ТРЕЋИ СВЕТСКИ РАТ?!

 

Одлазећа, болесна и однарођена власт у Америци, оличена о крвожедним либералима, психопатама и менталним болесницима, жели да увуче човечанство у Трећи светски рат, ваљда да би попут Нерона и његове свите оргијали над уништеном Америком и лешевима сопственог народа. И све зато јер не могу да се помире са основним постулатима демократије: да влада онај који је победио на изборима и да их народ више неће, ни њих нити њихове болесне агенде.

Сенилни магарац који је својевремено тражио да се Србија сравни са земљом дозволио је да Украјина може користити америчке ракете и на територији  Русије (а свако ко прати догађаје зна да ће се границе црвене линије само повећавати). Тај сенилни болесник, додуше, не зна ни где се налази али зар нико око њега или у Европи не постави питање пред огледалом: како то мисле да победе и понизе једну нуклеарну силу без последица на остатак човечанства?!

Руси су после првих напада АТЦМС ракетама, за почетак, одговорили лансирањем интерконтиненталне ракете са конвенционалним бојевим главама. Реч је о ракети ПС 26 Рубеж која не спада у најбоље руске балистичке ракете, што ће рећи, почели су од најмањег. (Испоставиће се да је реч о хиперсоничној балистичкој ракети Орешник, која је потпуно ново и непознато оружје које је свима утерало страх у кости, и која користи ракету ПС 26 као платформу која носи хиперсоничне бојеве главе).

Ствари, дакле, измичу контроли. А последице могу бити фаталне.

Запитају ли се грађани западне хемисфере (икад?!) ко су људи који их воде?!

Очигледно: не!

Чак ни мањи део њих, чак ни они у оквиру статистичке грешке!

Шта се догодило са здравим разумом човека са запада?!

А, једино питање које јавно мњење западних држава и народа које треба да поставе својим политичарима, гласи: како победити највећу државу на свету, највећу нуклеарну силу на свету, најбогатију земљу на свету што се тиче природних ресурса и богатстава, тренутно четврту светску економију, са популацијом која није деформисана као на западу него баштини традиционалне и породичне вредности – а, да притом, не изазове нуклеарну катаклизму и крај човечанства?!

Нека неко од њих одговори само на ова питања!

Чак и да Русија није у праву (а јесте), чак и да је истина све оно за шта је оптужују (а није), како победити непобедивог?! Победа против непобедивог јесте пораз и смрт човечанства!

Али, оставимо горе речено по страни, па Русија већ сада окупља већи део човечанства око себе, оног света којему је доста америчке ароганције и пљачке, света који је бројнији, здравији и не прихвата наметнуте фашистичке агенде о загревању, родовима и половима. Тај слободарски део света уједно је и најбогатији део планете. У првих пет економија света су три чланице БРИКС-а (Кина, Индија и Русија). Америка више није најбогатија економија света а ускоро више неће бити ни војна сила број један.

Због непромишљености, алавости и глупости западних политичара, свет се, ето, налази на ивици катастрофе и нестанка. Колико треба бити глуп па не схватати да нема победника у нуклеарном рату великих сила?!

А све је могло другачије! Русија је била спремна да остави Украјину на миру (до 2014. године) и од ње је тражила само војну неутралност. Поставља се питање: због чега НАТО жели Украјину за себе ако не жели да нападне Русију и уништи је?! Зар мудри људи, да их је било на другој страни, не би покушали да од Украјине створе тампон зону, богату зону мира. Украјина би између две силе могла постати најбогатија држава Европе, са јефтиним руским енергентима, својим природним и људским ресурсима и технологијом са запада. Али није! Деца која се 2014. године викала: "Ко не скаче тај је Москаљ" - данас су или у рововима или у гробовима. Они богати су ван Украјине! Украјина више не постоји као суверена земља!

Зар Украјинци заиста верују да им запад жели добро?!

Још пре десет година Русија нуди са Минским споразумима мир и интегрисање отцепљених области у састав Украјине. Данас признају и на западу и у Украјини да су те споразуме потписали само да би добили на времену да се припреме за рат. Зашто? Да би НАТО поразио Русију!

Дакле, уопште није упитно ко је крив за овај рат и ко жели његов наставак. То су хуље дубоке државе који желе да профитирају на туђој крви и које желе да створе свет по сатанистичким правилима. И куд ће бољи сценаријо него да се за и против њихове визије света боре два словенска и православна народа?!

Наша Србија је у незавидном положају. А збуњени смо пропагандном и лоботомијом јутарњих програма. У светској кризи ми смо принуђени да тражимо најмањи заједнички садржилац између националног стадиона и пуних ратних магацина хране. Између ЕКСПО-а и атомских склоништа?! Између нуклеарних електрана и нуклеарних бомби?! Између Косова и ботокса?! Између породице и ЛГБТ-а?! Литијум више нико ни не спомиње.

Највећи део српског народа је природно на страни Русије (добра) али је Србија окружена непријатељским земљама које су на страни НАТО-а (зла). Колико год мислили да ћемо својом неутралношћу балансирати – грдно се варамо. Рат у Украјини почео је 1999. године бомбардовањем Србије и он и даље траје. Тада су нам поручили са запада да неће трпети нашу слободу и неће дозволити да будемо једина слободна земља у Европи. Уколико Русија не победи - Србија ће изгубити. Зато, на крају, на жалост, мораћемо опет да се боримо за своју слободу и нашу земљу, воду и ваздух. Запад нас неће оставити на миру, као ни суседи лешинари. 

Отуд, онај  Србин који је против Русије тај и против Србије. Ово није рат светова већ рат вредности!

*

СРБИЈА: РИЈАЛИТИ КОЛОНИЈА!

 

Пише: Игор Ђурић

„Још 1836, кнез Милош, да би сачувао земљу сељаку, прописао је, да се сељаку не може продати за дуг кућа, баштина, два вола и крава. То је било окућје сељаково, обезбеђено од његових поверилаца“.

Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, стр. 180

*

Нећу брзе пруге, ауто-путеве за Тирану, незаустављиви напредак! Нећу! Желим спор, тих и миран живот, притом и скроман да могу да уживам у ситницама. Нећу аутопутеве: хоћу њиве и ливаде, хоћу вароши и мале градове!

Поготово нећу „напредак“ који се дешава у Србији: одрицање од националног и полног идентитета, презадуживање државе и грађана, отимање територије, бесмислени и антихумани закони и пројекти, робовски положај људи у односу на капиталисте и политичаре!

Не желим туђу индустрију – хоћу своју пољопривреду, здраво воће и поврће, аутохтоне сорте житарица и домаћа грла стоке, пуне ливаде и пашњаке, живину што кљуца по обору.

