Ноћ у планини, уз ватру!

 

Пише: Игор Ђурић

Ватра јесте најисконскији спољашњи утицај и осећај код нормалног човека (данас има много ненормалних људи). У ватри, испред себе, човек види васиону, стварање и уништење света. Осети рађање и умирање.

У овој причи, када кажем ватра мислим на огњиште.

У овој причи, говори се само о доброј ватри.

Поред огњишта крај отворене ватре човек седи и општи са својим прецима.

Не говоримо, ми Срби, тек онако, за свој дом: огњиште.

Напустио је своје огњиште!

Умро је бранећи свој кућни праг и своје огњиште!

Свио је породицу око огњишта!

Затрло му се огњиште!

Наши стари су око огњишта седели, кували, грејали се, госте дочекивали.

Јесте, ватра нас је горела и пустошила али нас је и грејала и живе нас одржавала.

Дом, кућа, пећина, логор – све је то огњиште!

Огњиште је спокој!

Устајали смо, тако, зором, да хладом идемо у планину, пут Планинског пута, па онда преко Липља или Крне, право у Трговиште.

Идемо у планину да проведемо неколико дана, пошто деде и бабе више не иду у исту са стоком а родитељи се више не баве земљорадњом. Било је то време када су се људи одрицали земље због дечијег додатка. Зато, већ годинама, чим смо стасали, сваке године по два пута идемо да проведемо неколико дана у некој од напуштених бачија. Било је, ту и тамо, још оних последњих Мохиканаца који су се и даље пели и силазили, на и са планине, сваке године са овцама и говедима.

Упртили смо ранчеве пуне хране, ракије, кафе, и свега онога што ће нам требати у дивљини. Воду нисмо носили, планина се не зове бадава: Мокра Гора.

Успут, док местимично одмарамо, проповедамо планинске легенде, причамо о дивљим зверима и нашим прецима који су се, очи у очи, суочавали са њима. Успут (опет) договарамо се и шта нам ваља чинити уколико се и ми сусретнемо са неком зверком, рецимо мечком са мечићима за коју се говорило да је најопаснија. Касније, кад смо стасали, набавили смо разно оружје па смо причу о одбрани прескакали: подразумевало се.

Рано ујутро, стижемо пред неку од празних бачија, прво седнемо да се одморимо, уз дуван и мученицу, па се уз тај мерак договарамо шта ћемо и како ћемо, чија је шта дужност и ко ће шта радити. Треба очистити бачију, поправити и средити уздигнути лежај, полице, доградити огњиште, донети буковог лишћа које које ће нам служити као душек за спавање, донети воде с кладенца или са Белих Вода. И најважније, припремити довољно сувих дрва да ватре у бачији буде целе ноћи, па на даље (дрва ће се свакога дана обнављати).

Око ватре ћемо се окупити, скувати кафу, испећи ручак, огрејати (угрејати) и причати до касно у ноћ. Попићемо! Певаћемо!

Најважније, та ватра ће нам чувати страх!

Уколико је летње време, треба припремити дуплу количину дрва и за ватру (огњиште) испред бачије око које ћемо седети на деблима и трупцима до глувог доба ноћи. Тада, лети, око поноћи, потпалиће се ватра и у бачији јер су у планини и летње ноћи изузетно хладне.

Уочи Петровдана требају се спремити крупна дрва, дебла, да се направи велика ватра. Та прича је испричана на другом месту мојих сећања.

Најлепши део је онај када се ватра рађа: пуцкетају суве гранчице, па се полако додају све крупније и веће гране, док ватра не ојача да може да свлада и велика дебла.

Седење око ватре је оно што је мене највише вукло да се поново и наново враћам у дивљину. Зими, када је све около завејано, не може се описати осећај сигурности и заштићености који даје ватра која гори у средини и спознаја да имамо довољно дрва за неколико дана. Зими се, ватра пали одмах. Тешко је тада наћи сува дрва па ће се око запаљеног огњишта поређати мокри трупци и гране, који ће се тако сушити и припремати за горење. Кад су дрва влажна онда огањ много дими, некад толико да не видимо једни друге. Срећом те бачије имају добру вентилацију па се нећемо погушити као Шапића говеда (или су то биле Крстића козе?!).

Око тог огњишта ћемо причати своје момачке приче, измишљати сексуалне авантуре, разговарати о животним плановима, договарати се о предстојећем лову, пећи сланину или кобасицу на пруту, приповедати страшне приче о планинским разбојницима, хајдуцима и зулумћарима. Највише би причали, како би ноћ замицала, о крволочним чопорима вукова који нападају торове и не остављају ништа живо иза себе. И заиста, неретко би чули завијање каквог самотњака у даљини, оног који због наше галаме и ватре не би прилазио. Имали смо прилике, додуше, пар пута, и да присуствујемо тим крвавим пировима, у ноћима када се ништа није видело (када се облаци спусте, магла падне и пада киша) вукови би напали тор неког горштака а чобани су управо запаљеним бакљама (дакле: ватром) покушавали да одбране стадо (дуго времена им је то било једино оружје). Ми смо пуцали у ваздух (јер не видиш у шта би пуцао), касније кад смо постали старији и имали чиме, а ујутро би наилазили на трагове покоља. Увече би још више ценили нашу бачију и огњиште у њој.

Ватра ће горети целу ноћ, сваке ноћи. У најгорем случају, ујутро кад устанемо, биће жара па само треба набацити неколико грана и ето опет огња.

