Три метера сомота, три су врсте писаца!

 Пише: Игор Ђурић

Три метера сомота, три су врсте писаца, а остале на Дунавцу, љуљају у чамцу!

Постоје три врсте писаца. За почетак. Да упростимо ствари.

Баш тако: врсте. Нису то родови.

Ко су и шта су: кратко ћу. И: примером!

Пао је снег и прекрио брег. И не само брег! И дрвеће, и кровове, и улице, и долове, и оборе, и колибе, и борове, и тополе.

Пао је снег да открије трагове. Пао је снег да сакрије намере. Пао је снег да искриви поглед. Снег је пао јер није на одмет.

Прва врста писца, да не кажем: лисца, изаћи ће на терасу своје (чешће: туђе) куће и видети величанствене фигуре које је природа извајала и измислила, облике као у бајци. На једној страни јелен трчи, на другој страни звезда пада, на трећој страни санке прште. Ено тамо и принцезе на зрну грашка и у чизмама једног мачка. Из дворца је кула никла, код витеза сабља бритка. За таквог писца, у његовим очима, снег је направио триста чуда својим падањем, вајањем и обликовањем. На сваком кораку такав писац види нешто што други не виде и тако поетски разигран писаће маштовито и бајковито а да вас притом уопште не вара и лаже.

Друга врста, други писац, исти као први лисац, кад изађе па се склизне, он оловку своју лизне, неће гледат преко снега већ ће видет испод њега, прљавштину, блато, смеће, поцепане неке вреће, покушаће он да схвати шта се испод снега крије, шта видљиво сада није, већ ће бити свима знано кад пролеће стигне рано. Такав писац ће тражити и видети оно што други желе да сакрију (или: не желе да виде), оно што је белина сакрила. Они траже блато које ће настати отапањем снега. Како и сваки човек, тако и снег скрива прљаве тајне, непријатности од којих бежимо, реалну слику живота а не бајковито маштање, сакрива наше недоследности, недостатке, мане, а приказује нам лажну слику и опсену: мисли се на снег.

Трећи писац, трећа лија, нит је гуштер – нит је змија, изаћи ће, смело, гордо, погледаће ће ригорозно и видеће што је већ знао: да је само снег пао. Нема маште - ни лирике, нема тајни ни - ни симбола, нема снова – ни дворова. Тај неће понирати у психологију, неће тражити оно што се не види, или оно што се крије. Он ће једноставно видети снег, вратиће се у топлу собу и трудиће се да што верније и реалистичније опише оно што је видео (до у најситније детаље).

Дакле: експресија, импресија, реалност.

Елем: симболика, психологија, природа.

Један ће описати снег.

Други ће говорити о ономе испод снега.

Трећи ће тражити облике између снега и земље.

Већина ће бити завејана у снегу и неће ништа видети. Не већина: људи! Већ већина оних који мисле да су писци.

Добро, неки неће ни гледати завејани простор испред себе већ ће из главе писати о тропским пределима и плажама пуним голих девојака: то су они најтиражнији, они што се удварају публици, што пишу оно што други желе да читају, што скривају стварност у својој плиткости а немају маште. То су они на брегу медиокритета.

Дакле, има писаца више од три врсте. Али писаца нема у врсти, то јест, ретки су. У врстама су људи. Писац је усамљен ма у каквој заблуди живео. А јединка нити може чинити врсту, нити може стајати у врсти: ако је појединац.

Наравно, писац би требало да буде све горе побројано и ништа превише од горе набројаног. Њему треба да буде најважнији унутрашњи порив, оно што као поруку или пројекцију добија из себе. Иначе: није уметник. То се не да научити, то се мора осетити а пре тога родити.

Није важно како писац пише већ је битно шта уметник у човеку осећа. Некада је потребно описати реалност, некад се мора побећи у симболе, мора се и маштати – најчешће се мора и треба копати по мраку и трагати по скривеним и опасним местима.

Суштина је: видети, не видети, видети другачије или видети више. И све то када затреба, када поступак то од нас захтева. Или, ништа од тога зађемо ли у чисту уметност где форма постаје садржај а садржај замењује радњу пошто она постаје опис.

Читалац који види само снег тражиће од писца да му пронађе и опише симболе. Онај који у себи има маште желеће да му писац предочи психологију снега. Онај који схвата унутрашње и скривено биће жељан да му се дадне хипер-реалистички опис. Није све до писца, дакле, нешто је и до читаоца.

Тих писаца, довека, три је врсте од ока, али оних с врха брега има их ко снега.

С врха брега они су, што дупета продају, што за паре, што за славу, што за празну главу.

ЧИТАЈ ОВДЕ О СКРИБОМАНИМА!!!

Није онако како изгледа!

Пише: Игор Ђурић

Треба да знате!

У невољи сте оног тренутка кад сте принуђени да изговорите реченицу: „Није онако како изгледа!“.

Далеко сте од дијалога ако кажете: „Ја сам рекао своје!“.

На лошем сте путу ако мислите да „су сви против вас“.

У грдном сте проблему уколико сматрате „да је другима боље а једино вама иде килаво“.

Ипак, ћутањем се највише киксне и то оног тренутка кад саговорника који вам нешто говори уместо да гледате у очи а ви гледате преко његовог рамена.

А, опет, заиста, ништа није онако како изгледa. За болеснога је здрав: богат. Кад се пробуди у лепо пролећно сунчано јутро болесник схвати колико су здрави људи богати само зато што могу да уживају у таквом јутру али и колико су глупи зато што то не чине. Пун куфер евара богатство је у нас, у пустињи је богат онај који има чесму из које стално тече вода. Кад се нађеш у пустињи са пуним куфером евара сиромах си и будући мртвац са скупим тоалет папиром. У сибирским врлетима не можеш се одбранити од медведа, нити упецати рибу, са пуним куфером евара али можеш њима потпалити ватру – уколико си богат у Сибиру па имаш шибицу. Онај коме се не диже сматра богатог онога коме 'оће и даће сво своје материјално богатство да и он измогадне. Онај коме се без проблема „то“ – нема ништа, ни са киме. Љубоморно гледа мултимилијардер из свог златом опточеног болесничког апартмана где му се броје последњи дани како доле на улици бескућник здрав као дрен пребира по канти за смеће.

Ништа није како изгледа да јесте али то људи обично схвате кад је касно. Заљубљен не схвата како то да га нико не схвата. Не разуме како га нико не воли, поготову ОНА. Непојмљиво му је да други не деле његову срећу. Увек је туђи тањир пунији, увек је неко други срећнији. Туђе жене су лепше, туђа деца боља, туђи родитељи богатији, туђа говна мање смрде. И ако је све супротно, ако све супротно појмиш – опет си у проблему!

Или глорификујемо, или омаловажавамо ствари око себе – то је суштина наше не-среће. Наиме, није исто кад си не-срећан и кад си несрећан. Између та два појма стоји супстанца наше среће али смо ми некако увек на једном или другом крају захваљујући нашој не-мудрости. И није све увек како изгледа.

*

Ако је време новац, шта је онда живот?!

Ако је време новац, зашто су онда само сиромашни они који га највише имају?!

Ако је време новац, зашто онда богаташи никад немају времена?!

Новац је време, не треба га трошити ради згртања новца, јер трошити време ради богаћења уједно је и трошење јединог богатства које човек има: времена!!!

