ВИРУС ЈУГОСЛОВЕНСТВА У СРПСКОМ НАЦИОНАЛНОМ АНТИТЕЛУ!

 

Пише: Игор Ђурић

Бити Југословен значи бити антисрбин. Тако су постављене ствари на самим почецима стварања југословенске (јужнословенске) идеје, у почетку латински потуљено и скривено а онда очигледно и императивно (Дрезденски конгрес).

Југословен презире православље и ћирилицу. Ако баш и не презире, а, оно, не прихвата их за своје, иако је Србин и православац. У ствари, то су предуслови без којих он нема право на југословенство. Југословен има оправдања и разумевања за све осим за Србе.

Југословена, данас, има највише у Србији, поготово у Београду и Војводини. Што декларисаних, што притајених (којих има много више од ових првих). Тако је било и у прошлости. У осталим деловима СФРЈ их нема (ако их има то су углавном опет Срби), јер их, опет углавном, није ни било искрених, осим по сили, нужди и лицемерју.

Југословенска идеологија има у нас јаке корене и зато што је Београд био административни центар Југославије па је много људи долазило на разне важне позиције и ту остајало са својим потомцима. Поред тога, Београд је увек раширених руку дочекивао све људе који су у њега долазили, без обзира на веру и нацију, али му се то углавном враћало и враћа лоше.

Према попису из 2021. године у Хрватској су се 942 особе изјасниле као Југословени. У Србији, по попису из 2022. године, било је 27.143 Југословена (али су добро распоређени). Оно што је болно за Србију и што говори у прилог мојој тези да није важно да ли се изјашњаваш као Југословен већ да ли се тако осећаш, јесте чињеница да је скоро пола милиона људи, на последњем попису, одбило  да се изјасни о националној припадности (136.198 се није изјаснило; 322.013 непознато; 11.929 се изјаснило према регионалној припадности: Војвођани, Шумадинци, итд. - све је то југословенска матрица). Обзиром да су се националне мањине уредно изјашњавале да би их било што више, у овој бројци од пола милиона треба тражити идеолошке Југословене у Срба.

Данас у Босни, тој „колевки југословенства“ има око 2000 Југословена. 1981. године их је било 333.468. Те 1981. године у Словенији је било 25.615 Југословена (углавном гастарбајтери) а у Србији 441.941., у Хрватској 379.057 (колико је било Срба међу њима?!).

1948. године, у Југославији је Срба било око 42% а Југословена уопште није било. По попису 1981. године било је око милион и двеста хиљада Југословена.  Где је, деведесетих година, било тих милион и кусур људи да бране Југославију?!

Југословени у Србији, данас, јесу Срби али они из Друге Србије. Они који нису Срби, у Србији, не изјашњавају се као Југословени. Они чувају свој идентитет зарад добрих обичаја националних мањина.

Када Југословену из Србије разбију аутомобил на сплитској Риви (зато што је Србин) онда Југословен има разумевања и вели да је то индивидуални примитивизам и фрустрација из рата. Употребу ћирилице, пак, у Србији, такав исти сматра фашизмом и колективним лудилом.

Југословени мисле да је Северинин порнић уметничко ремек дело, док за Дару из Јасеновца тврде да је у питању српска пропаганда. За Југословена поменути Јасеновац није ни постојао док је Сребреница највећи геноцид у историји човечанства.

Југословенство је највећи проблем српског националног идентитета. Југословен је свестан свог неприродног стања негације свог порекла. Он је као хомосексуалац који живи са женом и има децу (а у себи схвата да нешто није у реду са тим концептом). Али, Југословен је мазохиста! Он мрзи Србију али не жели да оде из ње јер су само још у Србији Југословени добродошли.

Да су се Југословени питали Косово и Метохија би још 1945. године били део Велике Албаније. Не би се њима Ђоковић крстио пре и после меча, да могу да му забране. Химна не би била Боже правде већ Хеј Словени! Да они шта могу: Војводина би, најмање, била република, а „маљо је и то“ (што би реко Тита).

