УБИЦЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ!

Пише: Игор Ђурић

Проблем српске књижевности лежи у чињеници што она, данас, нит' смрди – нит' мирише: она заудара, понекад, најчешће је неутрална, неосетљива, без утицаја, беспотребна. Додуше, она не би требало да смрди или мирише али би у најмању руку требало да иритира, да се ипак осећа на неки начин, да утиче. Тих начина и утицаја је у правој књижевности безброј.

Књижевним радом су одавно престали да се баве књижевници. Што због чињенице да их има мало, што због факта да их гоне као јеретике. Преузета је српска књижевност, отета, од неких маскираних разбојника који је држе као таоца и непрестано узимају откуп за њу. Притом, увек преваре таоца и откупљивача јер колико год да им се плати они никада сужња не пусте из заточеништва и увек траже још. У међувремену је дошло, код саме књижевности, до појаве стокхолмског синдрома и она сада неће на слободу чак и кад би могла да утекне из казамата, јер не зна шта би радила тако ослобођења.

Срећом, гробља су пуна старе књижевности и на споменицима су исклесани редови који омогућавају да идеја књижевног и уметничког живи, макар и мртва, макар и у сећањима. Српска књижевност живи само као давно умрла. Српска књижевност је као српски дух: постоји само у прошлости.

Ко су отимачи и џелати српске књижевности?

То су они који би по природи својих занимања требали да је бране и чувају. Они који живе од ње и на њен рачун. То су лисице којима је на чување дат кокошарник! То су педофили који раде у дечијим вртићима и школама! То су силеџије којима су на управљање дати затвори! То су криволовци који раде као ловочувари! То су лопови који чувају сефове! То су неписмени учитељи! То су старлете и спонзоруше које на универзитетима предају етику и естетику!

Речју: српску књижевност силују, малтретирају, уништавају и деградирају они који се њоме данас у Србији институционално баве. Они који су узели да је „чувају“. То су хакери који су упали у систем, украли идентитет и сада се около лажно представљају као књижевници и књижевни радници и притом са лажним картицама подижу новац са књижевних банкомата.

Отмичари и убице књижевности јесу и сви они који по библиотекама ждеру на десетине „хитова“, „бестселера“, тај уклети провинцијски средњи слој, они који пуне сале на промоцијама лажно награђених "величина" и орошених „уметница“, а да нису годинама и деценијама прочитали макар једног класика. Затим, убице књижевности јесу и кентаури (Пекићева дефиниција) – они који се њоме баве их хобија и скрибомани који, поред свих мојих симпатија према њима заиста више немају никакве мере.

Тешке речи?! – приметиће неко.

Речи, ове, нису ни тешке, ни лаке, већ су болно истините. Српска књижевност се свела на појединачне покушаје, чак не ни „донкихотовске“. Нађе се, тек, по неки Санчо Панса који каска на изнемоглом и гладном магарцу и који покушава да исправи оно што кваре они на брзим и јаким коњима које хране на државним јаслама.

Поставља се питање: због чега је то тако? Коме је у интересу да српска књижевност буде сведена на ниво ријалитија или неолибералног тржишног концепта?

Прво, основни разлог лежи у институционализацији књижевности од стране оних који не знају, немају талента, нити љубави према уметности али имају користи од ње. 

Друго, и важније, лежи у чињеници да су такви подржани од оних којима су глобалистичке тежње дале у задатак да се убије дух појединца и народа а најлакше је то учинити уколико уништиш стваралаштво и идиотизујеш књижевност.

Најважније, проблем није материјалне природе и чињенице да се из народних средства оличених у институцији буџета не издваја скоро нити један динар за оно што би се могло подвести под појмом „национална култура“. За стварање, за писање, нису потребна средства. Потребно је само одржавати се у животу и имати снаге да се држи перо у руци. Проблем лежи у чињеници што: кад год нешто заличи на праву, националну а уједно и универзалну књижевност (јер једно без другог не постоји, како својевремено рече Солжењицин) аутоматски на то крену тољагама, иза сваког ћошка, из подрума, из институција, да туку и ударају, да линчују док не утуку тај дашак идеје, духа или генијалности. То чине управо они који представљају официјелну књижевност.

А онда сви игноришу тај линч и праве се да ништа нису видели, чули или урадили. Оно што претекне тољагама званичног књижевног естаблишмента - докусури игнорисање!

Амерички језик

Пише: Игор Ђурић

Американци и Аустралијанци могу да говоре енглеским језиком. Канађани, поред тога, и француским. Швајцарци, поред тога, немачким и италијанским. Аустријанци немачким, итд. Дочим, Црногорци морају да говоре "црногорским" језиком. Баш да га јебем!

*

Што је више књига продао то је писац морао правити веће компромисе са својом литературом. Треба ли нагласити да су трули компромиси у питању?!

*

Проблем наше културе је што многи читају Беснило а нико не чита Златно руно!!!

*

Сваки од нас је остварени сперматозоид. То треба имати на уму кад размишљамо о људским величинама. Тумарали смо са милионима сабраће и ни сами не знамо како смо управо ми стигли до циља. Такозване људске величине су се слично оплодиле. Тумарали су у тами са милионима сличних и случајно налетели на право место. Случајно!!!

*

Код нас се говорило: „Да си жив и здрав, и, уз брдо брз“.

Жељи за животом и здрављем нема шта додати. Ништа се не може упоредити са здрављем и од тога нам живот зависи. Здрав човек има све, болестан нема ништа сем лабилног голог живота.

Чему онда додатак: „И, уз брдо брз“?

Живели смо вазда у непријатељском окружењу и стално смо били нападани те се у тим нападима борили за голи живот. Најчешћи вид борбе, обзиром да нас душмани никад нису нападали уколико не би били сигурни да су многоструко надмоћнији, јесте био бежање. Бежанија. Да се утекне испред мача и огња. Да се спаси живот укућана и нејачи. Зато је било важно бити и уз брдо брз.

Ми смо више територија освојили бежањем, неголи офанзивним ратовањем. Најбољи примери за то су наше лепе - Шумадија и Војводина.

*

Поред уметности мора постојати и уметничка личност, која стоји иза исте а да би се духовни процес заокружио.

Шта је лажна уметност?

Кад неко кроз музику пропагира рокенрол бунт и нихилизам, или „репује“ о гету – а има батлера, возача, дворац, куварицу и позамашан рачун у капиталистичкој банци а о којем воде рачуна вукови са берзе. Лажна уметност је кад продате своју слику неписменој и криминалној бараби за велике новце. Лажна уметност је кад напишете књигу која не помери нити једну границу а да не би сте таласали учмалу уметничку, малограђанску и политичку средину. Лажна уметност је кад пишете о универзалном добру а лично сте себична битанга.

Права уметност је када живите своје стварање.

*

Шта год овде напишем: углавном се погрешно схвати. Када говорим критички о књижевној стварности у нас, онда кажу: да је то типично понашање искомплексираног скрибомана. Када критички говорим о режимима, онда кажу: да је то типично за губитника транзиције и бедника који није успео у овим временима да скрпи ни милиончић нечега. Када говорим против уласка у ЕУ онда ме чашћавају етикетом примитивног Србина који се плаши напретка још од времена кад су прве пруге ницале по Србији. Када говорим о неправди, прогласе ме националистом. Када поганим језиком желим да омаловажим прихваћено опште малограђанско стање, онда ме прогласе за безобразника. Када се изјасним против геј олидања по улицама, онда узрок томе виде у мојој импотенцији, Едиповом комплексу и притајеном али латентном хомосексуализму. Кад се, пак, изјасним за ту параду прогласе ме (опет) педером.

Како год окренеш и шта год да кажеш нећеш бити исправно схваћен. Па онда: како вам драго, ја против тога не могу, као што не могу ни два јунака из два вица која ћу вам испричати.

Виц први:

Отишао Мујо у шталу да помузе краву. Таман почео, крава се ритне ногом и преврне канту. Мујо узме конопац па веже крави ногу за дирек. Хоће да настави али крава се ритне и другом ногом, Мујо опет конопац па и другу ногу за дирек. Чим је наставио са мужом, крава мане репом: просипа млеко. Мујо бесан ухвати реп па га подигне у вис да га привеже за греду, не може да дохвати па се попне на столицу на којој седи док музе, нема више канапа па скида каиш са панталона, услед тога му спадну панталоне, а у тај мах улази Хасо у шталу, види Мују како стоји иза краве којој су ноге привезане за диреке, на столици, држи јој реп у вис, са спуштеним панталонама, па га пита:

- Шта то радиш, болан, Мујо?

А Мујо ће:

- Јебем краву.  Шта год ти друго рек'о ти ћеш опет то около причати.

Виц други:

Чува чича стоку у планини, негде по Србији, Други светски рат у току. Тек један дан, ето ти је нека војска уз брдо. Један од њих га приупита:

- За кога си ти чича?

- За краља и отаџбину – викну чича ко из топа и добије за то грдних батина.

Тако пребијеном, у одласку му кажу:

- Ми смо партизани, од сад си за Тита и партију.

Извида чича ране, би неко време миран, кад у зло доба, ето ти је опет нека војска уз поток.

- За кога си чича?

- За Тита и партију – вели чича подучен горким искуством.

Још није завршио реченицу а они већ почеше да га крвнички туку. Лежећи крвав само је чуо да му је неко у одласку рекао:

- Ми смо четници, од сад си за краља и отаџбину.

Пребијен и оронуо, дочека чича и трећу војску седећи на прагу своје бачије. Кад је немачки војник заустио да га пита за пут до суседног села, чича га прекину и рече му:

- Удрите браћо, ништа не питајте.

Тако и ви драги моји читаоци: јебите, удрите и ништа не питајте – али макар бар по некад ово моје читајте.

О СКРИБОМАНИМА!

Пише: Игор Ђурић

СКРИБОМАН САМ - С' ТИМ СЕ ДИЧИМ...

Ако напишеш лош роман – бићеш лош писац. Ако напишеш шест таквих романа – постаћеш романописац.