БОРИСЛАВ ПЕКИЋ

Пише: Игор Ђурић

Борислав Пекић је један од ретких српских писаца који је сам о себи, још за живота, оставио у писаној форми све што се о њему треба знати. Као и у својој књижевности, тако и у оставштини ништа није препустио случају. Педантни хроничар свога живота, али пре свега свога рада, оставио је мало тога непознатога везаног за себе.

Када је одлучио да постане књижевник више за њега на старо није било повратка. Писао је свакодневно и обимно, водио је дневнике рада, дневнике живота, отварао картотеке и архиве, говорио је у диктафон понекад свестан да не може стићи све да запише док је на улици или у свом стакленику. Није признавао књижевне кентауре, сваштаре, поготово на професионалном плану. Или буди то што хоћеш да будеш или се мани ћорава посла.

Понекад би само повремено побегао у дружење и алкохол, више због духовне него због физиолошке потребе, са пробраним друштвом и још пробранијим пићима. Касније: ни то. Научио је друге, и то су они знали, да морају поштовати његове радне навике, његову сатницу и његово радно време. Био је добар домаћин, примао много гостију, поготову у иностранству, али су они морали знати кад и како. Поред тога, давао им је до знања стање кућних залиха и порекло алкохола, препоручујући им ипак да донесу сами то што желе да пију.

У срцу је имао места за само једну жену, у глави је имао простора за још хиљаду књига, у души је имао уске пролазе куда није могао свако, у духу је био широк за све оне који прођу царину његове душе. Написао је најбољи роман српске књижевности и уопште ових простора: Златно руно. Та књига је духовна и световна историја Балкана и Срба на њему, иако говори о Цинцарима. Многи се неће сложити са мном и искрено: није ме брига. Борислав Пекић је, по мени, заузео високо место на листи најзначајнијих српских књижевника. Он можда нема лирских нота у својим редовима (више је филозоф) и није уједначен квалитетом у целокупном стваралаштву (разлог томе лежи пре свега у његовом жанровском експериментисању, потреба да пише у комерцијалне сврхе да би преживео, али пре свега чињеница да га је рад на Златном руну прилично замарао, исцрпљивао и одузимао му много времена) али је ипак својим романом заузео место са којег ће га било ко тешко скинути.

Ако изузмемо нашу средњевековну књижевност која је немерљива по данашњим аршинима, и обратимо пажњу на оно што би се подвело под књижевност новијег доба, онда је Црњански најпоетичнији српски писац, онда је Ћосић књижевник чије је целокупно дело важан сегмент наше националне парадигме, онда је Његош највећи српски писац узимајући у обзир временски и историјски контекст када је дело настајало, онда је Вук најважнији јер је отео од заборава најлепше од српског народног књижевног стваралаштва, онда је Андрић највише допринео слави српског пера у свету – еее, онда је Пекић писац највећег српског романа.

Као и све које сам побројао, тако је и Пекић био друштвено и политички ангажован књижевник. У политици није успео јер није имао практичног талента за српско политичко блато, јер је био препаметан за тако нешто, а пре свега био је моралан и поштен човек. У теорији је све он знао: да је политика курва са којом не треба јавно парадирати него се тајом миловати, да пре него што се пороби друга нација мора се поробити своја, да је важно да закон одлучује а не чија пушка више добацује, да се на Балкану све говнима на крају запечати...

Због политике се, у турбулентним годинама, разилазио и са добрим пријатељима, пре свега из разлога јер је био искрени демократа али није демократско стављао испред националног, или не дај Боже, као добар део тих пријатеља: национално искључивао зарад демократског. Иако свестан свих мана свога народа никада није пристао да се прода као што су то учинили неки његови блиски пријатељи. А једини је имао стварних разлога да буде оправдано озлојеђен: од свих њих је једино он осетио тежину затворских букагија.

Иако је за свој народ говорио да је усплахирено и пометено стање духа, није се дао увући у анационална и плаћеничка кола којима нису одолели његови пријатељи и колеге, пре свега из користи али и из политичких циљева (што се на крају сводило на исто). Чињеницу да је Србин он је схватао као принуду рођењем, није дакле био фанатик, он ипак није дозвољавао да ико гази по том његовом неизбору. Сматрао је да писац ма где живео мора увек припадати историји и судбини свога народа, знао је да се његов народ најчешће мора уздати у Бога и сув барут и да пет стотина година под Турцима нису донеле ништа доброга ни њима, ни нама.

Док су други само глумили дисиденте он је већ био у мањку са годинама које су му појели скакавци. Док су други по иностранству блатили свој народ и за то узимали новац, он је Енглезима преко радија тумачио њихову властиту историју. Док су се други крили по канцеларијама и кафанама, он је у Београду потписао сваку антирежимску петицију. Док су други трошили стипендије „мрске“ им комунистичке диктатуре, док у се башкарили по становима које су добили, док су трошили плате и дневнице – он је својим пером зарадио свако парче хлеба свога насушнога. Док су други по салонима сркали виски, он је добијао пендреке по леђима од „народне милиције“. Дакле, поред тога што је био велики писац, Пекић је био и велики човек, што је међу српским писцима била и остала реткост.

Такозвани „дисиденти“ га нису подносили јер нису имали његов педигре. Био је све оно што они нису смели да буду: урбан тип, противник режима који је одробијао своје грехе према том истом режиму, изгнаник из земље који је тамо напоље живео од свога пера, мученик. Он је један од ретких књижевника из Брозовог доба који није крио да га је УДБ-а и после робије позивала на некакве разговоре. Пошто није имао начина да их избегне тражио је да се ти разговори обављају на јавним местима, у кафанама. Није хтео да се крије по буџацима као добар део његових колега који су добрано и добровољно радили за службу.

Други писци, његови савременици и пријатељи, су га мрзели јер су знали какав је писац. Критичари су од њега зазирали јер су се плашили снаге његовог пера и своје мањкавости према ономе што је написао, наравно осим Михиза који га је стално молио да скрати своја писанија, понекад и за неколико стотина страница: Али, човече божји, шта Вам би, да напишете роман од три хиљаде страница? Код нас се пишу мале књиге, па и њих мало, давно смо ми смислили замку, у коју ватамо и у коју се вата наша докоњачка навика и неистрајност: шта има да се каже, може то и покраће, понајбоље анегдотом – вајкао му се Михиз у једном писму. А Пекић као да је свестан да је све то релативно, да кад већ нико не чита озбиљне књиге онда није ни важно колике су, писао је и даље. У једном писму Палавестри између осталог Пекић вели: Схватио сам да ме не читају ни они који ме цене. И настављао је да пише, и да живи од свога писања, од својих радио драма и филмских сценарија, а једном се чак окушао и као глумац.

Својим понашањем и ставом Пекић се прикључио плејади наших књижевника препознатљивих по господственом држању и префињеним манирима. Раме уз раме, тик поред Ракића и Андрића, стоји господин Пекић. Пекић је био мешавина госпоштине једног дендија и универзитетског професора, прави Европејац, интелектуалац са јајастим кожним закрпама на лактовима сакоа од твида. Био је од оних људи који би обукли смокинг и ставили лептир машну и на последњој вечери пред јутарње стрељање. Писао је: Одржавај хигијену због самосвести, хумор због душевне хигијене... Душевном пропадању увек претходи занемаривање изгледа и личне хигијене, а следи му телесно распадање.

