НЕМАЈУ СВОЈЕ ХРАМОВЕ - ПА ОТИМАЈУ НАШЕ!

                                                         Уље на платну Горан Пешић

Пише: Игор Ђурић

      Мука је то и тешка национална фрустрација. Немаш своје а хтео би да будеш свој. Немаш ништа а хтео би да будеш неко. Па отимаш туђе. Ево питам једног просечног Србина: да ли би он пристао да се моли у туђој богомољи, да туђе тврђаве и старе дворе представља као своје, да се дичи туђим победама, да тугује због туђих пораза и издаја, да подиже споменике јунацима других народа а да их узима као своје? Не би, наравно! Само, то и није право питање за просечног или натпросечног Србина из простог разлога што он све то има: своје.  Своју цркву, своје јунаке, своје издајице, своје тврђаве, своје династије. Нису највећи, нити најстарији, али су његови. Истина је, додуше, и то да када неки Албанци кажу да су цркве и манастири на Косову и Метохији део њихове историје и традиције. Истина! Али треба да буду крајње прецизни по том питању: у једном периоду део њих (нас) није више имао снаге да носи на плећима Христов крст а на глави венац од трња па су се по-арбанашили и веру променили. Макар половина Шиптара су Арнауташи (бивши Срби). Знам, није нам за понос и дику али то је чињеница. Тада су се они одрекли Дечана и Архангела, и Новог Брда и Љевишке, и почели су да се клањају у другим богомољама. За разумети је, сваки народ има своје успоне и падове, свако стадо има залутале и посрнуле овчице.

Велики број Срба због несносних услова за живот прихвата ислам и арбанаши се, у почетку прибегавајући мимикрији, али се касније код тих људи губи идентитет и они постају гори Шиптари и од оних изворних. Доказано је и проверено на властитој кожи да су највећи зликовци међу Шиптарима били управо они Срби који су примањем ислама то постали. Мимикрија се гасила већ у следећој генерацији због разноразних разлога. Деца нису схватала двојно веровање, женидбама и удајама морали су да прекину са исповедањем старе вере, итд. 

      Радован Самарџић у књизи Косово и Метохија у српској историји. каже на ту тему: „Мимикрија Срба сељака била је, међутим, најизразитија на Косову. Прилагођавајући се арбанашкој средини, временом су изменили готово све, и куће, и оно мало сиротиње по њима, и одело на себи и својој чељади, и држање, чак и изглед; трудили су се да бар домаћин говори оба, или сва три језика; иконе и кандила крили су по долапима. Требало је да промене још и душу. Поред принудног и добровољног узимања друге вере, мимикрија је, као и отимање жена, била поуздан пут ка исламизацији и арбанашењу. Назив АРНАУТАШ давали су Срби онима за које се знало кад су променили веру и народност. Уколико се историјски подаци могу претворити у бројчане  односе, 30-40% Арбанаса у Југославији непосредног су словенског порекла. Упоредо са тим подаци добијени антропогеографским и историјском истраживањима своде се на број од око 150.000 избеглица које су између 1878-е и 1912-е године, напустивши шире подручје Косова и Метохије, прешле у Србију...“. 

      Цвијић, Јастребов и Нушић, у својим списима говоре о томе да су Арнауташи гори људи од изворних Арбанаса. Ови потоњи су се после жалили да им је чувена беса временом пропала и изгубила на важности јер Арнауташи нису знали да је држе.

Нушић у својој књизи Косово, пише: „Арнаута правих има мало а по-арнаућени Срби су најбројнији део становништва. Они чине три четвртине становништва косовског...“. Татомир Вукановић у књизи Дреница - друга српска Света Гора, пише: „.....М. С. Милојевић српски списатељ из доба романтизма истиче како у једном делу Дренице у 431-ој кући живи ''све сам Србин потурчен, који врло мало зна арнаутски и који више српски но арнаутски говоре''“. Затим наводи: „у 258 такође потурчени Србин, али који подједнако говоре и једним и другим језиком“. Слично Милојевићу, наставља Вукановић,  разлаже и други српски списатељ Т. Станковић, који наводи: „Дренички Арнауташи, сви знају дан своје славе - свога крсног имена и тога дана ништа не раде“. Јевто Дедијер у књизи Стара Србија говори о 60.000 протераних са Космета у периоду од 1880. до 1900. године. И он говори о другом аспекту смањења броја Срба, о мимикрији: „Српско становништво које је остало у Старој Србији довијало се на разне начине како ће да спасе живот. Најпре је промењена ношња. Сви су мушкарци примили арбанашко одело, обријали су главе и носили перчине“. 

Константин Јиричек је наводио да је од 1878. до 1912. године са Косова протерано око 150.000 Срба. И Јован Цвијић, рекосмо, био је истог мишљења о броју расељених у том периоду. Неколико извода из Балканског полуострва Јована Цвијића: „После српских сеоба из Метохије, са Косова и из Јужне Мораве, почели су Арбанаси у масама силазити у те жупне крајеве... Од многобројних рајинских особина централног типа највише падају у очи оне особине које потичу од моралне мимикрије. Под тим подразумевамо утицај суровости и насиља господара на менталитет овога становништва... Први је знак мимикрије у овим областима био примање арбанашког одела. Затим је дошло усвајање њихових покрета, понашања и самог језика, тако да се на путу и на тргу нису могли разликовати Срби од Арбанаса...“. Поред Цвијића, балканским психолошким типовима бавили су се и Жозеф Деникер и Ежен Питар.

