ИСТОЧКА МЕЋАВА

                  

Пише: Игор Ђурић

„Потребно је истаћи да у Истоку повремено дува снажан локални ветар од мештана назван „мећава“ који настаје стропоштавањем хладнијих ваздушних маса низ планинске стране“.

(„Варош Исток“, Милован Радовановић)

Никада кошаву нисам прихватао за своју. Мене су дували неки други ветрови, углавном они који долазе са севера. А ја сам увек ишао уз ветар. Тако сам и пишао. Најзад сам стигао до краја, до самога изворишта ветра, до места где он настаје и са кога креће, где после следећег корака нема ништа: ни ветра, ни живота, ни надања. Ту на корак иза ветра има само страха који је толико велики да се може материјализовати. А, где је страха, чак и оног нематеријалног, ту нема човека. Када су страх и човек заједно, из те мешавине види се и остаје само страх. Ништа друго. Човека нема.

Ветар носи и чисти. Ветар хучи и завија. Ветар пали и гаси. Није исто пре и после ветра. Није исто са и без ветра.

Ветар ме је одувао до бесмисла. Зато сада седим над овом свеском и записујем ово о чему мислим. Шта? Оно што сам преживео, оно што живим или оно што нећу доживети?! Не знам! Заиста: не знам!

Живот је као гледање порно филма, са ветром или без њега. Другим речима, најчешће нам се не остварују снови, маштања и оно што смо видели. Сањање није остваривање снова, то је лажна ствар која се не може додирнути, то је само проклета пројекција онога што би могли доживети али што највероватније нећемо. Боље је један дан живети него милион ноћи сањати. Тек када човек нема о чему да сања, он је успео у своме живљењу и спреман је на смрт.

Данас, уз кошаву, започињем причу о томе како ме је живот сјебао само зато што нисам био способан да се снађем у поганоме времену. Кратку причу о ветру о којем сањам, за којим патим, којег чујем у сваком другом ветру. Под орахом, испред једне старе куће, на једном шумадијском узвишењу до којега кошава једна добаци задњом својом снагом. Дакле, на крају једног ветра почињем причу о другом.

Ко на својој кожи није осетио Источки ветар тај нема појма шта значи бити на ветрометини.

Зову Га: „Источка мећава“. И, ако назив није баш исправан јер је тај ветар дувао и без снега: лети, зими, у јесен и пролеће. Руку на срце: лети је дувао ретко. Али, остао је такав назив међу народом: „Источка мећава“. По његовом карактеру мислим да му је боље пристајало неко мушко име.

Дува, или: један дан; или: три дана; или: недељу дана. Никад: два, четири или пет дана. Ако пређе двадесет и четврти сат од када је почео да дува: трпи га још три дана. Уколико није стао ни у седамдесет и другом сату биће то онда рапсодија од седам дана. Седми дан је увек стајао. А највише пута би се завршавао трећи дан.

Спуштао се са планине, хватао залет одозго, али није ударао право, у једном правцу, такорећ'. Добијао је у подножју планине чудан ефе, завијао на све стране и чуда чинио људима и природи. Говорим у мушком роду: ветар је то. Та „Источка мећава“ је: ветар.

На неким местима у вароши је дувао јаче, на другим слабије. Било је места где се није ни осећао. На трећем километру од Истока – ни дашка. Чак ни у ситуацијама кад би у Истоку носио све пред собом: кровове од кућа и стабла из корена.

Једне је године моме деди по мајци, покојном Трајку Пешић, ишчупао цео шљивик. Сва стабла су била оборена, поломљеног и почупаног корења. Педесет метара даље шљивик његовог рођака био недирнут. Узрок томе је то увијање и његова неравномерност. Бирао је где ће да удари. Па час овде, час тамо. Да га сви осете повремено а да га нико не мрзи за стално. Да никоме не досади претерано али да подсети да он господари тим поднебљем.

Зими је био права мећава. Носио је снег и стварао сметове. Свирао је мелодије и арије достојне хаоса из којег је настао свемир. Стварао је монументалне скулптуре носећи и ледећи капљице воде са наших вазда пуштених чесама.

Црвенеле су се улице од црепа и ћеремиде. Увек је скидао црепове са истих кровова. Нешто није у реду, није направљено како треба и како њему доликује и он је упозоравао на то. Друге пак куће , које су изгледале трошно и старо, и за које се веровало да не могу издржати његове ударе - никада није дирао.