Нећу стране капиталисте и колонизаторе! Ми сами треба да одлучујемо како ћемо живети, колико ћемо радити и у којем правцу ћемо се развијати.

Ми треба да чувамо своју природу и наша природна богатства!

Ми Срби хоћемо и желимо да живимо споро, да радимо онолико колико нама треба а не колико треба капиталистима.

Нећу ЛГБТ идеологију – хоћу нормалну породицу!

Нећу да нашу децу у вртићима и школама трују болесним идејама разне психолошкиње из невладиних и владиних организација, које их окрећу против властитог пола и породице! Нећу да се нашој деци омогућава да промене пол још као малолетници, да им дају хормоне, да гуше у школама њихову природну сексуалност, да их уче како су им родитељи највећи непријатељи и крвници!

Нећу да ме лажу о климатским променама и да ми говоре нешто о чему је наш Милутин Миланковић већ све рекао и написао. Нећу да убијам краве зато што прде, да уништавам свиње а да нису болесне (а да ми после доводе генетски модификоване сорте из иностранства)!

Не дам им наше рудно богатство! Не треба ми њихова рудна рента која је, успут, иста као у Нигеру који се побунио (а ми се, ето, не бунимо). Српски народ је у средњем веку доводио рударе из других земаља да ваде руде у Србији а ми сада дајемо своје руднике колонизаторима за бедну рудну ренту. Своје злато купујемо од Кинеза. Ускоро ћемо свој угаљ, своју воду, своју струју да плаћамо странцима!

Србија је колонија али се у њој не пљачкају само природни ресурси, Србија је колонија у којој се уништавају и људски ресурси. У Срба се убија достојанство и нада, терају се да погну леђа или да оду! Разоружавају нас да би против ненаоружаних домородаца колонизатори лакше ратовали!

Правимо од војске сваштарницу (попут Украјинаца) и притом се задужујемо више него можемо да поднесемо. Па тако, имамо против-авионске системе кратког домета из Француске, средњег домета (фронтовске) из Русије а оне мало јаче из Кине. Све то у јединствени радарски систем не може да повеже ни Господ Бог. О сервисирању да и не говорим. Притом, свако оружје које се купи у иностранству направљено је тако да се тешко може употребити против земље из које је купљено. Што због програмираних чипова, што због резервних делова и муниције. Пилоти су нам обучени за руске авионе а купујемо француске (три пута скупље а исте). Пешадијско наоружање нам је као новогодишња јелка. Свака јединица има различито. Теренци су нам амерички, борбена возила руска, хеликоптери: руски, немачки, француски, амерички, питај бога чији још?! Због чега ово пишем, чини се ван контекста? Па то је доказ да купујемо оружје не према некој стратегији и цени већ према ономе како нас ко притисне и нареди.

И како се Срби боре против свих ових аномалија, колонизатора и њихових помагача?!

Има већ неко дуже време, од маја месеца, како је прозападна опозиција присвојила народне протесте (и тако их осудила на неуспех), пре свега у Београду, користећи катастрофе које су задесиле српско друштво. И ту ништа осим морала није спорно, исто онолико колико је нелогично тражити морал у садашњој српској политици. А морал је једино што је важно и у политици, и у животу, и код појединца, и у друштву!

Идол већине садашњих прозападних политичара, Зоран Ђинђић, својевремено је рекао: „Коме је до морала нека иде у у цркву“.

Добар део ових што сада демонстрирају и није за цркву и да се они шта питају најрађе би укинули исту.

Али, нису ни они баш незналице па су се досетили оригиналне идеје да траже ослобађање медија у Србији, успут и МУП и БИА-у ако може да присвоје. У ствари, нису они баш за „ослобађање“ медија, више су да их ставе под своју контролу, али то је нека друга прича.

Моралну, са нагласком на материјалну, подршку они за тај свој наум траже у амбасадама држава у којима одавно нема слободе, ни медија, ни грађана, где влада немилосрдна цензура, где је забрањено другачије мишљење од официјелног, где се забрањују медији, вербални деликт је поново на снази, где је могуће да председник најмоћније државе на свету буде цензурисан, избрисан, укинут и ухапшен.

Проевропска опозиција тражи помоћ за „ослобађање“ медија у Србији од оних који су угушили слободну мисао у својим  земљама и широм света, где не постоји друга страна мишљења, где су противници немилосрдно подвргнути силама које поседује држава. Они траже помоћ од оних на чијим медијима свашта можете чути о политичким противницима, против Руса, Срба, Кинеза, Иранаца, али се не може чути ни једна реч против владајуће лево-либералне-ЛГБТ идеологије. Они траже помоћ за „ослобађање“ медија у Србији од оних који су одавно своје медије ујармили искључиво за пропагандне сврхе и неконвеционалне ратове.

Прозападна опозиција узима помоћ за „ослобађање“ српских медија од оних који хапсе Трампа, вређају Путина, лажу грађане о епидемијама и климатским променама, држе у оковима Асанжа и подржавају фашизам у Украјини те бандитизам на Косову и Метохији. Траже од оних који су медијски сатанизовали Србе у служби НАТО варваризма.

Демонстранти, елем, траже укидање ријалитија али се не буне против проамеричке уређивачке политике тих истих медија. Неке дневне новине, које нису таблоид, нападају само због проруских ставова. Вође демонстранта су углавном за увођење санкција Русији и улазак Србије у НАТО. Косово их ич не интересује. Тај који то пропагира мрзи Србе, то је бар јасно.

Замислите траже укидање националних фреквенција неким телевизијама због политичке пристрасности и необјективности а то чине уз помоћ Н1 и НовеС које су оличење политичке пристрасности и необјективности али и анти-српских ставова.

Најважније је следеће: и насиље, и медији, и власт, и опозиција, у Србији јесу ПОСЛЕДИЦЕ а не УЗРОЦИ нашег пропадања!

Узроке најпре треба тражити у потпуном урушавању система вредности а кривци за то су једни исти људи који деценијама трују и уништавају све чега се дохвате, бавећи се политиком, стварајући од државе партијски плен (јер Србија је одавно партијска држава) где није важно ко си и шта си, какве си школе завршио и колико си стручан, где поштење и морал нико и не помиње – већ је важно којој партији припадаш. Задатак свих тих партија, мање више, суштина њиховог постојања и циљ, јесте урушавање српског суверенитета и идентитета (на овај или онај начин, левом или десном страном, може и центром), уништавање српске привреде и пољопривреде, распродаја наших природних и људских ресурса, уништавање културе и образовања – а све то за рачун оних који контролишу политички живот у Србији: сила са запада!