Мени су много лепе успомене оне које ме подсећају на то време. Легнеш у кревет од лишћа (тек касније смо набавили простирке и вреће за спавање), дремаш, ватра пуцкета и баца језичке светлости по гредама брвнаре, ти слушаш са пола ува твоје другаре како поред ватре цевче шљивовицу и озбиљно разглабају о разним „важним“ темама (или се просто зајебавају). Неретко ће те изненадити неком несланом шалом али ти се нећеш љутити. Због тога си, најзад, и ту.

Чак и када сви изнемогну и полегају, увек ће неко устати да баци коју цепаницу на ватру, често цвокоћући од зиме и страха, уколико је излазио спорад себе. Рекох, периодично ће се тако задимити да ће бити неиздрживо седети унутра али само на кратко. То су ћуди планинских ваздушних струја и различитог дрвета, на које се мора рачунати.

Наравно, целе ноћи та ватра неће седети беспослена. На њој ћемо кувати, пећи, сушити. Данас нам узимају паре да би нам (као атракцију) скували кафу у жару или испекли месо а ми смо то тада радили као нешто нормално јер другачије нисмо ни могли.

Колико год дана да останемо у планини (ми смо ишли „у њу“ а нисмо се пели „на њу“), одржавање ватре ће бити приоритет број један. Били смо толико посвећени томе да би често иза нас остајало много неискоришћених дрва за ватру (та дрва ће добро доћи ловцима који набасају ту)..

У колиби ватра не треба да буде ни велика ни мала. Не сме да згасне јер ће бити много дима, нити сме да се распојаса па да нас својом снагом отера од ње.

Споља гледано, у мрклом планинском мраку (у коме ћеш видети само звезде ако имаш среће да је ведро), бачија ће изгледати као новогодишња јелка јер ће се кроз њене прореде између греда пробијати светлост од огњишта. Ти прореди су намерно стављени због вентилације, да би млеко опстало и ваздух струјао. Нису наши стари били глупи - само смо ми били глупи да то схватимо.

Већ трошим шесту деценију живота, назире се и крај, а и данас, додуше све ређе и кад ми се укаже прилика да будем поред ватре, увек бивам фасциниран неком небеском снагом коју осетим у себи. То је нешто исконско што се пробуди у мени, неки ген чувара огњишта и пећине, те ловца. Осетим топлоту која ми улива спокој за породицу (чопор) и светлост која нас чува од мрака.

Ватра те натера да се замислиш и да размислиш о смислу и бесмислу у себи, о ономе што осећаш у својим генетским записима, ономе што рудариш из своје и колективне подсвести, о ономе ко си и одакле потичеш, о Богу који је створио све око тебе и искрицама које се управо стварају изводећи арије постанка и нестанка (јер божије стварање никада не престаје и то је Његова највећа моћ). Осећаш, исто такву ватру су гледали и твоји преци, исто им је пуцкетање дрвета звучало.

Уистину, само гледаш опчињен!

Ноћ у бачији, у планини, на две хиљаде метара изнад мора, то је ноћ поред ватре и мириса смоле која гори.

Остао сам давно без властитог дворишта. Прво су ми га отели и запалили а после смо ми то отето продали. Питање је имам ли времена и права за нову авлију. Живим, додуше, лагодно, у стану с парним грејањем, у центру (каквог таквог) града. Ипак, сањам о томе да имам неко своје ћоше где повремено могу наложити своју ватру и седети поред ње.

То је ствар детињства и навика. Ватру смо имали и у шпорету, и зими и лети. Моје детињство је детињство шпорета на дрва и само једне просторије која се греје зими, те летње кујне где се кувало преко целог лета исто тако на таквом старом шпорету на дрва. То детињство носи са собом мирисе и звуке ватре коју производе букове и храстове цепанке.

Моје је детињство и ватра у дворишту, када се пече ракија или топи маст, када се окреће прасе на ражњу или тек само неки роштиљ. Моје сећање и ватра у сушници (пушници) где се суши месо и кобасица.

Ноћ на планини, у бачији, уз ватру, кад си млад и са својим пријатељима, тек заљубљен или већ остављен, уз звуке дивљине који допиру споља – а, шта више треба и шта би више помогло да дечак постане момак а момак човек?

Ватра пуцкета и прича причу о некоме ко је седео поред ње и подстицао је да гори (прича). То је иста она ватра која у нама гори милионима година, јер људи смо и постојимо због воде, светлости и топлоте.

Искрице су као звезде. Жар је као лава из утробе земље. А човек поред ватре је божије чељаде, дете те исте ватре, који је ту да се диви, јер друго и не може у својој немоћи да досегне до својих корена и оног исконског у себи.

Људи су украли ватру од богова. Украли смо је, елем, и мислимо да њоме владамо, а, опет, у заблуди смо. Ватра је и даље остала божанска ствар. Огањ! Дом! Огњиште. Све је то од Бога, јер породица и потомство су у питању и њихова заштита. Морају бити на топлом и светлом док не ојачају. То је опстанак! Морамо сачувати своје пећине! Морамо одржавати ватру у њима!

 Прометеј је крађу ватре платио разапет, својом јетром и неограниченом патњом.  И дан данас орлови кљуцају његову дроб на Кавказу.

Ја крадем ову причу од ватре у бачији, загрејан вискијем у расхлађеном стану, и за разлику од Прометеја, плаћам је само јетром.