 У књизи Историја Срба у Новом веку, на странама 103-104, Екмечић пише: „Паралелно са српским сеобама и бежањима пред ратом и војскама обе стране, постоји и нови талас исламизације. Продор аустријске војске и устанак Срба око сеобе 1690. изазвали су терор татарских јединица на Косову и јужној Србији уопште. Дошло је до новог таласа исламизације, изазване прогонима и претњама о пресељењу, које је трајна пратиља свих народних побуна у турској држави од XIV века до њеног нестанка 1912. Према сведочењу Лазара Соранца 1588. албанско становништво је постало главни турски ослонац у продирању преко српских земаља. Обично се у литератури узима да је албанско насељавање Косова и делова у Србији и Македонији долазило њиховим лаганим освајањем планина, па се затим спуштају у плодне долине, како је то објаснио социолог села Сретен Вукосављевић (1965). Не треба ипак заборавити да то долази и одатле што су се Албанци све више сматрали повлашћеном нацијом у Османском царству. Након Велике сеобе Срба у Јужну Уграску 1690. долази до пацификације побуњеног подручја путем исламизације и прогона. За сто наредних година то је била перманентна појава. Католички бискуп из Скопља 1791. је тражио да се уведе молитва по црквама ''Ab albanesimus libera nos Domine''. Албанци се досељавају, па се и католици жале ''да су испунили и преузели целу Србију'', то јест њене традиционалне области на југу“. Даље, из горе поменуте књиге на страни 212: „Лекар Јозеф Милер (Joseph Muller) је 1838. рачунао да је у Пећком санџаку било 30.000 хришћана и 23.000 муслимана. И у Приштинском санџаку је претежна већина српска, док је у Призренском санџаку већина била муслиманска, али по језику је већина говорила српским језиком“.

Пред српско-турске ратове 1876-78, на Косову је живело око 63% Срба, око 33% Албанаца и око 4% осталих – (Екмечић). На основу онога што је објавио мајор Петер Кукуљ у Бечу 1871. године, на подручју Старе Србије живи 318.000 Срба, 161.000 Албанаца, Турака 2000, Влаха 10.000, итд. Владан Ђорђевић, ондашњи председник српске владе, у писму Стојану Новаковићу посланику у Цариграду пише „да је само у периоду од 1880-е до 1899-е у Србију побегло 60.000 Срба са Космета“. Спиридон Гопчевић пише да у Косовском, Битољском и Солунском вилајету, 1890-те године живи 2.880.420 становника, од тога 2.048.320 Срба, 231.400 Турака, 201.140 Грка, 165.620 Албанаца, итд.

Ипак, као показатељ да је у то време још све далеко од катастрофе показују турски пописи. Главнину становништва данашњег подручја Истока, мог родног града, (и целог подручја Косова и Метохије) према Скадарском дефтеру' из 1485. године, чине Срби. Има ту и тамо помена и о другим етничким припадностима. Тако у Ђураковцу има једна породица Влаха и у Белици једна породица Арбанаса. Према турским пописима из периода 1490/91 и 1520-1535, дакле скоро 160 година пре Велике сеобе, у Вучитрнском, Скадарском и Призренском санџаку било је између 2% и 4,6% муслимана. Док је у Дукађинском санџаку (Метохија) тај проценат износио 0%. 

Елем, нико њима не оспорава српско порекло. Међутим, они су га се одрекли и ту би прича требало да буде завршена. Могу они да каче заставе на Новом Брду колико им је воља (сама топонимија је против њих јер немају како другачије но тај стари град на албанском називају Novobërdë или Novobërda), да својатају Високе Дечане али им ништа не вреди док не одлуче да се врати народу у вери својих предака. Или, макар, када дају такве будаласте изјаве да буду прецизнији: „Док смо били Срби и хришћани то је био део нас и наше традиције“. Не може и паре и јаре: и мењамо веру и да нам остане од старе вере!

Чак и ако постоје две историје Косова и Метохије: српска и албанска – оне се у многоме и фундаментално разликују. Српска историја почиње са средњевековном државом, краљевином, царством, аутокефалном црквом - иза којих остају монументални историјски и верски споменици: Дечани, Пећка патријаршија, Свети Архангели, Богородица Љевишка, Грачаница, Ново Брдо, Звечан... Српска историја се наставља борбом за очувањем својих вредности, Марицом, Газиместаном, рађањем Косовског мита и Царства небеског, духовним опстанком и у ропству, које се огледа у народном стваралаштву, патњом, борбом, револуцијом и коначним ослобођењем. Уколико и постоји албанска историја Косова и Метохије, то је повест слугерањства свакој окупацији и туђину, то је историја конвертита, терора, то је традиција иза које није остао нити један материјални или духовни споменик, нити један мит – осим мноштва гробова. Не треба сметнути са ума: историјски, културни и верски споменици мухамеданске цивилизације су углавном турски.

Поред историје, нама у прилог иду и друге категорије: топонимија, турски пописи, катастарске књиге. Ми истичемо много више права у односу на Албанце. Док они истичу демографско право ми истичемо историјско право. Док они истичу демографско право ми истичемо историјске и верске споменике. Док они истичу демографско право ми истичемо државно-територијално право. Док они истичу демографско право ми истичемо међународно право. Док они истичу демографско право ми истичемо закон силе. Дакле, Албанци истичу само демографско право, чак ни то не комплетно јер је то право релативно кратке историје. А, ако смо код права силе, ни то право није њихово. Јер, ако су Американци применили то право према нама, оптужујући нас да смо хтели да силом решавамо проблем, па зар то исто нису учинили и они?! „Реално стање“ на које се данас многи позивају настало је из „реалне силе“ и као такво је неодрживо без сталног присуства исте.

      Историчар Милорад Екмечић сматра да је турско заузимање Новог Брда 1455. веома значајно за периодизацију српске историје. Радило се о граду који је био средиште Области Бранковића а која је покривала простор Косова и Метохије: „Опсада и заузимање Новог Брда је, по суду демографа Милоша Мацуре, представљао историјски значајан догађај какви су били пораз на Косову 1389, арапски продор у Шпанију и освајање Цариграда две године пре пада Новог Брда... Жртве које су уследиле су пропорционално биле веће него губитак становништва Византије и Балкана од 1340. до 1450. Од укупно шест милиона људи страдало је око милион и по, како је 1969. године процењивао Џ. Русел. У Новом Брду се број становника смањио за тридесет хиљада, младићи су одведени у јаничаре, а младе жене и девојке предате победничкој војсци. Од 599 села, 74 су била уништена. Прве вести под Турцима говоре да се најпре појединачно, почињу досељавати Албанци“ – вели Екмечић у књизи Дуго кретање између клања и орања, стр. 20.

      Што се тиче Високих Дечана чију је градњу започео Свети Краљ а завршио Душан Силни, овај потоњи је у свом Законику јасно написао:
„У селу где се заустави Влах или Арбанас, у том селу да се не заустави други који за њим иде. Ако се задржи на силу, да плати потку и што је испасао“.  