Неки Источани, којима не треба веровати претерано, тврде да се најслађе пије ракија када дува тај ветар. „Тај?!?“ – па и нисмо имали другога ветра. Било би, с' времена на време, неких покушаја са југа или запада, у јесен или пролеће, али заиста маргинално и не-вредно помена. Северац је неприкосновено и самоуверено владао у пределима где се подножје Мокре Горе преливало у Метохијску равницу.

Говорили су Источани, они што воле да пију ракију брљу у време док дува ветар: „Чим дуне бура на Јадрану, чекај Источки ветар“. Та прича није била без основа. Заиста би после вечерње прогнозе и најаве буре, врло често јутром стигао и источки ветар. Не увек али почешће. Зато је покојни стрика Драга, Бог да му душу прости, често говорио: „Јавили на Дневник: бурад на мору, чекај ветар“; или: „`Бем ти бурад на мору опет ће да ми лете црепови са крова“.

Источки ветар није волео високе и несиметричне кровове и често их је кажњавао. Поштовао је пак благе косине и градитељеву кроткост која се уклапала у питомину Метохије.

Источки гавранови (гарвани) су га мрзели. Источки врапци су га се плашили. Источке ласте су бежале на југ због њега. Источке роде, а било их је на димњаку фабрике, нису га констатовале. Најзад стигоше и галебови који су онако луди изводили вратоломије уз помоћ његових јаких струја у ваздуху.

Правило број један: чим дуне ветар нестане струје.

Правило број два: ветар почупа жице и бандере.

Правило број три: нико и никада није страдао од Источког ветра. Природа и грађевине јесу – људи никада.

Нити један цреп, од хиљада које он годишње побаца около, није пао на неког човека, жену или дете. Летели су читави кровови када би се нашао неки мајстор паметњаковић који би хтео да му пркоси. Ни једно ишчупано стабло није никога повредило. Источки ветар је био јак, врло строг – али: правичан. Сто километара на сат за њега није било ништа. Био је бржи од свих источких коња, снажнији од свих источких волова, бучнији од свих источких паса.

Кад падне ноћ онда се најбоље чује. Звижди и хучи. Лупају дрвени прозорски капци, отварају се незамандаљена врата, падају баштенске капије. Лепо је у кући, никоме се не излази напоље све до трена када се ветар досети, па завије изнад куће и кроз димњак суне дим назад у кућу. „Ха, мени сте хтели да доскочите?!?“– поручи нам кроз ехо свога хука док ми трљамо димом засузене очи. Кад је зима и пада снег а ветар дува ујутро поред улазних врата, и у штоку између два прозора, нађемо снег. То нас је ветар ушушкао од самога себе нас штитећи.

Кад лимено корито крене низ двориште да се шета уз лупу лима значи да треба да се изађе напоље и да се исто лови. Прикупи се оно што се да нахватати. Кокошке су негде у заветрини снуждене. Свиње само провирују из свињца, алапљиве али им се не излази на ветар. Куцов је у својој рупи. Мачак на кућноме прагу. Једино обесни гусан шири крила и покушава да полети – хтео би да буде права `тица а завршиће у подварку када га нађемо сломљеног крила негде у плоту.

Кад дуне ветар пусте нас из школе. Из више разлога: или „враћа“ димњак, или су сломљени прозори. Препоруче нам да се држимо за руке при повратку кући. А, учитељи онда оду негде на „врућу“, задовољни и они што не морају да се бакћу са нама. Подразумева се: на врућу ракију.

Једном је падала киша и дувао ветар. Однео ми је црни, велики кишобран, онај са лепом дршком од дрвета: породични понос донесен некуд из Мађарске са семинара књиговођа. Отац ме је после оптуживао да сам га продао јер није било ни поломљених остатака: све је однео некуд у висине. Ни пре ни после тога нисам продавао ствари из куће. Нисам ни тада, али: ветар ме зајеба. Нисам га омрз`о због тога. Плашио сам га се али сам га волео. Био је изазов за сваког дечака: пркосити Источком ветру.

На крају крајева он нас је чистио. Да је било до нас и наших градских служби поцркали би у сопственом смећу. Овако: дуне мећава и све однесе другима. Зато нас нису волели из околних насеља. Мада је то био најмањи разлог због којег ми не бисмо били вољени. Ту „част“ смо заслужили на много других начина мимо ветра.