Дакле, ријалити није крив због пада културних вредности већ је уништавање културних вредности довело до тога да пола нације гледа ријалитије!

Између ријалитија против којих су устали и неоколонијализма који пропагирају њихове телевизије нема моралних и вредносних разлика. Најзад, боље је гледати полуголу старлету како лупета глупости него гледати америчког амбасадора како издаје наређења и цео народ сматра идиотима.

У исто време док се распарчава ЕПС и спрема његово преузимање од страног капитала, док се јавна предузећа спремају за приватизацију и продају: ниједног човека није било на улици да протестује због тога. Сваке недеље хиљаде демонстраната протестује против програмске шеме приватних телевизија али их је брига како све телевизије у Србији извештавају о томе шта се стварно догађа на Косову и Метохији. Косово и Метохија су под окупацијом а они хоће да „ослобађају“ телевизије, БИА-у и МУП. Са друге стране, не дирају власт у вези француско-немачког споразума који би требало да удари глогов колац српској држави на Косову! Држава срља у дужничко ропство, већ није у стању да сервисира кредите него се наново задужује уз папрене камате и још папреније политичке услове а господа из проевропске опозиције би да смењују РЕМ! Државом управљају амбасадори, овом земљом владају ММФ, Светска банка и Блек рок као продужене руке Давоса а опозиција у Србији сматра да је највећи проблем Србије нека плавуша без мозга са тамо неке телевизије?!

Прави левичари, каквим се представљају, и они и други левичари у Србији, баш ако их и не занима Косово, требало би да демонстрирају због поскупљења, инфлације, пада животног стандарда, лошег положаја запослених у Србији, због намере да се распродају јавна предузећа и природна богатства, због урушених институција и најскупље хране, горива и осталог. Не! Они би да укину јутарњи програм и замене га својим.

Шта је суштина: исти им је газда! Знате, сви они заједно стоје сатима у истом реду, негде око 4. јула, да буду примљени и буду виђени.

А протест против насиља?!

Кога то више интересује и ко то више помиње!?

Све је било и остало: гола политика и медијска манипулација!

Све је само жеља да неке партије замене друге, да неки људи дођу на места других људи!

Уосталом, мало тога нам је остало од државе да би бринули о њој. О томе нека брину они који заиста одлучују. Нама је довољна и ова виртуелна Србија, додуше, једино нам је она и преостала.

Отворено и поштено: Србији је подједнако велики проблем и власт и опозиција. Највећи проблем је народ! Јутарњи програм је, како рекох, потреба и последица а не узрок и наметнутост. И уопште није важно ко га емитује: ПИНК или Н1. У држави где се глас продаје за литар уља и килограм шећера а не реагује се када се предаје и продаје део територије или природно богатство - тешко да неки нови медији могу ишта да поправе на боље!

РАЗОРУЖАВАЊЕ СРБА: ЗАВРШНИ УДАРАЦ НАТО–а!

  Пише: Игор Ђурић

„Бог је створио човека, Самјуел Колт је учинио људе једнакима!“

Самјуел Колт

*

Због ескалације насиља у српском друштву и немоћи државе да то спречи, власт је решила да насиљем подвргне народ и тако спречи насиље. Тачније: претњама и државним терором. Те претње су сада углавном упућене поштеним грађанима, људима и домаћинима, онима који поштују законе и чији је једини грех то што поседују оружје у складу са законом и прописима своје земље!

Испада да су ти људи, који су углавном часни са моралне стране (и сви су исправни са законске стране јер је обавеза при регистрацији да се донесе потврда из суда да нису кривично гоњени и кажњавани) главни кривци за сва зла која се догађају у овој земљи! Дакле, држава не верује својим институцијама, онима који су те дозволе одобравале.

То оружје се и сада, по важећем и веома ригорозном закону, одузима веома лако. Довољно је да се догоди ситна свађа, препирка, бахато понашање или агресивни наступ, или, не дај Боже, насиље у породици: и то се оружје, одмах по пријави или регистрацији инцидента, одмах одузима.

Кажу, тако ћемо спречити убијање људи а не запитате се колико је то оружје у легалном поседу спасило живота људи који би били жртве кривичних дела обесних бандита који су знали да их са друге стране можда чека домаћин са оружјем за одбрану?! Нека, узмите га, а ви „господо“ бандити, мигранти, терористи и остали: само изволите. Опет се запитајте: колико је бандита и разбојника одустало од пљачке, убистава и силовања, плашећи се од одбране која може уследити од стране домаћина?

Претпостављам шта се иза брда ваља: „препоруке“ Америке и ЕУ да се разоружа и пацификује српски народ у сенци сукоба у Украјини и тензија на Балкану и освета НАТО-а зато што се Срби нису дали тако лако 1999. године и пре тога, као и жеља српских власти да се народ забави о другоме јаду пре коначних одлука везаних за Косово и Републику Српску.

Како год: проблем који хоће да решавају тако се не решава! Само ће се продубити јаз у и онако подељеном друштву!

*

НАТО!?

Изнад северног дела Метохије својим масивима доминира планина Мокра Гора. На њој је још седамдесетих година изграђен телевизијски торањ – репетитор, да би ми у Метохији могли да гледамо још неки програм осим Тиране. За време НАТО агресије на Србију (не помињите ми СР Југославију, ко Бога вас молим) НАТО авиони и крстареће ракете покушавали су да сруше тај репетитор и никако нису успевале у томе. Говорило се да конфигурација терена не дозвољава да се такав напад успешно изведе.

И, шта се збило?

Чим се српска војска са народом повукла из Метохије, тек неколико дана пошто су ушли, НАТО команда је послала своје јединице и они су на лицу места извршили минирање торња. Срушили су га из чисте освете зато што им је пркосио, мада је могао да им послужи. 

Дакле, шта је поента ове приче? 

Поента је да су Американци осветољубиви према свакоме ко им пружа отпор и да ће се трудити да му се кад тад освете. Већина оних које данас треба разоружати јесу људи између 40 и 60 година, то су они који су се супротставили НАТО агресији на Србију и који се никад неће помирити са захтевима да Србија постане члан НАТО савеза, па чак ни ЕУ.

И тако заједничка вежба Платинасти вук (са НАТО војницима у Србији) може да започне! Колико још јуче та операција се звала Племенити наковањ (коју су наши пропагандисти преименовали у Милосрдног анђела што је здраво нервирало Џејмија Шеја).