На сву срећу, још има људи који нису објавили књигу, и то је оно што даје књижевности какав-такав смисао.

Небојша Васовић

КЛИКОМ ОВДЕ ЧИТАЈ ЦЕЛУ КЊИГУ ''О ПИСЦУ И ПИСАЊУ'' 

Како спојити своје дело са институцијама у Србији? Макар само да ти на неки начин признају постојање, не улазећи у твоје уметничке домете. Поштено, никако! Неморално, има неколико начина, а најлакши је приклонити се некој од страна на идеолошко-политичком простору и сукобу Србије. 

Те сукобљене стране су екстремне, и у међупростору између њих нема скоро ничега, осим неколицине индивидуалаца, безопасних и непризнатих, неприметљивих и надлајаних. Мораш се определити између „друге Србије“ и „небеске Србије“, између негатора и пропагатора, између само-порицатеља и глорификатора, између космополитског шљама и екстремних десничара, између оних који те уништавају на фињака и курвински и оних који ти ломе главу штанглама, десет на једнога. И једни, и други, ти оспоравају право на индивидуалност, а то је уметнику најважнија тековина слободе. 

Из дневника Борислава Пекића извлачим следећи пасус: Како сам постао писац? Данас у подне јавио ми се Михиз телефоном. „Бориславе, рекао је, прочитао сам рукопис Времена чуда. Ви сте писац. 

Па настављам мојим речима и осећајно. Може и тако. Мада је у већини случајева пут неизвестан и дуготрајан, исцрпљујући и трновит, уосталом као и код Пекића. Већина тих мученика, која би се хтела писцима словити и бити признати по том ословљавању од других, испусти душу пре него стигне до циља. 

Толстој је имао другачије искуство. Он у писму А.А. Фету, 23. јануара 1856. године, из Јасне Пољане, пише: ...А знате ли шта ћу вам, као изненађење, рећи о себи: кад сам пао с коња и сломио руку, и кад сам после несвестице дошао к себи, рекао сам сам себи да сам књижевник. Ја сам књижевник, али усамљен, повучен књижевник... Оно што сам штампао раније сматрам само као пробу пера и мастила од ораха... Мени је врло пријатно што ви волите моју жену; мада ја њу волим мање од свог романа, ипак, знате, жена је...

Скрибомани, чувени већ и много помињани, нису свесни своје скрибоманије и они искрено сматрају да су писци, сви одреда: да су велики али несхваћени писци. Чарлс Буковски поучен искуством вели: Постоји један проблем код писаца. Ако је оно што напише штампано и продато у много, много примерака, писац мисли да је велики. Ако је оно што напише штампано у осредњем броју примерака, писац мисли да је велики. Ако оно што напише није никада штампано, а он није имао пара да сам то штампа, онда он мисли да је највећи. Права истина је, како год окренеш, да има врло мало величине. Скоро да је нема, невидљива је. Али сасвим је сигурно да су најгори писци убедљиво најнадобуднији, такви најмање сумњају у себе. 

                                                                                           Милош Јованчевић

     Прави писац сумња у себе, увек и без престанка, и врло често сматра за себе да је скрибоман јер је свестан колико је све релативно, поготову књижевни и уметнички судови и мерила, и колико је невидљива граница која дели једне од других. Из реченице у реченицу једнога дела прелази се та танка граница од генијалности до скрибоманства, у једном делу од једног аутора. Скрибоман је заправо онај који не сумња у своје дело, који свакодневно не преиспитује себе и оно што је написао, који не запада и стваралачке депресије, већ непрестано пише сматрајући да то чини врхунски и без права на исправку али га други не схватају из чисте зависти и љубоморе.

Михиз, који се по властитим речима бавио превентивном критиком, у својој књизи Аутобиографија о другима, о скрибоманима пише следеће: У једном фељтону у НИН-у љутнуо сам се на своје мучитеље. Неправедно, јер су они били већи мученици од мене. Ево делова из тог фељтона. Кад знаш о чему хоћеш да пишеш, а не знаш чиме да почнеш – почни првом реченицом која ти падне на памет. Онда настави још једном, па трећом мање баналном и одједном ћеш се наћи у теми. Онда једноставно избриши прву и другу – саветовао ме је један пријатељ лак на саветима као и сви људи који их се не држе... Пред низом познатих имена и оних који то тек постају, по закону контраста чудно ми се данас хоће да говорим о писцима који то нису и никада неће бити. О онима који морају да пишу, а никад их и нико неће штампати, сем ако сами себе не убију своју злехуду зараду на неко приватно издањце. Дакле о страсницима и манијацима литературе који јој дају све, а којима она ничим не узвраћа. О чудном племену мученика и тирана... Као што су на моја врата улазили, нека уђу и у овај фељтон. Шићарџија, данас је овај тип сасвим редак, готово да је изумро. А било га је непосредно после ослобођења, било га је богами. Манијак, ово је знатно тежа класа од прве. И трајнија. Вечита чак. Побуде свакога од њих су друкчије, манифестације различите... дијагноза њихове болести има увек атрибут „неизлечива“. Манијаци, без изузетака, не пишу прозу. Хуманиста, то је све честити, поштен и диван свет. Имају све особине за пожртвоване другове, за честитост грађанина, за крупан гест, за жртву. Обично су чисти и уредни. Ненаметљиви. Воле фразу громку и патетичну и још ако су по мало сентиментална. Диве се парадоксу... Потпуно су невини од оптужбе за претерану машту. Били би сасвим подношљиви кад не би писали литературу. Нећу да наведем ни један пример. Разуме се, ваљда, до врага, да се не сме исмејавати честити човек само зато што нешто не уме, а воли. Генијалац, страховито личе један на другога. Афективни, препотентни. Презиру у литератури све од реда, на првом месту досадног Иву Андрића (кога нису прочитали). Свакога писца зову по имену – Ћопић је наравно Бранко, Матић је Душко, Раичковић је Стева. Студирају обично историју књижевности без намере да буду професори. Неваспитани. Помало удворице... Несимпатични људи који срећом обично завршавају као џангризави мужеви сентименталних госпођица. Сведок, њега лако познате по девизи. На његовом литерарном грбу пише: „Мој живот то вам је прави роман“. И онда он пише тај свој роман. Најчешће је сведок прозаик. Количине текстова су неограничене. Сведоци не воле литературу. Они воле живот. Свој, наравно. Сведоци су иначе упорни... а животи су им понекад заиста интересантни.... Побегао сам од људи чија је главна заслуга што умеју да пишу књиге, међу људе чија је главна кривица што то хоће а не умеју... 

     Шта би тек данас, у ери интернета и фејсбука, Михиз (ето, и ја њега по надимку) написао о скрибоманима?

Најтеже је, ипак, онима који покушавају да постану (буду) писци а живе у провинцији и забити. Каже Момо Капор у својим Исповестима: Већ од малих ногу, чим осети да се разликује од својих вршњака, мораће да савлада претешку вештину претварања и скривања своје лепе, племените болести. Нико не зна да потајно пише песме – ако га ухвате, тешко њему! Правиће се, дакле, да је као и остали, чувајући се као куге да изговори судбоносну реч: ја сам уметник... Уметност, то племенито лудило, јаче је од свега. 

      Тешко је свима, армији мученика која свакога дана изнова започиње свој трновити пут ка успеху, али онима из унутрашњости посебно је тешко и узбрдније. Као да је на њих Михиз (опет) мислио док је говорио речима: Глупа и дивна, рањива и преплашена, мученичка душо почетничка! Нико нема разумевања за њих, ни породица чак, а, о околини већ и да не говоримо. Тако је стамена старица, мајка писца Миодрага Булатовића, кад јој је он у госте довео Ковача, када је на њено питање „чиме се бавите тамо у Београду?“, добила одговор да су писци, на то казала: „Ако ђецо, само пазите да вас не увате“. 
     Писац почетник и неуспелник у провинцији (а такви су углавном сви) је мученик. Сматрају га за дембела, пропалицу, будалу и дангубу. Подсмевају му се. Зову га Писац, али са оном дозом сељачке ироније која разара достојанство онога према коме је окренуто омаловажавање. Та сељачка иронија убија зато што уопште и није иронија, нема финесе и мере, већ је отворено вређање и ниподаштавање. Деца на улици вичу: писац, писац! А ђаци у школи, јер је у добром делу случаја наш писац из провинције уједно и просветни радник, викну кроз ходник: писац! – а он, кад се окрене, не види у ходнику никога. Само му у ушима одзвања ходнички ехо. Понекад и теткице викну за њим. Заједничко за све је што сматрају, зовући га Писцем, да га потцењују и дају му оно што заслужује. Јер, они познају само десетерац и песме које се римују а није уопште битно што је рима углавном бесмислена. Околина га толико омаловажава да му чак не даје прилику да пише ни посмртне говоре на сахранама иако су увек у мањку са таквим људима.

Постоји значајнији хендикеп од околине која га не разуме, јер, руку на срце, уметнике нигде баш много не разумеју али их у већим и културнијим срединама макар толеришу. Највећи проблем ствараоца о коме говорим је како стићи до престоничких уредника и издавачких кућа?! Одговор је: немогуће и никако! Наш писац из провинције нема никаквих шанси да неко макар погледа његов рукопис. Уображени уредници само баце поглед на име аутора, па после баце цео рукопис у корпу (иако је наш мученик у пропратном писму нагласио и замолио „како се нада да његов рукопис неће завршити у корпи“). 

     Уредници нашег писца не удостоје ни презира. Да су хтели да се баве провинцијалцима остали би кући, не би долазили у Београд и понижавали се целог живота како би де докопали позиције на којој се тренутно налазе. Рукописе неће нико ни да погледа, чак ни из пуке знатижеље, необавезно, уз сазнање да рукопис нема никакве шансе. Не постоје у Србији уредници, нити конкурси, који нуде фер услове и поштену игру, где се знају правила по којима се може играти – кад су у питању анонимни писци из провинције. 