Југословену је лако да заузме став – то је увек антисрпска позиција.

Југословени пуне хале по Београду, када дођу да певају овејани антисрби из региона. Југословени организују геј параде и мирдите фестивале.

На Сајму књига у Београду једино се српски писци осећају као странци (а ћирилица ко крме у Техерану).

Југословен увек навија за Хрватску, док прави Србин звездаш неће навијати чак ни за Партизан. Додуше, Партизан је и даље Југословенско спортско друштво! 

Југословен ужива у далматинском ћакулању а подсмева се пироћанском зборењу. Крлежа је и мртав добродошао у Београд, Геџа Добрица Ћосић је ратни злочинац и пискарало (по њима).

Његош, Андрић, Селимовић, Кустурица, Попа, и многи други, хтели су да буду Срби а српски Југословен то не жели да буде.

Живео Тито!

Доле Немањићи!

Живео Кардељ!

Доле Карађорђевићи!

Бог не постоји, осим онај католички, мухамедански и будистички!

Е, сад, има нешто што јебе наше кокошке а није петао: Словенци тврде да су Германи (читај: аустроугарски коњушари), Хрвати, Албанци и Шиптари да су Илири, Македонци су жељом подељени између Татара и старих Грка, Црногорци би волели да су Хрвати, а једино неки Срби хоће да буду Југословени (не чак ни Јужни Словени). Сад, постоји и теза, да ових других (набројаних) не би ни било да Срби кроз историју нису мењали веру за вечеру и нацију за дегустацију. Те би, по тој логици, Југословени били последњи у историјском низу конвертита.

Универзитети, медији, издавачке куће, културне институције, уметничка удружења и политичке партије – то су легла југословенства у Србији. Све то надгледају невладине организације које раде за стране и „ција снајка“. Европска унија и Америка досољавају со на живу рану: у неким ратовима Срби су им се редно најебали мајке, а Југословени никад и ич.

Неко ће приметити, с правом, да ови редови о Југословенима као да говоре о ауто-шовинистима и друго-србијанцима?! То је истина! То је једно исто, ма како се звало: Југословени су другосрбијанци (звали се овако или онако; југословенство у овом тексту је већином узето као парадигма)!

Наравно, сви ми који смо рођени у СФРЈ помало смо југоносталгичари. То је због тога што смо у то време били млади, а кад је човек млад онда му је све лепо. Поготово кад је, успут, још индоктриниран и заведен. Та земља, поред свих мана, имала је добру музику, кинематографију, књижевност, спорт, туризам, индустрију, понекад и: стандард. Имала је своје добре стране! И то није упитно, ја и сам, сада, слушам музику моје младости и читам књиге штампане у Загребу и Сарајеву, (па се и присетим како сам карао од Вардара па до Триглава, на радним акцијама, летовањима и караванима братства и јединства), али то чиним као Србин (и као мушкарац) а не као Југословен (или припадник ЛГБТ), томе приступам као делу туђе културе (и својих сећања) а не свог националног идентитета, јер то буди у мени успомене кад сам почињао да се занимам за уметност, спорт и жене, и кад су данас „буђења“ све тежа. Али: та земља, ма каква била, више не постоји и учинила је својим постојањем и идеологијом да останем без свог завичаја! Имам, дакле, и личних разлога. Растао сам уз очеве и мајчине родитеље, никада нисам чуо од баба и деда реч Југословен. Покојни отац је избегавао реч Србин (до деведесетих година).

Југославија није била добра зато што је била лажна и зато што се у крви породила (1914-1918), у крви постала пунолетна (1941-1945), и у крви се угушила (1991-1999). Треба ли уопште наглашавати да је горе поменута крв била углавном српска?! Бити Југословен значи прихватити пропаганду и ревизију историје наших непријатеља.

Сви ти народи који су ушли са нама у заједничку државу (да би се обрели на страни победника и створили државе које никада нису имали) чекали су са ножем скривеним иза леђа, да нам га фикну чим им се укаже прилика. Али, тај нож нису добијали по слабинама Југословени него Срби.