БАБЕ И ДЕДЕ у мојим књигама

Пише: Игор Ђурић

                   

                                                  Јована и Данило Ђурић                                                                                                             ЧИТАЈ       :      ИСТОЧКЕ ПРИЧЕ КЛИКОМ ОВДЕ!!!

        
        Баба је обећала да ће ме једном водити у Конџељ и Ђунис, као и у њено родно Мађаре, да видим где је рођена, где су живели њени родитељи, где су се родили она, њена браћа и сестре. Да пробамо да нађемо место где је стајала кућа, негде код насипа неког, близу цркве. Никада не одосмо. Ја сам касније увек то планирао, да у њезино и моје име обавим ту посету али нисам. Нашто? Шта да кажем људима: „Одавде је моја баба и она је ваша рођака“. Какво је време дошло, био би им сумњив. Кога данас брига за претке и изгубљене рођаке? 

Ипак, мене је занимала жалосна судбина моје бабе. Јована је рођена у селу Мађаре, засеок Црна Чука, општина Прокупље, 1903. године у породици Недељка и Живане Костић. Кад је била девојчица од 11 година Србију и њену породицу је задесила страшна катастрофа. Пола фамилије: отац, мајка, братанци и три брата су јој страдали од 1914. до 1918. године. Брат Никола је погинуо на Солунском фронту 1917. године, имао је двоје деце, оба детета су умрла од тифуса. Брат Радоје је нестао без трага у Првом светском рату, неожењен, имао девојку у оближњем Озримцу. Брат Милентије је рањен у Топличком устанку, Бугари га заробили и живог запалили у амбару, био је неожењен. Сестра Крстана је умрла са три године. Мајка Живана и отац Недељко су умрли од тифуса у Првом светском рату. Мајка је добила тифус у Скопљу где је посетила неког од породице у тамошњој војној болници али сам заборавио кога. Заборавио сам и како је успела да стигне до тамо иако ми је баба све то испричала. Већини се и гроб није знао. 
      Породична епопеја бабине породице (можда је прикладнија реч: трагедија) везана је за Први светски рат и Топлички устанак унутар истог. Скоро све што је могла да изгуби: изгубила је. Родитеље, браћу, кућу, завичај. И, то у доба, када се девојчила и корачала ка пунолетству. Тифус, Аустријанци, Бугари, и ко још не, уништили су једну велику и складну породицу. То је била удружена банда која је кидисала на Србију. Нити је прва, нити једина банда која се удруживала против нас.

                                                     Данило Ђурић

Онда су после рата дошли у Метохију, то што је остало од породице: четири брата и она, да потраже бољи живот. Никодин, Богдан, Младен и Ратко стигли су у Исток, преко Жакова. Костићи су од Фундука. Одатле су некада и отишли у Топлички крај. Врло брзо су стали на ноге и обогатили се. Бавили су се углавном трговином вођени вештом руком најстаријег брата Никодина. Јовану су удомили у Ђурића кућу удавши је за Данила, 1921. године. Деда је био радан и поштен. И, из богате куће. Био је то дуговечан и берићетан брак. И успешан - по аршинима времена и поднебља. Баба није волела Метохију. Не знам због чега више: тамошњих Срба или тамошњих Шиптара?! Говорила је: „Није ово Србија, Србија је тамо код мене“. Да се она питала давно би смо ми као породица заждили одатле. За много шта се питала (скоро за све у домаћинству) само за то не. Не би смела ни да помене пред дедом да одемо негде ван вароши.

Костићи су остали без ичега у априлу месецу 1941. године. Да не понављам шта је и како било и ко их је попљачкао и попалио. Једва су живе главе извукли. Ратко се као школован и млад човек прикључио комунистичком покрету и борби против окупатора. На почетку рата су га ухапсили четници Косте Миловановића Пећанца и извели пред стрељачки вод. У задњем тренутку је преживео захваљујући покојном брату Милентију који је у Топличком устанку био саборац Косте Пећанца и у чије име му је Пећанац поклонио живот. После рата је радио као високи поштански службеник, умро је у Нишу 1993. године. Младен се 1941. године задесио у Београду, на погрешном месту и у погрешно време, ухапшен је и интерниран у логор Дахау где је дочекао крај рата. Није се више враћао у Србију. Остатак живота провео је у Енглеској где је и сахрањен седамдесетих година. Тамо је добио кћер којој је породица касније изгубила сваки траг. Богдан је живео и умро у Истоку, часно и поштено стварајући исто такву породицу. Никодин је ослобођење дочекао у Косовској Митровици одакле се упутио у Београд  где је живео до краја живота као угледан човек.
Баба је била једна од ретких жена у Истоку која је знала да прави сапун од свињске коже и соде. Тај сапун је био тражен на далеко а ја се сећам да сам га као пубертетлија користио и да нисам имао проблема са акнама, нити перут у коси.

Читала је књиге  и новине до краја живота и свакодневно.

Баба је умрла 1992. године и сахрањена је у Истоку.
*

Из романа Време злих пастрмки:

- Ништа!!! Под милим богом ништа!!! – викну жена од градитеља камене куће, такорећ у даљем тексту често називана баба створитељ или ствараоц.

Њој је одговарало да се књиге мотају по кући, јер је много и једино она у породици читала, а поготову јој је одговарала испољена деструктивност и агресивност књига у жељи да отерају укућане, раселе кућу и кад се папир добро исуши, давајући пламену снагу својим садржајем и папирусом, изгоре заједно са грађевином коју је она, баба, толико мрзела, мање због ње саме а више због оног ко ју је градио: деде. И додала је:

- То вам је једино вредно по чему ће вас памтити: књиге!!! – беше неумољива.