      Међутим, и пре тога, други српски владари у својим повељама помињу Албанце у сличном контексту. У књизи Димитрија Богдановића, Књига о Косову, на странама 30. до 33., наводи се низ сличних примера. Краљ Владислав у Врањинској повељи из 1242. године каже: „ни Арбасин ту нема зимовишта“. Краљ Милутин у својој повељи из 1300. године даје право Арбанасима да могу долазити на црквени панађур о храмовој слави Светог Ђорђа код Скопља, али под условом да плате таксу за то.

Кад већ поменусмо Скопље, Македонци (неки) уђу у цркву коју су саградили Немањићи и рачунају је као своју али Немањиће не признају. Ајде ми Срби да за свој прикажемо Нотр Дам, више дадосмо за њега ономад него сви остали што дадоше у српске цркве.

Око Милогораца је ствар најпростија: Свети Василије – Слава му и милост - решиће то питање на свој начин. Многог сумасишавшег је исцелио. Осим  уколико Милогорци не верују у његова чуда и његову моћ. А ако не верују - шта ће им онда Острог?!

Парадокс: Ђинђићев споменик и америчко бомбардовање

Пише: Игор Ђурић

''Стара'' јеврејска пословица вели да је боље кад Руси заврћу гас него кад га Немци пуштају.

*

 Мајстори смо да ствари поставимо парадоксално, а после да губимо време и енергију око тога. А, што рече професор Зец: „Кад уђете у погрешан воз, све станице кроз које прођете су погрешне“. Али, мене интересује парадокс, па се бавим таквим стварима и пролазим кроз те погрешне странице. Парадокс везан за дупли стандард – ако вам је лакше. Ту покушавам да пронађем законитост, цикличност и оправданост критике коју износим доказујући да нисам тек пуки хејтер.

На пример. Подизање споменика Зорану Ђинђићу. Није питање: ко треба да га подиже, већ је питање да ли уопште треба да му се подиже споменик. Зоран Ђинђић једноставно није имао времена да заслужи споменик. Он чак није ни победио Милошевића, већ је то учинио Коштуница. На власти је био исувише кратко, са много лоших сарадника, тако да није стигао ништа важно да уради, осим што нам је у наслеђе оставио те сараднике да опљачкају и оглодају све што им је било на дохват руке. Уједно су се дружили са криминалцима који су га на крају убили. Његово политичко наслеђе? Извините, од када се то подиже споменик за тако нешто?!  

Вожд је подигао устанак, Коџа га је довршио, кнез Михаило је узео кључеве од градова, кнез Милан је донео самосталност Србији, краљ Петар Први је ослободио јужне крајеве, краљ Александар је направио Југославију, Милошевић, Караџић и Младић су створили Републику Српску, Коштуница је победио Милошевића. Шта је то велико урадио Ђинђић па да му дижемо споменик преко пута капетан Мишиног здања који је, мисли се на Мишу Анастасијевића исто тако много дао Србији за разлику од Ђинђића?

Или!!! Сребреница. После двадесет година Немци и даље уцењују Србију. А они, Немци су почели да растурају Југославију четрдесетак година после холокауста, што је и довело до рата и злочина на просторима бивше СФРЈ. Ако је Сребреница геноцид шта су онда милиони људских живота нацистичке Немачке? Ако се Сребреница памти и данас, због чега се холокауст не помиње?

Или!!! Демократске тековине САД и Европе. Прво су говорили да се републике СФРЈ морају разграничити према постојећим границама и да Срби у Хрватској и Босни, не могу добити аутономију. Па су после говорили да републичке границе нису важне и да Косово мора бити независно јер Албанци неће да живе са Србима. Па су онда говорили да север Косова не може бити самосталан и ако тамошњи Срби не желе да живе са Албанцима, то јест, да су границе Косова неповредиве. Па су онда говорили, и ако Срби из Републике Српске не желе да живе са муслиманима и Хрватима, Босна мора да остане целовита, итд. итд.

Или!!! Кажу: Американци и ЕУ су велики инвеститори у Србији! Нема везе то што су нам пре тога направили десетине милијарди долара штете. Богами су ''инвестирали'' поприлично и пошто су нам ''пријатељи'' више су ''инвестирали'' него у друге земље. Дејвид Килкулен, бивши аустралијски официр, извео је следећу статистику: НАТО је за 78 дана, 1999. године извршио 19.484 ваздушна налета у бомбардовању Србије. У Либији 2011. године тај број је за 215 дана износио 9.700 удара. У Авганистану у току трајања целе кампање било је 6.500 удара. У Сирији и Ираку заједно - 2.796. Испада, по Килкуленовом мишљењу, да су Срби били ''опаснији'' од Ал Каиде, Исила, Ал Нусре и свих осталих терористичких организација заједно?! ''Уложили'' су такође и око 50.000 пројектила и око 15 тона осиромашеног уранијума.

Најзад, колико нас заиста ''поштују'' говори и следеће, о ''конструктивним геноцидима'' које спроводе САД и њени сателити можете прочитати у књизи ''Политика геноцида'' чији су аутори Едвард Херман и Дејвид Питерсон. Оно што нас овде интересује из те књиге јест истраживање које се бавило тиме колико су амерички медији користили реч ''геноцид'' у односу на број жртава. Резултати истраживања су следећи:

Однос броја мртвих према коришћену речи (термина) ''геноцид'':

Ирак: 86.000 мртвих према једном коришћењу речи ''геноцид;

Руанда: 250 према 1;

Конго: 317.697 према 1;

Дарфур 256 према 1;

Босански муслимани: 69 према 1;

Косовски Албанци: 12 према 1.

Преведено, то је значило да је било потребно да буде убијено 300.000 цивила у Конгу, или 86.000 у Ираку, да би амерички медији само једном поменули реч ''геноцид'', док су са друге стране на сваких 12 страдалих Албанаца, ту реч понављали поново и поново. Већ код 690 убијених муслимана у Босни амерички медији су употребили реч ''геноцид'' 10 пута. Да би у случају Конга то исто урадили требало је погинути 3 милиона цивила у тој земљи или око 1 милион Ирачана.