Када дуне у пуној снази тешко је кретати се улицом. Не можеш стајати у месту већ те он помера и гура уназад а ти се подупиреш па по некад стојиш у косом положају пркосећи земљиној тежи. Не може се ни разговарати нормално. Да би те саговорник чуо мораш да вичеш и то из петних жила.

         

Једном је Источки ветар својом снагом пребацио кров са једне кућу на другу.

Једном је Источки ветар ишчупао из корена огромни орах.

Једном је преврнуо камион.

Једном је срушио зид.

Једнога дана – све нас је одувао из Истока.

Зашто? Нисмо били добри. А, нисмо били ни: лоши. Били смо само: људи! А људи нису дрвеће, кровови и зидови. Кад они оду не врате се више. Били смо људи а имали смо ветар. А онда га својим понашањем нисмо више завређивали и он се нашао увређен. Па нас је тако љут и одувао. Кад може орах из корена да одува онда му је лако са народом који је своје корене заборавио и погубио: само-посекао.

Није он говорио: „Кад ја дунем и ватру сунем, срушићу вам кућу!!!“. Напротив, деловао је у другом правцу и слао сасвим другачију поруку. Он нас је својим постојањем и деловањем терао да градимо чврсте и стамене куће, да правимо дубоке и јаке темеље, да се чврстим кровом покријемо. Да би опстали ту где јесмо. Нисмо имали снаге и воље да га послушамо. О памети нећу ни да причам. Могу само да запевам: „Ветар дува, сва се гора љуља, пош`о Раде виноград да чува“. Али?! – коме је до песме када му Источки ветар годинама није шарао по лицу?!

Шта, најзад, рећи о том ветру што већ није казано?! Да, то је природни феномен, и по снази и по својој географској ограничености, јер није познато да један тако јак ветар може да ограничи себе на тако малом простору. То је ветар који превазилази оквире природне појаве, он је традиција и особеност краја. Уткан у психу народа, па самим тим и појединца, као национална и лична карактеристика и појава. Као и воду, тако и ветар, ми Источани сматрамо да тако нешто нема више нико други на свету. И, нисмо далеко од истине. Обишао сам нека места, видео нешто света, качиле су ме олује и пио сам воде. Али нигде нисам доживео да три или седам дана дува тако јак ветар и на начин на који је то чинио онај источки. Ово никако није претеривање. Имали смо ветар и воду, и то би нам било довољно да будемо чисти: у души. Некима би, другима не би довољно. Ови други нека се ману ове књиге.

Али, нашто ова прича? Људи који су га доживели знају о чему причам. Ови други уопште немају представу о томе па им тако и не замерам што ове редове читају са скепсом.

ВЕЛИКИ ОДМОР У ИСТОКУ

Пише: Игор Ђурић

„Цинцимони??? Изблизони!!! Чија војска??? Друга Тита!!! Смем ли проћи??? 'Ајд, не бој се!!! Ко је кадар??? Игор, Игор!!!“.

Школа мог детињства је била сива и оронула, поготову у јесен кад школа почиње заједно са кишама. Лети, у време распуста, бивала је та зграда живописнија. Учионице зими: вазда хладне. Комшије школске зато увек безбрижне по питању огрева. Сваку ноћ по једну цепанку из школског дворишта: и да те бог види. Скамије расклиматане, изгребане шестарима, исписане оловкама, проливене мастилом. Дрвени подови премазани катраном. Често се на почетку године претеривало са тим катраном па би се ми клизали по њему у учионици. Залетиш се, па се клизаш док не удариш у зид. Кад паднеш све ти црно остане по дупету: до краја школске године и док не прерастеш те панталоне. Воде и клозета у самој згради није било. Само је у зборници стајао један лимени резервоар закачен на зид, који је при дну имао славиницу да се вода пусти. У дворишту је из чесме вода непрекидно истицала: тога смо макар имали у неограниченим количинама. Озидани клозети су се налазили на крају дворишта, до саме улице али су практично били неупотребљиви од прљавштине и воде која је лила на све стране. Штета, били су за то време одлично урађени али се нису одржавали.

