ПЕДЕСЕТ НИЈАНСИ ПРОДАТЕ ЊИВЕ НА КОСОВУ И У КАФАНИ НАРУЧЕНЕ ПЕСМЕ О КОСОВУ!

Глупост, а, у овом случају и неписменост: изроде мржњу!

Пише: Игор Ђурић

Од неколико стотина текстова о Косову и Метохији, које сам до данас написао и који су сви били у патриотском и борбеном духу, овај ће бити први који ће бити делимично дефетистички и највероватније најистинитији. Приморан сам на то, јер пси лају а мој избеглички караван је одавно стигао на свој последњи бивак. Моји земљаци и сапатници са Косова и Метохије углавном ћуте, сраме се ваљда?! Не ћутите! Не срамите се! Ви сте жртве! Вама је учињено зло! Нисте ви криви зато што су вас протерали и зато што се борите за бољи живот ваше деце!

Српски народ, па везано и за Стару Србију, има много већих проблема од тих продатих њива. Морално посрнули српски народ, у изумирању нације и државе, у одумирању народа, притиснут, уцењен, окупиран – налази снаге за међусобно ружење и мржњу која се чак ни клинички не може објаснити. Спремни смо, макар добар део нас, да прихватимо и ЕУ, и НАТО, и Немце, и Шиптаре, све!!! – само нисмо спремни и способни да разумемо ближњега, чак и ако греши, ако и није у праву. Да помогнемо: ако треба. И, ако не треба. Лако је нудити помоћ некоме коме није потребна или неће посезати за њом. Помоћ треба искрено пружити ономе коме је потребна и безусловно.

Лако је и салонски патриотисати. Оде се у обилазак светиња једном годишње и одмах се спочитава другима што издају Косово. Косово није лична ствар појединца, него национални интерес Срба. Према томе се тако морамо и односити.

Непотребно је то. Непотребно је мрзети свога. Ширити мржњу. Камо среће да сви певамо. Али песме о којима овде причамо су израз бола и туге, ма колико тај израз био патетичан. Прашћајте, ми можда другачије и не знамо.

Е, ја, ето, баш хоћу да продам њиву на Косову а после тога да у кафани наручујем песму Ко да ми отме из моје душе Косово! То је моје право. Ако сам слободан човек. Ја сам избегао, јер тамо нисам био слободан. Ја нисам продао да бих се протерао, већ сам продао зато што сам протеран. Продаја је последица а не узрок. 

Ево и зашто тако мислим (кад се у тексту обраћам и кажем ВИ, тада мислим искључиво на оне који су делили овакве бљувотине, који спочитавају моја права а игноришу своје обавезе, то су они којима смета наручивање песама а није сметао плач нејачи и смрт недужних - а извињавам се свим добрим људима који су помогли, који имају разумевања или макар се културно не слажу – а таквих је већина):

1. Њива је моја, могу да радим са њом шта хоћу! Тамо где смо се упутили (у ЕУ, против моје воље) право на приватну својину је неприкосновено (макар је било до сад, иако изгледа да више није када су у питању Руси и Срби са Косова)), али је исто и у Србији, а ја сам држављанин Србије! Као држављанин Србије хоћу иста права као и сви остали. Ако ми моја држава, и део мог народа, забрањују да живим слободно и да певам кад ми се пева: онда сам и у праву што сам продао, као што су у праву и сви ови што одоше. Кажу: цела Србија је ратовала за Косово а ви сад продајете! И, шта? Сада треба да будемо заробљеници и таоци? Што нас не пострељате или гурнете у логоре? Најзад, није цела Србија ратовала. Они који су се борили не причају тако. Углавном то говоре дезертери и фотељаши. Свако ко чита овај текст нек се упита: шта је радио, колико је доприносио, где је био кад се гинуло, па тек онда нека коментарише.

2. Држава је заједничка и њу не треба мешати са приватном својином која је лична. Сви ми имамо права да радимо са својим њивама, у Метохији, Војводини или Шумадији, шта хоћемо, али исто тако сви имамо обавезу да бранимо државу када се то од нас затражи! Откуд било коме идеја да он може да одлучује у моје име када је моја имовина у питању? То не само да је против закона, него је и некултурно, то је недостатак васпитања: личног и политичког. Питам ли ја вас колико сте добили и покрали од државе?

3. Jа сам, макар, за новац од продатe њиве на Косову, купио другу њиву овде, донео сам то што сам имао тамо где сам силом морао да дођем. Шта је урадио са парама онај што ми је продао њиву, је ли и он прекршио неку моралну норму? Најзад, оставите ви на миру онога што је продао своје па купио нешто, већ јурите оне који нису продали ништа, не раде ништа поштено - а имају све!

4. Хоћете да ми кажете да у целом свету људи имају права да располажу са својом имовином а једино немају право на то Срби са Косова и Метохије?! Хоћете да ми кажете да ће у Србији ускоро геј парови моћи да се венчавају и усвајају децу, да ћемо ући у ЕУ која нас је отерала оданде, да су пси луталице заштићени законом, да ће се избеглицама из Азије и Африке делити имања и куће – а, да једино Срби са Косова и Метохије не требају да имају право да располажу својом имовином?! Шта, кажете, имају право, али није морално! У реду, када се са моралом буду могле плаћати дажбине, кирије, школарине, храна, лечења и остало – онда прихватам! Није патриотски?! А патриотски је говорити да је све изгубљено и да се требамо договорити са Албанцима и потписати са њима трајно обавезујући споразум? Скоро је поручено са највишег врха: патриотизам се не сипа у резервоаре трактора! Пре тога: коме је до морала нека иде у цркву! Сада нам се поручује: Косово нећемо оставити својој деци на решавање! Јер, колико сам разумео тренутно стање у друштву и држави, међу академицима и јавним личностима, међу политичарима: патриотизам је скупа и превазиђена ствар, морамо бити толерантни и спремни на компромисе са свима – осим са Србином који је продао њиву. Једино он треба да остане патриота не располажући својом имовином слободно и једино он мора да тај исти патриотизам сипа у резервоар уместо горива.

5. Да ли Срби са Косова и Метохије треба да живе као бедници, и поред своје имовине, да би имали право да наручују песме у кафани? Да ли треба да остану таоци, они и њихови потомци, да би их поштовали они који иначе говоре да је све изгубљено и који их гурају у ЕУ која их је и протерала оданде?! У анкетама ви се већински изјашњавате да економија треба да буде приоритетна у односу на Косово: па ето, бавимо се економијом.

6. Поготову ми, који смо избегли 1999. године, имамо сва права да радимо шта хоћемо са својом имовином. Вековима смо живели доле под најтежим условима, нисмо се селили и требало је да се скупи највећа сила на свету да нас истера одатле, под претњом голог опстанка! И тада, нисмо побегли: изашли смо са својом државом и својом војском! Цифре које су нам нудили за наше њиве биле су много веће пре рата. Остајали смо и опстајали докле смо могли. Али, нисмо то радили због вас, него због нас. Тако смо желели.

