Игор Ђурић - рођен у Истоку (Метохија) 1968. године. Писац: романи, песме, есеји, књижевна критика, путописи, сатира, блог, колумне, политичке анализе (аномалије), теорија књижевности, историја књижевности, завичајна књижевност, афоризми, све...  
 

понедељак, 29. август 2022.

ЈОШ ЈЕДНА ЦИГАРЕТА ПРЕ СПАВАЊА

 



Пушачи су чудан сој! Они, чак и у кафани, не кажу „да попијемо још једну па да идемо“; већ веле: „да испушимо још по једну и идемо“.

Време о којем остављам ову цртицу јесте оно доба у којем смо имали два телевизијска канала (од којих се један тешко хватао уз помоћ избушеног лавора), тада су продавнице и трафике радиле до предвече а кафане су објављивале фајронт гашењем и паљењем светла негде око поноћи. То је било време када се пушило у болничким чекаоницама, у авионима, аутобусима, на састанцима, у општини, чак: и у биоскопу (кријући се, наравно).

То, такође, није било време сурове експлоатације (као ово данашње) јер данас и најбеднија трафика (киоск) ради до поноћи. О драгсторима није било речи, сем о пар њих у Београду. Једино на шта би, понекад, набасали у ситне сате јесте врућ хлеб из пекара које тада избацују своје прве векне за ујутро. Данас пекара поред моје зграде ради 24 сати дневно и у њој нико не купује хлеб.

Чему оволики увод?

Па због главне успомене за овај дан!

Кад одеш у провод, у кафану, или си случајно отишао па си заглавио и останеш без цигара баш онда када је најлепше, најслађе и кад ти се највише пије (наравно уз дуван). А цигара ни од корова, нити имаш где да их купиш.

Цигара?!

Цигарете му звуче помало педерски (иако се тако правилније каже јер су цигаре оно што смо ми тада колоквијално називали томпус; а, постојао је и цигарилос – танки томпус).

Елем, у неко време, у глуво доба када све ларма око тебе и баш када су туре пића почеле да лете као луде а конобарица никада лепше није изгледала у твојим пијаним очима, настаје нервоза а онда и комешање: схваташ да то је остала само још једна цигара. Онда прошараш очима и видиш да је и остало друштво танко по том питању. Шацујеш туђе штекове али слаба вајда од тога. Повратне информације уопште нису охрабрујуће.

Решиш, рационално, да приштедиш али схваташ да од тога нема ништа: ниси ти карактер а што имаш мање цигара то ти се више пуши. (Што би рекао својевремено чувени др. Милош Перовић: ''...не волим људе који пуше две цигаре дневно...'').

Последња нада је конобар. Зовеш га и питаш:

- Да немате цигара на продају, није важно које су?

У чему је ствар?!

У то време неке кафане су држале цигаре на продају и то је знало да буде добар део прихода али су их нешто зезали око пореза па су то чинили стидљиво или прикривено (само за одабране госте). Обично су држали једну врсту, од оних бољих и то по папреним ценама (данас су све исте, ма како се звале; али су некада КЕНТ и МАРЛБОРО били класе у односу на ДРИНУ и МОРАВУ). Знали су они за јадац. Ко у кафани тражи цигаре тај је спреман и да их плати.

Међутим, то је било у малим количинама, брзо се би се распродало и што је најгоре: највише их је особље користило па су газде и управници избегавали да их држе. Кад имаш среће и они имају цигаре, па наручиш: конобар их је доносио на послужавнику, у белој платненој салвети, отворене и са извађене две, од којих је једна извађена у дужини филтера а друга пола од тога. Конобари су некада били људи са манирима и потковани кафанским бонтоном.

Није био проблем да останеш без цигара у току дана а запио си се. Онда пошаљеш конобара до најближе трафике или продавнице и он их купи. Подразумевало се да кусур не узимаш.

Али, ово о чему причамо је ноћно банчење. Још ближе: око поноћи. Око фајронта.