Данашњи типичан Југословен је „европејац“, он мрзи Русију и навија за Украјину. Као и код Руса, добар део Срба има тај мазохистички порив националне самодеструкције и склоност као ауто-шовинизму. Тај се налази у апсурдном положају: сматра да се требамо манути прошлости и гледати у будућност, где вера и нација нису важне, језик поготово, али се сам изјашњава као део крваве прошлости, и то блиске.

Једино још код нас Срба, Југословен може да живи од новца српских пореских обвезника а да притом јавно и жестоко наступа против Срба и Србије. Наш хлеб једе а туђу бригу брине! Тај не иде данас у Приштину са југословенском заставом већ албанску заставу развија у Београду!

Југословен ће увек иступати са тезама да су њему сви људи исти, да није битно ко је какве вере и нације, важно је да је добар човек, и, да су Срби криви за све што се догађа у Србији, региону и свету. Мада, ту и тамо, нађе се понеки Србин који није лош. Најбољи Србин, по њима, је мртав Србин.

Поштујем ја све који говоре да нису битне вера и нација већ какав је ко човек! Само, ја у рову и на фронту, кад сам бранио Србију, нисам био, раме уз раме, са добрим или лошим људима већ са добрим и лошим Србима. Верујем, искрено, да су добри људи они који прво воле своју земљу и свој народ, па тек онда и све друге. Исто је и са породицом!

Сама чињеница да неко пише ћирилицом и припада Српској православној цркви, довољна је да се томе прилепи етикета националисте и фашисте. На Београдском универзитету данас раде професори који јавно иступају против ћирилице и Српске православне цркве. Ми ни сада не смемо да нашу војску називамо „српском“. О пошти, железници, електродистрибуцији, са префиксом „српска“ не смемо ни да помислимо. Ено га Југословенско драмско позориште: пичи ли пичи.

Југословени су нама Србима чак и смрт отели. За време СФРЈ учили смо историју да је за време Другог светског рата погинуло на стотине хиљада Југословена, иако су то били углавном Срби.

Југословенство у својој суштини није политичко, идеолошко или национално питање. То је чисто конвертитство. Код свих осталих кетманског типа, код Срба искрено и без резерве. Рек'о би Цвијић: рајински одано!

Многи југословенство поистовећују са комунизмом, зато што је тада југословенско антисрпство достигло врхунац. Југословенство је много старија работа у Срба, од времена комунистичког вакта, и оно вуче корене још од Гарашанина, па преко Марковића и Туцовића, младобосанаца, преко Скерлића, па на даље. Па нама је и Дража Михаиловић био Југословен (Југословенска војска у отаџбини).

Црна рука је била југословенска организација. Они су себе називали југословенским националистима! Апис Димитријевић Драгутин, пре него ће бити стрељан у Солуну 1917. године, узвикује: „Живела Велика Србија! Живела Југославија!“. Југославија се, у Великом рату, стварала тако што су се Хрвати, Словенци, Бошњаци и остали борили на страни српских непријатеља и против Срба! А Срби се борили за њихово ослобођење и уједињење?!

Југословени (читај: комунисти) су се хвалили да је Његош први употребио реч Југославија (у једном писму из 1849. године).

Франтишек Зах је био панслависта. Његов План словенске политике Србије само по наслову говори сам за себе. То је био план за ослобођење и уједињење Јужних Словена. Гарашанин је за своје Начертаније искористио 90% тог текста. А, Зах је био човек Адама Чарторијског.

Код већине српских политичара 19. и 20 века (руку на срце и право збори а криво стој), Велика Србија је уистину значила: Југославија. И, Југославија је за Србе имала смисла само ако би била Велика Србија. Погрешно је било што су се у коло ухватили са европским и латинским преварантима а трагично што се у Русији догодила револуција 1917. године.