- А камена кућа?! – увредио се деда и љути прозборио, толико љуто да се и смук испод патоса следио.

- Неће остати ни камен на камену, од ње – рече баба злобно и мирним пророчанским гласом.

- Онда неће бити ни књига! – примети задовољно снаха градитељева и прекорно погледа мужа.

Испод патоса се чуло:

- Неће бити ни мене – али су се сви претварали да то нису чули, по претходном договору, јашта, одлучили су да по овом питању игноришу смука, јер је био острашћен од оног покушаја колекционарског џепног речника да му заузме јазбину. Само климнуше главом и намигнуше једни другима, несвесни да их смук гледа кроз рупу на поду.

- Неће бити нити књига!!! – викну деда још љуће, из свег гласа и унесе се баби у лице.

- Ни мене! – опет се чуло испод патоса.

- Биће књига – рече баба смирено и неуплашено, што толико збуни деду, да се повуче, седе на столицу и спусти своје огромне шаке на колена. Баба, његова жена србијанка, настави:

- Биће књига, дете се зближило са њима, већ их има у себи, ово што ће изгорети су само земни остаци, њихов дух он носи у својој души – и показа на унука од градитеља камене куће.

- Молим те мајко, није време за патетику и филозофирање – рече син њен и отац његов.
      - Ти куш, нико те ништа није питао! Не било ти наручиват' плави ормар са стаклима. Мислиш да ја још тада нисам знала због чега је он донешен у кућу и чему то води – рече баба сину и подгреја му сарму у виновој лози од јуче, што овога забави о јаду, неко време.

              

                                                                                 Јована - Вана Ђурић

*
И деда Данило је имао чудан животни пут. Родио се као посмр'че, два месеца после очеве погибије, 1902. године од оца Милоја и мајке Неде. Годину рођења треба узети са резервом јер се неке чињенице не поклапају али ја ћу се држати онога што му је писало у личној карти. Оца су му убили комшијски Срби, у неком рату породица, источкој варијанти Каполетијевих и Монтекијевих. А, трагедија је била велика. Прво су они, та комшијска породица, тражили девојку из наше куће за неког свог дилбера. Изгледа да су се деца „гледала“ пре тога. Па кад су били одбијени и понижени, они увређени из потаје убију мога прадеду. Ми им редно и како требује: вратимо. Ови, опет, нашег негде за овцама. Трајало је то, богами, неко дуже време. А, онда се ови моји притаје, Радођура (глава породице и поприличан богатун) одреши кесу, потплати шпијуне, плати егзекуторе које појача са нашим момцима, и једне вечери, после дојаве и упада у дојављену кућу, побију људe (калкулисало се после тога вазда бројем убијених) који су се скривали од освете. Онда тела искасапе у комаде и закопају негде код Извора. Без тела није било „случаја“. Али је мајка убијених момака, кажу легенде, после тога сањала место где су закопани и тако су пронађена тела. Тој жени је страдао и муж на робији. 
*
Из романа Време злих пастрмки:
Отац градитеља куће од камена убијен је мимо своје воље, у то нема никакве сумње. Да се он шта питао, никада не би пристао да буде убијен, ни по коју цену. Јер, управо се тада, непосредно пред смрт, премишљао шта га чека у животу, правио је планове да и сам сазида кућу, додуше једну, али га је сан преварио и све је отишло у неповрат преко његовог врата. Бол га је пробудио, додуше: само на кратко. Док му је секира пресуђивала за непочињено недело, јер недела није ни било а најмање непочињених, било је само људског неспоразума и накарадних обичаја времена у којем се све збило, отац градитеља камене куле, није помислио на нерођено дете. Реално, за то није ни имао времена. Само је помислио: шта ме снађе и издахнуо. Последње што је видео, лежећи и смрскане главе, јесте како пас кидише на неког одрпанка са секиром а овај бежи према шуми. Остало што је видео и чуо, о чему је размишљао и говорио, догодило се већ на оном свету, у загробном животу, мада се чини да је правилније рећи: у гробном животу.

                                                                     Гроб убијеног Милоја (ауторов прадеда)

*
Чувена „Источка афера“ потресла је околину и чула се до Стамбола. Радођура је ухапшен, али то у турско доба није значило ништа за онога ко је имао пуно злата и политичких веза. Чак је цео догађај био предмет преписке између Конзулата Србије у Приштини (Спалајковић), истог у Цариграду (Симић) Председника Владе (Пашић), руског конзула (Орлова), Митрополита Рашко-призренскога (Нићифора) и власти у Стамболу. Из Цариграда, а од тамошњег посланства, стиже депеша у којој између осталог пише: „Први од тих сукоба десио се крајем Новембра пр. год. у селу Истоку (Пећској нахији) између тамошњих српских породица... о њему Ви имате извештај од Приштинског Консулата... ППН1050... и из тих извештаја Ви ћете најбоље моћи видети какве је злокобне последице тај сукоб имао за обе завађене куће и по цео Исток...“. А Приштински конзулат Србије пише у Цариград тамошњем конзулату „да се подејствује код турске владе, да се у случају оптуженог Радоја Ђурић и осталих, помилују још пре почетка суђења и ослободе затвора... за разлог својој молби Консулат наводи да би се осудом Радоја Ђурић и његовог друштва упропастиле многе српске породице у селу Истоку, што би била огромна штета за нас...“. И Милан Ракић, тада конзуларни чиновник у Приштини, пише свом пријатељу Јовановићу о томе: „Ево вам још једног примера како се представљају ствари: Арсу Ђурића, из Истока, убила је Вујка из Истока, јер је он, пре неколико месеци, у друштву са Радојем из Истока побио сву мушку чељад, мужа, браћу, децу. Имају акта у Министарству. То консул зна врло добро, па опет видите шта је учинио у данашњем извештају о том убиству“.

Ствар се заташкала парама и националним интересима а мржња временом. Један од предака је убрзо после тога однео је једне ноћи сво породично злато и благо, којег је кажу било поприлично, и закопао на само њему знано место код Извора. Најгоре у свему је што је потом и сам заборавио где је злато сакрио. Убрзо је и умро. Породица је безуспешно трагала за благом које никада није нашла. До данашњих дана би сумњали, кад коме крене боље у породици (широј), да можда није негде ишчачкао и ископао Ђурића благо. Мит о његовим (и: нашим) закопаним дукатима и данас живи а од његовог настајања до данас немали је број оних који су ноћу копали по брдима око Извора и трговали разним мапама.

                                                   Данило Ђурић

Деда Данило је за свог најбољег пријатеља, касније кад је већ био зрео човек, сматрао Петра, који је управо потицао из породице са којом смо се клали и убијали. По томе се види колики је деда био човек.

Када је био млад, деда је киднапован и одведен у Албанију. Тражен је и плаћен откуп за њега. Ко га је киднаповао? – може само да се претпоставља. Јован Цвијић у свом делу ''Балканско полуострво'', на страни 139, пише: ''Најпре се јаве арнаутске чете, које одводе децу и људе и уцењују их; Вероватно је потказан (типован) од комшија, јер није баш случајно отето дете горе у планини и то из богате породице. Говорио је, касније, кад би се присетио тога, да су тамо добро поступали са њим. Али, није много волео да прича о томе. Као ни о свом сусрету са мечком, много година касније. (У ствари, деда није волео да прича ни о чему). Његова мајка је сво време трајања кризе око отмице провела седећи на столици са повезом преко очију скоро без хране и воде. Тражени новац је плаћен а деда здраво враћен. Пошто је остао јединац, због преране смрти свога оца, наследио је поприлично имање. 
*

                                                                                                      Неда Ђурић (рођена Гојковић), ауторова прабаба

      Из романа Време злих пастрмки:

Унук је, наравно, очекивао додатна објашњења али њих није било и ако је сан потрајао а деда видно расположен за причу говорио о томе како је као дечак био отет и како су морали за њега платити једну целу ногу тежине забитовог коња златних лира. Отели га зли арбанаси, не зна се по чијем типовању, држали га тридесетичетиридана у неким катунима, где се играо са децом и пио млека и где га је једна нероткиња гркиња, отета ко зна кад, молила да је посвоји и за мајку призна, како не би морала сваке вечери да слуша како њен муж отимач облеже другу и млађу жену. Деда није пристао, чекао је да се плати откуп, па да се врати својој мајци јер му је поручено да од онога дана кад је отет она седи на сред собе са марамом преко очију и ништа не једе, само по мало воде пије. И заиста, кад се пребројаше турске лире и дечака преко проклетија вратише кући, он затече мајку како се на сред собе марамом затворених очију клати лево десно у неком трагичном и хипнотичном ритму. Питала га је из мрака пре него се огласио:

- Јеси ли видео оца?

- Био сам отет а не убијен, мајко – рече нестрпљиво деда јер су напољу чекала деца да им прича како је било на путовању.

- Исто је то сине, зар твој отац није отет мени?!

- Што не скинеш мараму са очију и прогледаш, ево, вратио сам се, нема више потребе за тим? – питао је градитељ мајку.
      - Све се надам да ће се и он вратити, кад су се већ овце вратиле онога дана.

*

                                              Данило Ђурић (први слева)

(Небојша Стамболија,''Извештај о стању у Косовској Митровици и околини априла1944.'':„Војни гарнизон у КМ је један од јачих на подручју Треће армијске области. Пре рата у њему је био смештен 24. пешадијски пук Ибарске дивизије, а постојала је и Команда војног округа која је била надлежна за срезове косовско-митровачки, дренички, источки, пећки, дежевски, штавички и рожајски. У КМ је још постојало артиљеријско складиште и ваздухопловна база. Почетак рата је Ибарску дивизију (коју су сачињавали обвезници из горе поменутих срезова) затекао у близини Скопља“.).Ту је био и мој деда Данило.

У време почетка Другог светског рата и окупације деда је био мобилисан и био стациониран у Косовској Митровици. Баба је отишла у Митровицу да га посети па су заједно отишли да се сликају. Та нам је слика данас драга успомена. Кад стигоше Немци деда бива ухапшен и интерниран у Скопље али је некако успео да утекне са неким Шиптаром који му је спасио главу док су се враћали кроз Дреницу. Средином војне је утекао у Топлицу и ту је сачекао крај рата радећи код неког кројача као шегрт. Никада нам није говорио како је успео да побегне од војске и поновне мобилизације али је дуго времена после рата крио на тавану неке одевне предмете, једну сабљу и папире. Никада нам није ни сашио ништа, тако да је и прича о шегртовању остала непроверена и морали смо да му верујемо на реч. 

Комунисти га нису много малтретирали кад се вратио. Нису, како су знали друге да малтретирају. Али су му узели виноград и „кулачки вишак“ хектара најбоље земље. Од тада, до своје смрти, посветио се земљорадњи и окућници строго гледајући своја посла. Био је цењен у заједници као човек до чије се речи држало али је он био веома шкрт на речима. Оставио је иза себе неколико кућа и плацева на најбољим местима у граду. Када је одведен у скопску болницу одбио је да се оперише иако је имао реалних изгледа да се извуче. Није хтео да „га режу“. Деда је отишао тихо, баш онако како је и живео.

                                          Данило Ђурић (први слева)

Једном се срео са мечком, лицем у лице, док се враћао са планине терајући натоварено магаре дрвима. Причао је да је избила иза неке окуке право пред магаре. Деда је био свега метар-два иза. Само се спустио на камен и рекао јој: „Иди ти својим путем, а ја ћу: својим“. Мечка је поћутала двадесетак секунди, окренула се и отишла својим путем. Чини се, причали су људи, да је од тада постао још затворенији у себе - и онако већ затворен.
*
Из романа Време злих пастрмки:

Какви, такви, какви су били, ипак, деда их је волео. Морао је. Заклео се још као беба, кад је сам остао без оца, кад је смук кидисао на бешику, кад га је онај турчин даривао лажним новцем, кад је био краден, отет па враћен, кад је ћутао, кад је са мечком разговарао, кад је од смрти утекао тако што га је неки иноверник и разнијезичник од арбанаса спасио – заклео се да потомке мора волети јер нема друге и нема ко други.

- Чујем, ипак, да ни ти ниси без немуштих моћи. Веле да си са мечком причао – прекиде га у мислима загробни комшија, у намери да промени тему и врати се на свој терен интересовања и истраживања, баш је писао главу о могућностима људи да разговарају и са другим животињама осим са змијама.

- Није била мечка већ медвед, и нисмо разговарали него сам ја говорио а он је слушао – рече деда градитељ и показа у траговима некадашње шкртарење у речима.

- Шта си му рек'о?

- Иди ти својим а ја ћу својим путем.

- И?

- Послуша ме зверка.
     Из другог гроба се чуло шкрипање пера о хартију.

*

Био је цењен у породици и у месту. Ретко је интервенисао али кад је одлучио нешто да уради мало му је ко приговарао. Тада би се показала његова прека нарав. Једном је једног рођака ошамарио пред стотину људи, терајући га да оде кући а не да се коцка. Овај не само да се није бунио већ је пожурио да не добије још. Говорио је после тај рођак: „Добро је кад ме не довати са мачугом“ Други пут је, код другог рођака, чији је пас био много опасан и нападао комшилук, људи нису могли да убеде тог човека да склони пса па су молили деду да помогне а он је учинио следеће: деда је на поводац повео свог пса, отишао у двориште рођака и убио његовог пса, на његово место везао је свог. Да је било ко други то учинио тај човек би га сигурно убио. Деди није рекао ништа: био је љут неко време али је ћутао.

Деда Данило је марви (стоци) увек издавао команде на немачком („цурик“, „zuruk“) а псовао је (мада ретко и опет највише ту марву) искључиво на шиптарском, шаљивџије кажу: да га баба не би разумела. Користио је доста турцизама кад оће неког да нагрди или да покаже лоше стање нечега (кијамет, фукара, кисмет, батал, тангал), као и цео тај крај, а српски је користио у нормалном разговору а пошто је мало причао ништа више од горе поменутих језика.

Деда је, за живота, волео да сакупља разну гвожђурију. Све што је било од метала чинило му се као нешто што ће једнога дана затребати. Вероватно је таквих материјала фалило у његовом детињству и младости, па је он понео у себи: ту потребу. Направио је једну оставу, шупу од дрвета, у којој је држао алат и која му је служила као радионица. У тој бараци је деда чувао свој стари и нови алат, разни прибор и опрему, пољопривредна помагала. Али је временом ту почео слаже и набацује и сво оно гвожђе које је налазио и скупљао где год би стигао. Мало по мало, попуњавала се та шупа, гвожђа је бивало све више и више: делови од запрега и аутомобила, прстени од буради и каца, фелне, блокови мотора, разне шипке, штангле, поломљени пајсери, искривљене ћускије, шрафови, ексери, лонци, чивије, оштећени алат, разне жице, сајле, осовине, амортизери, канте, исечена бурад, саобраћајни знаци и хиљаде других разних ситница од разних метала и легура за које се поуздано није могло рећи: шта су и до чега су. Временом, више није могло да се уђе у ту брвнару и једино је деда могао тамо да се снађе. Није волео да му се, ми: деца, вртимо око те оставе па је неко време испред шупе држао везаног пса. За све то је претпоставио да ће некада ваљати, и он је врло често знао да искористи по неки комад из своје колекције за који се чинило да је потпуно непотребан. 

                                            Порушени споменици Јоване и Данила Ђурић у Истоку

Деда ми је стално говорио: „Налетећеш ти на рутав нос!!!“. И, био је потпуно у праву. Није ме мазио као баба што је, јер је схватао да сам једна најобичнија ленчуга – а то је за домаћина човека била најтежа дисквалификација.

Умро је 1981. године у Скопљу а сахрањен је у Истоку.

           

                                          Слева на десно: Станоје, Грана, Младен; седе: Јована - Ванка, Даница и Трајко

Ретко помињем бабу и деду по мајци: баба Ванку - Јовану (рођена Бојић) и деда Трајка. Мајка ми је од Пешића. Нема неког другог и већег разлога осим чињенице да нисмо живели заједно (као са овим првим), тако да је било логично да будемо мање везани. Далеко од ока - далеко и од срца. Мада није било баш тако: волели су они нас баш онолико колико је било потребно. Затим, носили смо различита презимена и нормално је било да они више пажње посвете деци својих синова.
Пешићи су од Бјелопавлића. Можда су и они од Кадића. После убиства књаза Данила, селе се према Метохији. Једни остају у Истоку, други одлазе према Клини. Светозар Стијовић у Ономастици средишњег дела Метохијског Подгора, пише: „Пешић, тринаест кућа. Дошли некада давно из Црне Горе. Заједно су у Метохију дошла два брата: један у Исток, други у Клину. Са онима у Клини се сматрају рођацима. Слава Свети Никола. Информатор Радисав Пешић“.

Деда Трајко је био добар човек. Не кажем то зато што је био мој деда већ зато што је то неоспорна чињеница. Поштено је живео и радио. Тешко се сналазио у времену у коме је егзистирао. Држао је стоку, зидао, радио имање, излазио у планину. Кажу да је знао да хвата живе змије и да разговара са њима. Људи су га звали кад би у кућама и шупама проналазили змије, углавном смукове којих је било много у мом родном крају. Деда их никада није убијао, кажу, да би се прво са њима нешто домунђавао, после би их узимао у руке и износио напоље где би их пуштао. По некад би, опет кажу, само неком смуку рецнуо крај репа тек да га распозна кад се поново сретну и да докаже људима да је то њихова домаћа змија, чуваркућа, за коју се сматрало да је има свака метохијска кућа.
*
Из романа Време злих пастрмки:

Деда један други и будући, други човек, други касније деда, јер свако мора имати најмање двојицу деда и две бабе, иначе нешто није рочно, који није градио куће и ако је био бољи мајстор грађевинар од првог деде, али није био градитељ, јер то није занимање већ титула, знао је да прича са змијама. Откуда му тај дар, осим од бога, није било могуће другачије објаснити. Велик дар који он никада није до краја искористио како је могао.  Могао је бити најмоћнији човек колико допире равница и колико досеже планина. Други би направио змијску војску па би господарио около. Не, он је био скроман човек, дете природе, па је зато и поштовао исту.

Кад би когод имао проблема са гмизавцима разних врста, а вазда их је било, такав крај био, позвали би другог деду, не зато што су поштовали змијски живот већ зато што су се плашили. Он би дошао, пришао мрачном и неприступачном ћошку где би гмаз био сатеран и онда би му се на њиховом, змијском језику, обраћао. Мало би попричали, после тога би змија плашљиво провирила и полако изашла на чистину. Тада би је други деда узимао у руке, нежно миловао и немуштим речима смиривао, поздравио би се са укућанима и однео зверку на неко сигурно место, те пуштао. Неретко би рекао онима који су га позвали:

- До вечери, овај вам се враћа – показујући на смука, док је отровнице саветовао да оду што даље јер их се људи плаше и убијају их, а шта ће им све то?!
      Новац, нити било какве дарове осим цигар-дувана, други деда није узимао за услуге које је пружао. Други деда је био миран човек, благ у кући, смеран на улици, и једино није говорио са људима за које је чуо да су убили змију. Давао им је то до знања а они су га се плашили. Говорило се да може да ти пошаље змију убицу, кад год му се прохте. Елем, на позив свог пријатеља, јер је други деда дао ћерку за сина првог деде градитеља, дошао је код прикана да види шта да се ради са смуком. То је било непосредно пре договора између људи и бесмртног змаја. Чим је дошао и пришао рупи, прозборио је неколико речи на змијском стандардизованом језику и удаљио се од зида. Овог смука није више хтео да ваби, нити да са њим разговара, и ако су га молили људи, такорећ' пријатељи, такорећи род његов, јер ће унуци носити измешану крв двојице дедова, и ако, још нерођени.

*

Сећам га се као кроз маглу, био сам мали кад је умро, највише по његовим доласцима код нас да гледа телевизор. Дошао би, углавном зими, увече са фењером, седео би до касно са оцем, много је пушио али је слабо пио. Ја бих „јуришао“ на фењер, мајка га склањала од мене све до времена кад би деда кренуо кући. Тада би га упалио, светлост би се пробијала кроз његова загарављена стакла, и отишао у ноћ.

Одлазио је лети у планину, тамо напасао стоку, скупљао смок, па би се у касну јесен враћао са пуним чабрицама. Део тога би запао и нама. Има је једног љутог пса, који је био везан испод коша и звао се Леси. Деца су већ увелико ишла у школу па је неко кумовао по истоименом литералном псећем јунаку. Неки тврде да се, можда, звао: Лаки. Или је то био други пас?!

Баба Ванка га је добрано надживела али је после смрти домаћина тешко живела. Имање није могла сама да ради а слабо је имао ко да јој помогне. Сви су отишли на своје стране и живели своје животе. Онда ју је задесила болест, шлогирала се и дуго времена боловала скоро непокретна и одузетог језика. Пошто је и као здрава збрзано причала тек је после болести нисмо ништа разумели. Кад је умрла, полицијски час је био на снази а на дворењу је од срчаног напада умро један рођак.