Колико су цигаре биле важне у тадашњој друштвеној (суб)култури и обичајима говори и чињеница да смо их, уз храну и пиће, послуживали и на весељима, и на славама, и на даћама. Тамо где сам рођен, и где сам стасавао, у Метохији, после сахране се на капији сипала ракија и служиле се цигаре.

Данас, видим, нико никога не нуди цигаром када су заједно у друштву или за столом. У времену које описујем то је био део пушачког бонтона. Кутија се није вадила из џепа уколико ниси био спреман да понудиш цигаром сваког од присутних, познате и непознате.

Него, мрачно је ово, вратимо се ми веселом кафанском друштву које је управо остало без дувана.

У кафани их нема. Конобари и остало особље су дали шта су имали или колико су могли да не угрозе властите залихе. Исто тако и познаници (као и непознаници) са суседних столова су се отворили колико су могли и хтели. То би било то!

Последња је запаљена и иде од руке до руке, ко у партизанима (хтедох рећи: у четницима). Ако неко викне „иду Немци!“ - бациће се и та недопушена. Уосталом, колико је друштво пијано не изненађује да нам се стварно и привиђају Немци.

Од тренутка када је попушена последња цигара све је другачије: пиће више нема исти укус, конобарица (до тада секс бомба) постаје ружнија, сисе су јој мање а подочњаци већи, шале више нису смешне, песма је већ у фалшу.

Нема цигара!

Сви, свако појединачно, размишља(ју) где би могле да се нађу. Ко је тада уопште могао да слути да ће за неколико деценија доћи ера мобилних телефона. Јок, море!

Лицитирају се имена рођака или познаника који имају куће и станове најближе кафани у којој се одиграва драма. Неко предлаже да се обије трафика па да ујутро признамо и платимо штету. Други стоје на улици у нади да ће наићи неко познат или непознат. На улици никог живог осим милиционера позорника који ће те пре него било шта заустиш: питати да немаш цигару.

Најслабији карактером се предају. Навлаче своје зимске капуте и јакне надимљене дуванским димом и одлазе својим кућама. Остају голи и у својој голотињи прости дрвени кафански чивилуци.

Осипа се друштво!

А, онда, ко гром из ведра неба, небеском руком вођен, у кафану улази комшија који је управо завршио смену (вероватно другу), свратио човек на једну мученицу пре спавања, и, испоставиће се да код себе има две кутије цигара, ЗЛАТНИ ИБАР (ко те пита само дај). Портирски живот, по сменама, подразумева да код себе увек имаш залихе потребне за разне смене: нанизане шерпице у којима је кувано јело и салата, новине (по могућству ЧИК или ЕРОТИКА, дуван...

???

Даће, што да неће, он и онако иде кући (наравно да ће попити још једну туру од раздраганог друштва). Сви му обећавају куповину дупло кутија заузврат, колико сутра, и, наравно: сви ће лагати. Никоме неће пасти на памет то када се сутрадан пробуде мамурни и празних џепова, тешке главе по којој добују грдње љутих жена или родитеља. Уосталом, како да му врате кад се ничега не сећају кад су пијани?!

Одлично! Створили су се услови да се продужи пијанка. Али, она неће још дуго трајати. Време је да се крене. А, и онако, сад кад се има цигара више није слатко као кад недостају. Уосталом, претерало се, пијани смо, фајронт је. На столу, поред празних флаша и чаша, пуних пепељара (пиксли), остаће и две недопушене кутије ЗЛАТНОГ ИБРА.

Апсурд?!

Наравно, пушачки свет је саткан од апсурда. Јер, да није: ко би уопште пушио и убијао сам себе за свој рачун?!



*

четвртак, 11. август 2022.

УКРАЈИНСКИ ПОРАЗ: winter is coming!





Зашто је Украјина изгубила рат?

Зато што их је захватило колективно лудило!

Када мрзиш – не можеш да победиш!

Украјинско лудило се идеално поклопило са колективним лудилом запада, и, ето, Руси су на вратима: winter is coming!