Једино чему смо се искрено радовали у таквим околностима био је „велики одмор“. Постојали су: велики и мали одмори. Тај мали је трајао колико да се учитељица прошета до зборнице и врати. И на великом одмору је све трајало кратко али је било веома слатко. То је било сам наше, ђачко, нешто што нам нико није могао одузети јер нам је закон то дозвољавао. Неискрено смо се радовали много чему – то је било време неискрености. Искрено смо туговали кад је Тито умро и надговарали се ко је више плакао. После смо се претварали да смо тада били неискрени јер се тако морало. Једна од „искрености“ јесте и љубав према „великом одмору“.

На школском одмору, „великом одмору“, који је велики био само по имену јер је код нас трајао десетак минута и завршавао се звоњавом курира са ручним звоном, јео се бурек (са сиром, месом, и празан), ако се имало пара. Пара се имало ретко. Зато су се више куповале кокорошке слепљене шећером у куглу или ''поп'' упакован у новинску хартију. Ко ''поп'' није јео тај се воде није напио. То је било брашно печено на тепсији или тако нешто?! Куповала се често и зашећерена јабука на штапу или ћетен-алва. Куповале су се и куване коштане нанизане на конац – то у касну јесен кад крену да сазревају у Дечанима. Сок је ретко ко куповао. Није га ни било много. Понекад: боза. Бурек је био ипак главна посластица и бивао је онолико добар колико Ћићко није шкртарио док је куповао сир. Са месом је увек био исти под условом да волите лук – нашло би се по које зрно меса у луку. Иначе, сви продавци у школским двориштима звали су се Ћићко. Можда им имена нису била таква али смо их ми тако звали. А било их је више и нису били никакав род међу собом. Па и кад су били, име Ћићко се преносило са генерације на генерацију. Школски одмор без Ћићка је исто што и правити свадбу без музике. Или, пишат' а не прднут'.

Они што немају пара да тога дана пазаре код Ћићка (а, најчешће их никада нису ни имали него су носили проју од куће или су узимали четвртку хлеба, на рецку, у пекари, па су њихови родитељи месечно плаћали Вукоти или Љузу) покушавали су да одврате од трговине ове друге, са парама, тврдећи да Ћићко кокорошке лепи са слинама, „да у поп тура песак“ и да је у буреку месо од цркнуте мачке. Ретко би им то огађивање полазило за руком јер нико није био гадљив а свако је био гладан. Кад на крају не би више знали шта да раде, а љубоморни до бола, неки бржи или јачи би вам једноставно пљунули у храну. Кад се на часу направиш болестан, не би ли те пустили из школе, наставник те прво пита: „Јеси ли куповао код Ћићка?“, па кад му потврдиш (јер знаш на шта циља), он само значајно климне главом у стилу: „Говорим ја, ама, немам коме“. Искрено, то је био само мит јер се нико и никад није отровао код Ћићка.

Кад смо код оне четвртке хлеба, за коју је већина имала понекад новаца и за ништа више, мени је она изгледала слађа од свих бурека и осталих посластица. И ако бих појео нешто лепо и скупље увек сам чежњом гледао кад моји другари са села купе ту четвртку и слатко је поједу. Неко време сам чак мењао свој бурек за тај хлеб, потпуно неразумљиво јер сам и сам имао новаца да купим исто. Међутим у туђим рукама ми је увек изгледала слађе.

Веровали или не, за тих десетак минута стизало се и трговати код Ћићка, и припалити јефтин дуван иза „вецеа“ (у каснијим разредима али релативно у раној доби смо почињали да пушимо) и одиграти кратку фудбалску утакмицу. Како, ни сам данас не знам. Али, стизало се. Фудбал смо искључиво играли против Шиптара. Ко се задеси на терену у датом моменту улази у тим. Тако би једна екипа имала седам а друга пет играча. Али нам ни у лудилу није падало на памет да се измешамо. Не, строго: Срби – Шиптари. Данас су се ствари поприлично измениле. Шиптари су наставили да играју само за себе док смо ми Срби почели да се „мешамо“, па сад не играмо баш сви за исту екипу. Утакмица се завршавала кад се чује звоно, можда који секунд касније док се не заврши напад.

Заљубљеници у спорт, наравно: фудбал, јер он је био најпопуларнији у школи, били су фанатици своје врсте. (Владало је уверење да се фудбалом баве рурални и јаки момци а да кошарку игра урбана омладина, другим речима а по њиховом схватању: први су били мушкарчине а други педерчићи – у најмању руку). Елем, ти заљубљеници у фудбал су користили сваки могући тренутак да одиграју лопте и сви су сањали да уђу у школски тим (прво) и у ФК Напредак (као врхунац каријере). То је било тешко (и једно, и друго) и за стварно талентоване - а због националног кључа. А и због тога што се ту улазило преко везе. 