Оно, правила се знају али су она неправилна. Наиме, није потребно много, треба кренути од малих ствари, поштење би се угледало само у томе да се рукопису да шанса, да се исти отвори и погледа, макар неколико страница, колико заиста и потребно да би се схватило треба ли даље читати или не. Проблем је, међутим, што се на такав начин, нечитањем лоших рукописа не даје никаква шанса ни оним добрим, на које се свакако мора понекад набасати. Кад је рукопис одличан (генијалан) баца се у најтајније шкриње да не би реметио успостављени поредак и неред. Јер, генији ремете поредак, уносе пометњу, намећу нова решења - а, то, српским уредницима и критичарима није по вољи. Српским критичарима и уредницима по вољи су само политиканти и медиокритети, јер уз помоћ њих задржавају своје доминантне положаје и хране своју сујету.

Наш писац уз помоћ неколицине ентузијаста, и од својих пара, одштампа збирку песама или завичајну монографију, организује са директором школе или Дома културе чак и промоцију, на коју дође родбина и нешто знатижељника (јер ће бити послужења) и све се заврши на томе. Стотине примерака онда чами у неком ћошку собе, јер је тешко поделити у тој затуцаној средини толико књига. Не посустаје он, ипак. Он се и даље бори за остварење своје визије, додуше, све више затворен у себе и све уморнији. Најзад ће се као пензионер посветити гајењу пчела и писању породичног родослова, за који ће се, они који га нису никада разумели, одједном заинтересовати, јер ће желети да виде своје име у некој књизи, па макар то био и Учин родослов. А, шта ћемо са Учином жељом да његово име буде на корицама правих књига?! Ту ће жељу понети са собом у гроб.

Постоји и друга страна медаље, макар тако мисли Момо Капор. Каже он: И вас су, као и ружно паче, у вашој вароши малтретирали и понижавали јер су осећали да се разликујете од других. После многих мука најзад сте открили своје јато – били су то престонички писци којима сте припадали. Био би то срећан завршетак ваше приче да их касније нисте поближе упознали. Били су гори од глупих патака; сујетни, нетолерантни, егоисти, пакосници, заједљивци и интриганти, једном речју ни налик на књижевне лабудове које сте замишљали, читајући њихове књиге, у провинцијским сумрацима. Читава ствар врло је једноставна: морате се борити да не постанете као они.

ПЕТАР МИТИЋ...

У време када је рукопис ове књиге добрано поодмакао, на малом бувљаку, на малој пијаци, у Зрењанину, случајно (а, како би другачије?) сам набасао на књижицу чији ме је наслов привукао попут магнета, јер сам већ био дубоко „у материји“. Како постати писац, аутора Петра Митића, беше та књижица. И, то је, те 1965. године већ било треће издање.

Наравно, прво сам желео да сазнам ко је писац поменуте књиге, јер ми само његово име није ништа говорило. На задњим странама писац за себе каже да је рођен 1931. године у Моклишту, код Беле Паланке, да је по занимању кројач, да је волео школу али да није учио и да му је недостатак школске спреме касније отежавао књижевни рад,  којим планира да се бави до краја живота. Ипак, сматра да ће бити добар писац. Написао је, вели, једну књигу прозе коју тек треба да објави јер жели више пута да је редигује. (Легенда о редиговању коју подгревају писци, као кобајаги незадовољни урађеним, они по неколико пута мењају текст, увек тражећи од свога пера више, а углавном је истина да се оно прво написано и остави за књигу, уз срећу што се уопште и то има, а, о некаквом мењању и редиговању нема ни говора).

Само по себи, ово је већ интересантно, поготову што на последњој страни књигу препоручују, ни мање ни више, него: Иво Андрић, Миодраг Булатовић, Данко Поповић и Матија Бећковић. За једног кројача који пише о томе како постати писац ово је више него довољно да му се поверује, мада сумњам да су ласкави писци за ово добили по једно шивење одела, гратис.

Пера саветује следеће:

Или се прихватај књижевног рада и обављај га озбиљно или га се не прихватај. Књижевни рад је напоран и сложен и писац је нека врста изузетног бића. Треба маштати о тешкоћама, о циљевима. Треба у делу некога штитити, некога нападати. Мотив треба упорно тражити. Писац треба да посматра свет око себе и да размишља о томе. Мислити за писца - значи писати.  Мотивисати нас могу случајни разговори у парку, путовања, слушањем својих ближњих, читањем, гледањем филмова, успоменама из детињства. За време док постајете писцем стећи ћете многе непријатеље. Они ће вам често, као по неком природном закону, приговарати да треба бити практичан човек а не заносити се недостижним сновима. Људи не разумеју писца почетника али не треба ниподаштавати почетника јер је лакше налазити мане него стварати. Уметничко дело се два пута рађа: за време надахнућа – инспирације, и за време писања – транспортовања животних чињеница. Уколико вам сопствени живот не пружа никакве доживљаје, ви се интересујте за живот других. Живот је, у ствари, огроман роман.  Треба га студирати са више аспеката. Треба осетити радост, бол, чемер, глад, жеђ. Пишите често да би сте научили писати. Читање и писање се узајамно помажу. Машта ће вам додуше као почетнику бити слаба али нема везе: терајте колико можете ако сте талентовани касније ће се и машта стећи. Писање, редиговање (?!), фасцикле, куцање, па онда оставити текст „да сазре“. И наравно, треба се трудити да свако ново писање буде боље од претходног. Треба писати што више и што садржајније, да би сте што пре изградили свој стил. Одређене мотиве и забелешке шифрујте да вам их неко не би украо. Језик вам мора бити свеж и нов и треба да водите рачуна о његовој лепоти и разуђености мисли. У којем лицу ћете писати: ваша је ствар. Не треба баш све писати „из живота“, некад треба и измишљати. Као почетник треба се чувати речи „управо“, „заправо“ и „такође“. И нипошто не имитирати већ постојеће писце. При руци увек имајте оловку и отворену свеску нарочито за неочекиване мисли. Прибегавајте често самоћи. Дело треба да има увод, радњу и расплет. Увод се обично пише напред, радња је најчешће друга по реду а расплет је трећи по реду. Треба изнаћи свој израз, свој језик или стил. Поетика у делу је врлина и мана. Савремена књижевност захтева обавезно психологизирање јунака у књижевним делима. Реченица је основна јединица књижевног изражавања. Боље је нешто мало прочитати него с неким мало попричати. Да би сте друге учили морате сами бити просвећени, зато је неопходно да сваки дан нешто научите читањем, писањем и слушањем разговора. Треба писати и читати наизменично, јер читајући ви озбиљно мислите о туђем делу, а пишући – о свом. У сваком разговору има за уметника корисних појединости. Наравно, анализирајте туђа уметничка дела. Рад без љубави није рад, а то нарочито важи за рад на уметничком делу. Ако сте талентовани, ваша ће се глава сама по себи пунити идејама, проблемима, мотивима, мислима, речима, итд. а ваш једини задатак је да све то пренесете на хартију. Не размишљајте много да не добијете несаницу. Не читајте при слабој светлости. Не користите дроге. Ако сте болесни о томе треба само ви и лекар да знате. Као почетник у писању често ћете се суочити са премореношћу, главобољом, несаницом али не идите одмах код лекара већ је препоручено да се привикнете на то. У случају да сте сувише талентовани и да вас честа у дуга размишљања замарају много, треба смањити своје радно време, и да, ако буде требало, радите само један сат дневно. Претеран рад може прерано одвести у смрт. Често писање и размишљање о форми доприноси изналажењу властите форме. Форма је после мотива главни елеменат у књижевном стваралаштву. Често треба мислити о форми. На форму треба мислити пре и за време писања. Лепота форме је неопходна. Форму ваља прибележити чим вам дође. Свака следећа форма мора да буде боља од претходне. Велики писци су велики мајстори форме. Шаблона у погледу форме нити је било, нити ће их бити. Марљив рад на изграђивању ликова доприноси бржем усавршавању у овом погледу. Лик мора да делује уверљиво. Размишљајте о животу и уметности. Ако се у вама уврежило мишљење да је од литературе тешко живети, ви сте без жара и полета,а то је рђав знак. Помислите да ћете једнога дана постати велики писац. Ако немате самоуверења ви сте без талента. Бити велики писац значи бити велики радник. Баналност у теми и радњи није дозвољена. Треба водити рачуна о естетској, етичкој и идејној оријентацији свога дела. Дело није уметничко ако у себи нема проблема. Детаљ је крв дела. Композиција је важна за дело. Уколико није лепо књижевно дело није уметничко. Постоје добра и лоша дела. Свако дело мора да има дужину, оно не треба да буде ни дуго ни кратко. Треба имати писаћу машину али не куцати са два прста већ са десет прстију. Уздржавајте се од писања мање вредних књижевних дела. Уметник је повучен, миран, тих и осетљив. Осетљивост је основно мерило талентованости. Велики писци су нарочито осетљиви. Чини ми се да је музика највећа уметност.

Тако Петар Митић постаде најцитиранији аутор у овој књизи која врви од цитата великих писаца и уметника! Он је чак постао и јунак једног романа. Момо Капор је инспирисан Петром Митићем написао књигу Како постати писац. У тој књизи, роману-приручнику, Капор иронично, понекад и цинично, оспорава наводе Петра Митића Жуће цитирајући делове Митићеве књиге а уједно развијајући своју причу, кроз своје мисли и искуства а о задатој теми.

Петар Митић ме је подсетио на Данојловићевог Добрислава (мада из прикрајка вребају и чувени Милош Јованчевић, Жика Обретковић, те Станоје Ћебић), сеоског учитеља и песника наивца из Пећи, који је писао бесмислене песме, сам штампао књиге и шпартао широм старе Југославије продавајући их и организујући промоције, те је тако на једном путовању и страдао у саобраћајној несрећи. Његов чувени стих гласи: Вечерас сам те душо, у рану зору снио. 