А убијених Срба? Колико треба да се убије Срба да Американци једном помену реч геноцид? 20 милиона! Али, нема нас толико! Ко нас онда јебе, они су ''пријатељски'' пружили руку а то што смо мали народ то је наш проблем.

Или!!! Треба да се уведе смртна казна за педофиле. Али камо смртна казна за оне који су убили децу у Клечки и Батајници. За ове задње, убице из Батајнице, простире се црвени тепих кад дођу у Србију. Милица Ракић је живела у Батајници.

Или!!! Насиље у породици јесте проблем. Отац, углавном, туче жену и децу. И, то се догађа. А шта ћемо са насиљем над децом кад немате да им дате да једу, да им купите одећу и обућу, да их школујете, да им нађете посао, да их лечите? Шта је са насиљем над децом ако им стално преко медија говорите да је педерлук нормална ствар?

Или!!! Пре неколико година у Ираку је у једном нападу терориста убијено око 200 цивила. Ни једне ирачке заставе на мрежама. Али смо сви били Шарли Ебдо.

Или!!! Платити медијима из државе касе стотине хиљада евра за кампању превентивних прегледа за откривање малигних обољења а после вам закажу скенер за 6 месеци.

Или!!! Страни капиталисти се субвенционишу из државне касе, и онако већ пребогати, а децу лечимо СМС-овима.

Има и претеривања у тражењу парадокса. Рецимо, поскупљење меса. Људи без разлога кукају, то јест: хејтују. Није баш тако црно. Ето, Јоргованка или Бајатовић (и њима слични) могу за своју плату месечно да купе неколико тона меса. Ајте, молим вас, па ко може да поједе толико месо?!

Како рекох: парадокс!!! Шта сам ја схватио проучавајући парадокс? Па најмање две ствари. Прво, не можеш бити јебан а да ти не уђе. И друго: не можете бити мало или много - трудни. Ни мртви. То је већ треће.

''РОСУ'' ИМ ЈЕ КО РОСА У ПОДНЕ!

Пише: Игор Ђурић

Ако су Американци хтели да изврше пробу резултата досад постигнутог на Косову – у потпуности им је проба успела. Тамо је све уништено и ништа не функционише. Али, о том – потом.

Догодио се терористички акт у Косовској Митровици, када су наоружани Шиптари из тзв. РОСУ, упали као бандити на политички скуп који су одржавали Срби и ухапсили директора канцеларије за КиМ. Својом бруталношћу они су дали непроцењиви допринос тзв. унутрашњем дијалогу и најбоље показали како мисле да имплементирају Бриселски споразум.

Упућенији тврде да цео догађај треба везати за тренутну офанзиву запада против Русије. Они, наиме, желе да заврше заокруживање Русије, јер је више него очигледно да ће се нови ''хладни рат'' водити са позиција где се ко затек'о, то јест, да више неће бити могуће као до сада да НАТО улази где му се и кад год му се прохте.

А сада да се вратим на успешну пробу онога што су Американци ''постигли'' на Косову.

Прво, српске институције на северу Косова су дефинитивно демонтиране. Пре десетак година оно што се догодило јуче било би немогуће урадити. Невероватно да није постојала најосновнија логистика, нити било какве мере обезбеђења. Какав је проблем поставити људе на пар тачака а који би на време јавили да се приближавју непријатељска возила?! Зашто није постојало обезбеђење самога скупа у макар два прстена, и шта је радило обезбеђење српских званичника?! Зашто није постојао резервни план у случају оваквих развоја догађаја, када у они сасвим извесни, поготово што су тензије пред овај биле очигледне и лако су били предвидљиви потези Шиптара?

Дакле, српске институције и самоорганизовање Срба, које их је спасило после 1999. године, више изгледа не постоје у потребној мери. Као што очигледно не постоје ни разрађени планови и сценарији наших служби?!

Друго, оно што нас може да охрабри, то је изглед, организованост и обученост тих њихових, шиптарских, специјалних јединица. Ако им је ово најбоље што имају онда је то добро за Србе. То је једна живописна банда волонтера, која не само да није специјална јединица, већ је по мало изгледала и смешно. Шаролико наоружани, са дугим цевима различитих произвођача и калибара, хаотични и очигледно необучени, без плана, једино су били добри у ударању цевима цивила који већ леже. Уплашени и острашћени, махали су рукама и препирали се са цивилима, трчкарали су лево десно потпуно дезоријентисани. Гротескна је слика два припадника ове паравојне формације наоружаних снајперским пушкама како упадају у затворену просторију препуну људи, где је ово оружје потпуно бескорисно. Један се са пушкомитраљезом гура са масом народа. Причају сведоци да су псовали и викали. Специјалац који много прича није никакав специјалац, као што је снајпериста у затвореном простору један магарац са опасном играчком у рукама. О селфијима нећу трошити речи: само то довољно говори о капацитетима те јединице и њених припадника.

Дакле, шта је закључак? Поред тога што су се трудили да униште сваки вид организовања Срба, Американци се нису претргли ни у обуци и опремању шиптарских специјалних једницима. А, и зашто би то чинили кад им је Бондстил ту, а поучени из Авганистана и неких других земаља знају да се често доскорашњи пулени знају окретати против њих.

Јучерашња проба је доказала по нешто и нама, а то је да Американцима није у интересу да мир завлада на Косову и Метохији, уопште на Балкану, макар док не баце Србију на колена и отклоне сваку могућност да Руси овде остваре војни утицај.

Што се осталог тиче, већ сам се по мало уморио да подсећам на то шта сам писао пре пет, десет или петнаест година, а што се увек и наново покаже као тачно. И увек подвлачим исто поводом тог мог ''знања'': НЕ ЧИНИМ ЈА ТО ЗАТО ШТО МНОГО ЗНАМ ВЕЋ ШТО ВРЛО ДОБРО ЗНАМ СА КИМЕ ИМАМО ПОСЛА!

ОЛИВЕРУ: ЧОВЕКУ ИЗ МИТРОВИЦЕ!

Пише: Игор Ђурић

Некада није важно од кога је метак отпослат већ је битније коме је тане намењено. Важно је ко са које стране зрна стоји. Убица може бити свако – мета вредна пажње само онај одабрани. Није важно ко пуца, већ у кога се пуца.