     Они, ипак, нису одустајали: свакога дана су долазили у дресовима свог омиљеног клуба, најчешће старим и похабаним а наслеђеним од браће. И у гуменим копачкама „Кона-спорт“  (ко би их имао) које су биле опасне по живот јер је било скоро немогуће ходати са њима а о игри да и не говоримо. Праве копачке су биле реткост. Пошто се крампони клизају по асфалту и бетону, набадали су као патке а све зарад љубави према спорту. Фудбал се углавном играо и на часовима физичког васпитања, дечаци фудбал а девојчице би играле „Између две ватре“, све то, наравно, уколико нас не би одвели на оближње брдо да трчимо око новог гробља, испод Гориоча, на коме су Источани почели да се сахрањују 1962-е године. 16. децембра обављена је прва сахрана на новоотвореном Источком гробљу. Сахрањен је Милутин Тина Пешић.
       Понекад би играли (терали нас наставници) и „Иде маца око тебе, пази да те не огребе“, и тада је била идеална прилика де се искажу симпатије на начин што ће се иза дотичне симпатисане персоне оставити марамица која се употребљава у тој игри.

         

Неки на „великом одмору“ имају друге преокупације: да препишу домаћи задатак који нису урадили кући. Или: да одаберу прут са којим ће после одмора добити батине од наставника. Учитељ или наставник пред крај часа каже несташку: „После одмора донеси прут за себе“. При избору прута мораш бити опрезан. Ако узмеш мали и труо прут па се он распадне при првом ударцу онда ћеш „васпитне мере“ добити рукама и ногама. Ако узмеш много чврст и „млад“ прут онда ће те више болети. Најбоља је, некако, средина. Као и у животу, уосталом. Можеш ти у време одмора и да заждиш кући и тако избегнеш батине. Да ли је тако? Није, јер те ни кући не чека боља ситуација. Неће те ни тамо мазити. „Чим те бије, значи да си заслужио“ - рећи ће мајка. „И мене су тукли па шта ми данас фали“ - констатоваће отац. А обоје ће поручити наставнику: „Удри, рука ти се позлатила, само немо' да га оштетиш“.

Кад окасниш кући, прљав и мокар, гладан и озеб'о, после целодневног олидања напољу, мајка би те дочекала речима:

„Дош'о кучак на ручак“.

Или:

„Дошла маца на вратанца“.

Или:

„Да не огладниш, не би ни знао 'де ти је кућа“.

Кад се заврши „велики одмор“ сви морају да стану у ред а дежурни наставник онда пуста унутра ред по ред. Иде се крајем ходника, уза зид. Кад закасниш, уђеш у туђи ред. Кад те ухвате у туђем реду „добијеш“, онако уз пут, преко главе. Иначе, кад се стигне у школу, пре почетка часова, ђачке торбе се спуштају једна поред друге и тако се „хвата“ ред. Чија је торба прва тај је први у реду и тако редом. Неки би долазили по сат времена пре школе само да би њихова торба била  прва у реду. Пошто на „великом одмору“ нисмо имали торбе онда су неки одмах стајали у ред само да би били први. Постојала је институција „пуштања у ред“ а то је да те неко пусти испред себе. Кад закасниш са „великог одмора“ онда не можеш да уђеш у школу јер се врата закључавају а курири у масним плавим мантилима неће да ти отворе. Е, тада си стварно најебао. Интересантно је да ма шта навео као оправдање то неће натерати наставника да ти поверује и да те прописно не излема.

Кад ти се са часа, мимо одмора, иде у клозет, онда не питаш ти, лично, наставника да идеш већ то чини твој најбољи друг или другарица. Дигне руку и каже: „Наставниче, може ли Ђока да изађе?“. Кад наставник пита: „Што?“, овај му одговара: „Па, све се стиска“. Дакле, дотле је дошло па мора да „се стиска“?! Наставник онда, у зависности од расположења или симпатија према дотичном, пушта или не пушта.

Најрадоснији тренутак у школи је кад те наставник пошаље негде да завршиш нешто. Или да одведеш болесног друга кући. Ем, ниси у школи, ем се улагујеш претпостављеном, у овом случају наставнику. То глуматање око болести је било најинтересантније и подразумевало је патетично пренемагање и увек исти одговор на питање „Шта ти је?“. „Мука ми је, повраћа ми се и врти ми се у главу“.Ко би смео против таквог „аргумента“ да те не пусти?!

