у нас јаке корене и зато што је Београд
био административни центар Југославије па је много људи долазило на разне важне
позиције и ту остајало са својим потомцима. Поред тога, Београд је увек раширених руку дочекивао све људе који су у њега долазили, без обзира на веру и нацију, али му се то углавном враћало и враћа лоше.
Према попису из 2021. године у Хрватској су се 942 особе изјасниле
као Југословени. У Србији, по попису из 2022. године, било је 27.143
Југословена (али су добро распоређени). Оно што је болно за Србију и што говори
у прилог мојој тези да није важно да ли се изјашњаваш као Југословен већ да ли
се тако осећаш, јесте чињеница да је скоро пола милиона људи, на последњем
попису, одбило да се изјасни о
националној припадности (136.198 се није изјаснило; 322.013 непознато; 11.929
се изјаснило према регионалној припадности: Војвођани, Шумадинци, итд. - све је то југословенска матрица).
Обзиром да су се националне мањине уредно изјашњавале да би их било што више, у
овој бројци од пола милиона треба тражити идеолошке Југословене у Срба.
Данас у Босни, тој „колевки југословенства“ има око 2000
Југословена. 1981. године их је било 333.468. Те 1981. године у Словенији је
било 25.615 Југословена (углавном гастарбајтери) а у Србији 441.941., у
Хрватској 379.057 (колико је било Срба међу њима?!).
1948. године, у Југославији је Срба било око 42% а Југословена уопште није било. По попису 1981. године било је око милион и двеста хиљада Југословена. Где је, деведесетих година, било тих милион и кусур људи да бране Југославију?!
Југословени у Србији, данас, јесу Срби али они из Друге Србије. Они који нису Срби, у Србији, не изјашњавају се као Југословени. Они чувају свој идентитет зарад добрих обичаја националних мањина.
Када Југословену из Србије разбију аутомобил на сплитској Риви (зато што је Србин) онда
Југословен има разумевања и вели да је то индивидуални примитивизам и
фрустрација из рата. Употребу ћирилице, пак, у Србији, такав исти сматра
фашизмом и колективним лудилом.
Југословени мисле да је Северинин порнић уметничко ремек дело, док
за Дару из Јасеновца тврде да је у
питању српска пропаганда. За Југословена поменути Јасеновац није ни постојао
док је Сребреница највећи геноцид у историји човечанства.
Југословенство је највећи проблем српског националног идентитета.
Југословен је свестан свог неприродног стања негације свог порекла. Он је као
хомосексуалац који живи са женом и има децу (а у себи схвата да нешто није у реду са тим концептом). Али, Југословен је мазохиста! Он
мрзи Србију али не жели да оде из ње јер су само још у Србији Југословени
добродошли.
Да су се Југословени питали Косово и Метохија би још 1945. године
били део Велике Албаније. Не би се њима Ђоковић крстио пре и после меча, да
могу да му забране. Химна не би била Боже правде већ Хеј Словени! Да они шта могу: Војводина би, најмање, била република, а „маљо
је и то“ (што би реко Тита).
Југословену је лако да заузме став – то је увек антисрпска
позиција.
Југословени пуне хале по Београду, када дођу да певају овејани
антисрби из региона. Југословени организују геј параде и мирдите фестивале.
На Сајму књига у Београду једино се српски писци осећају као
странци (а ћирилица ко крме у Техерану).
Југословен увек навија за Хрватску, док прави Србин звездаш неће
навијати чак ни за Партизан. Додуше, Партизан је и даље Југословенско спортско друштво!
Југословен ужива у далматинском ћакулању а подсмева се пироћанском
зборењу. Крлежа је и мртав добродошао у Београд, Геџа Добрица Ћосић је ратни злочинац и пискарало (по њима).
Његош, Андрић, Селимовић, Кустурица, Попа, и многи други, хтели су
да буду Срби а српски Југословен то не жели да буде.
Живео Тито!
Доле Немањићи!
Живео Кардељ!
Доле Карађорђевићи!
Бог не постоји, осим онај католички, мухамедански и будистички!