Са очевим родитељима сам се виђао сваки дан, живео сам код њих, одрастао ту на њихову очиглед. Са мајчиним родитељима сам се виђао спорадично, деда је умро кад сам био мали. Испред њихове куће, под самим прозором и до терасе, постојала је, тада већ стара, винова лоза. Слађег грожђа нисам јео у животу. Увек је рађала. Иза куће је била једна јабука, колачара, са огромним и слатким плодовима. Кад би јабуку одвојио на пола пресијавао би се шећер у њој. Са чесме је увек текла хладна вода, из штале се осећао воњ карактеристичан за сеоско домаћинство. У кући је постојала једна просторија коју смо звали „бачија“, са направљеним хладником а који је лети боље хладио од сваког тадашњег фрижидера, и са огњиштем које се ни по чему није разликовало од данашњих камина осим што је било функционално: могло је да угреје и могло је да се на њему кува, у, на менгелама закаченом, лонцу. У суседној просторији је био насложен дедин алат, бурад са ракијом, џакови са житом и брашном, воће. Обешено месо се сушило. Ту су биле и наћве, разне дрвене и бакарне посуде, каце са сиром, вреће са орасима. Нису нам дозвољавали да се туда баш много вртимо.

                                                           Трајко Пешић

Деда је волео да зида и гради, људи су тврдили да није био лош мајстор. Животни сан му је био да добије пензију: било какву и било колико, али му се тај сан није остварио. 

Његову кућу, са окућницом, сада сањам скоро свако вече. Сва путовања у Исток, у сновима, заврше се тамо. Кућу где сам рођен и где сам живео сањам веома ретко. Бабину и дедину кућу где сам проводио највише времена скоро никад. А, кућу у Пешића мали, деда Трајкову и баба Ванкину, сањам скоро свако вече.
*
Из романа Време злих пастрмки:

Тих дана су више него иначе насртали на гробље које више ни њихови потомци нису чували, па и ако је бабин гроб некако по страни одолевао све време, пронађоше га зликовци и поломише споменик. Оборише га, па газише по њему, скакајући као мајмуни, што у неку руку и јесу били, ако прихватимо дарвинову теорију еволуције. Елем, поломише јој споменик, а деда, њен супруг и зашитник, ни прстом није мрднуо да је одбрани. Није ни могао да мрдне, руку на срце, мртав је и из гроба може да устане само кроз сан других, али га то није оправдавало код бабе која га иначе и кроз живот није никада у потпуности разумела. Шта више, као да је једва дочекала да и њој поломе споменик па да има разлога да га оптужује и досађује му.

Кад су њему, одмах на почетку, срушили споменик, јер су кидисали да се прво разрачунају са добрим домаћинима, рачунајући да ће то другима бити више него довољна опомена, она, баба, није се нарочито потресла. Није се потрудила да му пружи речи утехе, сумња се због љубоморе, јер је дедин споменик био лепши и већи. Наиме, у тим крајевима нису се правиле заједничке споменице и супружници се нису заједно сахрањивали јер се сматрало да није рочно и да је срамота да мушко и женско леже једно поред другога, макар се радило и о вечном починку. Па се тако потрефило да је деда градитељ био довољно паметан те је умро мало после највећег сина наших народа и народности, у неко боље време, додуше пред сам почетак разних економских и других криза, а баба ствараоц у најгоре време, онда кад је инфлација јела све пред собом а за један споменик је требало спремити четрдесетидваџакапара и то само по курсу од осам сати ујутро.

Ипак, деда је био свестан и признавао је да је бабин споменик прилично лошијег квалитета и био је веома љут на своје потомке. Он није разумео те проблеме око инфлације, најзад, што би се њега то тицало, он потомцима није остављао безвредне папире већ куће од камена, њиве од земље и ливаде од траве. Ако су и појели овце и подавили краве, а оно, могло је да падне макар једно њивче за бабин споменик.

- Лако су га сломили, лош је камен – јадао се пријатељу, гласније говорећи у нади да ће га чути баба и да ће некако изгладити љутњу.

- Лоши су људи а камен је сасвим солидан, можда је по квалитету на граници али естетски ми се свиђа – сад је и други деда стао на страну прикана и покушавао да одобровољи прију, пеглајући кикс који је тек требало да направи и којег још није био свестан.

- То што си рекао је опште место и као сва таква места: жива истина. Али, што је најгоре, то уопште нису били људи, углавном су деца ломила, неки још ни за школу нису стасали. Бринуо сам се да некоме камен не падне на главу па да га убије. Да постанемо убице ни криви ни дужни и већ мртви.

Други деда се на ове речи прекрсти. Зашкрипаше кости, и деца која су управо ломила споменик од друге бабе и жене другога деде који се управо крстио, од шкрипе која се зачу због зарђалих костију које се давно нису крстиле разбежаше се на све стране. Учини прикан прикану медвеђу услугу. Мало подаље, из створитељкиног гроба чуле су се речи прекора:

- Видиш да може, кад се 'оће и сме!
      Из градитељевог гроба се зачу масна псовка али се није знало коме је тачно упућена. Нико није имао воље ни да проверава, па тишина покри гробље и ушушка га за починак и мало мира, док се зла деца не врате да се играју ломећи. 

                                               Трајко Пешић, први сдесна

                                                    Срушен споменик Јоване и Трајка Пешић у Истоку