Не убија се увек само убијени. Чешће се убија оно што он представља. Отуд и заблуда убица да се може убити идеја. Отуд и јалов посао оних који пуцају у дух нечега што ће се из смрти родити.

Међутим, једно је сигурно: Човек је увек са једне стране танета, врха, онога што лети напред према Човеку. Ретко се кад Човек нађе са одапете стране, иза, код отпале чауре, код отпада, код бесмисла. Једино кад брани земљу или част.

Висока је цена када се из смрти роди нешто веће и јаче. Никаква утеха није када смрт више шкоди убицама него убијеноме. Јер, то су узвишене и духовне ствари које немају везе са болом и жалом најближих, оних који жале свога и којима је свеједно што је смрт њиховог милог почетак краја његових џелата.

Смрт је бесмислена ако убије страх, то јест, постигла је циљ ако породи страх. Парадоксално? Да! Али: истинито. Смрт служи да уплаши људе и постаје уплашена када то не постигне. Смрт убије саму себе ако људе ослободи од страха и породи бунт. Ако не породи страх, онда треба тражити одакле се хтело усмрћивањем плашити. Треба је тражити тамо где је и живот. Нож је увек поред погаче.

Живећи поред моста који уместо да спаја служи раздвајању, Човек се морао научити да се треба пазити са које ће се стране метка наћи. Оно што Човек није могао схватити јесте да се један метак може упутити истовремено из више цеви и са више страна, а да притом његова путања буде извесна и мета иста. Човека је збунило што је један метак дошао са различитих страна.

Мрачан је то град где мост раздваја обале а одапета танад спајају Човека са људима. Неће тај град још дуго ако настави тако. Не због моста који раздваја, већ због зрна испаљеног да споји оно што је Човек мостом раздвојио.

Чини се да је боље било док смо преко пушчане цеви градили мостове који ће спајати две обале а раздвајати људе од нељуди, него кад смо мастилом нацртали мост да преко њега могу сви а преко пушчане цеви само неки, одабрани. Човек!

И, докле смо дошли? Дотле да није важно ко је са које стране моста – већ ко је са које стране цеви. Можда је тако увек и било у тој Светој проклетињи где реке не спајају извор са ушћем - већ раздвајају земљу од неба. Али, оно што се сви ви, драги моји, (и ја са вама), данас морате упитати јесте неопходно а просто је и једноставно: са које сте данас ви стране цеви? Када то одлучите, знаћете и са које сте стране моста. Знаћете да ли вас тај мост спаја или раздваја од Човека!

Промена Устава – замка звана ''преседан''!

Пише: Игор Ђурић

„Ти још не знаш да су вук и ловац

  копилани једне исте мајке“.

Горан Бреговић

Кажу да су уставне промене неопходне зарад ''европског пута'' (ма шта то значило), мада сви који нешто знају и мисле својом главом знају у ком грму лежи зец и да се Устав мора мењати због Косова и Метохије, а по наредби и налогу запада, то јест наших ''пријатеља са запада'' (ма шта и то значило, питајте оне који их тако називају). Оно, у нечему су заиста у праву они који говоре да се наш устав мора променити због нашег пријема у Европску унију. Наиме, у тој сумњивој работи око нашег прикључења тој заједници која је већ на издисају, Косово ће бити услов свих услова. Не само што их морамо признати као независну државу већ ће то бити списак услова који ће бити равни онима које је Немачка добила на завршетку Великог рата у Версају.

Дакле, да се изразимо народским језиком: Устав треба мењати како би се избацила преамбула која говори о Косову као делу територије Републике Србије и да се промени члан 182. који набраја аутономне покрајине у Србији (да се избаци Косово и Метохија а да остане Војводина). Јер, ни једна власт не може продати Косово а да то не буде кршење Устава, па им се кад –тад мора судити за велеиздају, како сада ствари стоје. Чак су и сви споразуми до сада потписани противуставни. Противуставан је и сам чин преговора.

Поставља се питање: уколико Косово није наше, како нас убеђују и овде и тамо, уколико је реалност таква каква јесте, уколико је стање на терену против нас – због чега нас толико притискају да се сами одрекнемо нечега што, по њиховим речима, није наше? Одговор на то није тешко пронаћи и зна га свако ко воли ову земљу: Косово је наше и увек ће бити, па макар тамо било још милион страних војника, макар се иселио и последњи Србин, макар се уништио сваки српски траг. Докле год је Косово у колективној и индивидуалној свести Срба (да не говорим о највишем правном акту) - оно ће бити наше. Наше ће бити док траје наша борба. Зато се ради темељито и другачије него до сада да тако не буде. Није довољна само гола окупација, Косово се мора избацити из свести Срба, из књига, из песама, из митова, из закона, па и Устава. Не!!! Ми сами га морамо избацити!!! Само тако ће се рачунати.

Али, у чему лежи онај преседан из наслова, та опасна ствар. Наиме, уколико променимо Устав, и из њега избацимо Косово и тако се одрекнемо дела територије, није ли лако изводљиво да касније, кад то затреба (а затребаће, прав вам стојим), исто учинимо и са Војводином. Мислим, ако смо се одрекли једне покрајине, не видим разлог да сутра то не учинимо и са другом. Знамо да је англосаксонско поимање права и закона утемељено на принципу преседана а управо су нам они главне судије и џелати (утемељено им је заиста на голој сили али на крају воле да буде и ''законски''). Знате, Шпанци не признају Косово из истог разлога о којем је овде реч. Уколико би то учинили, тај преседан би им се обио о главу када је у питању Каталонија.

Али!!! Ајде да узмемо другу варијанту у разматрање. Рецимо да сада пристанемо да променимо Устав и избацимо Косово и Метохију из преамбуле, али и да укинемо цео Седми део Устава који говори о територијалном уређењу Србије, па да на тај начин укинемо и војвођанску аутономију и да Србија постане целовита са Војводином без аутономије!!! Кад већ мењамо и укидамо - да све укинемо!!!

Кука и мотика би се подигла. Сви би скочили као попарени: европски и амерички гаулајтери, невладине и владине организације у Србији. Какав безобразлук!!! Укинути аутономну покрајину, одузети аутономију људима у Војводини!? Како вам је могло пасти на памет да војвођанску аутономију избаците из Устава?! То је кршење демократских принципа, прекрајање граница које је дефинисала још Бадинтерова комисија. Шта је са људским правима?! Како можете мењати нешто што је људима Уставом загарантовано?