Е, сад, има нешто што јебе наше кокошке а није петао: Словенци
тврде да су Германи (читај: аустроугарски коњушари), Хрвати, Албанци и Шиптари
да су Илири, Македонци су жељом подељени између Татара и старих Грка, Црногорци
би волели да су Хрвати, а једино неки Срби хоће да буду Југословени (не чак ни
Јужни Словени). Сад, постоји и теза, да ових других (набројаних) не би ни било
да Срби кроз историју нису мењали веру за вечеру и нацију за дегустацију. Те
би, по тој логици, Југословени били последњи у историјском низу конвертита.
Универзитети, медији, издавачке куће, културне институције,
уметничка удружења и политичке партије – то су легла југословенства у Србији.
Све то надгледају невладине организације које раде за стране и „ција снајка“.
Европска унија и Америка досољавају со на живу рану: у неким ратовима Срби су
им се редно најебали мајке, а Југословени никад и ич.
Неко ће приметити, с правом, да ови редови о Југословенима као да
говоре о ауто-шовинистима и друго-србијанцима?! То је истина! То је једно исто,
ма како се звало: Југословени су другосрбијанци (звали се овако или онако;
југословенство у овом тексту је већином узето као парадигма)!
Наравно, сви ми који смо рођени у СФРЈ помало смо југоносталгичари.
То је због тога што смо у то време били млади, а кад је човек млад онда му је
све лепо. Поготово кад је, успут, још индоктриниран и заведен. Та земља, поред
свих мана, имала је добру музику, кинематографију, књижевност, спорт, туризам, индустрију, понекад и: стандард. Имала је своје добре стране! И то није упитно, ја и сам,
сада, слушам музику моје младости и читам књиге штампане у Загребу и Сарајеву,
(па се и присетим како сам карао од Вардара па до Триглава, на радним акцијама,
летовањима и караванима братства и јединства), али то чиним као Србин (и као
мушкарац) а не као Југословен (или припадник ЛГБТ), томе приступам као делу
туђе културе (и својих сећања) а не свог националног идентитета, јер то буди у мени успомене кад сам почињао да
се занимам за уметност, спорт и жене, и кад су данас „буђења“ све тежа. Али: та
земља, ма каква била, више не постоји и учинила је својим постојањем и
идеологијом да останем без свог завичаја! Имам, дакле, и личних разлога. Растао сам уз очеве и мајчине родитеље, никада нисам чуо од баба и деда реч Југословен. Покојни отац је избегавао реч Србин (до деведесетих година).
Југославија није била добра зато што је била лажна и зато што се у
крви породила (1914-1918), у крви постала пунолетна (1941-1945), и у крви се
угушила (1991-1999). Треба ли уопште наглашавати да је горе поменута крв била
углавном српска?! Бити Југословен значи прихватити пропаганду и ревизију
историје наших непријатеља.
Сви ти народи који су ушли са нама у заједничку државу (да би се
обрели на страни победника и створили државе које никада нису имали) чекали су
са ножем скривеним иза леђа, да нам га фикну чим им се укаже прилика. Али, тај
нож нису добијали по слабинама Југословени него Срби.
Данашњи типичан Југословен је „европејац“, он мрзи Русију и навија
за Украјину. Као и код Руса, добар део Срба има тај мазохистички порив
националне самодеструкције и склоност као ауто-шовинизму. Тај се налази у
апсурдном положају: сматра да се требамо манути прошлости и гледати у будућност,
где вера и нација нису важне, језик поготово, али се сам изјашњава као део
крваве прошлости, и то блиске.
Једино још код нас Срба, Југословен може да живи од новца српских
пореских обвезника а да притом јавно и жестоко наступа против Срба и Србије.
Наш хлеб једе а туђу бригу брине! Тај не иде данас у Приштину са југословенском
заставом већ албанску заставу развија у Београду!
Југословен ће увек иступати са тезама да су њему сви људи исти, да
није битно ко је какве вере и нације, важно је да је добар човек, и, да су Срби
криви за све што се догађа у Србији, региону и свету. Мада, ту и тамо, нађе се
понеки Србин који није лош. Најбољи Србин, по њима, је мртав Србин.