*

Да се разјасним, одмах, са критичарима мога становишта! Ја се овде не бавим жртвама и трагедијама које су се десиле већ искључиво о погрешном приступу да се спрече неке будуће трагедије и политизацији свега овога што се догађало! Као отац и грађанин ове земље потресен сам оним што се догодило. У жалости се не треба трошити много речи. Жалост је мук. Као књижевник и неко ко износи своје мишљење кроз „писану ангажованост“ морам да се огласим. Чекао сам да прође неколико дана, да мук жалости мало мине. Нажалост: мука није било!

Власт, међутим, од првог дана вешто користи новонасталу трагедију да објасни како сада није време да се полемише, да се износи мишљење, оптужујући оне који то чине да су безосећајни и нечовечни а притом све време износећи своје мишљење, полемишући и оптужујући. Додуше, стварно има тога и са друге стране: политиканства, мародерства и шићарења на туђој несрећи али и ту опет предњаче политичари (овог пута опозициони), медији (и са једне и са друге стране) и јавне личности (такође свих фела). Погледајте новине и телевизије: направили су ријалити од свега тога.

Проблем се неће решити тако што ће се одузети легално оружје, што ће се ударити на образ и традицију српског и осталих народа који живе у Србији, и што ће се кривцима прогласити они који су најмање криви (или су криви подједнако као и други). То говоре искуства из света!

У Мексику је скоро забрањено поседовање сваке врсте оружја (у целом Мексику оружје се може купити само у једној продавници која се налази у војној бази). Зато га имају само нарко дилери и криминалци а број убијених од ватреног оружја је највећи на свету (скоро 20.000 годишње).

Исланд, пак, има либералне законе о оружју и држава су са највећим бројем оружја по становнику а број убијених од ватреног оружја је најмањи на свету. На Исланду полицајци уопште не носе оружје.

Швајцарска!? Швајцарци имају више оружја од Срба, што приватног, што војног, јер грађани ове земље када заврше војну обуку (тако је, и даље на снази обавезно служење војног рока) опрему и наоружање носе и држе код својих кућа. И код њих се, 2001. године догодио масакр када је једно лице убило 14 људи и себе али њима није пало на памет да мењају своје законе и тако казне 2 милиона људи који имају оружје код својих кућа.

Живео сам у Америци, у Њујорку, један део свога живота. У самом граду Њујорку (не држави) било је забрањено поседовати кратке цеви (пиштоље и револвере) али си могао купити све варијанте пушака. То само изгледа просто, та куповина, и она јесте једноставна под једним условом: да немаш досије! Дакле, као и код нас. Дугу цев си могао користи у природи, у лову, на имању, у кући или стану, да браниш свој дом (они кажу „приватну имовину“). Поред тога, пушка је тешка за скривање и ношење по граду, па има и неке логике. Елем, за људе који су поштовали закон у Њујорку и нису кривично гоњени, било је забрањено поседовати кратке цеви. Сви остали, мафијаши, криминалци, наркодилери, банде по гетоима, имали су пиштоље. Поред тога, ако би хтео да набавиш пиштољ „на црно“ требале су ти само паре.

*

Кад смо већ код статистике: тек 2% кривичних дела (не и убистава) у Србији учињено је са оружјем из легалног поседа (извор: Политика 11. 5 2023. године). Интересантно, више се убистава почини са службеним наоружањем него са легалним приватним оружјем. И последња два масакра су учињена са нелегалним оружјем: пиштољ којим су убијена деца је украден од правог власника, није убијао онај који је поседовао већ онај који га је украо; у другом случају реч је о класичном нелегалном поседовању.

Родитељи оних који су убијали су високо позиционирани људи у естаблишменту! Нису то била деца сељака из Груже или радника из Лесковца. А држава, сада, хоће да реши проблем тако што ће одузети стари пиштољ Црвена застава, наслеђен од оца или деде неком малинару из Пожеге.

Треба нагласити и следеће: обојица убица су рођени после 2000. године. Они нису живели и расли у времену ратова, инфлације и безакоња. Они су деца новог времена, оног који се намеће са запада.

А политичари, богаташи и мафијаши ће имати своја обезбеђења и наћи ће се међу тих 30.000 који ће добити дозволе. Терористи и криминалци никада нису ни тражили одобрење за поседовање или ношење.

Није, дакле, до легалног оружја већ до закона и државе која га спроводи!

*

Председник је у свом обраћању изговорио реченицу која ме је, у најмању руку, збунила и уплашила. Рекао је да ће се број дозвола од неколико стотина хиљада свести на 30.000!? Откуд он зна колико ће бити дозвола после ревизије?! Ко су тих тридесет хиљада привилегованих људи!? Хоће ли ови остали, њих преко 500.000 хиљада (поред свих осталих који су вратили или га немају) бити проглашени неспособним да држе оружје, психопатама и криминалцима?! Зашто нам ударају на традицију и образ?! На генетику и вековно наслеђе?! На обичај да свака поштена и домаћинска кућа, поготово на селу, има оружје за одбрану и обичаја ради.

Код мене у Метохији постоји стара народна мудрост која гласи овако:

„Коњ, пушка и жена се не дају другоме!“

Када су нас слали у ратове тада смо били добри. Није било потребе за проверама. Дали су нам оружја каквих год смо хтели! Сада не ваљамо више!

Што се тиче традиције, ако хоћете да опалите метак у ваздух за Божић, овде то већ одавно не можете у Србији јер кршите закон. Отидите онда Срби у Америку, у градић Џексон, где Срби могу и смеју да пуцају за Божић.

*

Смрт, нажалост, настаје из различитих разлога и не дао Бог никоме да се догоди оно што се догодило тој деци и невиним људима. Али, не треба скретати тему са главног проблема и узрока тог проблема на потпуно нерелевантну ствар. Шта? Хоћемо си одузети кухињске ножеве, виљушке, „зарђале кашике“, аутомобиле, авионе, возове, реке, језера, мора?! Како одузети нечију болест да га не убије кад се већ не одузимају наркотици и супстанце разне врсте?! Хоћемо ли одузети молотовљеве коктеле?!

Све почиње од речи, од понашања које иде уз те речи, из система вредности који нам се прокламују, из наше неспособности да се окренемо једни другима, из тога што институције не раде свој посао. Проблем је система, некомпетенције, незнања!

Највећи проблем, зна се, само се власт и невладине организације праве неуке: донели сте туђе „вредности“ и наметнули их српском народу. Знате ви одлично шта треба одузети од Срба а да то није легално оружје или пре њега: лево-либералне идеје и ЛГБТК+ идеологију, НВО које кидишу на породицу, децу, родољубље и Светосавље, односи се на агенду која руши школски и образовни систем, на нове полне и родне законе. Прво то па тек после пушке и прапорци!

Одузмите ви оружје ђаволово у Србији!