У свом књижевном стилу и поступку био је мајстор парадокса, виртуоз ироније, цепидлака детаља. Многи му замерају да је Златно руно оптеретио са превише споредних слика и детаља, да је био преопширан, да је повремено досадан и монотон. Замерају му углавном они који су свесни колико је за њих непрепознатљивих чворова он уткао у ћилим од те књижевне громаде, и да они не би знали, ни умели, то ни приближно да ураде, таман да живе још три живота и да добију још пун џак додатне памети. Највише су га критиковали они који нису ни прочитали целу књигу. А таквих је много међу његовим колегама и критичарима.

Пекић је, пре свега, као књижевник био крвави радник. Он се није толико ослањао на таленат и инспирацију, без којих наравно никада не би постигао то што јесте, колико је полагао на свакодневни и рударско мукотрпни рад. Радио је, радио, радио, читао, истраживао, снимао на траке, правио картотеке, архиве, генеалогије. Њега највише оспоравају еснафски лењивци, људи који су ушли у академије и институције са збирчицама и причицама, они који нису могли из себе да исцеде неколико страница месечно или годишње.

Неко ће приметити да сам у портретима других писаца за ову књигу (Црњански, Андрић, Крлежа, Ћосић, Киш, Ковач) тражио и понекад исписивао пронађено у вези лоших страна људскога и уметничкога код поменутих писаца. За Пекића то овде нећу чинити јер је он све своје животне цехове уредно платио из свога џепа и поштено. Живот га није миловао у тој мери да му се не би опростила по која мана или недоследност. Једноставно, од његове књижевне и људске величине, од начина на који је кроз живот ходао, те негативности постају непрепознатљиве и невидљиве од дужине сенке коју баца за собом.

Он је све своје носио са собом и свесно плаћао своје изборе. Али, чак и када је рушио државни поредак он је поштовао државу. Не као институцију већ као тековину. Сматрао је да држава не живи од човечјих права, него од његових дужности. Када је био ухапшен и осуђен по важећим законима, који су били антиљудски и ригидни и које је он хтео да мења, он је то ипак на неки начин поштовао. Говорио је да је на робију отишао искључиво из разлога што су га ухватили.

Међутим, његова робија и слобода су у духу, и он се често није осећао слободним чак и када је био напољу, у Лондону, у колевци парламентарне демократије. Говорио је да је туђина затвор, удобнији и безбеднији али ипак врста изолације. Слобода је за њега била бити у савезу са собом.

Туђина му је тешко падала на душу. Сматрао је да човек губи ако не живи на правом месту, а право место је само оно где си рођен и одрастао. Сматрао је да је најгора туђина она коју човек неразумевањем других сам себи створи. Сматрао је да писац не треба дуго бити одвојен од свога језика јер је то писцу једино средство егзистенције и да је спона са пореклом и тлом генетска и митска.

Учите млади људи од великог човека, поготову ви који планирате бекство у туђе туђине. Можете научити много од њега. Пре свега како један Србин може бити господин и Европљанин не одричући се себе. А и остало. Али, не тражите оно што сам ја хтео, већ учите о животним изборима и дилемама. Ја сам хтео нешто друго и нисам успео у томе...

...Ево у чему је мој проблем ...Проналазим редове написане у свом дневнику:

...Читајући Пекићеве белешке и записе које је водио уз настајање Златног руна и Атлантиде, схватајући тим читањем како је темељито и обимно радио, долазим до сазнања да никада нећу написати роман, онакав какав би ја желео да тај роман буде...

...Проналазим уочљиве мотиве које је Пекић препознао у Саги о Форсајтима, Џона Голсвордија, за стварање психолошко-породичне структуре Његована. Мислим да му је ово дело доста припомогло и да му је основа за структуру и карактере које је сачинио...

...Код Пекића је вампирство метафора за цикличност времена и борба која се у њему води: Истовремено је одсутност времена, одсуство историје, коначност - једино право време романа''. Проблем вампирства: Јасно је да је то помоћна метафора, жудња за бесмртношћу, везана за проблем времена, трајна је преокупација човек, од мита до Хајдегера... Ствар није у томе да пронађемо кључ за своју прошлост, него да нађемо за будућност. Наш проблем није у томе како да оживимо него како да упокојимо вампире. Прошлост је вампир и право је питање како га упокојити. А да би се то постигло, мора се једном почети са екскретирањем отровног духа из наших живота...

...Бедна је улога савременога романсијера, не може се више измислити ни једно лудило које није и примењено и описано.... Историја је писцу одузела посао да их набраја, психологија да их тумачи, религија да их се реши, наука да их описује и кадкад да их лечи, философија над њима умује, а политика да их користи. Шта остаје писцу?...

...Писцу идеологија није потребна. Њему су потребни машта, стрпљење и разумевање. А ни добар живот нису му наодмет. Мука ме хвата од теорија према којима се  само под мукама праве дела...

...Са грађом треба успоставити душевни однос. Без тог додира, споја, ензоса, уједињења душа, без тог потпуног љубавничког несебичног међусобног прожимања с' уметничком материјом- нема дела...

Оваквих исечака и цитата имам на стотине у својим записима и дневницима. Пекића сматрам чланом породице. Духовне породице. Себе као усвојеника, иако се никада нисмо срели. Њиме се бавим од времена када сам написао прве редове за печаћење намењене. Хтео сам од њега да учим а онда сам схватио да је то немогуће. Не можете научити нешто што је Богом дато, природом потврђено и мукотрпним радом уобличено. Зато сам се и мануо ћорава посла учења и Пекићу приступио како се и приступа родбини: безусловно и с љубављу.

Завршио сам. Слава Богу! Извини Пекићу!

ЧИТАЈ ЦЕЛУ КЊИГУ КЛИКОМ ОВДЕ!!!

УВОД У КЊИГУ О ПИСЦИМА!

Пише: Игор Ђурић

                        О ПИСЦУ И ПИСАЊУ –

             ПОПУЛАРНА ТЕОРИЈА И ИСТОРИЈА

               - Водич за странпутицу будућих писаца –

                       (кликом овде читај целу књигу)

УВОД У КЊИГУ О ПИСЦИМА!
Добар део навода у овој књизи треба узети са резервом. Није моја кривица. Више говори о карактеру оних о којима сам писао – што ми је и био примарни циљ. На жалост, добар део писаца, критичара и историчара књижевности, писали су своја сећања и научне књиге у доба када то није имао ко да демантује, а дневнике су подешавали накнадном памећу и прилагођавали времену и потребама. Готово је опште место таквих књига да наводе разговоре и мисли великих људи изговорене у четири ока, њима, без сведока – а то би се обелоданило када други саговорник више није био у животу. Тако су, у очима промућурних и студиозних пратилаца, какав сам и ја, више казали о свом карактеру него о својој „величини“.

Посебно забавља једно опште место код већине таквих: случајан сусрет и разговор са неким од наших великана (Андрићем, Црњанским, Ћосићем...). Обично би наш „хроничар“ случајно набасао на некога од њих, најпре у Ташмајданском парку или на Калемегдану (неки су Црњанског „хватали“ чак и у шетњама код хотела Југославија), велики писац би их позвао да се прошетају, или да га испрате до куће, и тада би чули неку велику истину, неку похвалу, покуду, или трач. На крају би великан похвалио њихов рад и позвао их да се поново виде. Најчешће о том другом сусрету нема ни трага ни гласа. Други, исто тако доста коришћени сценарио јесте телефонски разговор после којега следи посета у стану, где никога сем њих двојице није било, и најзад, трећа: сусрети по кафанама.