Слобода се не осваја злочином већ храброшћу да се злочин победи!

Држава се не може створити на лажима већ њу стварају кроз векове: језик, историја, уметност, победе и порази, заједнички преци, богомоље и колективни дух!

Највећи проблем украјинског народа и њихове војске лежи у чињеници да су дозволили да их корумпирани политичари убеде у то да су способни и моћни да могу да победе Русију и њену армију. У томе лежи главни узрок украјинског пораза који ће резултирати губитком територије и државности. Они нису схватили да се игра глобална утакмица великих сила у којој они нису важни. Невероватно да код њих није постојало ни грама разборитости и памети који би указали на потребу да се одупру притисцима Америке и Енглеске који су их гурали у колективно самоубиство државе и нације.

Гурали су прст у око Русији, провоцирали рат, чинили злодела – а могли су да буду најбогатија земља Европе, са јефтиним руским енергентима, својим природним богатствима и геополитичким положајем споне између истока и запада. Могли су да седе на две столице, да две сисе сисају. Само да су водили своју а не туђу политику. Прихватили су да буду енглеско и америчко топовско месо. Добијају технику, информације, паре са запада – њихово је само да гину!

Прихватили су да им кловн буде врховни командант. Од Зеленског не чујемо никада да тражи лекове, храну, хуманитарну помоћ. Не! Он само тражи паре и оружје. Паре за себе и екипу око њега а оружје да њиме гађа своје грађане.

Да сте војник, кога би сте желели за врховног команданта: Зеленског који се непрестано кревељи по медијима и мрежама терајући моду и сликајући се за стране модне часописе (док му војници масовно страдају под апокалиптичком артиљеријском ватром и бомбардовани из ваздуха); или, Путина, једног великог државника који озбиљно и темељито обнавља руску империју?! Одговор није тешко дати, зар не?

Код Украјинца је све спектакл за медије. Руси су темељити и дискретни.

Руси константно крше, ломе и мељу украјинску војску и то чине све жешће, темељитије и суровије. Све то подсећа на време када су почели да терају и побеђују нацисте после Стаљинграда и када су кренули према Берлину. Машинерија и филозофија руског ратовања почива на спорој темељитости која не тежи спектаклу већ свеобухватном поразу непријатеља.

Велике грешке Украјинци су учинили на тактичком плану и то пре свега због импровизација Зеленског и компаније, које је брига за цену ако све то има политичку добит (по њиховим мерилима).

Пре свега, то се огледа у односу према властитом народу и равнодушности према страдању своје војске. Зеленски и компанија хоће да добију рат преко друштвених мрежа и брига их за цену на терену. А фејсбуком не можеш да пробијеш руски оклоп. Твитером се не иде на кинжал. Заблуда да медијске манипулације и лажи могу наудити најбољој армији на свету обиле су им се о главу.

Зато се сада спрдају по друштвеним мрежама: Руси панично напредују а Украјинци се силовито повлаче!

Карикатура: два руска војника стоје поред разрушене Беле куће у Вашингтону и гледају у телефоне:

- На твитеру пише да смо изгубили рат – каже један другоме.



Ко је икада ратовао зна да на војника и његов борбени морал најпогубније делују лажи и пропаганда његове стране и веће му штете наносе од непријатељских граната. Нико не воли да слуша о томе како побеђује у тренутку када је сатеран у мишију рупу и већ је близу погибије.

Према становницима и градовима које „брани“, својим непријатељским односом украјинска власт шаље поруку својој војсци и народу да они то не осећају као своје и да је то већ изгубљено. Само треба да науде Русима тако што ће их што више изгинути.

Имаш мање артиљерије и муниције, у дефанзивци си, сваки метак ти значи, а ти кад се докопаш неке иностране гранате, уместо да гађаш руске војнике који те нападају, ти гранатираш цивиле, уз то и твоје грађане?!