*

Деца (њихово понашање) нису продукт система и поремећених односа у друштву. Односно: јесу! Деца су слика и прилика својих родитеља. Мане и слабости родитеља испољавају се кроз понашање њихове деце. Васпитање излази из куће, из круга породице. И: неваспитање!

Родитељи су продукт система (уколико нису довољно јаки да се одупру агендама, наметнутим правилима и идиотизацији) и такви какви су узор су својој деци: добар или лош. Већина деце у Србији су много добра деца! Већина родитеља у Србији су добри родитељи! Али, не могу још дуго јер испред себе имају много јаког противника! Све добро што родитељи ураде у кући, то попут Скадра на Бојани сруше мешетари невладиног сектора преко мрежа и у школама!

Криви смо сви што смо дозволили да наша деца живе у болесноме друштву. Криви су и деде и бабе који диктирају систем вредности, њима се угађа, њима се даје, јер деца нису важна: она немају право гласа. Ако им померате границу за кривичну одговорност, ако им се на западу помера старосна граница за слободан секс: што им не дате и право гласа?!

Васпитавање деце уопште није компликовано али је неваспитање једноставније!

Деца гледају како им се понашају родитељи, шта говоре, чиме се баве, како долазе до циља, како се понашају на улици, у комшилуку, у породици, на шалтеру, на родитељском састанку. И она ће бити таква све док им у школи, на неким радионицама, не кажу да треба да потказују своје родитеље, да им родитељи не мисле добро, да они имају своја права без обзира на то како их родитељи васпитавају и који им систем вредности усађују.

Зато што је породица битна она је зато и прва на удару сатанистичке-геј-лезбо идеологије која нас напада да нас уништи и као људе, и као Србе!

А власт, тај и такав системски проблем хоће да реши одузимањем оружја њиховим родитељима?! Треба обратити пажњу ко ће подржати овај закон и све ће вам бити јасно! Само на то обратите позорност!

Нема у томе велике мудрости!

Некада, не тако давно, већина људи није знала шта је психологија, ни шта је то право детета да бира пол, ни шта је ЛГБТК+, али је већина деце била добро васпитана јер је васпитање долазило из породице која је била стуб друштва  а школски систем је то подржавао. Деца су поштовала родитеље, комшије и учитеље. 

А, онда су се појавиле психолошкиње!

*

Лов је једно од најприроднијих стања и осећања човека. Човек је прво био ловац па тек онда све остало после тога. То је природна вокација мушкарца, како је природно место жене да буде стуб породице и да одржава ватру негујући потомство. Ловац доноси храну и чува животе чланова породице, жена се брине о деци и пећини.

Идеологија о којој сам говорио има за циљ да ишчупа природу из човека. То значи и да убије Бога у човеку. Кад се Бог убије све је дозвољено. Када човек остане без онога што је исконско у њему онда он више није човек и њега је лако потчинити, лако га је направити робом „златне милијарде“.

*

На Косову и у Метохији Срби су се вековима осећали небезбедно и то са добрим разлозима. Када се указала прилика за то, између два рата и деведесетих, наоружали су се преко сваке мере, ради личне, породичне и отаџбинске безбедности. Кад је кренуло да се пуца, држава нам је већ средином деведесетих поделила војничко наоружање, сваком мушкарцу изнад 18 година. За пет година није се догодило ни једно убиство из тог оружја. На дан демонстрација и рушења Милошевића, 5. октобра, гарантујем да је сваки други демонстрант имао оружје. Па?! После тога су се убиства догађала оружјем, нелегалним, које је држава дала криминалцима!

Када су после рата, педесетих година прошлог века, одузимали оружје на Косову (Ранковић) ради реципроцитета требало је одузети оружје и од Срба који су били потпуно разоружани у времену трајања Велике Албаније и окупације. Хапсили су Србе, вршили тортуру над њима, тукли их, остављали да се смрзну, тражећи да предају оружје које немају, а онда, да би спасили главу, углавном су ти Срби говорили да су оружје сакрили на планини, да ће отићи и донети га. Кад би их пустили они су одлазили куповали пушке од Шиптара или комуниста (углавном оличених у једноме) и предавали их као своје.

Паметноме доста!

*

Ако се легално оружје остави власницима хоће ли бити убистава почињених из њих?

Хоће!

Биће трагедија, несреће и свега што носи смрт. Као што ће бити још много више трагедија и смрти која неће имати везе са тим оружјем. Кад год се догоди нека мука мора се реаговати тако да се пронађу узроци а не да се санирају последице. Кривица је индивидуална ствар и не може бити колективна, осим када је систем у питању.

Закон који је важећи јесте ригорозан и није био по вољи власницима. Али су га прихватили. Провере су темељите, своде се на лекарске прегледе, обуку и доказе да особа нема криминалну прошлост. Да ли је у овом последњем било пропуста, лако је проверити. Нађите доброг ИТ стручњака и он ће провући кроз систем алгоритам који ће очас посла избацити оне који су кривично одговарали и имају оружје.

Понављам, уколико се обистини претња председника Србије и број дозвола се сведе на 30.000, испоставиће се да су они којима је одузета дозвола психички нестабилне и криминогене особе иако имају лекарска и судска уверења да то нису. То је озбиљан проблем односа државе према својим грађанима! Поред тога, шта говори о једној држави чињеница да је тек пре пар година (јер је ревизија већ у току и углавном завршена, по новом закону) издала дозволе за пола милиона људи који су психопате и криминалци. Ако су ти људи макар ишли на некакве лекарске прегледе и предали потврде о здравственој способности: шта онда власт мисли о овим другима?!

Знам ја шта ће се догодити: промениће се параметри и услови а здравствене установе добиће налог да пооштре критеријуме до граница које нико неће моћи да пређе!

Поред тога, вербални деликт се полако, преко запада, враћа и код нас на мала врата. Хоћете ли се због оваквих мишљења писати пријаве и одузимати дозволе?!

А тек захтев на шестомесечно тестирање на наркотике?! Срам вас било! Хоћете да терате људе у годинама и са одређеном позицијом у друштву и међу људима да се тестирају као последњи олош! Хоћете ли стамене делије и старине са Голије или Ртња, или некаквог питомог Лалу из Баната, или ловца са Повлена, да терате да се тестирају на наркотике само да би их натерали да вам врате своје оружје!

*

Најзад, да се вратим на економију и протестантску радну етику и исто тако отуђење човеково!

По мом неуком рачунању (али не може бити великих одступања) власници легалног оружја плаћају нелегални и противуставни порез у износу од око 27 милиона евра годишње. Председник је најавио пријем око 1000 нових полицајаца и да ће то коштати око 20 милиона евра. Дакле, њихово запослење и егзистенцију њиховим породицама платиће власници легалног оружја.