На жалост, тај дневнички и мемоарски тренд код наших књижевних стваралаца није се ограничио само на великане. За све оно што им је одговарало а никако не би могли да докажу на другачији начин, користили су се горе поменутим методом. Поред великана увелико су користили своје колеге, обичне људе, секретарице, љубавнице, супруге.

Ја сам се трудио да овде наведем само део таквих извора, некад као могућу варијанту, а некада више као куриозитет и образац. Најзад, некада би анегдота била тако лепо смишљена да нисам могао да одолим. Постоји и доза субјективности, где сам вођен личним анимозитетима према неким људима био мање селективан када су извори у питању а у намери да оправдам своју нетрпељивост.

Овде сам често користио поделу писаца, не према књижевним правцима, већ по политичким опредељењима. Једноставно, тако је било лакше и било ми је то потребно да бих осликао њихове карактере. У суштини нема велике разлике у њиховом карактеру у односу на политичку оријентацију и припадност: нема ту много моралних громада. Напротив! Али су неки од њих били велики писци. Тако сам могао да им „опростим“ то што су лоши људи. Али, како опростити лошим људима који нису добри писци?! Ту сам био субјективан. Најзад, било је  оних који су били добри људи али лоши писци – њима сам посветио најмање пажње у овим списима. Једно је сигурно, сви они горе побројани волели су књигу, на овај или онај начин, и служили су јој, опет на различите начине. Сад, по неко је претакајући мед, по мало и олизао прсте. Није то наш изум а није ни да га нисмо прихватили као да је наш. У позадини много књижевних сукоба, у већини случајева, био је тај мед који се претаче, то јест чији ће се прсти наћи у њему.

Посебну пажњу сам посветио такозваним другосрбијанцима, до краја остајући у дилеми како тај појам заправо треба написати?! Шта је и ко је другосрбијанац? Другосрбијанштина је као хомосексуализам – целога живота се трудиш да будеш оно што ниси. Узроци другосрбијанштине леже пре свега у користољубљу и политици (што је најчешће повезано). Постоји и још један узрок који је чисто клиничке природе: то је комплекс везан за порекло. Било то порекло етничко, расно, верско или породично, код неких људи постоји тај психички поремећај који се одражава срамом и порицањем, најзад отвореном побуном која се огледа у тоталном одрицању и нападима на све што их подсећа на порекло. То сличи оној клише(л)изираној ситуацији када побегнете са села у град, завршите школе, попнете се на лествици друштвене хијерархије, стекнете пријатеље одређеног нивоа, а онда ћутите о свом пореклу, измишљате ново, стидите се својих родитеља и родбине, кријете их од својих пријатеља јер се плашите да ће вас исти одбацити због вашег порекла. Ето, то је сликовито другосрбијанштина!

Другосрбијанац је против национализма али најгоре мисли о свом народу (или Србима, уколико другосрбијанац није Србин, а има и таквих). Они су демократе сви од реда али су и титоисти и са сетом говоре о времену када је Загорац владао, тамничио и убијао људе. Сваки другосрбијанац, пре свега, машта и сања о томе да буде Хрват. Отуд воле да иду у Хрватску, да тамо имају некретнину и да користе хрватске речи. Најпопуларнија таква синтагма је београдска чаршија, иста она коју је волео да раби њихов највећи идол Крлежа. Александар Тишма, 27. јануара 1989. Године, пише: Између истока и запада Југославије избио је раскол. Исток, у име кризе, тражи враћање ранковићевској, србоцентричној Југославији, запад покушава да кризу превазиђе форсирајући децентрализацију, плурализам. Ја сам по својој природи и искуству на страни запада, али сам физички на истоку, откако је Војводина капитулирала под притиском митинга. Ово је типична и подмукла замена теза коју користе губитници Осме седнице и потоњи другосрбијанаци. „Запад“, Хрвати и Словенци, нису дакле хтели да се отцепе, да растуре међународно признату Југославију у коју се куну ови, већ су тражили „децентрализацију“, и то у тренутку када су републике, свака за себе, већ биле државе. И Војводина је била на западу све док се није вратила у састав Србије и од тада је на истоку.

Међутим, другосрбијанштина као идеологија пропала је у пракси баш као и његова духовна потпора комунизам. Знате ли шта је највећа негација другосрбијанштине и доказ да је то све го демагошки преварант до преваранта?! Па они су дочекали својих пет минута. Њихова идеологија је на власти од 5. октобра да дана данашњег. И, шта? Пљачка, корупција, медијски мрак, пад система вредности, узлет кича и неталената, срозавање стручности, негација демократије! Наравно, није све горе побројано узрок доминације система вредности другосрбијанштине. Резултат је узрок трвења између првосрбијанаца и другосрбијанаца, ма шта то значило. Србија је поприште духовно опустело.

Десетине и десетине књига, на хиљаде страница – прочитао сам због настајања ове књиге. Није увек било лако читати непочинства и глупости. Нисам нигде пронашао, у редовима другосрбијанаца, нити једног искреног реда, реченице, разумевања за српску страну, о злочинима над Србима, лепу реч о народу којем су припадали рођењем, језиком и пореклом. Истина, нису они били искрени ни када су писали о другима добро и са разумевањем – али су писали. Рећи ће неко: за новац су то чинили. Да! Али су у својим животима они много више потрошили српског него Сорошевог новца. Требали су нешто да одраде и за добијени српски новац.

Слободан Антонић, у тексту Самомрзитељи, о томе вели овако: Угричић је идеалиста, баш онакав каква је и Ела у Нушићевом Мистер долару... Тако је и Сретен Угричић велики идеалиста. Он би јако волео Србе, он би баш био велики српски патриота, само када би Срби били бољи, лепши и паметнији – говорили енглески, живели у швајцарски чистим и уређеним селима и градовима, били немачки приљежни и педантни, имали америчке фондове за откуп слика и књига, били хладнокрвни и толерантни као Холанђани и, наравно, редовно слушали Пешчаник и читали Бетон... О, какав би само патриота он тада био, како би он онда волео Србе... Али, пошто овај народ није такав, шта друго да ради један идеалиста-патриота него да свима саопшти како је „презрење народа највиша форма родољубља“.

То су углавном себичњаци који су бринули о својим потребама, кукавице које су свој страх оправдавале и заогртале плаштом антиратних, пацифистичких и демократских флоскула; профитери који су зарађивали на патњи и смрти свога народа, обичних људи који углавном никада нису чули ни за њих, ни за њихове књиге. Профитирали су и они други, они који су кобојаги заступали националну опцију а, уистину, су служили режиму из истог разлога као и први: из користољубља. Они су јахали на леђима популизма. И међу њима је било много кукавица, себичњака и профитера. Било је, дакле, важно само то ко се на којој страни налази, ко ће на крају или у неком периоду, надвладати. На жалост, најмање је било оних писаца које можемо окарактерисати као храбре, поштене и пожртвоване. Да, и најважније, да су оставили дело иза себе. Џаба ти што си поштен и храбар ако ниси написао добру књигу!