Веровати да ћеш Русе победити тако што се у том „бизнису“ ти (Украјина) улазиш у тал (договор, посао) са људима (топовским месом) а запад са техником: равно је самоубиству. Тешко ономе кога је тај запад помагао оружјем!

Иста прича је и са страним плаћеницима и добровољцима. Земља са толиком бројем становника (који је сада већ дискутабилан) доводи хиљаде страних плаћеника и псе рата, а доказано је кроз историју да они никоме рат нису добили већ су само направили штете цивилима и онима који су их довели. Очекивати да ће Пољак или Енглез ратовати свим срцем за Украјину: глупост је без премца! Поготово док се Украјинци са својим тетоважама брчкају по приморским градовима Европе и света.

Истурио си фашизам против родољубља! Знаш како је то завршило прошли пут.

Истурио си ЛЏБТ против породичних вредности! Није тешко назрети ко брани веће богатство и побеђује.

Истурио си сатанизам против православља! Зна се чија је вера утемељенија у светињама и патњи.

Мучиш и убијаш заробљенике, а тако поручујеш другима: немојте се предати, борите се до краја јер ми ћемо вас свеједно мучити и убити. Руси своје заробљенике држе добро, чисто и ухрањено, поручују: предајте се, неће вам фалити ни длака с главе.

Украјински официри пуцају на своје војнике. Руски генерали гину у првим борбеним редовима.

И када је јасно да нема излаза и да је једино решење повлачење, украјински официри остављају своје војнике да изгину до последњег. Тако је чинио и Хитлер са својом војском а најбољи пример за то је Стаљинград.

У периоду када Руси дефинитивно ослобађају Донбас, украјински председник и генералштаб одвлаче одатле јединице и жељи да направе офанзиву на Херсон и тако се умиле Американцима и Енглезима (и оправдају силне трошкове). Ко се мало разуме у рат зна да, чак, и ако успеју да негде пробију руску линију то неће ништа значити у коначноме али ће им губици бити толико велики и ненадокнадиви да ће то значити бржи завршетак рата. Исто се догодило Немцима у Курској бици.

Ипак, глупост свих глупости, и неодрживост поимања твитер рата лежи у чињеници да они већ месецима најављују офанзиву. Ниједна војска у досадашњој историји није тако громогласно најављивала офанзиву као што то чини сада украјинска армија. Обично је највећи проблем код организовања офанзиве како прикрити и сакрити од непријатеља активности везане за припреме исте. О офанзивним намерама се ћути јер тако поседујете најглавнији фактор офанзиве: изненађење. Ако ви најављујете офанзиву а то није лажни маневар да се непријатељ доведе у заблуду, онда сте тотални идиот. Али, како изводити твитер офанзиву ако то не објавите на мрежама?!



Како год, Украјина је изгубила рат само то неко треба да им каже. Они који треба и које би послушали: неће. Не гину они. 

Украјинци су сами криви. Дозволили су да их у једном овако великом рату води човек који свира курцем клавир. Код нас се говорило за неког бадавџију који ништа добро и корисно не ради: свира курцу песму.

Запад је забранио Чајковског и Рахмањинова. Свиђа им се, изгледа музика оног горе наведеног пијанисте. Уосталом, они су му диригенти.

Руском победом цео свет је победио!


        Путин је рекао да је "запад империја лажи". И, потпуно је у праву. И, сваки мислећи човек (било где у свету) зна то!
        Али, није запад само то! Он је и још много тога злог и лошег. Они су и лопови, и убице, и лицемери, и перверзњаци, и сатанисти, и, једном речју, нељуди.
        Русија се данас бори против свега тога. Она се бори за слободу и тих људи који живе на западу, и за слободу Украјинаца, свих њих који су упрегнути у јарам леве-педерско-лезбејске-либералне диктатуре (која брани крупни капитал).
         Отуд и чуди да у Србији и данас постоје људи (неки плаћени а неки природно глупи) који још увек пропагирају да је нама Србима место на том и таквом западу.

 


Игор М. Ђурић , СРБИ(и)ЈА

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog