КАУБОЈСКИ ФИЛМОВИ!

  

Ја цијели живот сањам како одлазим уз ријеку

Старим паробродом који вози сол

И да носим једну давну, никад прежаљену љубав

Танку дугачку цигару и пар мамуза од злата

Да сам Шејн

Да сам Шејн

Живот уз границу је опасан и тврд

Нек моје име овдје од сад значи правда

Већ чујем причу како за мном јаше смрт

Док јашем црвен поред ватри на рубу града

То је Шејн

То је Шејн

Дарко Рундек

*

То је било време, моје детињство, када се вестерн могао гледати недељом поподне на телевизији или у биоскопу. Ти филмови, уз стрипове, били су део субкултуре коју смо усвајали и у неким сегментима су утицали на формирање личности и систем вредности. Наравно, да не буд заблуде, главни утицаји су долазили из породице, школе, обичаја и вере, из озбиљног образовања кроз школску наставу и лектиру. Било је и идеолошког утицаја али се он у породицама где се гајила вера одбијао о бедеме традиције. Ипак, нису занемарљиви ни утицаји музике, филма, стрипова, спорта, друштвеног живота.

За разлику од данашњих холивудских филмова вестерни нису у себи доминантно садржавали пропаганду и скривене поруке оденуте о обланде других тема. Махом је све у тим филмовима било јасно и срно-бело. Знало се шта је шта? У односу на данашње време када се уметност гуши у блату политичке коректности и родне равноправности, ти филмови су реално описивали време робовласништва и геноцида над Индијанцима. У тим филмовима се могло видети да Индијанци нису могли у салун а да су црнци били робови.

Док се вестернизација спроводила само (или: већином) уз каубојске филмове то и није било толико лоше и уклапало се симболиком у наше митове и симболе. Па и ми у СФРЈ имадосмо своје вестерне у виду партизанских филмова. Валтер брани Сарајево је типичан вестерн са свим својим карактеристикама.

Много сам волео да гледам вестерне, били су реткост, а и данас када их на каналима има свакодневно, увек погледам неки кад год ми се укаже прилика. Рекох већ, ти филмови су делимично утицали на мене и моју генерацију, из времена детињства, на сазревање, игре, формирање кодекса части.

Више бих веровао Фројду да је помињао „каубојско несвесно“ или „да је брзо потезање револвера повезано са прераном ејакулацијом“, него што прихватам његове глупости о инцесту и „несвесном кастрирању оца“. Велика пљачка воза је снимљена 1903. године а до своје смрти 1939. године Фројд је могао да види много вестерна. Наравно, карикирам, Фројд у својој уштогљености није имао појма о систему вредности каубојца и о томе ко је добар а ко лош и зао на Дивљем западу.

Истине ради, у средњој школи сам носио надимак Фројд. Добио сам га од другова и другарица из одељења због мог филозофирања. Али, никако нисам био књишки мољац: знао сам будем и Шејн и Дивљи Бил, у зависности од ситуације.

Архетип, ред је да се помене и Јунг, дакле колективно искуство и перцепција вестерна почива на митовима и симболима које нам је сервирао Холивуд описујући време и поднебље Дивљег запада.

Мит о вестерну, по Чеславу Милошу, састоји се у следећем: ко брже пуца? Он вестерну замера идеализацију и улепшану слику истине и пита се где су у вестернима рана која гноји недељама, врућица, смрад ознојеног тела, дроњави лежајеви, мокраћа, измет... ваши, искрвављене ноге, невоље мушких и женских тела... Он, дакле, није разумео суштину вестерна, чим је у њима тражио чињенице а није пронашао бајку.

Вестерн мора бити саткан од општих места или није вестерн!

Дакле, добри, стари вестерн?!

Од детињства па до данашњих дана, а педесет и шеста ми је док ово пишем, волим да погледам доброг каубојца исто онолико колико и добар порнић (Vintage, и без Фројда, молим).

Шта су општа и обавезна места класичних вестерна, без чега они не би били то што јесу?!

Увек се боре добо и зло и углавном побеђује добро (иако су шансе за победу биле мале).

Двобој се мора одиграти на ферку а суштина је да противник први потегне а ви да будете бржи и тако избегнете вешала или линч. Чак и када неко покуша да вас упуца на кварно, с леђа, увек ће се наћи ваш пријатељ с којим јашете или жена која вас воли, да зликовца смлати са сачмаром.

Револвераш мора бити ладан ки шприцер и брз попут мунгоса. О прецизности нећу ни да говорим: тај може да погоди долар у лету неколико пута и да вам избије пиштољ из руке без да вас повреди (мало се држите за исту и то је то).

Ту су даље идиличне слике прерије и сурови гризлији из планине, стока која мирно пасе, као да се неће тек за који трен догодити стампедо.

Лепа индијанска села која ће бледолики спалити.

Крда бизона која се преливају преријом. Каравани. Кад су нападнути направе круг а Индијанци идиотски круже око њега.

Каубој који јаше у сутон а у даљини пуко Месец!

Кафа са ватре, на којој се пече зец, пасуљ из лименог тањира.

Седло под главу а у даљини завијају којоти (или су то Индијанци?!). Ту је и стари трик са покривеним деблом и шеширом, што треба да изгледа да каубој спава поред ватре а он, уистину, чека из мрака да заскочи бандите.

Од почетка до краја, каубој мора да буде уредан а лепотица чиста, нашминкана, лепо обучена и сређене фризуре и после три месеца и прерији.

Дилижанса! Луде трке!

У добром каубојцу мора постојати зликовац (ружан, прљав и крезуб), херој (леп, јак, брз и праведан), помоћник хероја (због хумора, Валтер Бренан или Виктор МакЛаглен) и лепотица (са којом ће херој на почетку имати несугласице али у коју ће се заљубити до ушију и најзад бити са њом). Некад су присутне две лепотице које се боре за наклоност хероја.

Има неких филмова где је јунак у ствари антијунак и то нас је много нервирало (док не дође памети).

У каубојцу је главно опште место да се скоро уопште не обраћа пажња на број убијених и мртвих. Када Џон Вејн (чувени Војвода, The Duke) побије масу противника и случајних пролазника, он после тога мртав ладан прескаче преко њих, нехајно, хрлећи лепотици у загрљај, а раздрагана маса весело кличе и аплаудира.

Ипак, уколико бих у неколико простих речи дефинисао класичан вестерн то би било следеће: салун, незаборавне туче у салуну, покер, курве, пијаниста, шанк (и чувено дај ми флашу вискија, али не од оног што продајеш Индијанцима), двобоји, када за купање и каубој у њој са шеширом, цигаром и вискијем, добри стари Колт, добра стара Винчестерка, коњ, Индијанци, ранч, воз, караван, шешир, мамузе, вешала, затвор, линч, потера, банка...

Коњ је главно превозно средство и та грациозна животиња је обележила вестерне. Коњ је најчешће и најбољи друг нашег јунака и зна да дође на звиждук. Са друге стране, за железницу увек раде неки бандити који желе да отму ранчеве и земљу од мирних ранчера.

Ми, као клинци, можда тада нисмо чули за Степојевац или Сурдулицу, али смо знали за Тумстон (изговарали смо Тумбстон), Доџ Сити, Аламо, Литл Бигхорн, Ларами, Пекос, Рио Гранде.

Ко од нас, тада, није знао за Џон Вејна или Гари Купера?!

Ко није хтео да буде као Шејн?!

Добро, постоје и шпагети-вестерни, који су једним делом снимани у Југославији и немачки (источно-европски) вестерни са Винетуом и Олд Шетерхендом. У тим филмовима се прославио Гојко Митић, глумећи Индијанце. Ове последње нисам волео због немачког језика. Сматрао сам да каубојац може бити само на енглеском, чак и када Индијанци причају (хауг). Ето, то је свакако део утицаја и пропаганде. Наиме, тада нисам знао оно што сада знам а то је да је у то време немачки језик био подједнако заступљен у Америци колико и енглески.

Постоје вестерни који су обрађивали раније периоде а то је прва половина деветнаестог века и они имају посебну и другачију иконографију, одећу и наоружање. Ту још нема шешира већ капа од крзна (Дејви Крокет) а пушке су кугларе које се пуне са краја цеви.

Прави вестерн, по мени, обрађује другу половину и крај деветнаестог века и чине их свето тројство каубојаца а то су колт – салун – Дивљи запад. Индијанци нису били нужни.

Е, па у том периоду, како би изгледао типичан каубој?

Шешир, у главном Стетсон, прслук, марама око врата, чизме са мамузама, колт на опасачу, везан за бутину.

Код револвера се морамо мало задржати. У зависности од филма и главног глумца, зависило је и који ће револвер бити у главној улози. Џон Вејн је волео да паше Colt 1873 Peacmaker, звани Миротворац. Клинт Иствуд се није одвајао од модела 1847, такозваног Шетач (Walker). У великим количинама су се појављивали и модели 1836 (Paterson), 1851 (NAVY) и 1860 (Army). Наравно, севнуо би, ту и тамо и понеки дилинџер (Dillinger).

Каубој мора да има коња и лепо кожно седло на којем су закачени колут конопца, бисаге, чутурица са водом, и кожна футрола у којој је винчестерка.

Ако би се међу револверима појавио и понеки ремингтон (Remington), када је пушка у питању ту је неприкосновена винчестерка (Winchester) са моделима 1873 (о коме је снимљен и филм под насловом Winchester 73) , па на даље до 1894, са нагласком на старије моделе.

Мање више тако опремљен, каубој лежи поред ватре, после кафе и пасуља, бацио је шешир на лице и куња слушајући ономатопеју Индијанаца. Кренуо је из једног града у други, често без циља, тек да лута, јер тамо су сви градови исти, имају главну улицу, место двобоја, коју граниче дрвене зграде салуна, хотела, банке, продавнице, штале, затвора. Успут је помогао једном каравану којег су напали Индијанци, спасао је лепотицу, извадио јој је стрелу из рамена, поцепао хаљину да је превије али је пре тога посисао отров из крви.

Наш херој се може звати Били Кид, или Вајат Ерп, или Док Холидеј, или Дивљи Бил Хикок, или Џеси Џејмс, или Пет Гарет, или Буч Касиди. Можда бежи од Пинкертона или га јури Луди Коњ. Можда он јури Џеронима или извиђа за Кастера тражећи Бика који седи.

Најважније, већина поменутих ликова је заиста постојала али су тек уз помоћ литературе и вестерна ушли у легенде.

Њих, и многе друге, су глумили Џон Вејн, Клифт Монтгомери, Гари Купер, Клинт Иствуд, Грегори Пек, Кирк Даглас, Ричард Видмарк, Роберт Мичам, Кларк Гејбл, Ван Клиф, Џемс Стјуарт, Хенри Фонда и, мени омиљени, Илај Волак и Роберт Дувал.

Њихове љубавнице и фаталне жене су биле: Џоан Дру, Мерилин Монро, Клер Тревор, Вивијан Ли, Грејс Кели, Кети Курадо, Вера Мајлс, Џин Артур, Шели Винтерс, Дајана Лејн, Линда Дарнел.

Џон Форд је краљ вестерна, што се тиче редитеља. Поменућу Хауарда Хокса, Сем Пекинпоа, наравно, и Серђа Леонеа.

Велика пљачка воза, Моја драга Клементина, Поштанска кочија, Река без повратка, Црвена река, Шејн, Човек из Ларамија, Буч Касиди и Сандес Кид, Обрачун код ОК корала, Тачно у подне, Дивља хорда, Добар, лош зао, Човек звани Храброст, Човек који је убио Либертија Валанса, Седморица величанствених, а, ако ћемо право, и Прохујало са вихором је у неку руку вестерн.

Наравно, ово су само неки и најпознатији каубојци, али их има још на стотине подједнако добрих и на хиљаде који нису лоши.

Рекох већ, вестерн филмови и стрипови су део исте субкултуре и отоме можете читати овде (кликом).

Велика је разлика између гледања филма на телевизији и у биоскопу.О томе сам већ писао и о томе можете читати овде (кликом).

Одрастајући на улици, у школи, комшилуку, ми смо као деца делимично прихватали и кодексе вестерна: владао је закон јачега и обавеза слабијега да се бори до краја без обзира на цену. Трудили смо се да се боримо поштено и по неким кодексима. Била су нека неписана правила. Подразумевало се да заштитиш сестру или другарицу или да браниш слабијега од других. Желели смо да будемо храбри, јаки, поштени и стопљени с природом. Нисмо бежали од борбе, нисмо цинкарили, чак ни када су нас тукли јачи и бројнији. Било је важно да сачуваш част, да не будеш кукавица. Поента је била да се сам снађеш, одбраниш и осветиш. Не ослањајући се на друге (некад и ослањајући се на твоје, другове и браћу) понекад си био принуђен да узмеш правду у своје руке. Какви јебени наставници, професори, педагози, психолози, социјални радници или невладине организације?! Има сам за себе да се бориш и да на тај начин ојачаш и стекнеш поштовање других. За то ти је потребно да имаш доброг коња, брзу руку, бистро око, згодну курву и залазак Сунца! Макар и у машти! И шта ти више треба од свега тога и маште?!

Наравоученије вестерна: никада не бежати од непријатеља ма колико јачи били од тебе; прво сам изађи пред барабе, обрачунај се са њима, победи их, па тек онда баци звезду у прашину и тачно у подне напусти град који те не заслужује. Тек онда! Никако пре!

Један обичан школски дан у Метохији...

Пише: Игор Ђурић

Тога дана ми је наставник узео праћку. И не само то, морао сам са одмора да донесем прут којим ће ме казнити за учињено. Јер, речено је: праћке је забрањено доносити у школу. Сваки је дечак моје генерације имао макар једну праћку у животу. Ако није, нешто није било у реду са њим. Обично би нам је направио неко од старије чељади и из породице или би нам уступио своју стару. Праћка је знала да буде зајебана ствар. Било је дечака који су са лакоћом и к'о од шале скидали голубове и вране. А, и да ти разбију главу ако им се нешто замериш: о томе нећу ни да причам због болних искустава. Омиљени су били школски прозори или прозори каквог „тешког“ наставника. Отуд је наставничка освета према мени била тежа.

Треба наћи какво тврдо дрво у облику рашљи. Што је веће, тврђе и сувље: то је боље. Онда је важно наћи и гуму, најбоље од унутрашњег точка каквог бициклета и парче тврде коже у коју се ставља камен. Треба и жице да се све то притегне. Праћка се носи у задњем џепу тако што гумени и растегљиви део вири из џепа и млатара. Водили смо праве мале ратове праћкама против деце из других крајева вароши.

А онда је једног дана у наш стари биоскоп дошао ОН: Брус Ли! Намах смо заборавили праћке и почели да правимо чоке (чаке, нунчаке) и да њима разбијамо главе, најчешће сами себи, док би вежбали несхватљиве потезе млатарајући њима. Чоке се задену за панталоне, изнад дупета, као Брус Ли, и бивале су опасније за онога који их има него за његовог противника, јер кад погледаш, колац је био много практичнији да некога измлатиш, него чаке са којима смо бесмислено вртели око тела и између ногу, покушавајући да један крај држимо у руци а други под мишком. Док све то изведеш, ем што си сам себе ударио неколико пута, ем те је противник већ нокаутирао.
Читај овде: О ИСТОЧКОМ БИОСКОПУ

Нисам само ја добио батине. Заједно са мном прут је бирао и мој друг из клупе, али из сасвим другог разлога. Примећено је да су му прсти жути. Најтеже је било красти орахе (орасе). Остане траг, издајнички жути траг на прстима и шакама. Траг који не можеш моментално опрати чак ни бабиним сапуном, прављеним од соде и свињске коже. Учитељи су нас кажњавали због жутих прстију на тај начин што смо са одмора морали да донесемо тај поменути добар прут са којим би били ишибани по шакама (ређе по дупету). И родитељи су нас кажњавали батинама ако су знали да то није траг наших ораха (а знали су увек и без грешке).

Када би накупили доста ораха, онда би играли „куле и бега“. Ораси се поређају у „кулу“, „бег“ је био главни орах, највећи и најтврђи. Ти гађаш својим орахом, као на куглању. Колико ораха избациш из „куле“, толико узмеш. Кад избациш „бега“, онда узмеш све. 

Најлепше је, ипак, бивало у пролеће и рану јесен. Долазили смо много пре почетка часова а одлазили много касније пошто се исти заврше. И сво то време проводили смо у школском дворишту играјући фудбал, касније и пушећи иза школског клозета. 

Тога дана сам кроз прозоре гледао у високе борове парка који се наслањао на стару зграду основне школе која се звала „17 новембар“ и патио за одузетом праћком, планирајући чији ће први прозор страдати кад ми брат направи нову. Једва сам чекао звоно, па да се стуштим низ степенице и трчећи стигнем до куће. Да једном руком бацим у ћошак торбу са књигама а да другом ухватим комадину хлеба намазану машћу и преливену шећером и поново заждим напоље.