Милован Данојлић говори о удесу свих нас Добрислава, Игора, Митића: Свака интелектуална делатност укључује одустајање од тзв. истинског живота: обично и пролазно занемарује се зарад вишег, трајног. Али кад се на том, изабраном терену изгуби, промашај је јаснији но доле, у животу: јаснији и коначан. Јавља се ЧИСТ пораз; промашај се десио изван непрозирне матице трајања која све мири, поништава и изједначава. Пад се, онамо, мери најстрожим, убиственим мерилом.  

Међутим, кад човек боље размисли, Митићевој књизи, осим наивности, нема се много шта приговорити. Наравно, он је, као и ја, користио општа места и знане истине, али је човек писао своју књигу и готова ствар. Али, зашто се онда ја бавим овде овом књигом? Не да бих се подсмевао њеној наивности, општим местима и шаблонима. Никако! Желео сам управо да постигнем супротно: да говорећи о њој, покажем бесмисленост високо научних теорија о томе да се писање књижевности може учити и научити. Ништа због своје наивности ова књига не губи, чак добија, јер је искрена, али, нити из ње, нити на факултету, нико не може научити: како постати писац! Једино се, додуше, може научити како не писати књиге о томе како се може постати писцем. 

Ова Митићева наивност је практично кориснија од свих теорија књижевности и писмености, сем уколико се не спремате за позив просветног радника или радника у култури. Али је највећа лепота ове књиге што Митић писце сматра митским бићима, људима који куцају са десет прстију, који пате од несанице и главобоље јер стварају велика дела, и који знају све, за разлику од нас бедних почетника-уметника. Они су генијални али крајње осетљиви људи који су рођени да буду велики и недостижни. Ипак, Митић на самом крају вели: Чини ми се да је музика највећа уметност.

Добри Митић даје добре али бескорисне савете. Добри Митић добро жели уметности али се уметности не може помоћи – она се ствара. Добри Митић својим ентузијазмом окупља велика имена у похвали и подршци своје књиге. Они сигурно нису ни читали ту књигу али су се предали пред енергијом и ентузијазмом аутора, победила их је његова љубав према књижевности. Они би написали било шта, само да га виде срећног. Добар је Митић са добром књигом, само ја нисам добар са лошом. Нема нити једне мисли Митићеве коју ја на неки начин нисам већ употребио. Једина разлика између мене и њега је та што се он искрено клањао божанству а ја сам помало јеретио.

КЊИЖЕВНИ ТРЕНУТАК: СИЛИКОНСКИ КРИТИЧАРИ

Пише: Игор Ђурић

О КЊИЖЕВНИМ КРИТИЧАРИМА У СРБИЈИ!!!

ЧИТАЈ КЊИГУ: ПОПУЛАРНА ТЕОРИЈА И ИСТОРИЈА

...БЕЗ ЊИХ СЕ МОЖЕ...КРИТИЧАРИ...

Чувајте се књижевника који воле да иду у дугачким хаљинама и да им се људи клањају по улицама, и воле прва места по зборницама, и зачеља на гозбама: који једу куће удовичке и лажно се моле богу дуго'', Лука, XX, 46-47.

Данашњи српски писци (они са првих страна новина и разних политичких опција) су махом улизице, па им је и литература улизивачка. Граматички и по форми коректна (по писму: не) та литература уметнички и филозофски не вреди много, баш као и аутори који је стварају (у томе је корелација). Већину српских писаца данас можеш купити материјалним добром, па је самим тим њихово духовно приземно и ништавно. Данашњи српски писци су део естраде, а нису макар ни забавни, они као такви не могу никоме да послуже као узор а њихова мудрост почиње и завршава се гафом, гегом, лошом позом и укусном гардеробом.

Мало је правих писаца у Србији (мада, има их) и тако треба да буде. Србија је мала земља а Срби бројчано мали народ. Ту, овде, као и увек, као и свуда, прави писци су препуштени сами себи и своме таленту, својој визији и својој харизми – и то, понављам, тако треба да буде. Остало треба оставити неумитном забораву. (Тек у сваких двадесет-тридесет година, уколико имамо среће, остане по једна добра страна прозе или антологијски стих, у тридесет-четрдесет по једна вечна књига, а у веку тек шачица писаца које ће нација памтити и поштовати).

У српској књижевности су ствари поређане на следећи начин: постоји званична савремена српска литература, она из медија, „унутрашња“, и, незванична, она права, жива, људска, у лимбу, коју можете наћи свуда другде осим у институцијама и медијима. И зато не треба кукати што нема више новца за културу. Јер и оно за шта су га до сада трошили јесте чист губитак. Нема уметности код неталентованих, таман да му даднеш пола буџета државе. За српску уметност и културу је боље да се не троше паре како су се до сада трошиле: са овима „унутра“. Прави уметници су напољу и нису невидљиви, има оних који знају за њих.

Није литература у кризи зато што је урушен систем вредности и што нема пара, већ зато што нема уметника. Недостатак праве литературе допринео је урушавању система вредности. Стваралаштво је у кризи. А, стваралаштво је индивидуалан чин, нема то много везе са кризом у друштву, нема то много везе са тиме колико се новца одваја за културу, нема то много везе са тиме како тржиште диригује укусом и продукцијом. Писац је у мисији. Он мора да ствара без обзира на околности. Уколико „то“ осећа у себи, онда заиста мора.

Не треба мешати такозване „културне раднике“ или „раднике у култури“ са уметницима. Нема то везе једно са другим. Први су само службеници који чак у највећем броју и нису у служби уметности и углавном јој штете лошим изборима и неосећањем. Отуд не треба говорити како нема средстава за уметност. Нема их уопште, одавно и скоро нигде. То што иде „институцијама културе“ и „естрадним уметницима“ помаже само комерцијализацији и банализацији уметности и омогућава да известан број људи који уопште не стварају уметност - живи у име уметности. Зато не треба слушати кукњаву „радника у култури“ о томе како новца нема. Новца за праву уметност никада није ни било, нити је он потребан за право уметничко дело (потребан јесте али није одлучујући фактор). А, ови горе поменути нека се и даље боре за своје плате, то је њихово право.

Прича о помањкању новаца не стоји и из других разлога. Неретко чујемо како је нека локална самоуправа дала силне новце силиконској фолк певачици да пева на тргу поводом не знам ни ја све чега. Десетине хиљада евра за два сата урликања. Свака Месна заједница организује разне ...јаде (роштиљијаде, купусијаде, медијијаде, грожђеијаде, чваркеијаде, рибизилеијаде итд.), свуда се прави некакав вашар, где је певање, пијење и једење за џабе. А штампање једне књиге стаје неколико десетина хиљада динара. Само дочек Нове године на неком тргу потроши новаца колико је довољно за подстицај уметности целе следеће године. Само репрезентација и трошкови путовања министра културе могу штампати годишњу продукцију младих песника и писаца у Србији. Новца се, дакле, нађе, али како за кога и по чијем укусу.

Није реално да су за пропаст уметности сви остали криви осим самих уметника, или оних који себе тако називају и сматрају их други таквима. Немогуће је да криза у друштву, материјална и морална, може спречити некога да узме оловку и лист хартије, те да напише песму или наслика нечији портрет. Ова перцепција о кризи друштва и уметности је погрешна јер у својој основи сматра да је криза уметности када не можеш да добијеш новца за своје уметничко дело. То није криза уметности, већ економска криза која је пореметила тржиште, то дакле није питање теорије уметности већ економских и политичких наука. О моралним кризама и кризама система вредности - нећемо, јер је то латентна бољка од када је света и века. Али, мора се приметити да пад система вредности није од одлучујућег утицаја да  индивидуалац напише велики роман. Напротив, на тај начин систем вредности се подиже.

Ретко идем на тзв. „књижевне вечери“, на своје скоро уопште, јер кад одем онда изгубим вољу да се бавим овим што радим. Шта све ту не чујем?! То није ни ниво писмених радова из средње школе а штампа се и промовише. Дакле, и кад се пара нађе углавном се троше на погрешне ствари. То је затворени круг бесмислености. Зајашу се државне и народне паре намењене култури: па удри!!! Директори домова културе, културних центара, библиотека, итд. штампају своје и својих послушника књиге и онда их промовишу: сами себе себи!!! Све се неки исти људи врте лево-десно, понављају исте приче једни другима, стварајући привид да се нешто заиста дешава. И, исти људи, из вечери у вече, бивају у публици. Једино их је нешто више кад се после промоције понуди и закуска. 
      Не кажем да је то највеће зло, није чак ни зло, рекох: племените су намере, никоме не шкоди, само понекад смета. Смета, јер то не треба да буде узор младим људима који желе да буду уметници. Уметник је индивидуалац, он сам води своје битке, губи и добија ратове, он сам носи свој крст на плећима и једино дело има право да буде са њим и испред њега. Све остало је шминка. Ту је, а, као најважнији део самоће и сам чин стварања. То је део када уметност настаје, то је уметност. После тога следи само безуспешно препознавање од других, најчешће лажно и погрешно, јер не разумеју а хтели би. Малро ствари поставља на овај начин, те каже да уметник није онај који ствара: то је онај који осећа.

Уметник се непрестано мора бавити формалним, пошто непрекидно ствара форме а критичар нема права наметати му одређене историјске и пролазне форме – писао је Брехт Бертолд Лукачу Ђерђу. Пол Валери сликовито објашњава оно о чему ћу у наставку говорити: Естетичар, веома ружан, у безличној сали говори о лепоти. Поред тога што су српска књижевност и српска критика (изроварене изнутра) у дубокој кризи свакога погледа, ми се овде сусрећемо, а због феномена „унутра“ и „споља“, и са мањком људских особина, пре свега етичких и моралних. Само један пример. Књижевне награде у нас су изгубиле сваки смисао јер нису одраз квалитета и поштеног односа према делима, већ свега осталог, а пре свега политике и личних интереса. Већ сам писао о томе да је недопустиво да у жиријима седе људи који су уједно директори и уредници у издавачким кућама (мада је тога бивало и раније, Петар Џаџић је био уредник Просвете и седео по жиријима где год је стигао, а слично је било и са другима, Милан Богдановић је био уредник СКГ, Михиз такође у Просвети и другим кућама, Ели Финци је био директор Нолита, итд. итд.). Но, ови садашњи не поседују уметничке ширине већ малограђанске ускогрудости и љубоморе – чега је, опет било и раније, али не у оволикој мери, јер је пре постојао какав-такав суд јавности.