*

Када умре властелин, коњ добри и оружје да се даје цару, а свиту велику и бисерни појас да има његов син, и да му цар не узме, ако ли не има сина, него има кћер, да је стим власна кћи, или продати или дати слободно.

Душанов законик

ВЕРА ЗА ВЕЧЕРУ!

  Пише: Игор Ђурић

Вера ил' вечера: питање је сад?!

Дилема подједнако тешка и подједнако лака као она хамлетовска: вера или вечера јесте бити или не бити!

Управо зато: то је лажна дилема! Бира се између нечега и ничега, између бића и ништавила.

Ако се осврнемо, овлаш, не мора то бити неко озбиљно освртање, свуда око себе можемо видети неке људе који су дали веру за вечеру и то на свим нивоима: од оних најбаналнијих самоиздаја до оних најтежих. Јер, вера за вечеру је пре свега самоиздаја па тек онда издаја. Ипак, погледајте па после тога одлучите: хоћете ли бити као они или ћете остати своји на своме. Одлуку о вери и вечери мора да донесе свак за себе, појединачно. Не може то колективно, како су то неки сада наумили. Мора се знати за сваког понаособ како је одлучио јер од тога ће зависити како ће потомство гледати на нас. Нема друге, такав је поредак ствари у Васиони.

Кад смо већ код вере и вечере треба знати да је вера скупа ствар за одржавање и издржавање. Исто тако треба знати да нема ни бесплатне вечере. Дакле, свеједно се плаћа, само што у случају избора вере (избора да је не продамо и због тога платимо одређену цену) бранимо оно што је наше, оно што смо ми и што ће нам остати - а када плаћамо туђу вечеру добијамо само оно што ћемо посрати.

У својој вери можемо бити гладни – у туђој вечери нећемо бити сити!

Код своје вере бирамо своје – код туђе вечере добијамо туђе и само онолико колико нам се дадне.

Рекосмо, вера или вечера уопште није дилема, то јест, лажна је дилема. Поготово није хамлетовска. Јер тај исти Хамлет није изабрао вечеру стричеву већ веру очеву. Он се предао освети а не одрицању. Изабрао је правду а не круну, част а не понижење, веру а не вечеру. Они, пак, који изаберу вечеру упадну у мишоловку. Јасно је ту речено и следеће: ко изабере веру изабрао је страдање.

Него, оставимо се ми Шекспира, он је ипак припадао народу који је дао веру за постељу.

Постоје друге и познатије приче о вери и вечери.

Једна, она најпознатија је Тајна вечера, такође говори о томе ко је шта изабрао између вере и вечере (сребрњака).

Друга вечера, она Лазарева, уочи Боја на Косову, нама је ближа и за ове мисли примеренија. Истог је корена као и она горе поменута Христова и говори о истоме: видећемо на Пољу Косову ко је вера ко је невера.

Чак и кад добијеш вечеру уместо вере опет су ти дали твоје. Само у мањој мери него што си имао и онолико колико су проценили да ти следује за издају. Иначе, издајнике нико не воли и сви их се клоне.

Вечера за веру, у нашем садашњем случају, то вам је: опростиће ти Ђура што те је тукао док те је убеђивао да даш веру за вечеру.

У Србији, данас, углавном, они што продају веру не чине то чак ни за вечеру већ за помије које остају иза моћника. Понекад веру дају и за џабе, само да буду виђени, да буду примљени, да их газде потапшу по глави и признају за своје љубимце. То се, наравно, никада не догоди.

Од непријатеља не треба узети чак ни ону последњу вечеру, пред гиљотину или вешање.

У Косовском боју нисмо дали веру јер је Србија била ту где се боримо. На Солунском фронту нисмо дали веру јер је Србија била пред нама. На Кошарама нисмо дали веру јер је Србија била иза нас. Ако данас узмемо вечеру ништа неће остати у нама, пред нама и иза нас. Како кажу: није важна цена која се плаћа већ светиња која се брани.

Мадлен Олбрајт

 Пише: Игор Ђурић

Ако постоје пси рата онда је Мадлен Олбрајт била кучка рата..... ево неколико речи о њој из књиге Вечити рат!

...Некада и ситни детаљи из живота утичу на историјске догађаје и њихове актере, на судбине читавих народа. Да Вук Караџић није био ћопав, не би се учио писму већ би махао јатаганом. Да је Хитлер имао мало више талента: постао би сликар. Да је Черкез у Русији мало јаче завитлао копље: не би било Тита. Оног тренутка када се открило да је Овални кабинет постао „орални кабинет“ – пресуђено је Србима. Да је, неким случајем, тога дана Моника Левински имала инфекцију и упалу грла – Срби можда не би били бомбардовани. Да је неки српски момчић узвратио љубав ружњикавој Медлин, можда она не би касније мрзела Србе и Србија можда не би била бомбардована. Можда је тај дечкић син неког хотелијера који је поседовао вилу Ривијера, на пример, из Врњачке Бање, рецимо. Из исте оне бање, рецимо, где је амбасадор Корбел боравио са својом ћерком, у време када је Чехословачка већ била окупирана а Србија пружила уточиште дипломати без владе и земље?! Можда, биће да је више од „можда“, јер онакво зло могло се чинити само народу који ти је учинио велико добро. А, сад, љубав тог дечкића, као народ, нисмо могли на силу „учинити“. То није било етичко већ естетско питање. Касније, Медлин Олбрајт заиста јесте била „естетско питање етике“....

...Правдајући злочине Шиптара над Србима после јуна 1999. године поједини међународни званичници (сама Олбрајтова) говорили су како је тешко зауставити освету једног ''напаћеног и угњетаног народа''. Шта је са српским правом да поравна вековне рачуне? Хоће ли то схватити икад макар онај део српског народа који све кривице приписује Србима...

...Ни све жртве нису исте. Зависи ко вас убија. На основу тога зависи на којој страни ћете бити. УНИЦЕФ је објавио истраживања Питера Пелета и Ентони Арнова у коме се каже да „деца (у Ираку) испод пет година умиру двоструко више него што је то био случај 1989, и да није тако, пола милиона деце више било би живо крајем деценије“. У емисији америчке телевизије ЦБС - 60 минута, 12. маја 1996. године, новинарка разговара са Медлин Олбрајт:

 „Лезли Стал: Чули смо да је пола милиона умрло. Мислим, то је више деце него што је убијено у Хирошими. И, знате, да ли је све вредно тога?

Мадлен Олбрајт: Мислим да је то тежак избор, али мислим да је вредно, вредно тога“.