7. Ја се прво борим и залажем за индивидуална права, личне слободе и поштовање приватне имовине – па тек после за националне и државне интересе. Без слободног човека нема слободне државе! Прогласите ратно стање и окупацију Косова и Метохије, и ја пристајем да се одрекнем личних слобода и права располагањем својом имовином. До тада нека свако бира. Можда неко може, и ја му не замерам, али ја не желим да живим под влашћу Албанаца, под окупацијом странаца, као грађанин другога реда. Ако то и треба, да будем грађанин другог реда, нека ме макар киње моји Срби, забрањујући ми да певам. Тамо су ми забрањивали да уопште живим и дишем.

8. Не брините се ви за моју њиву, као што се ни ја не бринем за вашу, него ајде да се сви бринемо за националне и државне интересе. Ниједан Енглез нема њиву на Фокландима, па је то ипак и даље територија којом влада енглеска краљица. Ако будућност овде државе зависи од тога јесам ли ја продао њиву или нисам, онда смо да простите, најебали и ја, и ви!

9. Нема проблема, ајде да обучемо униформе, узмемо пушке и ратом ослободимо Косово и Метохију, имам ја тамо још њива, а ову овде што сам купио ми слободно одузмите! Тада пристајем да ми држава одузме право да слободно располажем својом имовином.

10. Кажете да немамо више деце за ратовање и погибију, али моје дете желите да оставите тамо, на његовој њиви, да га убијају и кољу, одузимајући му право да располаже дедовином! Ви бринете за своју децу а замерате мом оцу што је бринуо за мене?!

11. Ако је и продао, ако и наручује у кафани песме о Косову, значи да га боли душа и да пати. Шта ћемо са онима који нису продали ништа, имају све и боли их курац и за Косово, и за песме?!

12. Ја нисам продао њиву и побегао, остављајући другима да ратују за моју њиву – ја сам се борио, колико сам могао и знао, изашао са Косова са српском државом и последњим српским војником, доживео овде да ме годинама зајебава као подстанара свака шуша – па сам тек онда продао своју њиву! Пре тога, нисам узнемиравао рањену отаџбину: ништа нисам тражио, нити узео од ње! Код мене те ваше замене теза не пролазе! Као, ето, цела Србија је спремна да се бори за Косово и Метохију, а ви продајете своје њиве. Није цела Србија спремна да се бори! Ту причу продајте неком другом. 

13. Уопште не наручујем песме по кафанама и не певам о Косову. Написао сам, додуше, неке књиге о томе, и добио претње од Шиптара да ће ми се крви напити ако ме се дочепају. Они су сматрали да сам им веће зло нанео мојим писањем него продајом своје њиве (коју нисам ни имао). Још једно сам схватио, када неко изјави или понови реченицу о којој овде говоримо, већина се потруди да је пренесе. Када ја напишем текст о злочинима ОВК или о бомбардовању Србије, то преузме тек мали број. То само по себи говори о односу према Србима са Косова и Метохије и упозорава их да, уколико су у могућности, узму своју судбину у своје руке.

14. Утекао му наврдеда у осамнаестом веку, прадеда у деветнаестом веку, деда у двадесетом, отац пре педесет година – а он овамо, мене који сам напустио Косово у двадесет и првом веку, зајебава и забрањује ми да наручујем песме. Мене, чија је фамилија бројала неколико десетина породица и неколико стотина људи, који су до последњег дана живели у Метохији. Нисмо отишли, нисмо се по-арбанашили, вековима. Кад више нисмо имали избора: побегли смо. Побегли смо заједно са својом државом: нисмо сами. И не мислимо да се враћамо док се тамо не врати српска држава. Касно нам је за арбанашење! А српска држава нам сада не шаље баш најбоље сигнале оним што ради и оним шта планира да учини са Косовом.

15. Није моја њива проблем, господо, видите ви са онима који продају Дечане, Архангеле, Патријаршију, воду, ваздух, руде, шуме, државну територију. Проблем је држава која је неселективно потрошила, у последњих осамнаест година, милијарде евра на Косову и Метохији, и чији је добар део завршио у приватним џеповима и злоупотребама, а која је могла за само делић тога новца да реши егзистенцијална питања расељених Срба а онда да им забрани да тамо продају имовину.

16. Шиптарске паре које смо добили за њиве ми нисмо понели на горе поменуте Фокланде (мада је можда било паметније, тамо би макар са пингвинима наручивали песме које хоћемо), већ смо их дали вама, овде, ви сте их узели за куће, њиве, корупцију, сахране и наручене песме. Има ли право Србин из Крагујевца, који је продао њиву Србину из Метохије, да наручује у кафани песму Шумадијо, Шумадијо, ко би тебе оставио?

17. Ако смо ми пичке издајничке, ко сада продаје тим истим Шиптарима станове по Прокупљу, Лесковцу и Нишу?

18. Ако смо ми пичке издајничке, ко сада продаје војвођанску земљу Арапима, Хрватима и Немцима? Колико сам схватио, Американац може да ради шта хоће овде, Арапину може да се поклони део Београда, Хрват може да купи војвођанску земљу и највеће произвођаче хране, Немцу и Италијану се дају велике паре да запосли Србина којем ће после давати малу плату – а, једино Србин са Косова не може продајом своје њиве да сазида кућу и да створи себи радно место. Притом се заборавља да су управо горе побројани учинили да се Срби са Косова протерају а Метохија и Косово буду окупирани. И ви мени пребацујете недоследност и непатриотизам?!

19. Зар није људскије и хуманије да ми продамо наше њиве - него да  они продају наше органе?

20. Што нам нисте дали неку своју њиву, и онако седе необрађене, кад смо дошли, па би сада имали пуно право да нас критикујете и псујете?! Сви ви који доводите у питање наше наручивање песама по кафанама, говорите да је Косово изгубљено и да не треба да ваша деца гину за наше њиве. Али, све је изгубљено, само наше њиве, по вама - нису!

21. Што нисте викнули, крикнули, у глас, када сте нам продавали своје њиве и куће овде: нећемо шиптарске паре!!! Не желимо да вам продамо наше њиве за новац који сте добили од ваших њива!!! Ми хоћемо да оставимо себи право да наручујемо песме у кафанама. То би било поштеније. А, не овако: пошто сте нам продали и узели нам паре, сада нас оптужујете за продају и забрањујте нам да певамо.

22. Ово су стара и већ виђена друго-србијанска подметања: од жртве правите кривца, као да смо ми бирали да нас задеси несрећа, као да смо ми криви што су нас убијали и протеривали. Оптужујете нас као кад неко оптужи жртву силовања да је крива што је силована јер је изазивала и није се довољно бранила!