За „велик одмор“ су везани и први љубавни покушаји. У нашим приликама не толико чести али их је свакако бивало. Није било лако прићи девојчици чак и ако се она не би бунила (што је било ретко). Код нас се сматрало највећом увредом да се удвараш девојци и да јој кажеш да је лепа. Одмах би се око вас окупила булумента ђака спремних да се спрдају са вама. Изгубили би вољу да се даље удварате. Чуш, интересују га девојчице а иза школе се играју кликери „све у шеснаест“?! Само будала може да претпостави девојчицу „мућкању“ или „матању“. Викали би тако ти ђилкоши имена голупчића, по дворишту, у разним контекстима а на опште згражавање поменутих. Ако су ти што вичу јачи од тебе: не смеш да им приђеш, ако су слабији: не можеш да их стигнеш. Зато се тим љубавним покушајима прилазило са крајњим опрезом и са темељитим припремама које су се сводиле углавном на поздраве. „Поздрави Миљу и кажи јој да је моја симпатија“ - кажеш њеној најбољој другарици, онако успут, инкогнито, осврћући се да те неко не чује. А дотична наводаџика ти само значајно климне главом. Или ти каже: „Џабе, код ње немаш шансу, има симпатију“, најчешће из љубоморе, лажући те.

За време „великог одмора“ су се иза школе, или иза клозета, одигравале заказане или спонтане туче. Појединачно би неко старији излемао неког млађег, обично би тај неко био „понављач“ који одавно треба да буде у средњој школи, или би се вршњаци тукли до изнемоглости или док не звони. Као и код фудбала, тако су се у масовне туче углавном водиле између Срба и Шиптара. Њих би обично бивало бројчано више а ми смо се „вадили“ на муда и технику. Како: ко! До четвртог разреда, пак, углавном смо се рвали, па онај ко обори противника пита: „Јел' се предајеш?“. Ако овај одговори потврдно онда се „туча“ тиме завршила и свако одлази на своју страну: побеђени погнуте главе а победник окружен дечурлијом која га тапше по раменима. Уколико је губитник тврдоглавији, онда га овај јачи још мало притегне, и: то је то. Или, тада звони за крај одмора па се туча аутоматски прекида. Богами, после четвртог разреда смо већ почели озбиљно да се лемамо.

Наравно, разликују се „велики одмори“ кад си основац или гимназијалац. Ја овде говорим о одморима из основне школе. О оним одморима када се зими на каљаву пећ, на Божић или какву славу, метне зрно тамњана па цела учионица замирише. Увек се налазио ко ће зрно да метне и ко ће да оцинкари код наставника. Типично за Србе. Руку на срце, неки наставници су се правили да не примећују и нису дизали галаму. Али је било и оних који су темељито спроводили истрагу не би ли се додворили колегама Албанцима из школе и комитета.

 У школи смо били подељени (свака генерација) на „варошко“, то јест, „источко“ и „сељачко“ одељење. Чак су овакву класификацију и терминологију користили и наставници. Звали су их „сељачко“ јер су га сачињавала деца из околних села, то су ђаци који су путовали свакога дана до школе, па су морали бити у једном одељењу због и онако оскудног превоза. Они су због тог путовања увек били у првој смени, пре подне, а ми из Истока, којима је кућа била близу, ишли смо стално после подне.

„Ајде да играмо са сељачким одељењем лопте“ – могло се по некад, а, у недостатку Шиптара у близини, чути. Они су били поносни на своје име и не би га мењали ни за шта на свету. Ни за живу главу нису хтели да буду „Источани“. С' правом, додуше, мада ни они нису били ништа бољи. Нисмо смели да се качимо са онима из „сељачког“ одељења. Били су мутни, зајебани и јаки. Закачили би тек по неку девојку из тог одељења.

Најчешће изговорена реченица иза клозета на великом одмору била је: „Баће, дај један дим“. А најчешћи одговор је био: "Нисам те ја правио па да те дуваним". Једном се директор школе тихо привукао иза леђа чувенога Грофа који је управо вукао дубоки дим из цигарете. Спустио му је директор руку на раме и рекао: „Аха, пушиш?!“. А Гроф је мртав 'ладан бацио опушак на земљу, промуљао га стопалом и одговорио: „Већ три године“.