 ...(Рачак) Онда следи скандал око записника на првој конференцији за штампу у Приштини када је Вокер беснео, одузимао реч и ломио оловке. Хелен Ранте тада није рекла најбитнију констатацију која је стајала у извештају и која је много касније обелодањена: „мртви из Рачка нису били стрељани и масакрирани“. Кајус Ниеми, писац књиге о Хелени Ренте, Хелена Ренте, обележје човека, 2008., цитира Рентеову: „Вокер је вршио притисак на мене да кажем да Срби стоје иза масакра у Рачку, да би рат могао да почне“. Касније се потврдило да је Вокер био у сталној вези са америчком администрацијом (Кларк то потврђује у једном документарном филму), да је добијао инструкције из Америке шта треба да каже и изјави (у истом филму Вокер то демантује). Пре било какве истраге, без присуства истражних органа, форензике, увиђаја и извештаја, он је одмах „знао“ да су ти људи стрељани, да су их стрељале српске снаге, да је то масакр. (Олбрајтова га је позвала телефоном и казала: „Бил, одрадио си одличан посао“, а онда коментарисала пред сарадницима: „Пролеће је поранило на Косову“, видети: Политика геноцида, Херман и Питерсон). Човек би помислио да је тај амерички шпијун видовит. Не, није. Он је само радио посао због којег је и дошао на Косово. Подметао је своја јаја лажи у туђа гнезда несреће. На слици која је обишла свет види се Вокер и иза њега леш Албанца у цивилу који је очигледно погођен у главу али коме је још капа на глави. На другој слици виде се иза Вокера наоружани људи...

...И Хјуман Рајтс Воч и Фонд за хуманитарно право, који су фактички писали оптужницу против Срба, за Хаг, не објашњавају данас зашто су у својим извештајима говорили о зверствима, мучењима, ишчупаним ноктима, извађеним очима, закланима, касапљенима, када се зна према извештају чак и финских патолога да тога није било. Зашто се те подружнице НАТО-а сада не огласе? Зашто се нико не пита ко је убио полицајца Миру Мјекића на покушају увиђаја 19. јануара, ако су у Рачку  боравили само недужни цивили? Када је он погинуо, борбе су се водиле прса у прса, између два реда ровова. Или то треба да објасни Олбрајтова која је на каналу CBS изјавила да „се треба сетити да је у Рачку десетинама људи пререзан гркљан и да је једини излаз у хуманитарном бомбардовању“. Клинтон је 19. марта рекао: „Требало би да се подсетимо шта се догодило у селу Рачак... Невини мушкарци, жене и деца, изведени су из своји домова до јаруге, натерани да клече у прашини (Рачак је иначе делимично био прекривен снегом и смрзнут а прашине није могло никако бити прим.аут.) и покошени рафалима, ни због чега што су учинили, него само због онога што јесу“....

Па ипак је Мадлен Олбрајт на ЦБС-овом програму „Пред лицем народа“ рекла да су нађене десетине „закланих“ људи и да су „хуманитарни напади из ваздуха“ једино решење''.(Џулија Горин)

...Да се овде осврнемо на Клинтона и његов хуманизам као и „искрене добре намере“ према Албанцима. Њему супруга Хилари и саветници сугеришу да мора што пре скренути пажњу са афере „Левински и Овални кабинет“. Има ли то везе са људским правима на Космету? Планови за бомбардовање Србије актуелни су већ подуже времена пре тога. Има ли то везе са Рачком? Притиснут сопственом афером и притисцима помахнитале Олбрајтове, (која је лечила своје комплексе из детињства, вероватно је одбијена од неког српског дечачића у кога се заљубила кад је и сама била мала и боравила у Београду и Врњачкој Бањи), он се обраћа нацији и целом свету кад је почело бомбардовање: „Наша мисија је јасна - да демонстрирамо озбиљност сврхе НАТО и да спречимо још крвавију офанзиву против невиних цивила на Косову“. Моника тих дана препричава детаље и показује своју кошуљу испрскану председниковом спермом. А Клинтон не објашњава откуд су то он и његови сарадници знали неколико година пре да ће офанзива почети онда кад су сачињени планови за бомбардовање Србије. Дукађин Горани један од чланова албанске делегације у Рамбујеу, каже: „Сваки Албанац је схватио да што више цивила умре, то је интервенција ближа“. Људска права?! Наставља Дукађини: „ОВК је то схватила. Један страни дипломата рекао ми је једном: ''видите, ако не прођете квоту од 5000 убијених никада од стране дипломатије нећете добити стално присуство на Косову''“. Какве ово има везе са заштитом угрожених Шиптара?! Ветон Сурои каже о Олбрајтовој у Рамбујеу: „Говорила је: Ви потпишете, Срби не потпишу, ми бомбардујемо. Ви потпишете, Срби потпишу долази вам НАТО. Ви не потпишете, Срби не потпишу, ми заборављамо на целу ствар“. Значи, ако не потпишу Албанци, Американце брига за њихова људска права. (У овом пасусу су коришћени цитати из емисије ББЦ Морална борба: НАТО у рату)....

...Сумња се да постојао тајни договор између НАТО и ОВК да се ОВК-у да три месеца слободних и неспутаних активности на терену до демилитаризације, која се, узгред речено, никада и није догодила али која је декларативно почела 19. септембра. Другим речима, дозвољено им је да етнички очисте Космет, да заврше своје крваве послове над преосталим Србима и непослушним Албанцима. Мехмед II је 1453. године дао својим војницима Цариград на располагање: три дана. Да пљачкају, силују и убијају и тако наплате своје војевање. Кларк, Олбрајтова, Солана и други, дали су Шиптарима три месеца: да чине што им је воља са Србима и српском имовином. И заслужили су то, са становишта НАТО логике. Били су ратни савезници НАТО-а. Значи не никакве жртве, већ савезници на бојном пољу....

 ...18. маја 1999. године портпарол ОВК Јакуп Краснићи за Задојче цајтунг каже: „НАТО и ОВК су неслужбени савезници и у заједничким акцијама имају заједничке циљеве“. И сама Олбрајтова је на примедбе да се врши покољ Срба на Космету на то одговарала „да је зов освете код Албанаца такав да га је тешко обуздати али да га она разуме“. Али шта је са тиме што се доказује да Албанци нису баш имали много за шта да се свете? Макар не више од Срба. Пјер Пејан  у својој књизи Праведни рат за мафијашку државу, пише између осталог: „По англосаксонском тумачењу, кад би Албанци из ОВК убијали – то се тумачило као освета и могло је да им се опрости. Међутим, потпуно другачији критеријум је важио за Србе“....