Када је најзад курир огласио крај наставе – са ручним звоном шетајући ходником – слетео сам и кренуо кући. Док сам се спуштао низ падину од Центра према Рибњачком брду, спазио сам комешање на пијаци поред које сам пролазио. Беше четвртак, пијачни дан. Маса људи се окупила у круг и гледала нешто. А милиција их растерује, често и грубо, пендрецима. Пробио сам се међу ноге присутних и успео да видим бели чаршав који је нешто покривао. Загледавши мало боље, приметих да чаршав није баш цео бео, те да на једном његовом крају белина прелази у црвенило боје крви. Нешто је било под чаршавом. Мртво.

Кући сам чуо: убили човека на пијаци, одсекли му главу. Крвна освета. Деца осветила свога оца. Пришли су док се сагињао да подигне џак са житом и једним ударцем одсекли му главу. После тога су наслонили секиру на тај исти џак, сели поред мртвог човека (убице њиховог оца), запалили по цигару и сачекали милицију. Кад им је отац убијен имали су тек десетак и мање година. Стрпљиво су чекали да ојачају, да њихов крвник изађе из затвора и да спроведу у дело оно што им је налагао обичај народа којему су припадали. Говорило се да их је мајка благословила док су оштрили секиру.

Играо сам фудбал, правио праћке и заљубљивао се први пут на поднебљу где су неки људи једни другима одсецали главе зарад освете. Макар да је то било једино убијање. Не! Убијало се и без освете, из чистог порива и воље, из беснила људског и мржње животињске. Убијали су, некад, само што се другачије зовеш, презиваш и што се у цркви крстиш и молиш. 

Један обичан школски дан у Метохији...

Читај овде: ВЕЛИКИ ОДМОР У ИСТОКУ

Читај овде: Волим ли голе жене?

О ИСТОЧКОМ БИОСКОПУ

 Зграда биоскопа

         Пише: Игор Ђурић     

Данас ћу о биоскопу. Источком старом биоскопу, легенди провинцијског гледања филмова и пушења дувана. Јер ко није пушио за време пројекције њему се не рачуна гледање.

Дуго времена, непосредно после рата, биоскоп са својом салом био је једини вид културног прожимања Источана. Звучник разгласа који је постављен 6. фебруара 1954. године на центру вароши, јесте служио за пуштање музике али и у пропагандне сврхе. Додуше, преко тог звучника знали су поједини Источани да запевају, уз пратњу хармонике. Нарочито се својим гласом истицао Радоје Вулић. Он је тако песмом освежавао омладинце, преко разгласа, кад су у пролеће 1954. године садили липе у центру Истока. Те липе су биле заштитни знак урбаног дела Истока све док их нису крвнички посекли осамдесетих година, кад су направили соц-реалистичко чудовиште од робне куће. 

У приближно исто време, неки други омладинци и старији људи, уз мање помпе и у потаји, имали су радну акцију сађења на другом крају Истока: садили су зимзелене саднице око манастира Гориоч. Имали смо, дакле, и једних и других, хвала Богу да је тако. Елем, тај звучник је кад-кад послужио и да се преко њега обавесте Источани о филмској представи која се даје у источком биоскопу.

Биоскоп је радио у старој згради Соколског дома, саграђеној  тридесетих година прошлог века. Не знам када је набављен први кинопројектор али се претпоставља да је то око 1950. године. Први приказани филм био је „Бал на води“ са Естер Вилијамс, негде 1951. године. 

Знам, међутим, када је набављена нова, друга по реду, кино-апаратура, она која је заменила стару, исту ону која и није била нова кад је доспела у биоскоп него ју је ратни вихор и конфискација донела у метохијску варош. 4. децембра 1954. године у Исток је допремљена нова кино-апаратура „Искра“. Први филм у боји приказан је 16. априла 1955., значи следеће године, и био је то амерички филм „Кад се светови ударе“, филм снимљен по роману Балмера Едвина, 1951. године.

Биоскоп се у почетку звао „Звезда“. И са истим именом радио је у Истоку и Ђураковцу. Касније је, око 1956. године, преименован у биоскоп „Извор“. Иначе је био обичај, у то време, да источке фирме и организације носе имена по околним топонимима. Тако се предузеће за прераду дрвене грађе звало „Радуша“, угоститељско предузеће се звало „Беле воде“, управа пашњака „Новин вр'“, истим именом је било крштено и Планинарско друштво, чији је први председник био инжињер Саво Поповић (који се са властитом женом пентрао по околним врховима на згражавање и оговарање Источана). Иначе је 1935. године основано „Друштво планинара“ Јужне Србије а први председник друштва био је генерал Лав Рупник, начелник штаба Треће армије. Туристичко друштво се звало „Подгор“ а пољопривредно предузеће „Дубрава“.

                                              Мађарица (негде у Истоку)

Будућа биоскопска сала је већ функционисала као простор за приредбе и концерте, у маниру комунистичког модела масовности у културним догађањима. Свирали су, тако, приучени хармоникаши и певале, румене у образима, будуће источке домаћице. Већ 1946. године формира се КУД „Радован Зоговић“ (исте године почиње да ради и гимназија). 1953. године КУД „Прва светлост“ увелико изводи пробе у сали Дома културе а за приредбе које ће уследити. Тако, 7. јула, те године, дају приредбу у Србици. 25. јула у Бањи Илиџи а 27. јула у Дечанима. 18. јула они у тој истој источкој сали изводе и позоришни комад „Памет у главу“. 26. јула се ту одржава игранка са „врапцом“. То је кад се пред игранку читају сатирични стихови познати под називом „Врабац“. 

                                                        КУД Прва светлост

Иначе, у оквиру „Прве светлости“ у то време ради фолклор, драмска секција и хорска секција. У Дому културе су редовно држана и предавања, те разни састанци и зборови. Тако 7. априла 1953. године друг Драшко држи предавање на тему „О националном питању“. Два дана касније, у истој сали, расправљају комунисти Великог Истока о испаду неких чланова који су славили Ускрс у Гориочу. Неколико дана касније, ко да се ништа није десило, гимназијалци ту изводе приредбу. 

Следеће године, тачније 18. маја 1954. године, у уторак, у Исток је стигао мађионичар Мића, директно из Чачка, и он је у Дому културе, пред пуном салом (зар у то треба сумњати и уопште то подвлачити) изводио разне трикове тој истој одушевљеној публици. Пробадао је мачеве кроз сандук, изводио разне илузије, ствари су нестајале и појављивале се.

У то време се у биоскопу дају разни филмови и сала је увек пуна. 28. марта 1953 године давао се енглески филм „Жути лептир“. Десетак дана после тога стигао је и „Кекец“ Јоже Галеа. Између тога се давала приредба, 18. априла, а већ после два дана стиже  „Тарзан и жена ловац“ са Џони Вајсмилером и Брендом Џојс. А после пет дана је ту и француски филм „Картузијански манастир“. Па „Љубавници из Вероне“, па „Леди Хамилтон“.

Следеће, 1954. године неки од хитова у источком биоскопу су били: „Ићи ћемо у Монте Карло“, неизбежни и незаборавни „Један дан живота“. Па, 1955. године један од најгледанијих филмова у источком биоскопу био је домаћи филм „Олуја“. Те године, и то на Титов рођендан, стиже и позориште из Београда са хит представом „Заједнички стан“ од Драгутина Добричанина. 29. јуна 1955. године Силвана Мангано мами мушке уздахе и женску љубомору са улогом у филму „Горки пиринач“. А месец дана после тога Гари Купер долази „тачно у подне“ у источки биоскоп. 

1962. године, 25. августа, Источани су забалавили за Софијом Лорен, а Источанке за Френком Синатром, у филму „Понос и страст“. И, тако даље. 

Одушевљење Источана Софијом Лорен и еротске маштарије изазване њом могле су се мерити само одушевљењем изазвано чињеницом да су у Истоку почеле да пристижу Мађарице из Војводине, које су махом биле запослене у ново-отвореној фабрици позамантерије „Ласта“. Једна ласта не чини пролеће, али је долазак Мађарица уздрмао учмалу средину. Задрмани су многи бракови, понуђене су брачне понуде, а обле Мађарице су мирисале на штрудлу и њихале су се источким улицама као лађе не обазирући се на непријатељске погледе источких жена.