23. Ако и имамо да продамо њиву значи да смо дошли из домаћинских кућа и да нисмо као неки гологузани који су дошли поцепаних гаћа и из разних вукојебина, који су отимали људима куће и земљу под звездом петокраком, па сада глуме домициле и бране ми да наручујем песму коју ја хоћу, за паре од моје њиве! Не смета вам што ће из ЕУ у Србију вратити неколико стотина хиљада Рома без игде ичега, што хиљаде избеглица из Азије и Африке нагрћу са свих страна, што млади људи, Срби, наша деца, масовно одлазе из земље, да се више никада не врате – али вам сметају Срби са Косова и Метохије (ваши суграђани, српски држављани) што долазе, како сами тврдите: са парама које доносе у ваше градове?!

24. Ја да не продам моју њиву на Косову и да се овде патим, а ви да ми говорите како Европа нема алтернативе и да ћете све дати да у њу уђете (и Косово, и Србију, и њиве, и фабрике, и дупета, и душе), како ћете признати Косово и како је свеједно ко ће где бити када будемо део велике европске породице без граница.

25. Већ двадесет година се, на овај или онај начин, у овој земљи промовише дезертерство и издајство, антисрпски невладин сектор ме проглашава зликовцем иако сам ја жртва, о свему одлучују људи који у свему подржавају наше непријатеље, распродаје се све што имамо, вода, ваздух, рудна богатства, људи, фабрике, уби нас бела куга, а вама смета што је Србин са Косова продао своју њиву. Чак и да је то неморално и непатриотски, ја и даље тврдим да то није наш највећи проблем.

26. У реду, признајем, нисам требао да продам своју њиву, и срамим се због тога искрено, али, какво ми друго решење нудите, мени и мојој породици, уколико је нисам продао? Шта сте планирали чинити са стотинама хиљада људи који су пуштени низ воду?! Ако ја немам право да продам своју њиву на Косову, зашто онда српске власти (све одреда) говоре о нормализацији и трговинској размени са Косовом? Зашто српске фирме продају робу тамо? Због чега српска држава хоће да прави аутопутеве тамо? Зашто се наши спортисти такмиче са њима? (Ове зиме ће вам се гузице трести у мраку ако не довеземо угаљ са Косова, прим.аут. 22.06 2022). Да свима, онда, забранимо да певају песме по кафанама? Држава препусти судове, цивилну заштиту (полицију) позивни број, термоелектране, хидросистеме, школство, здравство, шуме, воде, граничне прелазе, матичне књиге, земљишне књиге, таблице, печате и лична документа – а, Србин са Косова је крив због продате њиве! Држава је пристала да Косово уђе у међународне организације, државни представници седе и потписују уговоре са њима – али је само Србин са Косова крив што потписује купопродајни уговор. Држава је пристала да се стављају стикери на њену заставу и грб - али је само Србин са Косова крив јер је решио своје стамбено питање. Држава се у Вашингтону обавезала да неће спречавати улазак Косова у међународне институције - али је само Србин из Метохије крив што је школовао дете.

27. Али, рећи ћете, многи Срби са Косова нису били нужни, па су ипак продали – што би по вама значило да само сиромашни, угњетени и бедни Срби могу одбранити Косово! Људи хоће више, баш као што и ви желите више и боље. Мени су својевремено говорили, кад сам избегао: како то, избеглица а купујеш књиге? Не желим да ми признате патњу кроз сажаљење већ кроз разумевање. Не љутите се ви због моје њиве, већ због тога што сам вам одузео могућност да ме сажаљевате.

28. Могу ли да наручују песму у кафани они који су дезертирали, који су мењали странке, који су ојадили државу, који су куповали дипломе, који лажу, краду и варају, који су растурили породицу, који не поштују своје родитеље, који јебу своје куме, који не плаћају порез, који узимају мито за операцију детета, који зеленаше, људи који су откупили станове који вреде стотине хиљада евра - за пар стотина марака, који су се обогатили на несрећи других, који су отишли или побегли из земље, који служе непријатељима, који живе од свога нерада – или је то забрањено само Србину са Косова, који је продао њиву?! Син или унук комунистичког функционера, истог оног који је распродавао Косово својим политичким и револуционарним деловањем, може продати дедин стан од 100 квадрата у центру Београда, који је добијен за џабе и отет од другога, да би купио два мања или прокоцкао паре, али Србин са Косова не може располагати имовином свога деде која није добијена од државе?!

29. Требају ли Срби избегли са Косова и Метохије да остану нешколовани, необразовани, отрцани и бедни, да би се одбранила државна територија и да они могу да наручују песме?! Јел' ми немамо права, неким законом невладиних или владиних организација, да имамо лепе куће и скупа кола, да завршавамо факултете и покрећемо послове?! Од када је кажњиво, ако нисмо украли и опљачкали?! Ко је то установио правило да ми треба да будемо грађани другога реда?! Хоћете ли да почнемо да се пишемо као национална или сексуална мањина, па да не смете ни да нас попреко погледате а да не ризикујете кривичну пријаву (као што је то случај уколико вређате или нешто забрањујете Сиријцу, Либијцу, Шиптару, Мађару, Бошњаку, Хрвату или Црногорцу, или, не дај Боже: педеру).

30. Да ли је поштеније продати своју њиву на Косову да би се опстало или продати њиву негде по ужој Србији па тим новцем послати децу у ријалити или да буду певаљке. Уместо да будете срећни што неко купује њиве по Србији и што жели да живи поштено од свога рада, ви то замерате, док са друге стране Србија тоне у смрад ријалитија, старлета, спонзоруша, дроге и криминала. Људи продају краве да им ћерке ставе силиконе и сниме песму а после се чудите што нема млека поред толико сиса и мукања.

31. Ја не могу да одем на своју њиву у Метохији, није безбедно, убиће ме. У најмању руку, моја безбедност ће зависити од добре воље Шиптара. Хоће ли ови, што ми бране да наручујем песму, да ми помогну, да одемо тамо заједно и ако треба заједно да гинемо, ал' њиву да не дамо?! Најзад, ајде да се мењамо. Ево, ја пристајем да заменим њиву у Метохији за њиву у Шумадији или Војводини (може и Мачва, око Шапца), са неким од ових „патриота“ што ми бране да певам, али под условом да он после нема право да је прода, а ја да могу са мојом да радим шта хоћу. Шта? Није поштено! Озбиљно!

32. Уколико ипак дође до рата, хоћете ли забранити да нас мобилишу као што нам данас забрањујете да певамо?! Хоћете ли рећи: нема право да се бори за Косово онај ко је продао њиву тамо! Или ће говорити: шта ме брига за Косово, нек иду они који тамо имају земљу?! Забрањујте нам да је продамо али ћете нам препустити предност да гинемо за њу. И слажем се, под условом да престанете да се мешате у моје приватне ствари. Лако је намирена дупета, повремено обићи наше светиње, под пратњом, додуше. Тешко је опстати на релацији: ни тамо, ни овамо.