...Због горе поменутих  чињеница ја не прихватам нити правила игре које намеће победник, нити начин на који треба тумачити догађаје а који ми сервирају овдашњи службеници победника. Мене прича о милитаристичком хуманизму Клинтона, Блера, Олбрајтове, Фишера и осталих милитантних пацифиста апсолутно не дотиче из простог разлога: ако сте силом добили рат то никако не значи да су истина, право и правда на вашој страни. Ни идеја превентивног рата није нова што се тиче Србије – поборник таквог рата је својевремено био лично Франц Фердинанд. Или како је написала др. Смиља Аврамов у књизи Постхеројски рат Запада против Југославије: „Неприхватљива је теза која се данас јавља на Западу, по којој се технолошка супериорност исказује истовремено и као морална супериорност“....

...Славољуб Ђукић је у својој књизи Политичко гробље, такође прикупио неколико индикативних момената прљаве кампање која се водила против нас:

„Енглески дневник The Sun пљеска бомбашима: ''Гађајте их као псе!''. На питање ''бомбе или не'', Славој Жижек (Left Review) одговара: ''Још нема довољно бомби''... Соња Бисерко, председница београдског Хелсиншког комитета, невладине организације чији се програм ослања на доброчинство и бригу о угроженим људима, недела је видела само на једној страни. У тексту под насловом ''Како очистити Србију'' (Њујорк тајмс, 9. мај 1999), аутор Блејн Харден, тврди да се Соња Бисерко састала са Медлин Олбрајт, и од ње тражила да Вашингтон озбиљно размисли о окупацији Србије, да државно руководство подвргне јавном суђењу које ће Србе присилити да се суоче са злочинима, да Запад преузме све медије у Србији и уведе строгу забрану ширења ''екстремног српског национализма'' (стр. 475).

„То су били преговори са ''пушком упереном у главу'', узми или остави, рат или капитулација, ''пољуби ме у дупе или ћу те убити'', како је енглески писац Харолд Пинтер дефинисао америчку политику коју је тумачила Медлин Олбрајт. ''Ако Срби прихвате споразум, нема бомбардовања, ако га одбију, биће га: I am sorry'', поручила је Олбрајтова“.

„Медији су обично претходница рата. Да би се припремила јавност, потребан је шокантан догађај који ће згрозити људе. Улогу медија у агресији на Србију, а и своју као портпарола НАТО-а, објаснио је Џејми Шејн студијом под насловом ''Како нахранити звер''. Шеј каже: ''Упрезање медијске моћи кључни је фактор у ратним сукобима. Сви новинари су склони лошим вестима. Слике масакра у Рачку биле су нам потребне да бисмо убедили народ како без наше интервенције постоје добри изгледи да се масакр понови. Машина не може да ради на празно, звер мора бити нахрањена''... И ''звер'' је храњена са свих страна. Уводничар ''Њујорк тајмса'' Томас Фридман у текст под насловом ''Дајте шансу рату'', позива на војну акцију у којој у Београду ''треба погасити светла, сваку сијалицу и славину''. А новинар првог програма немачке телевизије свој коментар закључио је поруком: ''Кад чујем реч Србин, чини ми се да је о самом ђаволу реч''... Највећи притисак на Србију долазио је од ратоборне Медлин Олбрајт, која је младост провела у Београду. Према њеном признању, истог дана кад се Рачак обзнанио, Вашингтон је донео одлуку о рату против Србије. Све друго је била куповина времена: ''Рачак нам је био потребан ради утицаја на колебљиве европске савезнике'', изјавила је доцније Олбрајтова. Репортер француског ''Фигароа'' Рено Жерар, један од малобројних блиских посматрача догађаја сведочи о свом случају. Када је уверавао колеге да је масакр обавештајна и пропагандна монтажа, одговорили су му прекорно: ''Ђубре једно, хоће да нам убије причу''“. 

„Мада је рат вођен под окриљем НАТО-а, био је то рат Америке против Србије. Тек сваки пети авион, од 1.100, није био амерички. Са Вашингтоном су најближе сарађивали Британци, са својим премијером Тонијем Блером, кога је толико захватила ратничка грозница да је лично учествовао у одабирању бомбашких циљева. Ни државника невинијег изгледа, ни већег бојевног расположења. Њега, Медлин Олбрајт, Хавијера Солану и команданта НАТО-а Веслија Кларка, западни медији су називали ''боговима рата''. За Блера је речено да је то ''његов фокландски рат'' којим жели да надвиси победничку славу Маргарет Тачер“.

 ...Пјер Пајен у својој књизи Праведни рат за мафијашку државу тврди да је Олбрајтова главни ратни јастреб и да је бомбардовање Србије: њен рат. „Она је одлучила да уђе у рат већ у пролеће 1998, а можда и раније“, каже он. Тада се није знало да ће се догодити Рачак. Или се знало!!! Ибер Ведрин у разговору са Пјер Пеаном, 22. новембра 2012. године каже у вези Рамбујеа: „Робин Кук и ја смо били заговарачи политичког решења, док је Тони Блер био за рат. Од самог почетка најратоборнија је била Медлин Олбрајт, која је Милошевића поистовећивала са Хитлером. Њу чак није радовало ни постојање ''Контакт групе'', а још мање значај који јој се придавао. Ламберто Дини, италијански министар спољњих послова, желео је да учини све што је могућно да се избегне ескалација. Што се тиче Игора Иванова, Руса, он је понављао: ''Ја сам овде да бих вас спречио да поведете рат''. То га није спречавало да мрзи Милошевића. Што се тиче Јошке Фишера, Немца, он се стално разапињао између нас – Робина Кука и мене – и Медлин Олбрајт која га је неизоставно позивала чим би показао склоност према политичком решењу. И тада би му говорила: ''Поново постајеш левичар''... Заиста смо покушавали све да задовољимо Медлин и да не попустимо Косоварима који су непрекидно истицали све веће захтеве. Нисмо било спремни да идемо преко аутономије“.

„Алијанса на Косову је успела јер је њена ствар била праведна“ – Медлин Олбрајт, 14. јун 1999. године, Волстрит журнал (то је дан када сам у колони напустио родно место и Метохију);

...У Рамбујеу преговора није ни било. Делегације су биле одвојене и предат им је готов докуменат који је требало аминовати или одбити. Гор Вајдал (The Observer, 6.6 1999) пише: „Мадлен Олбрајт се сматра најгорим министром спољних послова од времена Едварда Стетинјуса: велики губитак за дактилографску службу није донео добитак демократији. Шврљала је као луда у Рамбујеу, представљајући Србима један хитлеровски ултиматум који ниједна суверена земља не би никад могла прихватити, будући да је предвиђао готово потпуну окупацију Србије, бесплатно рекламирање НАТО-а на српској телевизији и томе слично“.