       

                                                 Љуша чита новине на центру (потпуно небитно за ову причу)

                                                 

Седамдесетих и почетком осамдесетих (а то је период кад сам ја стасао за филмове и одлазак у биоскоп) филмови су се приказивали свакодневно. И добар део нас је ишао свакога дана у биоскоп. Само нас је болест могла спречити да не одемо. И хронично помањкање новца. Ипак, сналазили смо се како смо знали и умели, и да ме данас питате како сам долазио до новца сваки дан не бих знао да одговорим. 

Прво је требало купити карту. То на први поглед изгледа просто али у Истоку није било тако. Да ли је испред биоскопа стајало десет или сто људи, гужве испред билетарнице (ако се тако може назвати прозорче заштићено решеткама) је увек   било. Долазило се сатима пре а само да би се купила прва  карта. Неки виспренији би се каишом везали за поменуте решетке како их маса не би одвукла кад почну да се продају карте. Али није увек ни то помагало.

Постојале су две методе, да кажем два начина, које су примењиване код куповине карата а коју су изводили одрасли већ момци.

Први је метод гурања а он се састојао из следећих радњи: изабере се клинац (добровољно или не, свеједно је), приђе руљи испред прозорчета а онда га 4-5 момака гурне свом снагом док не стигне до краја. Сви смо то сматрали као нормалну домишљатост и нико се из реда не би бунио (додуше не би ни имало сврхе).

Други начин је мање болан за „изабраника“ који треба да купи карту „преко реда“ али је знатно тежи за оне који се већ у реду. Дечака би подигли, држали за ноге и преко других људи, „озго“, он би стизао до прозорчета. Док то не би завршио стајао би на главама и раменима оних доле.

И све би се ово дешавало и када је било извесно да ће сала бити скоро празна. Наравно, било је битно заузети прве редове јер седишта нису била уздигнута већ равна, тако да ако ти се намести испред неки дугајлија: ништа од гледања филма. Нама клинцима ни то није била нека сигурација (да заузмемо први ред) јер су нас старији дизали „за уши“ и слали тамо где нам је и место у „хијерархији снаге“.

                                                               Плакат за филм Горки пиринач

Сви једва чекају да се угаси светло. То се обично пропрати уводним аплаузом. Радовали смо се, што због почетка филма, што због паљења цигарета. Оне су биле купљене код Зеље у трафици „на комад“ и пошто није смела да се пали шибица онда се „швајцовало“. Цигарета се држала између руку, да се жар не види, јер би то значило аутоматско избацивање из сале. То је радила полиција и редар. Али и поред тога сви су пушили и обично би се због тога пропустио добар део филма (кријући се испод седишта). Било је и крајње неумесних шала, када ти рецимо неко из задњих редова зафрљачи упаљени пикавац за врат.

Свако време је имало своје филмове.

Прво је то био Тарзан и разни авантуристи по џунглама а онда су стигли и „шпагети вестерни“ са добрим и лошим момцима и најзад неприкосновени Брус Ли (и све његове варијације и имитације). После таквих филмова присуствовали смо незаборавним тучама испред биоскопа, које су обично изводили Цигани, још под утиском вештина које су гледали. Туче су биле безазлене а мајсторије и маштовитост покрета није ништа заостајала за оним са филма и биле су звучно „покривене“ имитацијом оријенталних језика.

                                      Школско позориште седамдесетих

Мрзели смо негативце. Нико није хтео то да буде. Зато често нисмо могли да се играмо јер нико није хтео да буде друга страна – она која губи. Сви смо хтели да будемо непобедиви хероји, борци против зла и шмекери попут Џемс Дина или Стива Меквина. Хтели смо да освајамо лепе жене. Аплаузом смо поздрављали сваки подвиг хероја, звиждуцима привремене и краткотрајне победе негативаца. Сви присутни у сали давали су такт херојевом коњу ударајући ногама о под.

Посебно место у репертоару, такође, су заузимали и партизански, индијски и еротски филмови.

Без обзира на садашње приче појединаца, партизанске филмове смо обожавали. По нашем укусу Бата Живојиновић је и мало Немаца побио, колико би смо ми волели да јесте.

Индијски филмови су представљали културолошки и социолошки феномен. И ако су рађени сви по истом калупу, и ако наше културе нису имале никаквих додирних тачака, то су филмови који су највише пута репризирани и који су пунили сале женском популацијом.