Никола Пашић је сматрао да Југославија има смисла само под српском доминацијом. Али и Нишка и Крфска декларација су били документи који су говорили о нужности ослобођења и уједињења Јужних Словена, јер Срби су већ били слободни и имали своју државу, иако под окупацијом, па није било потребе да је поново стварају.

Александар Карађорђевић је, погрешно, мислио да уколико буде краљ Југославије, то ће по аутоматизму значити да је ујединио све Србе у једној држави. Ту своју заблуду је платио главом.

Преварени и превеслани, уместо доминације Срба у Југославији, добили смо пројекат: Слаба Србија -  јака Југославија!

Југословенство о којем су маштали Срби у 19. и почетком 20. века Крлежа је подругљиво називао: Видовданско Југословенство. И био је у праву, јер, Хрвати су своје југословенство извлачили из Илирског покрета које није баш имало неке везе са Србима и Словенима.

Елем, како било да било, после распада Југославије, нама Србима је остало у аманет југословенство (са својим отровним деловањем), Кућа цвећа (како рече Бећковић) и врло мало сећања на све жртве које су пале за заблуду звану: Југославија! За мерила данашње западне идеологије (којој припада и југословенска идеологија), бити Србин, православац, белац и породични човек – значи бити на листи за одстрел! 

СРБИ И РАСПАД СФРЈ

Пише: Игор Ђурић

13. август 2019. године

Став, како смо ми Срби, и наша држава Србија, изашли из невоља деведесетих као највећи губитници, јесте: замена теза. Чак се може са правом поставити питање о некаквој теорији завере, али у корист Срба и Србије, макар подједнако колико и у корист других. Оно за шта ми нисмо били кадри и способни да урадимо, други су нам омогућили и учинили. Ми смо се, додуше, борили колико смо могли да до тога не дође. Не сви, али један значајан део, свакако. Став да „Срби добијају у рату а губе у миру“ донекле се доказао као тачан. Овога пута смо, губећи у рату по нешто добили у миру. Пре свега независност, у коју су нас, готово, на силу натерали.

Југославија је била другачије замишљена у главама поборника њенога стварања. Свако је ту имао своје рачунице. Карађорђевићи су сматрали да стварају велику краљевину, на чијем ће челу бити они и где ће Срби бити водећи народ. Пашић није сматрао да ствара Југославију већ да се покрајине из распале Аустроугарске монархије уједињују са Србијом, под Србијом. Супило, Мештровић и Трумбић, су спасавали, шта се да спасити, у новој расподели територија. Нико у тадашњој Европи, поготову Енглези, није био срећан због њеног стварања: ни победници, ни поражени. И најрађе би, да је тада било изводљиво, обновили Аустроугарску монархију. Непосредно после Сарајевског атентата, по речима професора Милорада Екмечића (Ратни циљеви Србије 1914), британски медији су писали најпогрдније текстове о Србима које треба потопити и уништити.

Пошто то тада није било могуће учинити онда се невољно пристало на стварање Југославије, пре свега да Срби као победници и народ у успону не би створили проширену Србију, како је ваљало учинити. Истога трена спремала се дугорочна стратегија да се та држава разори. Ако је за утеху: имали смо их под чизмом, макар кратко. 

      Јован Дучић у тексту Југословенска идеологија, истина о југославизму, пише: „Нико међу Србима није разумевао каквог је битног разлога било за та искушења, српском народу који је из ратова 1912. до 1918. г. изашао као победилац трију непријатеља, који су морали с њом закључити три мира на бази: ve viktis. Од Срба је зависило да себи направе државне границе на начин да би оне достизале за 2/3 територије бивше Југославије. И да ту државу Уједињеног Српства нико ни етнички ни историјски не може порећи“.

Васа Чубриловић у књизи Историја политичке мисли у Србији XIX века, на страни 381. пише:

„Иницијативу за оснивање Одбора дали су углавном Хрвати Супило и Трумбић. Хрватски политички људи, који су избегли из земље 1914. или се већ налазили у иностранству, од почетка су схватили тешкоћу положаја свога народа. Хрвати нису имали две слободне државе као Срби, Србију и Црну Гору, које као савезници ратују против Аустро-Угарске и Немачке на страни западних сила и Русије. Они су као и други словенски народи: Чеси, Пољаци, Словаци и Словенци, пошто нису имали своју државу, а веровали су у слом централних сила, морали да путем политичке емиграције и добро организоване пропаганде заинтересују јавно мњење сила Тројног споразума за своје национално питање“ .

Нико, сем Срба, није искрено ушао у ту државу. Срби су поред искрености, делом то учинили из глупости, а делом због притисака. Поражени народи су били принуђени да макар на тај начин сачувају нешто од, и онако сумњивог, националног и државног идентитета. Сам Стјепан Радић, овако говори на суду 1920. године: „Уосталом Хрвати су и сами за се народ у смислу повјестном и културном и политичком, и Хрвати су зато ушли у Југославију да то своје хрватство сачувају“. Карађорђевићи су стварали своју велику монархију а српски народ је видао ране и пребројавао жртве, и осећајући се победником сматрао да је он тај који треба да води главну реч. Тачно је, био је главни народ у тој новој држави, тачно је и да је то тако требало да буде. Али само декларативно, од самога стварања те државе свако је вукао на своју страну и подривао темеље исте, до оних чувених речи изговорених у Скупштини, у сред Београда, из уста хрватског посланика: „Кажите колико кошта та ваша српска крв? Колико кошта Кајмакчалан? Да платимо, па да будемо мирни“. Неки историчари тврде да те речи није изговорио Хрват већ Србин, један од браће Прибићевић, што је у сваком случају: горе!

За стварање Југославије, то јест Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, у облику у којем је створена, а не онако како је Пашић желео, велики утицај имају две чињенице. Прво, влада Николе Пашића у егзилу је била веома рањива и стопроцентно зависна од савезника у сваком погледу, те су концепције Југословенског одбора наметане на силу и уз уцене. Ништа се није променило до дана данашњег. Пашић није био за уједињење како је то наметано. Он је желео да прво Србија утврди своје границе, па да се онда са остатком онога што припадне Хрватима и Словенцима – уједињује. Југословенски одбор наметнут и подржан од стране савезника је инсистирао на реципроцитетним уједињењем на основу одлука парламената, то јест као да се уједињују независне државе својом вољом и да добровољно у ту државну заједницу уносе своју територију. 

      Други фактор, најважнији, јесте пропаст царске Русије и Октобарска револуција. Пашић је био свестан да без подршке Русије не може успети у својим наумима и дипломатском рату који ће уследити противу дојучерашњих савезника, Енглеза и Француза. А било је извесно да такве подршке не може бити јер руско царство више није постојало у свом старом облику. То су разлози због којих је лукави Пашић пристао на стварање те државе, у таквом облику, јер је то био једини начин да Србија материјализује статус победника у Великом рату.

Југославија је била несрећа за Србе а они су имали доста несрећа у окружењу тако да их је иста у властитом дворишту скоро дотукла. Многи су нас мрзели из само њима знаних разлога, најчешће због националног комплекса инфериорности и жеље губитника да се освети победнику. А Срби су у ту несрећну творевину сазидали половину своје популације. У оба велика рата сви остали народи из Југославије нису имали жртава заједно колико Срби за месец дана било којег војевања. Можда је то одговор на питање зашто су нас мрзели? Јер су нам чинили зло. Достојевски вели у једном свом генијалном спису: „Чим сам му учинио зло – одмах сам почео да га мрзим“.

У том расположењу дочекасмо усташке и балистичке каме. Германске авионе и тенкове смо очекивали. Од савезничких авиона смо очекивали помоћ а не бомбардовање које касније доживесмо. За то време на Загреб, главни град најгеноцидније творевине у историји човечанства није пала нити једна бомба, уколико не рачунамо спорадичне или случајне нападе. Од хрватских градова савезници су бомбардовали 1945. године логор Јасеновац при чему је погинуо одређени број логораша. (Ђорђе Станковић у књизи Историјски стереотипи и научно сазнање, оповргава ову тезу наводећи да је савезничка авијација ипак бомбардовала НДХ, наводећи приморске градове и градове у Босни и Херцеговини, па и сам Загреб. Али што се тиче овог последњег само на основу усташке штампе и пропаганде. У савезничким ратним дневницима та  бомбардовања нису регистрована). 