Друго, имали су јаче ауторитете од писаца наспрам себе, па су ипак морали да воде рачуна шта ће урадити. Најбољи пример је једно скорашње саопштење жирија НИН-ове награде. Уместо да буду поносни и задовољни, уколико су прави приврженици српске литературе и уметности, што је толико романа стигло на конкурс (међу њима и мој, те сам свакако субјективан до бола), они су подсмешљиво и са пуно очигледне зависти говорили о хиперпродукцији, исказујући жал што се толико пише и објављује у Србији. На страну квалитет пристиглих романа, ни жири се не може похвалити квалитетом својих избора, али, зар није боље да се што више пише и објављује, него да се не пише?! Из тог мноштва ће изаћи нешто вредно понекад. Најзад, то мноштво није ништа лошије од страних превода којима нас обасипају управо ти исти људи али као уредници издавачких кућа. Није њихово да критикују мноштво већ да пропагирају популаризацију (популизацију) литературе. Имају, ваљда, поред личних интереса и неки општи друштвени задатак?!

Наравно, ја ћу критиковати мноштво али ја нисам критичар, критиковаћу оно мноштво које нам се намеће а овде није реч о томе. Овде је реч о нашем мноштву. Сви ти људи који су написали и послали своје романе, сами су радили на томе и сами се боре за то (добра већина, изузимајући оне који ће ући у ужи избор). Јер ми прихватамо изрекламирано смеће иностране хипер-продукције а омаловажавамо своју хипер-продукцију којој није дата шанса и која је изворна, те углавном самофинансирајућа. Романи пристигли на конкурс су резултат индивидуалне хипер-продукције и као такви се морају поштовати, док романи који нам се намећу преко издавачких кућа представљају институционализовану хиперпродуктивну работу, и као такви су штетни. Ово треба узети у обзир када се говори о овоме јер постоје разне хиперпродукције и разна лоша литература, и када се будете сусретали са мојим критиковањем овдашње продукције и писања кича од стране политичких пулена, старлета и домаћица, те страних књига које нам се намећу, а са друге стране са самосталним или институционализованим покушајима младих, или нешто старијих писаца, да заиста учине нешто вредно, ма колико они успевали у томе, онда је то битна разлика, пошто се оно прво презентује као хит-роба и има прођу а ово друго се омаловажава (на пример, збирка песама или роман неког непознатог младића из провинције).

Нападајући Солжењицина за Ивана Денисовича руски критичари у жељи да се додворе властима (као и многи други критичари у било којем делу света) најрађе су користили синтагму: последице волунтаризма у књижевности. Нешто ми је ово познато. И дан данас, ти исти лајавци кад осете да од некуд дува чист и свеж књижевни ваздух који носи болне истине и нове стандарде, којима обично нису дорасли, користе исте или сличне формулације (последице провинцијализма у књижевности или хиперпродукција скрибоманства) како би оцрнили људе које не разумеју или се плаше да поделе њихове ставове (или им угрожавају ничим заслужене привилегије). Бранислав Нушић се жалио пријатељима: Не знам зашто сви, кад узму перо у руку, умачући га у мастило, морају на мени да га оштре грдећи ме... За скоро пола века свог књижевног рада нисам о свом делу прочитао ни једну до краја повољну критику. У време док је Толстој хвалио један мој комад, домаћи критичари су му се изругавали... Ипак, једно ме теши. Јесте ли икад видели да се деца бацају камењем на воћку без плода. Мешу Селимовић су оспоравали сви тадашњи критичари од реда и тек су попустили кад су били прегажени од армије читалаца и поштовалаца Мешиног дела.

Када се говори о лошем укусу и паду система вредности, онда, они који то говоре, себе не сматрају ни неукусним, ни безвредним. Увек су они други „лоши“ па нама „добрима“ не дају да дођемо до изражаја. Када говоримо о књижевној хиперпродукцији ми бисмо да оспоримо право само другима да раде и стварају, да издају и штампају, да се промовишу и да траже своје парче колача, док за себе и издавачку кућу којој служимо сматрамо да треба да објавимо свако слово које смо написали или које је неко „наш“ написао. И то не сме подлећи никаквој критици јер се одмах досете па кажу да је критика политички мотивисана и дискриминаторска према нужним променама за које се они залажу али којих нема због назадних снага из „мрачних деведесетих“. Наиме, по њима, не поштује се различитост, а они њоме објашњавају да имају права да објављују смеће. То су врли борци за демократију који би свима да исту укину а да се они питају за све.

Када се критикује друштво, држава, односи међу људима ми за себе увек имамо сва оправдања овога света: други краду – ми преживљавамо; други лажу – ми се сналазимо; други су глупи – ми смо деца свога времена; други су лоши људи – ми им само враћамо истом мером!!! Суштина је у следећој и често коришћеној фрази: ми би да мењамо свет, да мењамо све око нас, да утичемо на све догађаје и процесе, али не би смо да мењамо себе! Ми би да играмо по правилима која нама одговарају, и док нам одговарају, а да за све друге владају правила која ми одредимо. Слична је ситуација и са такозваним консензусом, а, око великих и малих питања: сви би да се то јединство створи искључиво око њихове идеје и њиховог става, да буде јединства по њиховом или да уопште не буде. Код нас се јединство нуди као ултиматум, као уцена, као ствар која не сме подлећи никаквим променама већ да искључиво буде по ономе ко је јачи и моћнији.

Рајнер Марија Рилке,  у Писму младом песнику, вели: Уметничко дело је добро ако је настало из неминовне потребе. У овој врсти његовог порекла лежи и суд о њему. Другог суда нема... Уметничка дела су бескрајно усамљена и ничим се не могу тако мало дохватити као критиком. Само љубав може да их докучи и садржи, само она може да буде праведна према њима. Иво Андрић је говорио Кости Димитријевићу да је давно речено да су књижевници слаби тумачи својих дела. Више ћете, онда, сазнати од критичара и психолога. А ја од њих нисам никад ништа научио. Све што писац зна и уме, налази се у његовом делу. Овако је говорио вечни миљеник свих могућих критичара и критика. Други, још већи миљеник критике и критичара, Данило Киш, каже за лист Студент, 1976. Године, следеће: Ко вам каже да не треба тражити од писца да тумачи своје дело? Рећи ћу вам, у поверењу, да је то само једна скорашња смицалица коју су измислили наши ватрогасци, једна офуцана фразетина по којој је писац будала и трбухозборац, он уме још некако да срочи своје романе, али то што је написао то остаје за њега тајна, то знају само критичари, поготову ако је писац већ мртав или довољно заошијан ка вечности, па пушта критичарима и читаоцима, наравно, да они буду компетентни да кажу значење и смисао онога што је рекао, да то прежваћу и пљуну пред читаоца и писца подједнако, па да се дрче као стручњаци који су прочитали кардиограм или дешифровали рендгенски снимак плућа и карлице (поготову карлице). То писци воле, ту компетентну лаж, то критичарко читање из плећке, јер откривају забезекнуто но задовољно, да су њихове празне (поетске и прозне) брбљарије заправо говориле о проблему „човека“, о „отуђењу“, о „кризи“ савременог света и о сличним великим проблемима, или о свима истовремено, па стога им и не пада на памет да кажу нешто о свом делцету, осим да га хвале на сва уста, позивајући се на мишљење критичара, а они сами, што се њих лично тиче, они верују у ауторитет критичарев, па ако је он рекао да ту тако пише, онда је то тако, ствар је вишезначна и вишесмислена, разноразна тумачења су неопходна, дело је вишеслојно и вишесмислено, парадоксално, писац јасно и гласно признаје да је будала и трбухозборац, ако није у питању „инспирација; чувајте се, млади пријатељу, писаца који не знају шта су написали, и зашто су написали, чувајте се књижевника који замењују разум анегдотом: они или шурују са вечношћу (па вас стога нити виде нити слушају, они заударају на лешину) или су будале.

Ко, дакле, вреднује нашу уметност? Нешто школованих људи, промашени уметници, људи који нису били способни да створе уметничко дело, и, конзументи, потрошачи, они који купују и читају наше књиге (али, пре свега „купују“), обичан народ, маса која гласа. Примећујем у последње време приличну поплаву Кентаура, пола писац-пола критичар, углавном зелених, који слабости и ништавости својих прозних пучко-школских писмених састава, на тему „провинцијалац у великом граду“ и сл. настоје да компензују давањем најчешће негативног суда о раду својих колега, пише Пекић у писму из Лондона. У сваком случају наше дело вреднују некомпетентни људи, они који не знају ништа о правој природи стварања. Уметници би то могли, али они неће, јер су сујетни и саможиви егоцентрици. Уметник, писац, ће увек мрзети туђе дело. Ако је лоше – мрзеће га због тога. Ако му се не допадне – исто! Ако му се допадне и добро је, још више ће га мрзети - зато што је можда боље од његовог дела.  Уколико схвати да пред собом има генијално дело: највише ће га мрзети јер је њему недостижно! Како било, уметник не може бити објективан због своје субјективности чак и кад у потпуности разуме са чиме има посла.

Дело зато мора да буде све и ништа. Да живи за себе и да свакоме по мало удовољи, да се свакоме по мало свиди али да при томе никога много не ражести. У својој генијалности оно мора да помири све те разлике. Делом писац мора да превари све, како би му дао шансу да се породи и заживи. После тога је много лакше. За тим, дело не зависи ни од кога. За суштину дела није важно његово погрешно вредновање од других, али оно у себи мора да има довољно трикова да преживи своје време како би будуће генерације схватиле суштину. Јер, геније не може бити човек свога времена и то је дефинитивно.