Реч која се најчешће могла видети на зиду клозета а кредом или чим другим написана, јесте, да простите: пичка!!! Ко се и мало разуме у психологију, али и у стваран живот, зна због чега је то у пасивним крајевима тако. Ипак, из не знам којих разлога по неко би написао и ону другу, мушку работу. Девојчице то сигурно нису урадиле а о педерима смо имали замагљене и нереалне ставове. Шиптари би пак, кад устигну и кад их нико не види написали „Косово република“ или „Смрт Србима“. Ми, јок!!! Пичка – и готова ствар. Свако је писао оно за чиме је чезнуо, додуше, чезнули су и Шиптари за пичком  али за републиком и нашом смрћу: много више. Ми смо републику већ имали и нисмо знали шта ћемо са њоме а умирало нам се није баш тада – остала је дакле само ''ОНА''. Неки од нас су и умрли а да је нису пробали. Таквима посвећујем ову причу.

На „великим одморима“ смо пред улазак у зграду узвикивали и разне пароле чији смисао ни до данашњег дана нисам успео да схватим. Схватао сам сврху: да се покаже припадност заједници и да се колективно испере мозак. Али смисао изреченог заиста нисам могао да схватим. Тако смо узвикивали: „Цике, цике, цај!!!“, и одговарали на то: „Ај, ај, ај!!!“.  (Ко да нас неко млати, боже ми прости, па јаучемо: ај, ај, ај!!!). Или: „Фино, фино, часна реч!!!“. (Бивало је „фино“, не питај). У нарочитим приликама би се узвикивале и оне праве пароле типа: „Да живи братство и јединство наших народа и народности!!!“, а ми би у глас одговарали: „Жииивеееело!!!“. Некад би марширали са црвеним марамама око врата и певали:

„Ми смо пионири нашега реона,

нас има тачно пола батаљона.

Чим зора сване сваки од нас хита,

да поздрави слику нашег друга Тита“.

Сад, неко ће питати што смо то баш радили на великим одморима. Па одговор је прилично прост: на тај начин смо увежбавали тачке за разне пригоде и на тај начин су нас наставници држали на окупу у каквим кризним ситуацијама којих је на Космету вазда бивало.

              

   

Једино што се могло мерити са срећом великог одмора било је „губљење“ часова. Од првог часа почиње лицитација шта би могло тога дана „да се губи“. „Рекли ови из прве смене да су губили историју“. „Данас неће да дође из биологије, био синоћ на свадбу“. „Губимо руски, наставник мора на сахрану“. „Губимо српски, данас је наставничко веће“. Ако наставник закасни ма и један минут настаје слатко ишчекивање. Најхрабрији из одељења провирује кроз врата према ходнику и зборници. После крене још пар корака кроз сам ходник. Некад га на пола ходника сусретне дотични наставник и онда настаје бежанија. Други пут, пак, он тако корак по корак стигне до улазних врата и изађе напоље. Онда сви остали крену за њим. Наравно, увек има пар кукавица што остане у учионици. Кад губиш час то ти дође као неки увећани велики одмор. Сви базамо по дворишту, или играмо лопте, или пушимо. Милина једна.

Владало је правило да наставника мораш дочекати у клупи кад уђе у учионицу и, наравно, да сви устану. Он онда баци дневник на катедру, погледа нас уморно па каже: „Седите!“. Уколико је кога затекао ван клупе онда се прво са њиме разрачуна, па после уписује час. У то време, стигоше неке нове катедре, масивне и тешке. Није их било много али су биле веома интересантне за нас. Имале су много разних фиока и преграда где је требало да се држе помагала и остале ствари. Наставници су требали да имају кључеве али их брзо погубише. Тако су те катедре стајале закључане, или разваљене, а наставник би говорио по старом обичају, најбољем ђаку: „Ево ти кључ, иди до мог кабинета и донеси глобус“.