Схватате ли лицемерност и поквареност свих актера који покрећу питање промене Устава и нездравост тог ''европског пута''? Једну покрајину избацити из Устава и тако се одрећи дела сопствене територије, ону коју сада хоће да нам узму; а другу покрајину оставити у Уставу и на тај начин дестабилизовати целовитост Србије и оставити могућност да се у будућности и она отме, и то на основу првобитног преседана. Они траже а ови овде их слушају: да се у нашој држави једна аутономија укине а друга да се ојача. Оба захтева су на штету Србије. То је наш ''европски пут''.

БОРБА ЗА КОСОВО: ВАСПИТАВАЊЕ ДЕЦЕ!

Пише: Игор Ђурић

Наш највећи грех је што је Косово наше, а највећи злочин што не признајемо да је њихово. Срби су криви што постоје. Да није тако, све би било лакше. Може и овако: грешни смо што је Косово наше, а криви што нећемо да признамо да је њихово. Највећи злочин Срба је што уопште постоје. Да не постоје Срби, не би постојао ни проблем Косова. Додуше, ни само Косово, не би постојала ни Србија - да није Срба. Срби су проблем, јер да није њих не би било ни Косова, ни Метохије, ни проблема!

Преговорима о ''решењу'' косовског проблема ми преговарамо о ''коначном решењу'' српског питања. Решењем косовског проблема ''решиће'' се и српски проблем. Самоукинућемо се зарад општег добра. Кад не буде Срба, неће бити ни проблема. Решење је у дефиницији проблема. Срби су криви што постоје. Дакле, ако не буде Срба, неће бити проблема. Без Срба неће постојати ни косовски проблем, исто како без Косова у Србији (у српској борби) неће бити ни Срба у Србији. Додуше, биће ту и даље неки људи али лишени физиономије идентитета и идентификације. Чак и ако им даље у документима буде писало да су Срби, они Срби више неће бити. Како не разумете?! Није циљ да Косово оде из Србије, већ да Србија остане без Срба!

Забога, о чему то говориш?! Косово ни сада више није наше!!! Можеш ли слободно да одеш у Дреницу или Качаник? Има ли српске државе у Јунику или Малишеву? Нема!!!

Али!!! питам ја, можеш ли ти, или било ко, да видиш Бога? Можеш ли слободно и по својој вољи сада пред њега, или у рај, или у пакао? Не можеш! Чекај, то значи да Бог не постоји, да српска црква није твоја, да ти ниси хришћанин, јер, ем, не видиш Бога, ем, не можеш код њега!

Чекај!! Па ни Царство небеско нико није видео! Не постоји не лето, ни зима, ни снег, ни киша, ни ветар – за Србе! Зашто? Па можеш ли ти да одлучиш о томе кад ће пасти снег? Видиш ли ветар? Не можеш. Онда није твоје.

Чекај!!! Постоје ли виле, змајеви, див јунаци? Јеси ли их видео? Па то значи да немамо ни своје митове и легенде! Најзад, шта ће нам Косовски мит кад имамо мит о Хогворту и Харију Потеру?

Чекај!!! Може ли Србин да живи под водом? Не може! Па ни вода није твоја, ни реке нису твоје!

Можеш ли да летиш? Не можеш! Па ни небо изнад Србије није твоје!

Ништа није наше, ако не можемо слободно и нематеријалистички да мислимо. И све је духом наше, ако тако желимо! Ништа није наше ако није физички схватљиво и доступно и све је наше што духовно пригрлимо! И борба је наша ако је хоћемо. И пораз је наш, исто тако. Је ли ко видео како изгледају борба или пораз – физички?

Наш проблем је што је Косово наше а они то не могу да забораве и игноришу. Зато нас оволико киње. Ствар је проста, окупирали сте га голом силом, зашто нас и даље гњавите?! Ако је реално стање на терену такво да оно више није наше, што нас и даље притискате!? Они неће бити задовољни чак и као се ми одрекнемо Косова, јер ће и даље знати да је наше. Једино решење је да Срби нестану. Не мора физички, мада није лоша идеја и није да се није покушавало. Али морају нестати као национална особеност, морају остати без идентитета. И тај процес је тренутно у току. Ако Срби изгубе свој идентитет, изгубиће и Косово. Пре тога ништа од посла. Знају то. На жалост, знају боље од већине нас. И трудиће се свим силама, као што се и данас труде, да до свога циља дођу.

Битка за Косово се неће водити на фронту, макар још неко време. Не зато што не треба, већ зато што нема ко. Она ће се водити у нашим кућама, школама, на улици, на факултету. На жалост, неће се водити у скупштини и владиним канцеларијама. Ко победи у васпитавању или неваспитавању наших нараштаја – тај је победио у бици за Србију, па самим тим и за Косово. Ако своје нараштаје отмемо из канџи глобализма, квази-културе која се намеће као универзална, мондијализма, протестантске и католичке етике и догме, паневропског фундаментализма, робовласничке либералне економије, геј-лезбо система вредности и окупационог менталитета раје – ми смо победили у рату за Србију.

Главни задатак и циљ: правилно васпитавање и образовање деце и омладине. Не да их учимо неким новим фундаментализмима и да буду верски фанатици и нетолерантни мрзитељи, већ да буду нормални људи. Да им породица буде на важном месту а да дух солидарности буде у њима доминантан. И да изнад свега воле своју земљу, јер другу по природи ствари немају. Не да мрзе друге, него да кроз љубав према свом идентитету упознавањем других култура обогаћују свој дух. Да на свако добро - добрим одговоре, а на сваки напад жестоко узврате! Битка између породичних вредности и протестантског индивидуализма, између патриотизма и глобалистичког ропског система, између здраве слободарске памети и функционалног идиотизма људи са запада - то је борба за Косово. Књиге, господо академици, не пушке и прапорци. До пушака има још много. Оне не могу у руке роба и безличнога, већ у руке слободног човека који зна за шта се бори. Ми одбраном Косова не шаљемо своју децу у рат, већ се боримо за своју децу. Да буду људи. Слободни.