Ко су првосрбијнаци. То су људи који су се приклонили победничкој страни на чувеној Осмој седници. Они који су били из скуте Милошевићевог режима или су фингирали опозицију. Има међу њима и оних који су били у заблуди и оних који су се добро овајдили од тог режима. Добар део је направио подједнако велику штету као и другосрбијанци. Што се тиче, генерално, послератне генерације писаца, нису они дали бог зна колико великих дела. Али, није било других, квалитетнијих или било каквих, за упоређивање, па се чинило да је то најбоље могуће. У годинама непосредно после рата када су комунисти кубурили са мањком писмених људи свако ко се иоле служио словима на задовољавајући начин добијао је место по редакцијама, министарствима и издавачким кућама. Ако је био на линији (или макар није био против исте), штампало се све што се напише. Факултети су се тек обнављали, добар део старог кадра више није радио – из разноразних разлога, па се у том периоду и до школе долазило лако. Добијала су се добро плаћена радна места, путовали су по свету, стамбено су ситуирани, хонорари нису каснили а најчешће би их сами себи одређивали. Све је то трајало до деведесетих година. Онда их је политика поделила. У суштини они су исти, из истих корена изникли, исте грехе су починили према слободи, истини, правди и писаној речи. До Осме седнице. После тога су грешили свако на своју страну а подмиривали се са различитих корита.

Највећи део њих је радио за УДБ-у. На овај или онај начин. Писали су извештаје, достављали информације, потказивали, писали наручене текстове, шпијунирали емиграцију, састајали се по граду или кафанама са удбовцима. Опште је познато да је при сваком путовању и преузимању пасоша бивао обављен разговор у којему је скренута пажња да се обрати позорност на наше људе напољу. Зар је један од њих, у то време, могао постати  уредник, директор, стипендиста, професор, да добије стан, а да није добио одобрење од службе?! Зар би и једнога пустили у иностранство, дали му пасош, доделили му средства, запослили жену, дозволили да убире хонораре – да им то на неки начин није било враћено. Некада конкретним чињењем а некада једноставно: нечињењем. Некада им је служба гледала кроз прсте кроз контролисани начин бунта. Знате ли за једну отворену побуну, за једно одбијање по цену губитка привилегија? Не по цену губитка слободе, далеко било, они нису хтели да се одрекну привилегија зарад слободне речи. То је био удбашки систем и они су се одлично сналазили у њему. Част изузецима. У даљем тексту биће речи о томе. Служба је контролисала и такозване дисиденте, добар део њих она је створила. Били су то салонски и по систем безопасни „дисиденти“. На тај начин су пратили и евидентирали остале. На питање „због чега власт не прогони писце који изигравају дисиденте и упражњавају модернистички стил писања противан реализму и реалсоцијализму?“, Милојко Друловић, тадашњи организациони секретар СКС, рекао је Михаилу Марковићу: Они јесу сероње, али баш зато с њима немамо никаквих проблема.

Овде ће бити речи и о писцима, па и великанима, нашим и светским, који су имали среће да оду са овога света „на време“, у периоду када се знао некакав ред, док нису могли да се упрљају новим временом и обичајима. Бавио сам се, пре свега, њиховим животима, покушавајући да их представим и прикажем као обичне људе, са врлинама и манама, невезано за њихово стваралаштво и уметничка достигнућа. Прозборио сам нешто о њиховом начину писања, стилу, проблемима, апсурдима које им је живот приређивао. О њиховом односу према женама и критичарима, и супротно. Посебан део у овој књизи заузимају размишљања о дисидентима. Али, пре свега о лажним дисидентима који су били карактеристични за ово поднебље и одређене периоде. То је посебна врста дисидената који никада нису били затварани, забрањивани, којима није фалила длака са главе, који су се штампали, преводили, који су били директори и уредници, који су путовали о трошку режима, тако се и школовали, и најзад који су живели у лепим кућама и становима – такође добијеним од тог истог режима. Биће речи о „отпадницима“ којима се још није осушила крв са руку а приказивани су као апостоли демократије. Најзад, прозбориће се која и о скрибоманима.

Ово је водич. Водич за странпутицу којом смо кренули сви који су се подали писаној речи. Држим да ће младим нараштајима бити лакше се кретати кроз ту недођију уколико имају некакву мапу, кад већ нису били толико паметни и рационални па да на тај пут не крећу уопште. Али, мало рационалних размишљања ће се наћи овде. Откуд рационалности у ходању странпутицом?! Упорном ходању!

Фусноте нисам обележавао зато јер сам желео да књига буде лакша за читање,  а право да вам кажем нити имам научне амбиције, нити ме је брига хоће ли неко наћи грешку или ману. 

МИРОСЛАВ КРЛЕЖА О ДРУГИМА – И ДРУГИ О ЊЕМУ!

Пише: Игор Ђурић

Био је највећи титоиста међу писцима. Никада то није ни крио. Веома утицајан код Тита. Ожењен Српкињом Лепосавом - Белом. Једном је на неком скупу хтео да боцне плашљиву Десанку о њеном српству? Десанка, припремљена одговорила је питањем: А како је Ваша српкињица? Мада, има и онога: одатле си, одакле ти је жена. Српкиње су биле удате за: Андрића, Селимовића, Давича, Попу, Скендера Куленовића... Милан Богдановић, са друге стране, је променио веру и због жене прешао у ислам. Али не зато што је нашао муслиманку за жену, већ да би могао да се разведе од своје. Тако је после „чинодејствовања“ нишког муфтије постао Мефаил.

Највећи књижевни син „тисућљетње“ хрватске културе Мирослав Крлежа никада није завршио факултет (успут је понављао четврти разред гимназије). Крлежа је био Хрват до коске, иако се волео представљати Југославеном. Србе није волео али је то вешто филовао у обланде социјалистичке идеје, међутим, дао је најбољу дефиницију везану за српски идентитет и српску државност, и то у перо свом званичном биографу Енесу Ченгићу званом Бег: Менталитет хрватски као такав јест, ипак, да се Хрвати стотину и педесет година упињу да докажу да они нису Срби. Хрват нема независног патријарха, нема светог Саву, и нема на концу све оно што се зове Косово, нема краља, нема топова, нема пушке, није ратовао, ратове које је водио с другима трајно је губио и код њега ништа није прогресивно него је све реакционарно, али реакционарно је и оно тамо, на свој начин, као и ово овдје. Црква на челу с краљем и пропагандним апаратом изградила је косовски мит. А овај Хрват овдје није имао државе, трајно се борио за неку своју државну концесију коју никада није остварио. Крлежа, који је све али није глуп, и који јесте хрватски патриота, зна, за разлику од друго-србијанаца да је за српску државност и идентитет, подједнако важно што има свог Патријарха, Светог Саву и Косовски мит. Наравно, и: топове

Са друге стране, друго-србијанац је против национализма али најгоре мисли о свом народу (или Србима, уколико друго-србијанац није Србин, а има и таквих). Они су демократе сви од реда али су и титоисти и са сетом говоре о времену када је Загорац владао, тамничио и убијао људе. Сваки друго-србијанац, пре свега, машта и сања о томе да буде Хрват. Отуд воле да да иду у Хрватску, да тамо имају некретнину и да користе хрватске речи. Најпопуларнија таква синтагма је београдска чаршија, иста она коју је волео да раби њихов највећи идол Крлежа. Александар Тишма, 27. јануара 1989. Године, пише: Између истока и запада Југославије избио је раскол. Исток, у име кризе, тражи враћање ранковићевској, србоцентричној Југославији, запад покушава да кризу превазиђе форсирајући децентрализацију, плурализам. Ја сам по својој природи и искуству на страни запада, али сам физички на истоку, откако је Војводина капитулирала под притиском митинга. Ово је типична и подмукла замена теза коју користе губитници Осме седнице и потоњи друго-србијанаци. „Запад“, Хрвати и Словенци, нису дакле хтели да се отцепе, да растуре међународно признату Југославију у коју се куну ови, већ су тражили „децентрализацију“, и то у тренутку када су републике, свака за себе, већ биле државе. И Војводина је била на западу све док се није вратила у састав Србије и од тада је на истоку.

Хрвату Крлежи или Црногорцу Лалићу, јуче и данас, нико не замера што су бивали сапутници Титови у његовим замашним и далеким путовањима. Геџи, Ћосићу, међутим, 'оће очи да изваде, и, ако је Тито био његов ратни командант, за разлику од Крлеже који је у време рата био под јурисдикцијом Павелића. У својим делима су се борили за равноправност и једнакост међу људима а после су живели као племићи и буржуји. Крлежа је има признат партијски стаж од оснивања комунистичке партије, а после је живео попут каквог грофа: вила, послуга, возач, стилски намештај. Летовао је и зимовао на најлепшим и најскупљим местима о трошку народа, за чију се равноправност и једнакост залагао и борио. Није једини, таквих је било много и на свим странама. Једном је Тин Ујевић дошао код Крлеже и позвонио на улазним вратима. Отворио је Крлежа у свиленом кућном огртачу: О, извините, Ви сте Глембај, а ја тражим пролетера Крлежу – рекао је Тин. Радован Поповић пише да му је Ристић говорио о позадини захлађења односа са Крлежом. Крлежа је захладнео односе зато што су Ристићи једном закаснили на ручак код њега, посебно је била бесна Бела (Лепосава). Ово је један карактерни аспект тих „интелектуалних громада“.

 Крлежа цинкари код Тита свакога ко год му се замерио од колега писаца. Тито му заузврат не спомиње национализам и подилажење усташтву. Опрашта му се и разговор са Павелићем 1943. године, који описује Петар Џаџић у књизи Иво Андрић – човек дело, где опањкава Иву Андрића називајући га „фра Иво“. Павелић му је на то одговорио: Фра Иво... по ономе што ради и како се понаша више би му пристајао надимак прота Јован. Исидора Секулић је Андрића, пак, звала Иван-бег. Додуше, у тексту Погреб Јована Дучића, Крлежа за Дучића каже да је био космополита?!

Крлежа је говорио Енесу Ченгићу, у књизи С Крлежом из дана у дан: Марко Ристић ми је причао да се затекао са Андрићем више пута у Врњачкој Бањи и да је Андрић у свом свечаном оделу сваког 6. септембра, на рођендан краља Петра II одлазио у цркву на богослужење за сретан рођендан и дуг живот краљев. Прво, и да је то истина, колико пута је Андрић могао бити баш на тај дан у Врњачкој Бањи (да би се више пута затекао) а за време окупације? Друго, какав је то сведок и „револуционар“ Марко Ристић, онај који подстрекава стрељање српских интелектуалаца и уметника због наводне колаборације, а који време окупације проводи у бањи, у санаторијуму свога таста, у којем се, узгред речено, налази и немачка команда за ту област? Ја таквим сведоцима не бих веровао. Крлежа је код тог истог Ченгића „оптужио“ Андрића и да је плагијатор, те да је многе мотиве и ликове својих дела „позајмио“ од француског писца Пјера Лотија. Пред неким другим људима Крлежа је за Андрића рекао да је уњкави и кењкави бизантијски медиокритет.

Ни Андрић није „равнодушан“ према Крлежи, кад је добио Нобелову награду његова слава и популарност је постала огромна, али је тиме расла и охолост, те је тако њему било испод части имена све што није прва страна у највећим новинама, после Тита, итд. Када је требало да изађе фељтон Косте Димитријевића о њему у Политици Експрес, Андрић је то спречио говорећи да те новине нису његов ниво, док Крлежу штампа Политика.

Драган Јеремић је написао текст у НИН-у, пред крај 1977. године у којем је желео да подвуче како су три наша највећа писца подједнако важна, свако у свом опсегу велики, па је рекао између осталог да је Андрић најмудрији, Крлежа је друштвено најзначајнији, Црњански је написао најлепша књижевна дела. Први најдубље говори о животу и људима, други нас највише ангажује у друштву и подстиче на напредак, трећи нам пружа најчистије естетско уживање. Очигледно повређен овим речима, Крлежа се жалио Ченгићу: Да, читао сам: Два генијална, један ангажиран. Ништа ново. Врло је незгодно да ја о томе говорим, али кад ме се већ вуче за језик морам и ја казати: Нисам само ја био ангажиран! Ангажирана су и друга двојица мојих колега, али на другој страни. Један је служио до последњег дана монархији и последњи посао на којем је радио био је пакт са Хитлером, а Црњански је служио својим публицистичким пером најреакционарнијим, па ако хоћете и фашистичким снагама, за цијелог живота краљевине. Отишли су по њега као по емигранта у Лондон и тако рећи на рукама га пренјели у Београд. Живио је ту дванаест година а да ни једну ријеч о својој земљи и свом народу није проговорио.

Карактеристичан је однос Црњанског према Крлежи, иако се говори да се једном чак и потукао са њиме. Прво је хтео да буде у добрим односима са њиме, али како га је пургер игнорисао - онда је пуно тога ружног говорио о њему. Најзад, када је требао да се врати у Југославију, а знајући колики је Крлежин утицај, опет је говорио славопојке о њему. Тако је у полемици 1934. године Црњански одговорио Крлежи да га напада џукелским језиком. Пре тога, 1922., он пише Андрићу: Смејао сам се недавно Крлежи, који је био у Београду и држао говор. Та то је нека аустријска баба.... Оптужује га и да је био питомац аустроугарске војне школе а тек после је постао марксист и пацифист, заборављајући да је и сам био аустроугарски официр. Међутим, већ 1962. године говори Кости Димитријевићу да је Крлежа пламен и његов друг из младости. А Вулетићу за Дело 1965-е године каже да је и Крлежа заслужио Нобелову награду.

Крлежа, је био један од ретких који је приупитао Ђиласа да ли Старом претходно показује текстове? На одречан одговор Крлежа му је рекао: Требало би то да чиниш, јер без имприматура Старог то би могло свакојако да се схвати. Крлежа га је на неки начин упозоравао.

Својски се трудио да спаси свакога Хрвата из канџи комунистичких судова. Бискуп ђаковачки и сремски у време НДХ, Антун Акшамовић,  који је био директно укључен у покрштавање Срба и геноцид над српским народом бива 1951-е одликован Орденом братства и јединства I реда. Тома Максимовић, комесар за избеглице који је те исте преживеле Србе из Хрватске збрињавао и спашавао од ножа и маља осуђен је 1945. године као народни непријатељ. Доктор Петар Зец, који је то исто чинио испред Црвеног крста, није био те среће: стрељан је као непријатељ народа 1944. године. Питање је само: ког је народа он био непријатељ? За време НДХ су објављивали још и Владимир Назор, Иван Горан Ковачић, Новак Симић, Драгутин Тадијановић, Тин Ујевић, Славко Колар, Добриша Цесарић, Станислав Шимић, сликар Љубо Бабић. Тин Ујевић је радио у Министарству информисања НДХ. Професора Миховила Комбола, који је писао и штампао уџбенике у НДХ на интервенцију Крлеже, Владимир Бакарић спашава затвора. О стрељању, наиме, уопште није било говора.

Доктор Ђуро Вранишић је био члан Државног већа НДХ и члан одбора за Жидове. Добар пријатељ Мила Будака и Глазеа вон Хорстенауа. После рата су га ухапсили комунисти. Крлежа јури по Београду код Тита, да се пусти. Враћао је дуг, јер је Крлежа код поменутог доктора лежао у санаторијуму за време рата. Интервенција је успела али је наређење стигло касно, пола сата пре него је стигла ослобађајућа пресуда, Вранишић је стрељан. Најзад, и сам Крлежа се у време рата састајао са Будаком и Павелићем. Аугустинчић је чак извајао скулптуру Павелићеву. Касније је урадио и Тита у Кумровцу. Наводно му је Тито на отварању рекао: Добро је, Тончек, али чини ми се да Ти је Павелић боље испао. Тито, додуше, није помињао краља Александра, којем је Аугустинчић такође извајао споменик.

Мирослав Крлежа је спојио неспојиво: потписао је Декларацију о језику из 1967. године, и преживео као Југословен, и Правопис које су урадиле Матица српска и Матица хрватска, и преживео као Хрват. Исто онако како је као комуниста преживео НДХ а после као „усташа“ преживео ФНРЈ и СФРЈ. Знао је да преживи и прилагоди се, стара је то латинска животна филозофија. Међутим, никада није заборавио ко је и шта му је приоритет: Хрватска. А знали су то и Мачек, и Павелић, и Тито, и Крајачић, и Бакарић. Да је неким чудом доживео деведесете: знао би то и Туђман. На томе му се мора одати признање.

Крлежа се понашао према одређеном обрасцу: био је Југословен који никада није доводио своје хрватство у питање, али је другима оспоравао национално у име југословенства. За разлику од српских Југословена од који се очекивало да се прво одрекну националног припадништва да би постали Југословени. Крлежа је говорио у перо Ченгићу: Скерлић је изигравао Југословена, а у бити је био велики националист, различито од Матоша који је у бити био Југословен, али и Европејац. Дакле, чак и када би се неки Србин изјашњавао Југословеном, по Крлежи, он је у бити био националист. Тако је и председник САНУ Александар Белић великосрпски носталгичар. Крлежа, са друге стране, Фадилу Хаџићу каже за свог пријатеља Видмара: Он је диван човек, мој искрен и добар пријатељ, заљубљен у Словенију и пре свега Словенац. Његов пријатељ Јожа Хорват у полемици са Игором Мандићем 1971. године каже: Ја јесам Југославен, ево јавном тврдим. А нитко ми не може рећи да нисам Хрват, јер сам Јожа, и јер сам Хорват. По Крлежи, Турци нису били окупатори, већ су Срби водили колонијалне ратове: Данас (1973) се не може о томе отворено говорити. Кад бих говорио, морао бих рећи да је рат 1912. био у ствари колонијални рат, да је 1918. година Хрватској и осталим крајевима који су се ујединили са Србијом нанјела велику неправду, и да је држава створена 1945. била оптерећена многим елеменитма прошлости и да је тада у бити представљала унитаристички концепт. (Цео пасус извор: Енес Ченгић, Разговори са Крлежом).

У његовим дневничким забелешкама, и разговорима са Ченгићем и Матвејевићем, тешко се налази добра реч о српским писцима и историјским личностима. Ако их и похвали увек се нађе неко „али“. Крлежа никада за једног Србина неће рећи да је паметан или талентован. Увек ће то дефинисати са није глуп, није неталентован. На мети му је посебно Светосавље, које је сматрао највећим злом на Балкану. Српски национализам је увек поистовећивао са Светосављем. По неку добру реч каже о Димитрију Туцовићу или Марку Ристићу, дакле о расрбљеним Србима. Хвали и Бранка Ћопића, али из разлога што сматра да је то типичан Србин по његовим мерилима: плитак и народски писац, који му је служио попут циганске мечке за увесељавање друштва. Додуше, једном је рекао Ченгићу да би за њега било најбоље да Бранко Ћопић преприча својим језиком сву моју литературу, јер би тако постала приступачна широким народним масама, а овако је нитко живи не чита.

Мирослав Крлежа овако пише у тексту Балканске импресије од 1924. године о Димитрију Туцовићу и Светозару Марковићу: Судбине су то племенитих интелектуалаца, који су се раздвојили од својих масних, свињских, препотопних средина и сити глупости пуни гнушања спрам блата свакодневног, повучени у себе, они спуштају мерила објективне анализе у своје крваво и помахнитало време.

Мирослав Крлежа је држао до своје латинштине и надмоћног гледања гледе ориента. Уплашен, међутим, да неко не чачка по његовим ратним годинама и да се неко не сети предратних полемика на лијевици, још више уплашен „представом“ коју су му приредили писци комунисти по ослобођењу (Ђилас, Зоговић и Поповић), не би ли извадио флеке (касније неће имати потребе за тим јер ће бити Титов омиљени књижевник) он се спустио веома ниско када је присуствовао књижевној вечери Радована Зоговића (или се овај спустио ниско зато што га је позвао?!), тадашњег начелника Одељења за културу, коме је раније наменио чувену пошалицу о три овна у нашој књижевности (Мил-ован, Рад-ован и Ј-ован), мада ни овај њему није остао дужан написавши песму Дон Кихот у авиону, а који је, мисли се на сам догађај, пластично описао Михиз у својој Аутобиографији о другима. Није то био Крлежин ни први ни последњи морални пад. Те вечери, питање свих питања, јесте било зашто Мирослав Крлежа аплаудира стиховима Радована Зоговића? Питање је постављено и Зоговићу: Да ли је Крлежа у међувремену променио мишљење о његовим стиховима, или га је овамо довео свеопшти страх и удворништво? Ни на једно од ових питања Михиз те вечери није добио одговор, а није ни касније.

Мирослав Крлежа је, веле, лично предложио да се баш на Голом отоку отворе логори за непослушне. По том питању, излапели Јово Капичић говори за књигу Голи отоци Јове Капичића, овако: Први пут, прије него што је затвор и направљен, Ранковић ми је рекао да извидим терен: „Јави се Стеву Крајачићу, а он ће ти дати даље инструкције. Мирослав Крлежа, који је то чуо од вајара Антуна Аугутинчића, испричао нам је да у Кварнерском заливу постоји острво мермера на које би могли да сместимо наше ИБ-овце.

Ето чиме се, између осталог бавила књижевна величина иноверне нам браће са запада. А, и, ако ово није истина, ето шта су колеге писци инсинуирали дворском писцу Јосипа Броза. А, ево шта је пре рата Крлежа писао о Зоговићу: Читав лирски опус Радована Зоговића не вриједи много и много је ближи ништици него било каквом другом појму лирске вриједности. То неукусно, грубо употребљавање бубња у ломној и лелујавој лирској партитури неких његових пјесама може да дјелује демагошки на књижевно необразоване аудиторије, али зато те пјесме не постају уверљивије, ни боље, ни сугестивније... Ово лирско кењало, које се ту, пред нама, кмези и пекмези већ неколико година, које луђачки неодговорно изриче смртне пресуде са Марком Ристићем, Богдановом и Давичом, без икаква разлога и без икакве компетенције... То прјамолињјешје чудо од детета, нека уважи да ја већ годинама киснем под глупошћу што пљушти из кабла и из рукава, али да сам још увијек толико духовит, те умијем разликовати гњаватора од идеолога и пјесника од блебетала. Ако би пратили психолошку позадину о томе како се Крлежа стварно осећао и шта је у истину мислио довољно је погледати његову преписку. Док се у тим писмима Марку Ристићу обраћа са „Драги Марко“, Вељку Влаховићу са „Драги мој Вељко“, дотле се Зоговићу увек и искључиво обраћа са „Драги Зоговићу“. По презимену, полу-службено, без присности и манифестације пријатељства.

Мирослав Крлежа пише у јануару 1963. године Александру Ранковићу поводом „кикса“ у Енциклопедији, везано за јединицу Александар Ранковић, и његову биографију а као одговор на писмо Ранковића у коме он критикује како је та јединица обрађена:

Драги друже Ранковићу,

Све што бих могао да Вам одговорим било би само парафраза писма, која Вам пишем у мислима од оног тренутка када сам прочитао Вашу биографију... Сама ствар је рогобатна и глупа и незграпна и кабаста, и ја се спрам ње односим потпуно беспомоћно, с једне стране забезекнуто, а с друге опет индигнирано... Како је дошло до тога да сам текст добио у руке кад је књига већ била одштампана и експедитирана... Све се може претпоставити али да је до тога дошло као до неке игре са скривеним мислима било од кога тко је судјеловао у том послу, мислим да је доказ претпоставке лишене сваке основе. Ради се о јавашлуку, то да, и очитој сублимној глупости једног Штребера. Сад било како било, питам се шта да радим?

Тринаест година смрачим у овој несрећној енциклопедијској канцеларији, па када се коначно јавио А. Ранковић као енциклопедијска јединица, онда једна енциклопедија под мојом одговорношћу све што је знала да каже јесте да је у социјализму успио да ''положи матуру и апсолвира право''...

Питам се, шта да радим када је реч о Вама, о човјеку, којега да није било, по свој прилици ни ова енциклопедија не би се данас штампала... Очекујући Ваших неколико утјешних речи... поздрављам Вас срдачно, пријатељски....

Кад је страх онда се губи „латинска госпоштина“ и „интелектуална супериорност гледе оријента“, те се и једном абаџији Крлежа може обраћати као да је Волтер лично а не полуписмени полицајац. После пада Ранковићева било је већ све лакше: Крлежа је могао опет да изиграва господина уздигнута чела и да тумачи догађаје по свом нахођењу.

Ранковић одговара Крлежи писмом у којем опет протестује и тражи да се исправка штампа у посебном писму које ће бити приложено уз сваки примерак и бити послато на адресе на које је књига већ стигла. Крлежа одговара одмах и сав срећан шаље неке књиге као дар и нада се да ће се видети са Ранковићем чим стигне у Београд. После осам месеци друг Марко одговара Крлежи како је задовољан исправкама и урађеним послом али „скромно“ примећује да није требало написати да је политичар и државник јер ће испасти да је он због тога тражио исправке - а није. Крлежа је, пак, хтео да до краја испегла ствар па је схватио да мало ласкања никоме неће шкодити. Поготову њему. Четврти пленум (или: Брионски) не даде да се са Ранковићем и спријатељи.

Енциклопедија?! Дакле, два „средњошколца“ су била на челу Енциклопедије Југославије: централном редакцијом је владао неприкосновено питомац Крлежа а српском редакцијом је управљао вечити студент, али ратни генерал, Васа Смајевић. Марко Ристић је као шеф српске редакције Крлежине енциклопедије дозволио да се у исту од вођа Првог српског устанка уврсти само Карађорђе. Михаило Лалић пише да се он правдао тиме што је и Крлежа избацио из енциклопедије многе вредне хрватске генерале и стратеге, то јест: није их убацио. Лалић се с' правом пита: који су то хрватски генерали и војсковође?

 Усташки лексикографи су писали о Црњанском као националисти и симпатизеру национал-социјализма. Апсурд!!! Апсурд је и то да га је лично Ђилас који је на души имао многе људске животе нападао иако Црњански за живота није ни мрава згазио. Мило Ломпар у својој књизи Повратак српском становишту пише следеће: Незадовољан текстом о Црњанском, Крлежа на овај начин тражи да се тај текст скрати: ''скратити га за половину, а то ће најбоље учинити, мислим, Ујевић, ако га весели''. Тако ће текст о Црњанском скратити Мате Ујевић. Ко је то? Био је главни уредник Хрватске енциклопедије, штампане кориенским правописом, у време НДХ. И док је Светислав Стефановић стрељан зато што је био ратни комесар СКЗ, дотле је Мате Ујевић – као усташки уредник Хрватске енциклопедије – добио да се забавља мењајући текст о највећем српском писцу. То показује какав је културни образац усвојила титоистичка Југославија. Није само Црњански „жртва“. Крлежа је немилосрдан када су лексикографске јединице из Србије у питању. Тако се у његовим Marginalia lexicographica могу наћи трагови о томе како се односио према тој материји на примерима Дечана, владике Данила, архиепископа Данила другог, Београдско-карловачке архиепископије, Арсенија Чарнојевића, итд. По таквим питањима је био ригидан и циничан, али је знао онако крлежијански да објасни због чега то чини.

Мирослав Крлежа је говорио у перо Матвејевићу: Дакле увијек се изнова поставља питање: говорити истину или брбљати? Или писати као виртуоз? Писање је вјештина, али може да буде и игра. Може се писати и у хипнози, под туђом сугестијом, противно свог увјерења, а пишући може се и лагати. А писати веома често у литератури значи и просто преписивати. Најступиднији начин писања је свакако фразирање. ''Фраза'' претвара људску реч у испразност, осјећаје у калупе, мисли у глупе схеме. Она није ни лаж, ни истина, ни илузија. Депласирана гримаса, кревељење у кривом тренутку и на кривом мјесту! Тајанствена снага кобне фразе о ''светим стварима'' домовине, бога, увјерења или принципа једно је од најмрачнијих хисторијских страшила. Ваља додати да се пишу књиге и због ''хљеба насушног''. Може се писати калуђерски, кроничарски, апологетски и памфлетски. Срећом све што се напише ипак не остаје или барем не заувјек.

Писао је Крлежа свакако, калуђерски понајмање. Писао је и добро. Али то није тема овог текста. Тема је друга! Човек? Да! Какав је био човек? Ништа бољи или гори од већине оних који су тада живели, радили и нешто значили!

Иако је Крлежа био један од првих ревизиониста историје и порицатеља усташког геноцида тврдећи још 1964. године да је у Јасеновцу убијено између 40.000 и 60.000 Срба (и то лично говорио Добрици Ћосићу и Оскару Давичу) и дан-данас га у Београду славе и сваки час организују афирмативне скупове о његовом лику и делу.