Треба имати много снаге свакојаке, и ретки је имају, па да се безболно игнорише погрешан став окружења према властитој уметности. И, ако писац зна да је његово дело велико (више осећа - него што зна), и ако га не разумеју што се редовно дешава, опет је тешко живети у таквом свету, свету где нико не препознаје твоју вредност, и са таквим унутрашњим дилемама у себи. Када га признају постхумно, то можемо схватити само као подлу освету просечне руље оличене у просечном појединцу према индивидуалцу и генију који је живео и стварао непризнат од стране некомпетентних оцењивача.

Где се данас налази српска књижевност, зна се. На жалост, кад је уметност у питању не важи она крилатица: „какво је стање у друштву, таква је...“. Напротив!!! Тешка времена морају бити инспиративна за уметнике.  Тако је и са књижевном теоријом и критиком којом владају интереси и трендови а не ставови, пре свега. Критика је пре свега став. То је мишљење некога ко нешто зна и осећа, свакако треба подвући да нико не зна све а осећања су субјективна работа. Киш у Часу анатомије каже: Наша је књижевна критика заправо књижевна власт и она, као таква не служи књижевности, књижевност служи њој, књижевничка сива маса само је изговор за њено постојање, јер како може тај наш критичар да служи књижевности, да се потчини њеним законима и да у њој налази свој смисао, кад он сматра да је процењивање дела ступањ више у семантичком пољу, па тај ко може да пресуди, тај ваљда може и да напише такво дело о којем суди, а ако то не чини, то не чини само стога што он то сматра багателом, он се бави суштинама, а писци се баве трицама и кучинама које он расплиће и ставља на њихово место.

Не треба много времена и простора за доказивање да је садашња српска књижевна критика у невољама до гуше и да је најлошији сегмент српске књижевне стварности, која иначе не ваља ништа. Најгори део! Напише се по неки добар ред али нема доброг реда о томе. Учинило ми се да наша савремена критика пати од недостатка искрености. Критика која подржава нешкодљиво дело, како је говорио Мирко Ковач. Булатовић је, пак, за критичаре говорио да су то непотковане књижевне формације и чете ватрогасаца. Није ни чудо, за српску критику се, пак, може рећи: каква је ситуација у другим областима друштва - таква је и у српској критици, уопште. Најзад, то је најзахвалнији део бављења културом а за корупцију. Критичара можеш потплатити за његов рад, писца не можеш ако ствара уметност. Новица Тадић, који је својевремено одбио награду Десанка Максимовић, негде је изјавио следеће: Мали број жирија опслужује већину награда а њихов број је смешан, као да код нас има толико добрих писаца. Десетак људи жирира у скоро свим жиријима и заиста је време да се поведе рачуна о томе ко додељује награду и ко је њихов оснивач.

У нас влада апсурдна ситуација да су критичари „на гласу“ уједно директори и уредници у издавачким кућама, те чланови жирија за престижне награде, као и за награде које оцењују рад младих талената. Наши су критичари као инстант напици: све у једном, три у једном. Они су, како би рекао Бернард Шо, као аутомобили: што су лошији – то су бучнији. Ипак, најбољи доказ да је наша критика дотакла дно бунара, и, да је прднула у чабар, лежи у чињеници да уопште нема негативне аналитичке критике, а, има само аналне и анационалне. Критички осврти са лошим мишљењем о неком делу: уопште, не!!! Има пљувачине субјективне конотације али критике нема. Ни трага трагу који је оставио Милан Богдановић речима: То тумачење животног става једнога писца у његовом делу, то просветљавање свеколике његове унутрашњости из које се родио свет који је он направио, то међусобно поређење једнога живота са другим, пишчевога са оним који је он оживео, то одређивање животне вредности створене према vis vitalis створитеља – то је права стваралачка књижевна критика. Богдановић се, додуше, бавио критиком само идеолошки дозвољених књига и само омиљених писаца, и није се пачао 'де му није место, али је цитат свакако вредан помена, макар га сам аутор и није користио у пракси већ је често по критику одлазио у Градски комитет. Није вредно помена што је исти, идеолошки и из личних разлога, черечио Црњанског кад му је било најтеже. Но, Милан је лако променио веру пре рата и још лакше прихватио идеологију после рата. Дејан Медаковић пише о њему: Међу писцима, уметницима и уопште међу интелектуалцима брзо се развила и племенита утакмица ко ће брже и свеобухватније понудити своје услуге вољеној партији и другу Титу. Милан Богдановић, савршено извежбан у друштвеним вратоломијама, у овом такмичењу стигао је на циљ међу првима. Његови заостали конкуренти посматрали су га са помешаним осећањима зависти и дивљења.

Да ствари буду горе, како се који моћник докопавао власти тако се и такмичење међу писцима и критичарима поново одржавало, а по некад су неки побеђивали на више различитих трка у различитим временима. Црњански је својевремено о истом човеку говорио Кости Димитријевићу следеће: Није мене само Марко живог сахрањивао. Ту је и други мој велики пријатељ критичар Милан Богдановић, који је у почетку о мом делу писао славопојке, а после овог рата од мене начинио чудовиште. Прва наша свађа почела је у Гласнику, онда се касније преселила у штампу, па је морало доћи и до суда. Са Миланом имао сам 1932. веома оштру полемику која је узбудила многе духове. Знате, тај наредник Петра Живковића, који је са женидбама био у стању и веру да промени, по повратку из заробљеништва, вратио ми је преко Борбе мило за драго. И то баш у тренутку када сам паковао кофере за повратак у земљу, где ми је одавно место. Ни Богдановић није остао дужан Црњанском: Показало се да г. Црњански не може да буде ни пријатељ, ни друг, и да њему другарство и пријатељство имају смисла само тако, ако су му сви моменти тога друговања, па и они најинтимнијег међусобног поверења, материјал за употребу. Као што је било и са другима, док је сматрао да сам му потребан и користан, био сам му и ја најбољи. Кад му се показао други рачун, онда сам му био најгори.

Зашто? Наши критичари само пишу хвалоспеве или приказе. Постоје људи који су показали да знају шта је књижевност, који вам држе лекције о Џону Фаулсу или Пинчону, али она дела која хвале на својим критичарским ступцима не бацају сенку на њихово знање него на њихов елементарни морал, вели Мило Ломпар. И кад се међусобно, или са ауторима неке књиге, „поџапају“, чине то углавном на идеолошкој основи. Баве се комерцијалом или политиком. Пишу критике и приказе најчешће за књиге које нису прочитали, а то се види кад прочитате то смеће и њихово мишљење о томе. Много се књига штампа сваке године, у свету и код нас. Много је међу тим књигама очајно лоших књига (али су то и даље књиге), затим има лоших, па онда добрих, а сасвим мали број њих је одличан. И?! На корицама сваке од њих стоји добра реч некога критичара, који је то учинио за новац. Јесте ли некад видели књигу која на корицама има објективну критику? Дакле, увек има оних који ће за апанажу наћи неку добру реч о свакој књизи. Онда неки други критичар, из конкурентске банде: напада ту књигу о којој је његов колега рекао све најбоље?!

Српски критичари су циркусанти: испред својих издавачких кућа прате писце као мечкари мечке – за бакшиш. Али, зашто нема књижевних критика које аналитички говоре о лошем делу (по њиховом мишљењу)??? Е, па, зато што су им неписмене газде из издавачких кућа то забраниле!? Опет, зашто? Казали су им ти контраверзни бизнисмени: и лоша реклама је реклама, зато ни речи о књигама које нису из нашега обора. А, онда, после тих речи, су их отпустили из својих кабинета како и доликује лакејима. Милован Данојлић о томе каже: Приказивачи су постали гласноговорници затворених интересних група, а тамо где се тера ситна рачуница, нема места за искреност.

Треба само погледати новине па схватити колика је то јаловост. Жали боже папира и олова. То су умрлице српској књижевној критици. Иза сваког слова провирује интерес и ни мало идеала. Они можда и имају своје мишљење али је оно јефтино, односно, ништа не кошта. Па онда пискарају за оне који их карају. Они немају ни мало душе и ако неки имају нешто знања. А по Анатолу Франсу добар критичар је онај који прича догађаје своје душе у средини узор – дела. Причаћу вам сада о себи поводом Шекспира – човек не може да изађе из себе.

Новац је (поред идеологија, неосећања и незнања) највећи непријатељ српског критичара који се, опет, једино њему диви и клања. Он му, додуше, и срећу квари и не дозвољава му да буде свој човек, са мишљењем. Рекох, попљују они по неког, али само из конкурентске партије или уколико осете да су угрожени нечим што руши њихове планове о доброј заради, или ако се неко мимо њих постави да га опашу. А, по њима се види да и не зарађују бог зна како, јер у Србији је вазда било пљувача доста, и то за џабе, из чистих уверења. Прошла су времена Скерлића, Поповића, па и Михиза, до тога да се некако само сведосмо на Палавестру и то више као историчара српске књижевне критике (писца некролога исте) и Небојшу Васовића као јединог критичара који држи до себе и струке... Вељко Петровић је говорио Михизу, о Скерлићу, и о томе како су га на српској граници, као пребега из прека, дочекали нељубазно, и умало га нису арестовали, све док није поменуо да је Скерлић написао критику о њему, и то повољну. Кад је цариник чуо за име Јована Скерлића, изљубио је Вељка и пожелео му добродошлицу. Каже затим Вељко: Не знате ви шта је за Србе тога времена значио Скерлић. Никада, ни пре ни после њега, један критичар, ма шта критичар, ниједан живи писац није имао толики углед и такав глас у нашем народу. Четрнаесте, док је он умирао од панкреаса, тресао се у грозници Београд, дрхтала је цела Србија. Као оно кад је Русима умирао Пушкин. А, није да Скерла није умео да омане и погрешно процени, те уништи читаве песничке животе, као на пример што учини са једним од Илића или са Дисом. Поезија г. Петковића исто толико подсећа на поезију Пола Верлана и Бодлера, колико београдска Скадарлија подсећа на Латински кварт или Монмарт, написао је Скерла о поезији несрећног Диса. (Момир Нинковић: Скерлић је био оплео и по несрећној Исидори.  У време Балканских ратова, када се гинуло, она пише „на не знам колико страна о главобољи“. Она је имала несрећу да су је два „лудака“ сачекала, један на почетку каријере (Скерлић) а други на крају (Ђилас), после чије је критике спалила другу књигу о Његошу. Ђилас у књизи Момчила Ђорговића, на страни 24. каже: То је била одбрана партијске идеологије од грађанског идеализма. Примам да је то крута, шематична критика, али нема ни једног увредљивог израза... Исидорина књига после моје критике није била забрањена. Разуме се, Исидора је дошла привремено у неповољан положај. И ту је оно што би се могло назвати мојом грешком... Исидора је свакако доживела један тежи интелектуално-психички удар, али је она касније наставила нормално да пише. Додао бих ја: и да спаљује рукописе.

Али, и кад су грешили, горе поменути, чинили су то из чистог убеђења. Некада је било довољно да Михиз напише само: ДВЕ НОВЕ ЗБИРКЕ ПЕСАМА, Јанко Ђоновић „Камена почивала“; Марко Ристић „Nox microcosmica“; Ни Јанко, ни Марко. То је била ствар ауторитета. То је била ствар духа. Па и када је погрешна – реч је о духовним релацијама. Михиз је могао и хтео погурати пријатеља, чак и кад то литерално не заслужује (и, он је то чинио) али није „гурао“ никако и никога само за новац и зараду, чак и кад је губио на покеру. Зато је себи могао да дозволи и то да за неко дело каже да не ваља ни по пичке ладне воде. Прву је филмску критику Богдан Тирнанић писао о руском филму Хамлет, главна улога Евгеније Смоктуновски, где је између осталог подвукао да је сценариста неки Шекспир. Талентованом човеку је могло и то да прође.

Најзад, исправна је, и стара, теорија да су књижевни критичари углавном пропали или притајени писци, осим у малом проценту када су рођени као књижевни критичари (ово задње ја додадох). Да су нешто знали писали би, јер је суштина књижевности дело а не његово, углавном погрешно, тумачење. И када те хвале, и када те куде, они ретко када погоде у суштину. Али су зато у себи љубоморни и завидни па, уколико се не плаше, онда своје фрустрације лече на писцима, кад год им се укаже прилика. Џек Лондон у своме Мартину Идну лепо каже: На сваким вратима књижевног успеха стражари као пас чувар по један књижевни пропалица. Стендал у својој књизи О уметности, вели: За писца стихова  уопште не постоји компетентан судија његових песама. Јер онај ко не пише стихове тај се у њих и не разуме, а ко их пише тај му је супарник.

Ипак, није само начињена штета за српску књижевност у досад реченом. Нису они штеточине због оног што нису урадили - већ због оног што раде. Својим помагањем хиперпродукције књижевног смећа (обратити пажњу да се ради о смећу а не лошој литератури, о свесној презентацији штетног смећа а не тражења у лошем нечег доброг – дакле, не контродиктујем самога себе) они код садашњих генерација стварају штетни не-укус. Оно, нити један неукус не вреди, може се овде примедбовати, али има неукуса који макар нису штетни. Кад су уметност и књижевност у питању, тим неукусом се уништавају читава покољења, па чак и она још нерођена. Код нас се управо штампа хипер-продуктивно смеће са запада и „друге-србије“ а хипер-продукцијом се назива изворна српска литература. Боље је да не излази ништа, да се забрани све то, макар би се у недостатку нове продукције читали класици. Не, у праву сам, прави назив јесте: продукција. Нисам погрешио. И нисам контрадикторан. Понављам, има разлике између лоше литературе и смећа, између неуспелих покушаја и шунда. Велике!!! Има покушаја, правих и када су промашени. Код неких писаца то је пут, дијалектика, сазревање. Код неких: није! Игор Мандић каже да свако у себи крије само један роман и само је питање када ће га написати... али свако у себи крије и само један лош роман и само је питање кад ће схватити да га не треба написати. Смеће које нам презентују неки уредници неких издавачких кућа, уједно и неки главни српски критичари, а које се углавном увози, није неуспео покушај већ свестан идиотлук који полако, читањем, прелази и на оне који то конзумирају. Јер, то се конзумира, то је роба, лепо упакована и штетна.

Лоша литература која се увек читала више, за разлику од добре коју скоро нико не чита, али то „скоро“ ју је спашавало од пропасти. Ту је разлика о којој говорим када мислим о пропасти српске критике која води до тога да је све тежи пут да дођемо до добре књиге макар једном у десет година (што би био успех за нашу националну културу). Велика дела чита увек мали број људи, у првој генерацији. То је тако, зато постоји висока уметност и управо у томе лежи њена вредност. Добре књиге пишу се за само две стотине читалаца, говорио је Растко Петровић. А, Полан вели: Свако зна да данас постоје две литературе: лоша, која је управо нечитка (а много читана) и добра, коју нико не чита.

Они, неки тамо, кажу ми:

- Али господине, оставите Ви ту причу, чим се те књиге продају значи да су добре и квалитетне!

Ја им одговорим:

- И силиконске певачице турбо-фолка напуне Маракану, што Београдска филхармонија не може, па то не значи да су оне уметнице које се баве правом и квалитетном музиком.

У Хрватској се, по сличној теми, огласио и суд. Али, Хрвати држе до себе. Директорка њиховог Сајма је одбила да уручи награду Киклоп за најчитанију књигу (најпродаванију, али то му дође на исто) старлети Нивес Целзијус. Још је и укинула награду. Суд је сада наложио да се награда ипак мора уручити али је сам чин директорке сачувао достојанство саме награде и хрватске књижевности уопште.

То што се нешто продаје, не значи ништа, ништа не доказује, поготову када је књига у питању, јер књижевност и уметност имају мало чега заједничког са популизмом и широким народним масама (како се некада говорило). Октавио Паз по том питању вели: Бестселер, било да је роман или књига актуелности, јавља се попут метеора; сви желе да га купе, за кратко време потпуно ишчезава. Малобројни су бестселери који успевају надживети свој успех. То нису дела већ трговина... По некад се популарност подудара са изврсношћу дела: Дикенс и Балзак, Бајрон и Виктор Иго, само неколико примера. Међутим, немогуће је заборавити да је књижевна историја запада, нарочито у модерно доба, била и јест књижевност мањине: побуњени писци и критичари постојећег стања, песници и романописци изумитељи нових облика, уметници сматрани херетичким и тешким. Логика тржишта није логика књижевности. Исти тај Октавио је негде анализирао и примерима доказивао да тиражи немају везе са квалитетом и трајношћу. Антологија песама Малармеа, Поезија, 1887. године имала је тираж: четрдесет примерака. Бодлерово Цвеће зла 1857. нешто јаче од хиљаду примерака које нико није хтео да купи све до судске забране. Наиме, најбоља реклама за књигу јесте анатема бачена на њу од стране власти или судска забрана, тада се продају све књиге. 1885. године Витмен лично плаћа штампање своје збирке песама у 790 примерака и на тој књизи, продајом зарађује: нула центи! Елиота на почетку каријере не читају чак ни пријатељи – јер га не разумеју. Додао бих још пар примера: Алан Едгар По је за живота био потпуно непознат. Наша Исидора Секулић је већ као позната списатељица штампала књиге о свом трошку, у тиражима по 300 примерака (нпр. Аналитички тренуци или Записи). Ђузепе Томази ди Лампедуза је написао роман Гепард, 1956. године, и разаслао га разним издавачима али нико није хтео да га објави. Годину дана након његове смрти 1957. године, роман је неко прочитао и у њему препознао врхунско дело важно за италијанску књижевност а писац је постхумно награђен 1959. године великом наградом Стрега Призе. И Итала Свева, једног од највећих италијанских модерних писаца, признали су тек после смрти. За живота се бавио више трговином него писањем. Написао је: Ја сам био прилично образован због два факултета кроз која сам прошао и затим због своје беспослености коју сматрам јако поучном.

Цитираћу Александра Јеркова, мада нерадо, јер је реч о једном од оних који председава жиријима и награђује књиге које је сам уредио, и он је један од оних који руже много-писаније у Србији речима да је у питању паралитерарна болест и духовно растројство – као да су књиге које он уређује много боље а његово политичарење и тезгарење су духовно узвишена стања, али се његове мисли овде поклапају са мојима (што му може само служити на част, и што је доказ да је по нешто у животу и „уб'о“). Каже он: Не сме све нестати, није све исто, није тривијално исто што и уметничко, није писац исто што и забављач, није књижевница исто што и водитељица, нити књиге роба као патике, а књижаре тржнице, нису библиотеке депои а ни банкарске пословнице. Лепо речено, ама, јел' се тако радило, када се већ овако мисли? Јели се тако и раније мислило и радом доказивало? Ми смо као народ иначе богати утицајним појединцима који редовно једно причају, друго раде, а кад мисле, онда мисле о нечем сасвим трећем.

Песници ми дугују мање од граматичара, мада очевидно припадају мојој дружини. Они су слободно племе, како каже пословица, и циљ је целокупне њихове уметности да увесељава лудаке правим лакрдијама и смешним причама... Истој багри припадају и ону који желе да постигну бесмртну славу издавањем књига. Сви су они моји дужници, а нарочито они који шврљају на хартији све саме глупости... Колико је тек срећније у мојој лудости оно моје пискарало. Чим му нешто падне на памет, макар то били његови снови, одмах он то напише, не жртвује ништа сем хартије, јер добро зна да ће му, ако напише какве будалаштине, одобравати велики број људи: све лудаци и незналице. Шта ће вредети критика малог броја људи према супротном мишљењу огромне већине? – проговара кроз уста Лудости Еразмо Ротердамски.

Више није важно у Србији какав ум стоји иза књижевног дела већ колики силикони стоје испред истог. Српска књижевност је естрадизована и политизована. Естрада је паковање, производ који се мора продати у што већој количини како би се зарадило и опстало. Уметност је опстати да би се стварало. Уметности нема кад се опстаје делом. Компромиси са естрадом јесу пораз уметничког од стране баналног. Компромиси, пак, са политиком су још погубнији. Тада уметност постаје средство а не циљ. Тада књижевност постаје убојно оруђе којим се гађа политички противник. Када књижевник стане уз политичара, да га подржи у кампањи или револуцији, онда код политичара и можете наћи нешто људскости и морала,  а код писца ништа ни од једног, ни од другог.

По некад из естраде остане нешто вредно и трајно, додуше. Некад из уметности остане нешто вредно и трајно. У првом случају: случајно, у другом: истински. Углавном, већина створеног, и са једне, и са друге стране брзо се заборави. А заборав је једина права цена једног дела. Време и заборав, или: незаборав!!! Само оно што остане макар и код малог и уског круга људи, али задуго и вечно, имало се рашта стварати. Уметност је неизвесност, књижевност поготову. Бира се стаза стрма, а треба се ходати њоме, не пасти у амбис, писати и јести свакога дана. Кад је зима, треба и крова над главом. Ништа данас нема за џабе осим уметника и његовог статуса у друштву. Ништа нема за џабе осим слободе писца. Право на слободу писац сам бира и ту га нико не може спречити, међутим, остваривост слободе најчешће зависи од спољашњих фактора, од световног окружења, од људи пуних неразумевања. Јер, ако је веровати Малроу стваралаштво није у првом реду фактор усавршавања, него, заправо фактор ремећења дотадашњег реда, а у том реметилачком нагону најчешће се замерите околини, те треба издржати непријатељско окружење.

ЕСТРАДА И „КУЛТУРНИ РАДНИЦИ“...

Естрада и слава коју она доноси јесу за данас, за сада. Уметност је за сутра и вечност. Ретко је када које време разумело генија који је живео и стварао у њему. Ако би се одлично међусобно разумели то би значило да припадају једно другоме али уметник, и писац, никада не припада своме времену и људима који у њему живе. Шта рећи о трагици Кафке, и стотинама других Кафки, који нису имали среће да их макар и после смрти упознају као великане?! Који нису имали среће да неко отвори ковчег неког давно умрлог Стендала?! Време не разуме своје геније-савременике. Неће. Људи хоће своје време за себе а прошло време за велике људе. Када се једнога дана појави код нас наш Гогољ сви ће га попљувати, рече некада Крлежа. Свифт иде и даље па вели: Када се на свету појави прави геније, познаћете га по овом знаку: све будале ће се удружити против њега. Или, још боље, неразумевање генија и савременика дефинисаше Шопенхауер, који вели да је таленат налик стрелцу који погађа мету за друге недостижну, а геније је налик стрелцу који погађа мету за друге невидљиву. То што нешто не видимо није разлог да не мрзимо онога што види, шта више, то је разлог више.

Већина реченог је истина, зато што о садашњем српском уметничком тренутку углавном одлучују они који не схватају, који не разумеју, који не заслужују: они који не виде!. У сваком времену, од када је века и света, лоши људи владају. И док су властодршци по крви, краљеви и цареви, могли и бити добри људи, у демократији добар човек не може владати јер мора бити покварен да би се дочепао власти и моћи. И тако у свим структурама: од шефа смене до председника републике. Тек се по некад предају, веома ретко, кад испред њих стане геније који толико зрачи да му не могу ништа. Али, таквих је мало, у неколико векова тек по један или двоје. Код неких народа у читавој историји нити један.

Сада у Србији свака Месна заједница има свој књижевни конкурс. Скупе се њих неколико, колико да могу стати у један ауто, распишу конкурс од државних пара, они су уједно и жири, и учесници конкурса, и добитници награда. У зависности од афинитета и политичке припадности, у зборник који се обавезно штампа, негде при крају, додају чак и некога кога не познају а чије им се дело допало (по њиховим сумњивим критеријумима). Награде, пак, увек деле међусобно: сад ћу ја теби а после ћеш ти мени. У Удружењу књижевника Србије ништа боља ситуација. Само путују около, неки непознати и неважни аутори, самим својим присуством поручују свету каква нам је књижевност. За њих није добро све оно што не разумеју а не разумеју скоро ништа. Највише воле да приме писце сумњивих достигнућа из дијаспоре, јер они дају прилоге. На сајту Удружења књижевника Србије највише места заузимају приложници, то је довољно, чак и не морају да пишу, те објављују. То удружење је изгубило доста од легитимитета и озбиљности јер су се озбиљнији а живи аутори потпуно повукли и сада тамо таворе неки људи за које нико не зна ни ко су, ни шта су, ни која су им дела. Друга струковна удружења нису ништа боља, још су и гора, јер се баве искључиво политиком и тиме како ће да намакну неку пару из иностранства пљујући по својој земљи и своме народу.

Најжешћи и најгрлатији заговорници либералне економије и европејског капитализма међу такозваним српским „уметницимa“ данас, највише траже пара од државе. За раднике и запослене они пропагирају конкуренцију, тржиште и капитализам, а за себе траже добри стари Титов самоуправни социјализам. Кад радници остану без посла и хлеба, они кажу: „Боже мој, тако треба“. Кад, опет треба да се приштеди па се узму паре које ама баш ништа нису доприносиле уметности, већ су служиле да се пуне џепови владиних и невладиних „уметника“, онда се протестује до неба! Па наравно да треба прво узети од културе кад је народ гладан. Може се са тиме причекати, има већ толико написаних књига и насликаних слика, да пауза ништа неће пореметити, шта више.

Култура и уметност нису исто. За културу су издваја да би такозвани „културни радници“ примали плате и организовали бесмислене манифестације, а уметност је индивидуални чин ствараоца и његова потреба. Какве везе има стварање уметности са дотацијама државе?! Треба укинути све - па почети из почетка. Треба дочекати време када ће се давати уметности а не тражити од исте!!! Мило Ломпар по овом питању вели: Отуд није случајно што је садашњи нараштај интелектуалне елите, однегован у титоизму, један од најсрамотнијих нараштаја у историји српске културе: његово понашање би могло ући у историју као класичан пример темељне људске и интелектуалне неодговорности према било чему што превазилази личне интересе. А садашњу власт управо носе представници тог нараштаја.

Холивуд прави говна, али је најгоре од свега што се та говна некако трансформишу у читаву идеологију а то је већ опасно, рекао је негде Емир Кустурица. Такозвани „културни радници“ (или: радници у култури) поједоше, и буквално и фигуративно, српску културу и уметност. Хиљаде и хиљаде запослених у разним институцијама које се баве „културом“ потроше и то мало новца што би се одвојило за уметност и уметнике. При том, ти људи не поседују ни трунке креативности, нити зрно духовности и ништа не стварају. На руководећим местима у институцијама које се баве културом су партијски апаратчици а по самим институцијама су запослени затечени и старовременски кадрови или новопримљени партијски омладинци. Они, такви, (мало Црњанскових запета), креирају манифестације у стилу „што лошије то боље“, разне „песничке јесени“ и „културна лета“, и то не из неке лоше намере већ једноставно из разлога што не знају за боље. Они-е одвајају књиге по библиотекарским полицама, они-е препоручују школарцима смеће које и сами-е читају (они-е читају много, али све лоше и погрешно). Они-е организују књижевне вечери на којима са дивљењем гледају глуперде које су ту само зарад пар хиљада динара дневница и ничег другог, и ништа друго. Тако се ствара погрешна слика код неупућене младежи шта је и где је књижевност у Србији. Ако они на књижевним вечерима гледају водитељке сумњивих телевизија, бивше старлете, имитаторке Секса и града, или разне полит-пљуваче, партијске писце, младе и старе ревизионисте сваке досадашње вредности у књижевности, негаторе нације и њених вредности и особености, самомрзитеље - како рече Аврамовић,  „друго-србијанце“, и, како, опет, рече Ломпар: самопорицатеље – онда та омладина схвата да тако треба, те да је то добро. Јер их ни у школи не терају више да читају, довољно је да за лектиру скину са интернета сиже књиге и: то је то. Невероватно је да су неке издавачке куће, тих вајних критичара и чланова жирија, почеле да издају скраћене и препричане верзије великих романа а да би олакшали тим будућим креатурама по мери западњачког менталитета и исте духовности.

А, духовност појединца и нације је потребнија од техничког знања истих. Ту је и излаз из кризе о којој говорим. Порази у духу могу се једино у духу надокнадити, написао је Предраг Палавестра. Духовност одваја човека од човека. По томе се разликујемо, те нас има свакаквих. Ново време хоће да направи да сви будемо исти, по мери, по узусима, лаки за употребу, још лакши за манипулације разне врсте. Мит о Европи јесте мит о тупанима који исто мисле, исто раде, исто не раде, то јест, о робовима који немају право на своје мишљење, на револуције, на промене. Таква се и уметност пропагира. У ствари, пропагира се смрт уметности као потенцијално највећег непријатеља будућег тоталитаризма. У том сајбер-апсолутизму где ће контрола људи достићи врхунац, једино ће уметници бити способни и имати унутрашње снаге да се одупру свему томе, (а они који их буду пратили уживајући у њиховој уметности биће њихова војска, али војска добровољаца, па ће бити веома снажна и опасна), својим непристајањем на логику, општа места, обрасце и својом вољом да стварају нешто из маште а не из потребе. Све ће бити регулисано законима и наше је само да те законе спроводимо. Кад се и појави неко ко другачије мисли, макар био и геније који се рађа једном у сто година, спалиће га на неком тргу, ако треба, само да не руши поредак који се ствара. Добро дошао у своју визију Џорџе Орвеле! А колико јуче стари племић из Јасне Пољане учио нас је шта је циљ уметности: Главни циљ уметности – уколико уметност постоји и уколико има циљ – у томе је да прикаже, открије истину о људској души, да саопшти такве тајне какве не могу бити исказане обичним речима. У томе и јесте уметност. Уметност је микроскоп који уметник управља на тајне своје душе, и приказује те тајне, иначе заједничке за све људе. Префињеност и снага уметности су готово увек дијаметрално супротне. Уметност није уживање, утеха или разонода, уметност је нешто велико. Уметност је животни орган човечанства, који преноси сазнање људског разума у осећање.