Редари не излазе на „велики одмор“ напоље. Они морају остати у учионици да чувају ствари. Тако се говорило: „Да чувају ствари“. Али су зато редари имали друге привилегије: они су излазили напоље на „малим одморима“ да уквасе сунђер. Кад си добар друг са редаром он ти по некад да да уместо њега уквасиш сунђер. „Где си ти пошао?“, пита наставник ђака кога је срео у ходнику. А овај одговара: „Да уквасим сунђер“. Е, за то није било проблема. Сунђер се морао квасити. Квашење сунђера је била врло важна ствар. Толико важна да је сунђер после часова редар носио кући а сутрадан га враћао. Тада је настала она чувена реченица: „Заборавио сам сунђер“, и још чувенији одговор: „Што га вадите из ташне, ајде иди у шесто-три и позајми“. Кад одете у друго одељење за сунђер, куцате на врата, кажете наставнику који држи час шта вам треба а за то време цело одељење у које сте дошли се смејуљи.

На „великим одморима“ најчешће се дешавало и оно што смо називали „дурисањем“. Феномен „дурисања“ је појава везана искључиво за подневља где сам стасавао и окружење у коме сам живео.

Шта је „дурисање“?

То је бесомучно шутирање лопте у вис, без икаквог разлога и повода, наравно: туђе лопте. Одиграва се углавном у школском дворишту.

Како се изводи?

На силу. Увек они јачи дуришу лопту оних слабијих. Међутим, лопта се не отима из руку (мада би могла). Не!!! – чека се да сама стигне до онога ко ће је дурисати. Сви су забављени својим пословима у школском дворишту: неко игра фудбал, неко кошарку, други пуше. Што си млађи и слабији то своје активности изводиш на „лошијим“ теренима. Док они старији играју фудбал на асфалтираном игралишту са стативама, клинци поставе ђачке торбе или камење уместо статива на некој ледини: па играју. Кад лопта одлети са те ледине до оних на правом терену, или оних што пуше, или оних што само зврјају около: креће дурисање. Лопта се шутира у вис (прекида се своја активност макар и у сред гол шансе) и пада, и увек је наново сачекају, а за то време клинци трчкарају около у покушају да се домогну своје лопте. Наравно, то је тешко јер су ови што дуришу јачи и вишљи па се они најчешће домогну лопте која пада.

Све то траје: колико траје. Док не досади или неко од дечурлије неким случајем не дохвати лопту. Кад се деси ово друго сви настављају своје активности где су стали пре дурисања као да се ништа није дешавало.

Шта је интересантно?

Одрасли ђилкоши и понављачи би могли без проблема да узму лопту кад год хоће и да је шутирају около али они то чине само кад се она докотрља до њихове непосредне близине – ма шта они радили у том тренутку.

Од тога да ли ти дуришу лопту у школском дворишту, или не, зависи твој статус, твоје место у хијерархији. Кад дође време да твоју лопту више нико не малтретира то значи да више ниси слаб и мали, то значи да си се изборио за место међу онима који су јаки или због нечега: поштовани. Наиме, некад је довољно да имаш старију браћу у близини.

Тешко је све ово описати. Требало је то гледати „у живо“, тај жар, ту енергију, ту потребу да се из све снаге, са пуно страсти или мржње, удара по тој лопти. Дурисање подразумева да шутнута лопта лети у вис, скоро под правим углом. Невероватно је колико су је неки јако шутирали и колико би на тај начин добацивали?! Летела би „небу под облаке“ и враћала се у руке ономе ко ју је шутнуо.

Бивало је и „међунационалног дурисања“ када Шиптари чекају око игралишта и чим им стигне лопта крену са „оргијањем“ распоређени по целом школском дворишту. Тада би у одбрану кренули наши (уколико их је, је ли, било у близини, уколико не, онда би дурисање трајало док се ови не уморе) и тада би почињале туче. Када би Шиптари дурисали српску лопту тада би могло да се види колико мржње избија из тог чина.

Некада се лопта пробуши у сред дурисања. Тада нису помагале ни сузе, ни молбе – то се прихватало као свршени чин.

Неки су волели да дуришу у току саме игре. Неку су дурисали кад изгубе или се наљуте. Зато су пре почетка игре падали договори да нема „дурисања“ или „печатирања“ („пенџатирања“). Печатирање подразумева да те игра апсолутно не интересује већ да лопту шутираш из све снаге у жељи да иста некога погоди, по могућству и пожељно је, у: лице.

Дурисање, у суштини, није ништа лично. Не дурише се због некога него се дурише због дурисања (осим кад су у питању „међунационална дурисања“). Дурисање је само по себи. Дурисање је фројдовски моменат више него физичко испољавање.

„Иде маца око тебе, пази да те не огребе, пази мио реп, да не будеш слеп, ако будеш слеп, отпашће ти реп“.