Поштујем ја све који говоре да нису битне вера и нација већ какав је ко човек! Само, ја у рову и на фронту, кад сам бранио Србију, нисам био, раме уз раме, са добрим или лошим људима већ са добрим и лошим Србима. Верујем, искрено, да су добри људи они који прво воле своју земљу и свој народ, па тек онда и све друге. Исто је и са породицом!
Сама чињеница да неко пише ћирилицом и припада Српској православној
цркви, довољна је да се томе прилепи етикета националисте и фашисте. На
Београдском универзитету данас раде професори који јавно иступају против
ћирилице и Српске православне цркве. Ми ни сада не смемо да нашу војску
називамо „српском“. О пошти, железници, електродистрибуцији, са префиксом
„српска“ не смемо ни да помислимо. Ено га Југословенско драмско позориште: пичи
ли пичи.
Југословени су нама Србима чак и смрт отели. За време СФРЈ учили смо
историју да је за време Другог светског рата погинуло на стотине хиљада
Југословена, иако су то били углавном Срби.
Југословенство у својој суштини није политичко, идеолошко или
национално питање. То је чисто конвертитство. Код свих осталих кетманског типа,
код Срба искрено и без резерве. Рек'о би Цвијић: рајински одано!
Многи југословенство поистовећују са комунизмом, зато што је тада југословенско
антисрпство достигло врхунац. Југословенство је много старија работа у Срба, од
времена комунистичког вакта, и оно вуче корене још од Гарашанина, па преко
Марковића и Туцовића, младобосанаца, преко Скерлића, па на даље. Па нама је и
Дража Михаиловић био Југословен (Југословенска војска у отаџбини).
Црна рука је била југословенска организација. Они су себе називали југословенским националистима! Апис Димитријевић
Драгутин, пре него ће бити стрељан у Солуну 1917. године, узвикује: „Живела
Велика Србија! Живела Југославија!“. Југославија се, у Великом рату, стварала тако што су се Хрвати, Словенци, Бошњаци и остали борили на страни српских непријатеља и против Срба! А Срби се борили за њихово ослобођење и уједињење?!
Југословени (читај: комунисти) су се хвалили да је Његош први
употребио реч Југославија (у једном писму из 1849. године).
Франтишек Зах је био панслависта. Његов План словенске политике Србије само по наслову говори сам за себе.
То је био план за ослобођење и уједињење Јужних Словена. Гарашанин је за своје Начертаније искористио 90% тог текста.
А, Зах је био човек Адама Чарторијског.
Код већине српских политичара 19. и 20 века (руку на срце и право
збори а криво стој), Велика Србија је уистину значила: Југославија. И,
Југославија је за Србе имала смисла само ако би била Велика Србија. Погрешно је
било што су се у коло ухватили са европским и латинским преварантима а трагично
што се у Русији догодила револуција 1917. године.
Никола Пашић је сматрао да Југославија има смисла само под српском
доминацијом. Али и Нишка и Крфска декларација су били документи који су
говорили о нужности ослобођења и уједињења Јужних Словена, јер Срби су већ били слободни и
имали своју државу, иако под окупацијом, па није било потребе да је поново стварају.
Александар Карађорђевић је, погрешно, мислио да уколико буде краљ
Југославије, то ће по аутоматизму значити да је ујединио све Србе у једној
држави. Ту своју заблуду је платио главом.
Преварени и превеслани, уместо доминације Срба у Југославији,
добили смо пројекат: Слаба Србија - јака
Југославија!
Југословенство о којем су маштали Срби у 19. и почетком 20. века
Крлежа је подругљиво називао: Видовданско Југословенство. И био је у праву, јер, Хрвати су своје југословенство извлачили из Илирског покрета које није баш имало неке везе са Србима и Словенима.
Елем, како било да било, после распада Југославије, нама Србима је
остало у аманет југословенство (са својим отровним деловањем), Кућа цвећа (како
рече Бећковић) и врло мало сећања на све жртве које су пале за заблуду звану:
Југославија! За мерила данашње западне идеологије (којој припада и
југословенска идеологија), бити Србин, православац, белац и породични човек –
значи бити на листи за одстрел!