33. Од неких који су то приговарали на горе описан начин, тада кад сам писао овај текст, (мада је већина људи поштена и свесна правог стања), један је писац (пуна му уста добробити и демократије) а други бивши спортиста (рукометаш). Једноме преци овамо стигли Осмом офанзивом у Војводину, а други је рођен у Црној Гори која је продала цело Косово и признала независност истог (и изјашњава се као милогорац). У реду, пристајем, у праву сте, ипак ми који смо рођени тамо имамо нешто више моралних обавеза. Само, нека се тако и други понашају према својим завичајима или постојбини њихових дедова и отаца.

34. Чак и да смо продали своје њиве, ми који смо дошли 1999. године, учинили смо то као последњи у васколиком српству. Ми смо последњи напустили бојно поље. Ми смо чували ватру до последњега вакта и кроз ватру смо се пробијали са породицама да дођемо овде. Они који су тамо до данас остали, њима је још теже, али не би ни они остали да су живели тамо одакле смо ми морали да побегнемо. Требате знати да је северни део Митровице још у Другом светском рату био изузет из Велике Албаније и био је под Недићевом управом. Да добар део те територије није ни припадао Косову већ су неке области административно припојене од стране комуниста.

35. Ја чак нисам ни имао своју њиву. Срамота ме да кажем: нисам имао ништа, само један Југо 45 (књиге ми остале и биле спаљене у породичној кући), и, хвала Богу, имао сам СВЕ: живу и здраву породицу. Југића сам после продао, па бих желео да питам: имам ли ја право да наручујем песму у кафани?

36. Ови што паламуде о продатим њивама и нарученим песмама: јесу ли икада помогли некоме и нешто, у својим животима? Нису! Чим имају воље и снаге да тако причају о другим људима. Онај ко хришћански помаже: ЋУТИ; али што је најважније, онај ко је прави хришћанин: НЕ ОСУЂУЈЕ! Зна се, ако држимо до тога, ко може да суди и пресуђује по питањима која нису земаљска (дакле, по питањима која се не дотичу њива). Па чак и да ми пребаците да се манем хришћанских флоскула те да размишљам другачије, и у духу времена, ту тек нисте у праву, јер у смислу грађанских права и личних слобода ви треба да будете у потпуности на мојој страни, уколико желите грађанску и слободну Србију. Али, не, ти исти, онда, када дође дан за гласање или мобилизацију, или гласају за погрешнога, или уопште не изађу на гласање, или дезертирају – и једино што им смета јесте наручивање песама, па било оно мотивисано грађанским или хришћанским поривима.

37. Српски народ управо продаје своју самосталност и државност, а неки свирају курцу о кафанским песмама! Ми смо макар имали где да побегнемо. У Србију. Деца која данас беже, више се никад неће вратити овамо. Остаће нам њиве празне: и ваше, и наше. Они који нама замерају продају њива, ни речи прекора не упућују онима који продају државу!

38. Ти што жале српске њиве на Косову и забрањују Србину да наручи песму, уједно тог истог Србина називају Шиптаром, па испада да је овај продао своме. Они, ти што забрањују, нису спремни да ураде било шта за одбрану српске земље, јаки су само на вилици и виљушци. Да су другачији, не би говорили то што говоре.

39. Чак и да је све истина, зар није боље продати њиву и донети паре у Шумадију или Мачву, него ту исту њиву оставити џабе Шиптару, ако већ говорите да је све изгубљено и да ми више немамо децу за ратовање?! Ако већ на нашим поседовним листовима више не пише више Република Србија, већ Република Косово (што је потписима аминовала држава Србија).

40. О продатим њивама ми држе предавања потомци људи који су имали толико поверења у њих да су се сахрањивали на властитим њивама и тамо подизали споменике још за живота – не би ли их спречили да их продају. Пребацују ми, о томе, они који деценијама нису обишли камен и крш одакле су кренули њихови дедови и очеви на Дедиње и Топчидер, или они сами у потрази за бољим животом. Пребацују ми потомци оних који су Осмом офанзивом дошли у Војводину, а сада попреко гледају избеглице из Хрватске и Босне.

41. Видим да баш „поштујете“ избеглице из Хрватске и Босне (оне што сте им продавали флашу воде за 10 марака, и које данас називате усташама и балијама, Хрватима и Босанчеросима) који нису хтели или могли да продају њиве тамо. Додуше, мрштите си и кад они запевају. Али, друго вама смета, не можете да сварите износе које Шиптари плаћају за тамошње њиве, чуди вас да они толико желе ту земљу тамо а вас баш брига за њу. Али, баш су те продате њиве највећи доказ чије је Косово! Албанци, иако фактички могу тамо да раде шта хоће, ипак их купују јер знају да нису њихове! Међутим, и то је урбана легенда: тамо много вреди исто што и овде вреди – атрактивна места. 90% Срба са Косова никада неће успети да продају своју њиву јер Шиптарима њиве не требају.

42. Пошто, како рекох, ја нисам имао њиву, па је мој отац продао његову, и мени дао део новца, а у међувремену је умро, имам ли ја право да наручујем песму, или се и овде примењује патриотско-имовинско наследно право, по којем грађанин у Европи 21. века нема право да располаже са својом имовином а да уједно и наручује песме по кафанама?!

43. Моји рођаци и комшије, који су вас послушали и остали на својим њивама, те су тамо сви до једнога побијени – шта је са њиховим правом да наручују песму?! Наиме, они нису продали, па ваљда имају право, али нису ни живи па им је свеједно што им то право дајете.

44. Ако немам посла, њиву, прихода, куће и кућишта, како уопште да идем у кафану и наручујем песму а да при том нисам продао њиву?! Хоћете рећи да ми Срби са Косова и Метохије треба да служимо политичарима и српској јавности само као Гогољеве „мртве душе“? Да нас буде на списку и броју али да фактички не постојимо? Да постојимо као проблем али да немамо права као други да своје проблеме сами решавамо? Хоћете ли да тврдите да држава Србија стоји иза својих грађана - ускраћујући им права и слободе? Ако ја немам права да буде слободан и да располажем слободно са својом имовином – за шта се ми заправо онда боримо?

45. Добро, заиста, није у реду продати њиву на Косову (па после тај новац трошити по кафанама), али како то објаснити гладном детету у подстанарској соби или поцепаном средњошколцу који не може на екскурзију? Србија, дакле, понављам, нема више деце за жртвовање, али може, по некима, да жртвује будућност и садашњост српске деце чији су родитељи побегли пред ножем и ватром.

46. Опет, рећи ће неко, с правом, нису баш сви гладни и поцепани, расељеним лицима са Косова и Метохије је омогућено да наставе да раде у државним органима и јавним предузећима, ишао им је радни стаж и примали су неку помоћ. Истина! И шта сад? Зар они нису слободни, и поред тога, да одлучују о својој судбини и имовини, да желе више и боље?! Или су они грађани другога реда који треба да буду срећни што су остали живи? Хоће ли нам Ђура опростити што нас је тукао ако не продамо своју њиву? Да би те оставили на миру, никада не смеш бити бољи од нас, јер, забога, ти си избеглица!

47. Да ли је било злоупотреба? Јесте! Да ли међу Србима са Косова и Метохије има лоших и покварених људи који су се овајдили на тамошњој несрећи? Има, ихаха, има! Да ли је већина помоћи завршила у погрешним рукама? Јесте! Међу Србима са Косова и Метохије има исто онолико лоших људи и покварењака, колико има злоупотреба и лоших људи међу било којим другим Србима. Али то не сме утицати на државну стратегију.

48. Док не прода њиву, Србин са Косова кука – а када је прода, онда нема права да пева! Како год окренеш: није добро! Мада, ако се ја питам, боље је да ти забрањују да певаш него да те пуштају да кукаш.

49. Српски комунисти желе 1945. године да припоје Косово и Метохију Албанији, српски комунисти аминују Устав из 1974. године, милионе гласова је добијао Милошевић, милионе Коштуница, милионе Тадић, милионе Вучић, српски посланици подржавају владу тамошњих злочинаца. Већ деценијама политичари, за које народ у Србији већински гласа, распродају и губе Косово и Метохију као део државне територије и духовни центар колективне свести, али тим гласачима, ето, смета та њивица убогог Србина са Косова, који је морао да почиње све из почетка баш због тих гласача и тих политичара. Чак и да није њивица, чак и да тај Србин није убог – већ да су у питању милионски износи, то само говори о томе колико је то вредна земља, колико је њима стало до ње и колико овде некима није стало до свега тога.

50. По мени, већа је штета што се завадише браћа са браћом, рођаци са рођацима, браћа са сестрама, комшија са комшијом, баш око тих њива тамо, него што се понека и прода. Највећа штета је завист и мржња народа којему младост оде да се више никад не врати. Растурише се породице, јебале вас њиве и кафанске песме!

РАТНИ ЗЛОЧИНИ СРБА: ШТЕЛОВАЊЕ ДОКАЗА!

                      КЊИГУ "КОСОВО - ВЕЧИТИ РАТ" ЧИТАЈ ОВДЕ!
Пише: Игор Ђурић

      Фонд за хуманитарно право изнесе податке да је број жртава следећи: НАТО агресија само 750 жртава – 450 цивили, 300 војници и официри – када су српски губици у питању. Косово: 13.500 – 10.800 Албанци, 2200 Срби, 500 Рома. (Ових 800 преко десет хиљада нека се нађе за не дај Боже). Они имају бројеве, имају толико и лешева, али само једна ствар мањка тим подацима – половину од тих жртава нису убили Срби, а добар део уопште није ни убијен. Треба поново истаћи важну чињеницу: највећи број убијених од стране српских снага јесу припадници ОВК који су погинули у борби. Треба само погледати структуру тих жртава – пол и старосну доб - и није проблем утврдити да је већина њих војно активних мушкараца. Има наравно и цивилних жртава али никако у броју и обиму како жели да се прикаже. Јер, све што се могло доказати доказно је: остало су шпекулације и подметања.

Википедија, и то она хрватска, износи следеће податке: „Рат, који је трајао готово три године, има најнесигурнији и најупитнији број жртава од свих четири Југославенских ратова јер дуго није било никаквих прецизних студија или анкета које би могле утврдити точне бројке. Број мртвих Албанаца је упитан, али било је неколико процјена смртности. До краја 2001., на Косову је ексхумирано 4.400 лешева Албанаца. До 2004., пронађено је и предано УНМИК-у додатних 836 лешева Албанаца која су пронађена по скривеним масовним гробницама у Ужој Србији. Лешеви су превезени из Косова у Србију у камионима са уграђеним хладњаком те покопани у гробовима у мјестима Батајница крај Београда, Петрово Село и Бајина Башта. Број свеукупних мртвих Албанаца у рату сеже према неким процјенама и до 12,000 (Ланцелот студија) и 13,000 жртава. Према Влади Србије, службено је само од албанских напада убијено или нестало 3,276 особа, не укључујући нападе НАТО снага, од 1998. до сијечња 2001. Од НАТО напада је према службеним српским изворима убијено 114 полицајаца и 462 војника. Број мртвих цивила од НАТО напада је и даље упитан, но процјене сежу од 1.200 до 5.700. С друге стране, НАТО је објавио да је од зрачних напада могло погинути највише 1.500 цивила. Процјене укупног броја мртвих према овим податцима сежу од 10,000 до 20,000 мртвих. Фонд за хуманитарно право (ФХП) направио је досад најопсежнију и најпрецизнију студију о том сукобу, те је евидентирао свеукупно 13,472 жртве на подручју Косова од сијечња 1998. до просинца 2000. Та невладина удруга, која је објавила податке у листопаду 2008., је навела да од тог броја Албанци чине 9,260 (68 %) а Срби 2,488 жртава (18 %). 470 особа су припадници других националности а засад је 1,254 жртава неутврђене етничке припадности. У тај број нису укључене жртве изван Косова, тј. у Ужој Србији и Војводини тијеком НАТО интервенције. Када би се додале (најмање 1,200 погинулих цивила, 462 војника и 114 полицајаца) добила би се бројка од око 15,300 погинулих“.

Шта можемо закључити из успутне анализе овог текста? Пазите, и да су подаци тачни, процентуално, у односу на број становника однос жртава изгледа овако: Албанци – 0.5%; Срба : 0.8%. Даље: 4400 ексхумираних и 836 пронађених у Србији. Је ли то 13.000, или, како сам добро збројио: 5236?! Наташи Кандић фали још око 5000 ексхумација, чак и да ове већ учињене прихватимо за тачне. Следеће јако индикативно: за 1254 жртве се не зна које су националности. Ма, ајте молим вас?! То су, или Срби, или страни плаћеници? Треће варијанте нема. Пошто су највероватније Срби, онда проценти којима се горе барата не вреде ништа. Јер признатих по горњим цифрама Срба је 2488. Припадника других националности је 470 (и њих су убили Албанци). Најзад ових 1254 чија се националност не зна, испада да је ОВК убио, дакле према наводима Наташе Кандић и хрватске ''википедије'', око 4212 жртава. Однос убијених Албанаца и Срба је дакле 5236:4212, или у процентима од укупног броја становника Албанаца је убијено 0.2%,  а Срба 1.4%. Овако огољено баратање цифрама је морбидно али верујте нисам га нити ја, нити српска страна, први започели. Око тог лажног пребрајања је све и започело и по лошем кренуло. Кад смо већ кренули, да наставимо у истом смеру, од тих 5000 убијених Албанаца, више од половине су убили – Албанци. Читај: ОВК.

КОЛИКО АЛБАНАЦА СУ УБИЛИ СРБИ 1999-те? - ЧИТАЈ ОВДЕ

Овде ћемо обратити пажњу на још неколико папира које је радио Фонд за хуманитарно право, успут како и заслужују, тек да се уочи образац начина на који су рађени. У Досије-у Рудница пише, између осталог:

112. Дана 12. маја 1999. године, око 10 часова ујутро, у село Доњи Забељ ушло је шест-седам униформисаних особа, које су сведоци идентификовали као „парамилитарце“. Они су тражили добровољце за рад. Како се нико није пријавио, они су уз батињање из кућа извели 14 мушкараца – мештана...

113. Око 16 часова, на улици се зауставио војни камион типа „Дајц“, са зеленом церадом. Из камиона је изашло неколико војника који су након свађе са „парамилитарцима“, на камион присилно укрцали четворицу мештана из групе која је копала ровове...

114. „Парамилитарци“ су потом наредили осталој десеторици да наставе да копају. Око 20 часова, командант „парамилитараца“, кога су ословљавали са „Бабо“, рекао је задржаним мушкарцима да су четворица „одведених цивила покушали да побегну и да их је одвела војна полиција ради легитимисања“.

115. Пред сумрак су осталу десеторицу мештана ослободили.

Шта се може закључити из ових редова, осим да су неуки и непрофесионални: да је неко сведоцима „гурао“ речи у уста јер „парамилитарци“ је реч коју не би употребио нико са тог простора, то више личи на некога ко са енглеско-немачког говорног подручја преводи на српски; да нису само „парамилитарци“ они који су чинили злочине, шта више у овим редовима они испадају позитивци док регуларна војска отима; да војни камиони имају зелене цераде; да седморица људи могу имати само „командира“ никако „команданта“; да су Албанци и у мају месецу у својим селима и ако пропаганда каже да су сви протерани и побијени; да су ти „српски зликовци“ глупи јер четворицу одводе а десеторицу пуштају кући да сутра сведоче о томе; да је 12. маја 1999. године сунце зашло у 19:05 часова, тако да је време пред сумрак било око 18 часова, испада да су сведоци пуштени кућама или око 18 часова (у сумрак) или у 20 часова (по тоталном мраку); да су мештани ипак на крају пуштени кућама! Највероватније се, ако читамо између редова, догодило следеће: дошло је до сукоба на прилазима села, највероватније у албанским рововима, и ти људи су страдали. Иначе, српска војска у мају месецу више није копала ровове у другом ешалону одбране. А, онда је морала да се преуреди прича тако да изгледа како су покупљени и погубљени цивили.

У Досије-у о 125. моторизованој бригади, наћи ћемо следеће редове:

43. Рано ујутро, 22. септембра 1998. године, српске снаге су са тешком артиљеријом кренуле ка Ошљану. Већина мештана се из страха сакрила у оближњу шуму. Српске снаге и ОВК су се сукобиле на улазу у село. Сукоб је трајао неколико сати, након чега су српске снаге ушле у шуму у којој су били скривени мештани Ошљана.

44. Група албанских мушкараца цивила се у страху за живот склонила у шуму. Тада су их породице последњи пут виделе живе. Након повлачења српских снага, у шуми су пронађена тела седморице мушкараца на којима су биле видљиве ране од метака.

Дакле, шта се овде може прочитати између редова? Уколико су у селу цивили, како то да борбе трају неколико часова? Ако је српска војска користила тешку артиљерију, колико су онда могле бити снаге ОВК када је издржала неколико сати? Зашто се у приповедању одједном прескаче шта се даље дешавало са припадницима ОВК који су се борили против српских снага? Уколико су цивили побегли у шуму како то да нису били сви заједно били тамо, како то да је седморица мушкараца одвојено од осталих побегла у шуму а да их нико није видео? Закључак: реч о о погинулим припадницима ОВК који су се борили против српских снага на прилазима села. Интересантно је да се ретко у оваквим извештајима може наћи да су неки Албанци погинули у борби. Увек су то углавном „цивили“, војно способни мушкарци.

КО ЈЕ И КАКО СТВОРИО ОВК / UQK? - ЧИТАЈ ОВДЕ

У  истом папиру под називом Досије-у о 125. моторизованој бригади, читамо следеће:

56. У село Кожица српске снаге су ушле тек 24. септембра 1998. године. У селу се затекло доста мештана околних села који су претходних дана побегли из својих кућа. 13 мушкараца, махом из села Галица побегли су раније пре тога дана у шуму, на планину. По уласку у село, припадници српских снага су жене, децу и старце сакупили на једну ливаду, на којој су их држали до наредног јутра. О судбини мушкараца који су побегли у шуму није се знало сво до 25. септембра 1998, када су мештани Галице у једној шуми на планини Чичавици, надомак села Дубовац открили масакрирана тела 13 мушкараца.

Онда следи списак војно способних мушкараца.

Дакле, српске снаге не дирају жене, децу и старце, већ јуре неке људе по шумама и планинама, за које се основано може сумњати да су припадници ОВК, иначе зашто би они били у шуми а други у селу. Ти људи су дошли ту из друге општине: Кожица је у Србици а Галица у Вучитрну. Али, они и не страдају у Кожици, већ негде по Чичавици која је била легло ОВК. Зашто није страдао нико од мештана већ само они људи који уопште нису ту, него су негде по планини, вероватно до зуба наоружани. Ништа се не каже о томе: од кога су одвојени жене, деца и старци, где су војно способни мушкарци, шта је са њима? Знате, ово се не уклапа у образац злочиначког чињења: одвоје се цивили, који се после пусте, а јуре се људи по шумама и планинама. Због чега би то чинио ако ти је циљ истребљење једног народа?! Иначе, сва места и топоними која се помињу у овим извештајима позната су као јака упоришта ОВК и тамо током 1998. године уопште нису престајале борбе до јесени.

Интересантно је још нешто, везано за овај извештај, чак и тамо где се помињу места где су се стварно могли догодити злочини (Ћушка, Захаћ, Павлане): да је увек међу стрељанима, закланима и попаљенима, увек остајао неко, или више њих, жив(и) – да сутра до танчина опишу шта се догађало. Чак и тамо где описују да су жртве "овераване" у главу после стрељања, појавило се неколицина преживелих „који су били прикривени лешевима“. Запањује и то како су та сведочења детаљна, до у танчине се описује  и оно што један човек у хаосу, страху, скривању, и ограниченом простору који може посматрати са скривеног места или из бега – једноставно није могуће видети и запамтити. Они „сведоче“ у запету исто, поред тога „сведоче“ веома прецизно: колико је људи тачно и на којем месту убијено, на различитим местима, што је апсурдно.

Није међутим проблем у томе што неко за паре пише оно што му се наручи. Проблем је што суд у Хагу и остали судови прихватају овакве списе и оваква сведочења као меродавна и релевантна, и ако англо-саксонско право на које се они позивају, али и свако друго, па и наше, веома јасно каже да неко може сведочити о догађају само о ономе што је видео, чему је лично присуствовао. А они су прихватали сведочења, рецимо у предмету Затвор Дубрава где десетине сведока понавља исту причу и где сваки од њих рецимо каже: у том нападу је убијено 96 затвореника али је само њих 11 убио НАТО?! А то они као раштркани и сакривени тада нису могли знати.

У Досије-у о 549. моторизованој бригади, Фонд за хуманитарно право, између осталог пише и о селу Бела Црква. Наравно, код њих се увек ради о „злочину над цивилима“. Али, да ли је увек тако?! Овако они описују догађај: српске снаге су ушле у село, одвојиле жене и децу и наредили им да оду, а 65 мушкараца из села су стрељали. Сведок који говори о томе, наравно, преживео је тако што су убијени пали на њега и ако говори да су Срби после пуцали по онима који су били рањени. Сутрадан су мештани уз помоћ бораца ОВК сахранили тела. Поставља се питање: откуд сада борци ОВК и мештани заједно а јуче ни помена о њима? Зар није логично да се ОВК бори, да не да српским снагама да тако лако стреља људе. Не треба их омаловажавати, било је међу њима добрих бораца. Нису он били гробари који чекају да њихови сународници буду стрељани, па сутра они долазе да их сахране. Они су се борили дан пре и изгинули. У тој борби вероватно су страдали и цивили. Зар њихови савезници нису управо тада често употребљавали кованицу: колатерална штета? Али тада је заиста било тешко одвојити ко је цивил а ко није, када је ОВК у питању.

Међутим, изненађење тек следи, а овакви „извештаји“ су их пуни. Цитирам: „Од 29. јуна до 3. јула 1999. године тим Одсека за судску медицину и науку Универзитета у Глазгову извршио је 54 post mortem прегледа, који су обухватили 42 идентификоване и 12 неидентификованих жртава убијених у Белој Цркви“. Уколико су у питању цивили из истог села како је могуће да 12 тела не буду идентификована? Зар се сељани не препознају међу собом? Зар рођаци убијених, жене и деца, не знају ко је стрељан? Објашњење: ради се о борцима ОВК из других крајева Косова и плаћеницима.

Када описују догађаје у селу Целина аутори из ФХП користе исту матрицу која им увек служи да замути границу између терориста и цивила: „Након гранатирања села, већина албанских породица је панично побегла из својих кућа у оближњу шуму и сакрила се, прво у кланцу Пастидол на северној периферији села, а потом дубље у шуму, у месту званом Писјаке, пре него што су припадници српских снага ушли у село. Мушкарци старости од 18 до 40 година одлучили су да се скривају на различитим местима у селу, али у мањим групама, плашећи се да ће бити мета српских снага“.

Обратити пажњу: већина породица, цивила, бежи у шуму, ипак, мушкарци од 18 до 40 година, дакле војно способни, остају у селу, распоређени у малим групама (борбеним), тако да не буду лака мета. На шта вам ово личи? Треба напоменути: у извештају стоји да су српске снаге гранатирале село од 5 сати ујутро до 8 сати увече. На кога су пуцали? Због чега нису могли лако да уђу у селу ако тамо није било терориста?

Иначе се Досије о 549 моторизованој бригади односи на период од краја марта до почетка маја, дакле у времену када та јединица води најжешће битке са ОВК и албанском војском, и то управо у пределима који су описани. Нико овде не спори да је било цивилних жртава, само се поставља питање да ли су баш сви побројани цивили како се тврди, или је међу убијенима било и оних који су се борили против српске војске и полиције, што не рећи: војске и полиције тада међународно признате земље.

Сличан по садржају и методологији рада али много обимнији и уопштенији јесте и извештај који је потписала Верификациона мисија ОЕБС-а на Косову али за који није баш најјасније ко је све учествовао у писању и какви су им истински мотиви (Фонд за хуманитарно право јесте), а који је насловљен Косово - како виђено тако речено  – анализа стања људских права на Косову од октобра 1998. до јуна 1999. Извештај је угледао светло дана тек у децембру 1999. године. До тада је сматрано да је боље да буде ван очију јавности. Сам наслов после површне психолошке анализе говори какви су мотиви и домети аутора. Они брже-боље самим насловом дају до знања да ће рећи „само оно што су видели“. На крају се испоставља да су написали само оно што су други чули од некога ко је можда видео. Већ у предговору Лујза Арбур нам отклања све дилеме и потпомаже  мој став о медијским манипулацијама те јој се на овај начин захваљујем. Она каже у предговору: „....насиље на Косову је било ужасно; разарања су се још једном обрушила на обичне људе.... Људи широм света су били запањени МЕДИЈСКИМ ИЗВЕШТАЈИМА (подвукао И.Ђ.) о злочиначком понашању које је узимало маха“. Дакле, овом реченицом Арбурова нам у ствари појашњава слику о томе како је стварана истина и како су се нашла оправдања. Никакви судски извештаји, никакве озбиљне анализе, рад агената на терену: само медијски извештаји. Она је разумела у чему је суштина. Она је нашла за сходно да управо то каже у првим реченицама иначе кратког  предговора.

Кажем, методологија је слична као код Хјуман Рајтс Воча, то су углавном искази „очевидаца“, врло ретко, самих жртава. Анализа почиње историјском ретроспективом и сам тај почетак говори о тенденцији Верификационе мисије ОЕБС-а. За њих историја Косова почиње 1878. године  стварањем Призренске лиге. Што се тиче демографских кретања етничких група по њима значајне су оне које су почеле 1912. године када су Срби из других крајева насељавали Косово а у исто време, по њима, Косово је напустило око (sic) 500.000 Шиптара?! После оваквог увода намећу се две алтернативе као закључак: или ништа не знају или су тотално тенденциозни. Трећег нема.

Каже се даље да су хуманитарне организације процениле да је до њиховог доласка истерано око 300.000 људи и да су се десили запањујући масакри, али ништа више од тога. Само констатација: било је масакара. Па кажу даље, сад су већ стигли на Косово: „Средина јануара, 45 људи међу њима и деце - било је побијено у Рачку. Они су углавном убијени изблиза, ватреним оружјем“. Тако ради ОЕБС-ова комисија. Никада после тога нису објаснили како то да деце нема у извештајима патолога. Затим нам дају до знања: „Непристрасност је у темељима рада по питањима људских права, па је један од императива Одељења за људска права да се његов рад доживи као непристрасан“. Ко о чему: курва о поштењу - војник о скраћењу. Па онда даље све по реду: добровољци и плаћеници (баш су се ти обогатили ако су примали  војничке плате од државе Србије, касниле су по годину дана) из целог света у српским редовима, паравојне формације. Ништа о муџахединима, нема потребе. Па сетно и са дозом романтике о ОВК: „У почетку ОВК се састојала од малих сеоских јединица које су често биле организоване око једне породице и којима је основни задатак одбрана села“.

Па опет 20-30 страница по систему рекла-казала. Па опет Рачак. Па онда једна реченица која се отргла и која је морала бити речена али сасвим неприметно, стидљиво и на крају: „За време присуства ОЕБС-КВМ на Косову, међутим, најчешће се радило о појединачним убиствима“. Па онда исказана сумња да је ОВК ликвидирала своје неистомишљенике у редовима Шиптара, него да то може лако да буде масло паравојних јединица и српских цивила, тако су им бар говорили Албанци из Пећи и околине. Баш бих волео да видим тог Албанца који ће рећи истину да их је убила ОВК, само да га видим?! Па опет Рачак. Чим нема шта да се каже, нешто што би одржало темпо и тензију одмах се помене Рачак. Па онда описи, описи, описи... али и поред списатељског талента до 24. марта врло штуро и мало, скоро ништа што би само назначило на масакре, а, о геноциду и да не говоримо. О потреби хуманитарног бомбардовања: ни говора. Па опет клевета на рачун покварених Срба „који крију лешеве људи које су побили“. Много је убијених, казали су им да има и ту и тамо, све сведок до сведока, и свуд, много али не могу да се нађу јер су их Срби сакрили између осталог и у окна рудника Трепча. Па опет уопштена места: „рекао“, „видео“, „чуо“, „неки човек“, „неки људи“.
СЛУЧАЈ РАЧАК - ЧИТАЈ ОВДЕ!!!

      У деловима о тортури могли су написати само једну реченицу, да се не муче, јер њихова порука гласи овако: Срби су Албанце терорисали где год су стигли и на све могуће начине, па чак и у болницама. Приче о силовању си најневероватније. Види се да су их састављали болесни умови, перверзне и болесне особе које су очито уживале у  писању таквих гнусоба, или сексуално исфрустриране жене (јер то је женска рука писала, а сумња се и која, и за то је добила орден од "генерал-мајора" Јахјаге, тзв. председнице Косова). То је кориснији документ за неки семинар психоаналитичара фројдовске провенијенције него за међународни кривични суд. Па ту има свега и свачега, нема те ситуације, нема те позе, нема тог иживљавања које нису споменули, анално, орално. У свим комбинацијама, на свим местима, на улици, на стадиону, у збегу, у кући, у полицијској станици, (на једном месту се спомиње да су полицајци одвели девојку код неке цркве да би је силовали а у међу-паузама између два силовања терали је да стоји до грла у хладној води – мислим, каква је сврха држати у хладној води поред цркве некога кога желиш силовати?!). На другом месту полицајци силују жену којој је муж на послу. Замислите ситуацију: егзодус, паљевине, смрт а жртвин муж се налази на послу?! Па онда силовања пред укућанима, девојчице, хареми. Ево једног навода: „У још једном сличном случају припадници паравојних јединица су издвојили 500 младих и лепих жена и послали их у Старо Читаково“. На једном месту, у време рата, нашло се 500 младих и лепих жена у тамо неком селу?! Онда се даље наводи да су те жене служиле да одржавају куће где су смештени војници и за силовање али „су сутра пуштене кућама“.

Са толико жара и енергије је писан овај део да испада да се тамо само силовало и ништа друго се није радило. И увек, скоро увек, исказ је узет од неког ко је видео или чуо од некога. Затим се иде даље: силовања мушкараца. Српски полицајци у збеговима силују мушкарце. Па онда силовања у затворима где мушкарце силују полицајци који су заражени АИДС-ом. Ко мало познаје српски менталитет зна да су ово ординарне глупости. Шта Срби мисле о хомосексуалцима најбоље знају припадници тзв. геј популације у Србији. Веће понижење би, познавајући српски менталитет, било за силоватеља него за силованог. Томе више не би било места међу људима. Свакаквих се српских војника и полицајаца могло видети за задњих ратова. Многи од њих нису за дику и понос, али сигурно није било оних који би пред својим саборцима силовали другог мушкарца. Понављам ти наводи су сакупљани углавном по следећем систему, ево оригиналног исказа из извештаја: „Испричао је један седамдесетпетогодишњак да је срео три жене које су му испричале да је њих и још 20-30 жена силовало десеторо маскираних мушкараца“. Како виђено тако речено. На крају се, као и њихови претходници, жале да не могу до жртава зато што се оне крију и не желе да причају о томе. Па како онда сакупише толико случајева?! И још једном нигде ни једног имена, ни једног податка који би указао на неку чињеницу - само уопштени ставови.

СИЛОВАЊА АЛБАНКИ НА КОСОВУ - ЧИТАЈ ОВДЕ 

      

У анализи они признају да је највећи „број убијених међу младим и за борбу способним мушкарцима“, али не, нису они страдали у борби, него су их српске снаге убијале да се не би евентуално борили. По овом извештају би требало све заслуге одузети припадницима ОВК, јер они се нису борили, чим нема страдалих у њиховим редовима. Зашто је полиција државе Србије, која је оптуживана за брутално истребљење цивила, пунила затворе ухапшеним припадницима ОВК? Зар није било логичније (по тој логици), ако јој је то била намера, да прво побије терористе, па онда и цивиле, а не да ове прве хапси и процесуира? Јер терористу треба прво разоружати, па привести из шуме у затвор, па повести истрагу. Зар није било лакше убити их на лицу места?! Ако је српска полиција систематски све пред собом убијала кога је то онда ДОС пустио из српских затвора? Нелогично ми је да неко систематски убија цивиле а не ликвидира онога који пуца на њега и убија га - него га хапси и приводи?!

Ако су српске снаге масовно кренуле да униште недужне албанске цивиле и то је био такозвани план Поткова (чисто српска реч, по речима Елзесера) о чему је онда  Вашингтон пост писао 2. јуна 1999. године на овај начин: „У року од једног до два дана српске снаге су поткопале побуњенички почетни импулс Албанаца приковавши их за земљу и изолујући их на падинама при врху планине Паштрик. Наредних неколико дана усмерили су артиљеријску и минобацачку ватру ка врховима Паштрика. ОВК је претворена у кашу“. Генерал Милош Ђошан је у свом сведочењу у Хагу, 25. октобра 2005. године, поводом поменутог списа рекао следеће: „Ја и данас имам разлога да сумњам у ту књигу јер не знам ко су аутори те књиге, ко је тај ко је видео, па рекао. Једно је издати књигу, једно написати,а једно је видети па онда рећи. Наслов ''Како виђено, тако речено'', доводи у сумњу, односно захтева и тражи да видимо ко је то видео па онда рекао. Ко је издао можда је и најмање важно. Ја бих лично волео да ми дате име једног од тих аутора. Оног ко је видео, па написао“.

кликом увећај слику