Ако наша деца остану наша, онда ће они који знају да је Косово наше а хтели би да нашим нестанком то забораве, схватити да ми не можемо нестати ако имамо потомство које смо васпитавали МИ – а не ОНИ!

ЗАШТО НАС ПЛАШЕ РАТОМ?

Пише: Игор Ђурић

01.08 2017. године

Ко нема децу која ће да бране своју земљу - имаће децу која ће да буду туђи робови!

Или: политичари и академици, зашто деца, ајмо ми?!

У Драгојевићевом филму, два јунака пију брљу и стално се пропитују „хоће ли бити рата?“. У том тренутку нити један од њих није за рат, поготову не против свога пријатеља, а већ после неколико месеци обојица ће бити ратници, свако на својој страни. Да, господо академици, никоме није до рата, али треба имати своју страну и бранити је ако до истог дође.

Ако рата није било од 1999. године до данас а ми једнако нисмо признали Косово, зашто би га било данас или сутра? Налазимо се у НАТО окружењу, рата ће бити ако НАТО тако одлучи а Русија дозволи - и супротно. Остало није важно!

Уколико рат данас не зависи од нас, зар неће и сутра бити исто тако, без обзира на све?

Ко још верује да се може поновити 1999. година у данашњем односу снага у свету?

Ако Европа тежи мирном решењу, а ми смо малтене део ње, због чега би било рата уколико као и до сада пасивно не признајемо Косово? Па чак и да решимо да ратујемо, Европа то неће дозволити. Она ће покренути рат али неће нама то исто пустити.

Уколико ми нисмо за рат и нећемо ратовати, па макар дали Косово и све што нам траже – ко ће рат покренути ако не признамо независно Косово а опет водимо политику мира? Опет, то значи да питање рата и мира не зависи од нас!

Уколико до рата ипак дође тако што ће га Албанци покренути (јер смо се, је ли, договорили да ми нећемо), ко нам онда гарантује да га исти неће покренути и после предаје Косова?

Зашто прихватамо матрицу да Албанци претњама могу да постигну све? Уколико не признамо Косово, нека нам одговоре ''умни људи'' како ће то и ко ће започети рат?! Да знамо чега да се плашимо!

Зар вреди преговарати и тежити ка Европској унији ако нам стално прете да ће бити рата уколико се не одрекнемо дела територије или их нешто не послушамо? До сада су нам претили за предузимање (што смо били немирни), а од сада нам прете и за непредузимање (што хоћемо да будемо мирни). Другим речима: не само што не смете радити оно шта нама не одговара, већ морате радити и оно што од вас тражимо а вама не одговара.

Уколико не желимо да ратујемо зашто не распустимо војску?

Уколико немамо деце за ратовање, имамо ли професионалаца у војсци и полицији за исто? Добровољаца?

Ако више не желимо да ратујемо и више немамо деце за ратове, због чега онда купујемо и набављамо ''мигове'', тенкове, оклопна кола, хеликоптере; због чега производимо топове звучних имена и остало наоружање?

На ово питање постоје само два одговора:

- или, прво, спремамо се, ипак, да ратујемо, ако нас неко нападне, наравно. Уколико нас неко нападне, колико ће нам на бојном пољу помоћи чињеница да ''немамо деце за ратовање'' и да смо продали део територије, осим што ће нам одмоћи. Наиме, наши непријатељи ће овако размишљати: треба да их нападнемо, то су они што се боје рата, немају деце и због тога крчме територије!

- или, друго, власт се наоружава против властитог народа пошто са другим народима неће да ратује!

Ако немамо деце за рат зашто их онда шаљемо у мисије широм света?

Уколико их све послушамо и уђемо у НАТО, хоћемо ли онда имати децу за ратовање када нас буду позвали, рецимо против Русије?

Уколико не уђемо у НАТО хоћемо ли бранити нашу децу, која нису за ратовање, ако нас неко нападне?

Значи ли то да ми у сваком другом случају имамо децу за ратове осим у случају да нас нападну због тога што не признајемо независно Косово?

Пошто немамо децу, а сами смо криви, хоћемо ли одмах капитулирати, чим нас нападну, или ћемо сада када променимо Устав то формулисати у истом, па нема потребе ни да нас нападају – само објаве рат а ми потпишемо капитулацију и пристанемо на све услове?

Хоће ли, кад предамо Косово, исто бити када буду тражили Бујановац, Прешево, Медвеђу, Рашку област, Суботицу, Шид? Хоћемо ли и тада одустати јер немамо више деце за ратове? Хоћемо ли се одрећи Републике Српске кад нам запрете политичари и академици ратом? Срећом, те они тамо преко Дрине неће! Да ли би било Републике Српске да тамошњи Срби нису имали децу за рат?

Да је ономад букнуло у Македонији, као што ће букнути једнога дана, колико ће проширење сукоба на остатак региона зависити од тога признајемо ли Косово или не?

Како то да Хрвати нису хтели да пусте неколико километара мора Словенцима, и имају деце за то (иако их мање од нас) а код нас чак и академици деле нашу територију капом и шаком? Питајте те исте политичаре и академике да ли су спремни да дају своју личну имовину ко што деле државну? Уколико тренутни естаблишмент (који траје деценијама и прошао је кроз све наше фазе, од ратника до дефетиста) није спреман да ратује и брани земљу, да ли је спреман да се одрекне власти и привилегија као што се одриче дела територије?

Зашто би дошло до рата уколико никога не нападнемо? У каквом то свету живимо и каквом систему вредности тежимо? Да ли је ''демократија'' да се не слажемо и да због тога нећемо ратовати - те да нас оставе на миру?

Ако је мир и нератовање основа система вредности ЕУ ка којој тежимо зашто су нас ономад бомбардовали и окупирали? За закључак, чак и да се ми данас зарад мира одрекнемо Косова, неоспорна је чињеница да нам је оно ратом отето. Не миром, господо! Ратом!

Како то да више не рађамо мушкарце, јебаче и ратнике, већ педере, мекушце и јефтину радну снагу? Како то да не бринемо о болестима, наркоманији, одливу младих људи и наталитету, а бринемо о рату којега неће ни бити, а, и ако га буде, његов почетак неће зависти од нас? Имамо ли ми то децу за окупацију, ако немамо за рат? Спремамо ли ми децу која ће уместо униформе носити пелене на послу?