                                                         Музика из индијског филма Сети се моје песме

Еротски филмови су били најпосећенији. Карте су додуше за њих биле скупље али ко је марио за то. Била је то навала „Истинитих прича“ у сто делова, „Емануеле“ и незаобилазне Швеђанке на пумпама, у болницама, дворцима и студенским домовима, те данске претече каснијих порнића са разним докторима, собарицама и незаобилазне „Грчке смоквице“. Ти филмови би имали најоригиналнију подршку из публике, није се аплаудирало (није се ни могло једном руком), па је углавном одобравање појединих сцена бивало гласовно пропраћено. За време тих филмова највише се ишло „као у ВЦ“.

Зими је у сали ложена бубњара, која је у мраку бајковито светлела, изазивајући у нама осећај спокоја и стварајући привид интимности дома. Тако смо га и звали: „Дом културе“.

То је био наш биоскоп.

Они који нису имали пара да уђу тога дана, нису одлазили кући (што су долазили без пара??). Трудили су се да загорчају гледање нама који смо ушли, светећи нам се што смо „богатији“ од њих. Лупали су у врата и прозоре и стварали неописиву буку а онда бежали од редара и поново се враћали. На крају филма заједно са нама враћали се кућама. За неку ситнију услугу они елоквентнији би им препричавали филм, често додавајући „своје“ детаље и епилоге.

Ако би филм био из жанра страве и ужаса онда смо морали да доплаћујемо старијима и пратњу до куће.

Девојке нисмо изводили у биоскоп. Тога у Истоку није било. Није ни чудо обзиром на горе наведено. Изузетак су били само поменути индијски филмови или евентуално неки домаћи хит.

Карта се није враћала ако би се пројекција прекинула због нестанка струје. А то се дешавало редовно, обзиром какав зна да буде источки ветар и какво је било стање електро система.

Једино место где су заједно и солидарно протествовали Срби и Албанци јесте источки биоскоп. Када нестане струја или изгори трака, па се филм прекине, сви би устали, окренули се према оператеру (који је извиривао из свог прозорчета) и настали би протести који су се манифестовали звиждањем. Кад је требало нешто скандирати а да би се прескочила језичка баријера, слогани су били мешавина оба језика тј. шиптарске варијанте српског језика . Најчешће су у глас сви у сали викали: „Оћемо фиљму!“, „Оћемо фиљму!“. Углавном се није удовољавало захтевима јер је нестанак струје виша сила. Касније је набављен агрегат од чије буке и дима нисмо могли ни да седимо у сали. А и нафте је често нестајало.

На центру вароши стајао је рекламни пано и сви смо се грабили за постере кад би дошли да их мењају.

Наш биоскоп је имао душу. Волео нас је и зато нам је отварао прве видике, водио на путовања, приказивао свет. Учио нас је да будемо добри и храбри, и да добро увек побеђује. Остајао је исти, само сваке године мало трошнији. А ми смо одрастали. Стасали смо у људе, неки у добре, други у мање лоше, упознали се са видео технологијом, сателитским антенама, почели да гледамо филмове са врхунском компјутерском анимацијом и... и... и, јебе ми се на све то. Мој биоскоп је био једино место где је могао да се гледа прави   филм.

                                                                              Нови Дом културе

Када се направио нови биоскоп клинци нису ишли у њега. Гледао сам их како носе видео касете ка својим кућама и како их враћају. Филм је тако издахнуо а наша деца изгубила могућност да обогате своју душу лепим успоменама. Да имају о чему да причају и чега да се сете кад им је тешко. Они сада играју видео игрице, уместо да се гурају за биоскопску карту. Немају ни корзо, да филмове на њему препричавају, ни излоге фотографских радњи да у њима виде будуће филмске звезде. Немају игранке и „даме бирају“ и обавезно колце на крају. Прва пива по саборима и вашарима, што их хладе у коритима са водом, исцепане женске хулахопке – немају. Немају своја прва пијанства и прве љубави, него загледани у екране покушавају да победе машину а увек губе, јер не знају људе.

                                                           Текст објављен у Хвосну 2006. године

Давно нисам био у биоскопу. Нема ни филмова више. Не постоје жанрови а филмаџије покушавају да сниме филм који је верна копија стварног живота. А, прави филм мора да буде илузија, машта, бајка. Ја и волим филм зато што у њему један може да победи стотину и што у њему нема немогућег. Што се може победити и простор и време и што ни један природни закон не важи. То је филм: бајка. Дечачки снови пренети на платно.