ЗАШТО НЕМАМО ДЕЦУ? И КАКВА СУ НАМ ДЕЦА? 

То су питања свих питања, мајке вам га турбо-фолковско-пинковске-другосрбијанско-невладине-геј-лезбо-бирократско-проевропско-дефетистичке: набијем!!!

Земља која нема децу да је бране, не треба ни да постоји! Да бране, а не да попут осталих: нападају!

Најзад, зашто да ратују деца? Зашто не ми, њихови очеви. Још смо способни а нисмо више довољно брзи да бежимо. Кад заузмемо одбрамбени положај - нема назад!

Зато, чујте и почујте Срби, шта вам поручују ваше вође и поштена интелигенција!!!

Жене, уколико неко хоће да вас силује и малтретира, не браните се, пустите силеџију, дајте му добровољно - јер може доћи до сукоба! Ми немамо жена за нове сукобе, нек јебу и бију, будите мирољубиве за своју добробит!

Мушкарци, уколико неко хоће да вас ороби у властитој кући, да вам ћерку обљуби и сина отме (пошто вам је жену већ јебао), пустите га – може доћи до сукоба! Ми немамо деце да више ратујемо, нек отимају, нек силују, нама треба мира после тога!

Радници, мајке вам га, не штрајкујте – само изазивате сукобе! А шта вам требају сукоби кад вам је жена јебана, ћерка дефлорисана, син отет и продат у бело робље а кућа запаљена? Учините макар послодавцима из иностранства, радите као робови, њима то много значи а вама је свеједно – само да буде мира!

Народе, не борите се за слободан живот или за своју земљу, већ само слушајте, радите као робови, преживљавајте, јер немате децу за рат! Додуше, немате деце ни овако ни онако, што родите: оде напоље, углавном (што бих неко на силу одводио кад могу сами да оду); а за остало: више умремо него што се родимо и без рата! Ваши преци који су се борили за слободу и отаџбину су будале – то је порука коју вам данас шаљу! Све је то олош и стока: од Косовског боја, преко Карађорђевих делија, Балканских ратова, Првог и Другог великог, до Кошара! Ми смо данас паметни што смо пичке а они су будале што су били јунаци. Јел' то хоће да нам данас поруче?!

Свашта се кроз историју чинило да до рата не дође. И све је то било подједнако ''делотворно'': од пристајања на ултиматуме до Тројног пакта и Рамбујеа. Другим речима, рат није ствар добре воље добрих људи већ епилог дугорочних процеса, лоших компромиса и траљавог мира. Рат је углавном последица лошега мира. Неправде и неприродна стања болеснога мира доводе до рата. Како је само Чемберлен био срећан док је говорио о миру после Минхена, и како се Стаљин надао годинама мира после пакта Рибентроп - Молотов!? Јел' да?!

Оно што глупи људи не знају, када су Срби у питању је следеће: ми смо углавном ратовали не због тога да би жртвовали своју децу, већ да би опстали и имали где да децу рађамо!!!

ПОЗИВ НА ДИЈАЛОГ О ИЗДАЈИ!

Пише: Игор Ђурић

28.07 2017. године

Не постоји разумна опција дијалога о Косову са становишта државности и Устава. Можемо га предати, и тако признати резултате бомбардовања и окупације наших ''пријатеља''са запада; и можемо се борити непризнавањем тога стања, за почетак. Позив на свеопшти дијалог о Косову је позив да се добије алиби за издају, да се аминује предаја.

Кажу, решење косовског проблема не лежи у миту (митовима). Решење једино лежи у томе! У једном миту! Косовском миту! Ми смо решење косовског проблема преточили у мит још пре шест векова. И то решење не може напоље из мита, иначе није решење. Јер, можемо ми да избацимо Косовски мит из решења Косова али смо тиме избацили из себе свој идентитет, своју особеност, па онда није важно што ће Косово отићи, у том случају одлази и остатак Србије.

ТРЕНУТНО ЈЕ ЈЕДИНО РЕШЕЊЕ ЗА КОСОВО НЕ ГОВОРИТИ О РЕШЕЊУ, НЕ ПОСЕЗАТИ ЗА РЕШЕЊЕМ! РЕШЕЊЕ ЈЕ У ПРОБЛЕМУ! ПРОБЛЕМ ЈЕ У РЕШЕЊУ! ТРЕБА НАМ ВРЕМЕ!

Рок трајања еврофанатика у Србији полако истиче па је потребно одрадити задужено пре него се искоришћени тоалет папир баци. Преузете обавезе и уцењивачки капацитети ''пријатеља'' са запада сада долазе до изражаја и то стоји иза позива на свеопшти дијалог о Косову. Метохију намерно не помињем јер рачунам да уколико не буде дијалога о њој можда и не буде предмет издаје.

Рече неко, пре неки дан, да Србија нема више деце за нове ратове. Прво, ко каже да ће рата бити? Па ми тежимо ка ''културној'' и ''демократској'' Европи. Зашто би нас они напали само зато што се не слажемо да предамо део своје територије? Друго, ако до неког рата и дође, то неће зависти од тога јесмо ли издали Косово или нисмо, већ због тога што ћемо бити нападнути, и по тој логици несрећној сви ће имати децу за рат, и Хрвати, и Бошњаци, и Албанци, и Американци, и Немци, и Руси – само Срби неће имати децу која ће се борити за Србију. Најзад, што би деца ратовала кад има нас мушкараца, зрелих и искусних?! И што онда уопште имамо војску: да парадира и маршира?! Рат је страшан, нешто што доноси патњу и смрт, много крви и суза али у овом случају нама прете ратом. Ми никоме не претимо! 

Земља која нема децу која ће је бранити, нема право да постоји!

Створили смо систем вредности у којем је лакше одрећи се дела државне територије него фотеље. Важнија је шака власти него национални центар државности и духовности. Највећи апсурд нашег националног проблема лежи у чињеници да већ деценијама исти људи представљају и проблем и ''решење'' проблема. Зато нам и треба времена а не решења проблема. Да поцркамо ми, па да наша деца започну борбу!

ЈЕДИНО РЕШЕЊЕ ЈЕ НЕ ПОСЕЗАТИ ЗА РЕШЕЊЕМ! ТРЕБА НАМ ВРЕМЕ!