      Елем, знали смо да ће Италијани доћи по своје, да ће Мађари и Бугари ударити кукавички, јер су увек то чинили. Знали смо да је арнаутска пушка већ давно запета и само чека да опали. Знали смо, руку на срце, и шта нам мисле усташе, али не очекивасмо толико зла од дојучерашње „браће“ и судржављана. Обрни-окрени, Југославија је била српска јама, камен око врата који нисмо имали снаге да скинемо драговољно. (Како исто нам је данас тај камен Европа која нема алтернативе). Зато велико „хвала“ свим нашим душманима који то учинише уместо нас. Цена је скупа али би смо је ми платили у сваком случају. Хвала и Европи што смо далеко од уласка у њу.

Чинећи нам зло - учинили су нам добро. Покопали су наше заблуде, наше поверење и жељу да живимо са онима који то не желе са нама. Растурили су заједницу сасвим неприродну, са народима различитим, који имају посве другачије системе вредности. Југославија која је требала да буде Велика Србија, постала је тамница српског народа. У њој је увек било важно бити против Срба, увек је битно ослабити и повредити Србију, битније од свега осталог. Скоро су сви свој национални идентитет градили на основу мржње према српском народу: тако се подразумева да си Хрват или Црногорац - само ако мрзиш Србина. Тако је и данас. Само што су неки у међувремену увидели да се више не исплати качити се са нама, јер то више није онај исти народ који је ћутке ишао под маљ, каму и у јаму.

Кад је у време највећег покоља Срба од стране усташа тај исти српски народ устао да брани голи живот био је оптуживан истим оптужбама као и деведесетих од Хрвата и Европе: да руши суверену државу својим „србо-четничким хордама“. У извештајима Павелићевих бојовника пише да су Срби устали „против еуропских вредности“. Додуше, има ту и српске кривице. У време НДХ они су свој покрет обојили у црвено и уз помоћ шачице хрватских комуниста опет дали шансу Хрватима да буду на страни напредних снага и победника. 

     У то исто време, у избегличкој влади у Лондону хрватски министри воде расправе о томе како је геноцид над Србима у Хрватској: „српска пропаганда и да Хрвати страдају више од Срба“ (прочитати дневничке забелешке Милана Грола). Најзад, када треба да се пошаље неко ко ће партиципирати у власти са комунистима, та иста влада шаље Хрвата Ивана Шубашића. Тако да два Хрвата, Тито и Шубашић, одлучују о судбини Србије и Срба. Колико су Срби били преварени и шта су им урадили комунисти говори чињеница да смо ми једини народ у свету који је своју народну краљевску породицу заменио с терористом Коминтерне: Карађорђевиће за Броза!

     Смиља Аврамов у књизи  Постхеројски рат запада против Југославије, пише: „Хрватска је била гангрена на телу Југославије... Кнез Павле је у својим размишљањима полазио од тезе да има исто, ако не и веће, морално право да преговара са Хитлером о судбини своје земље, као што га је имала Британија када је трговала са Хитлером о судбини треће земље, тј. Чехословачке...". Према изјави Душана Биланџића, десет дана након ослобођења Београда, на седници Политбироа, Јосип Броз је рекао: ''Ми се према Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали''. А када су му замерили да Уставом из 1974 ''од покрајина жели направити државе и свести Србију на Београдски пашалук, он је одговорио: Па то и хоћу''“.

Да закључимо: највећи историјски добитници распада Југославије јесу Срби, исто онако како су били највећи губитници - њеним стварањем. Колективна трагедија јесте сведена на лично и многи људи су платили високу цену али дугорочно смо као народ и држава добили. Морали су на силу да нас одвоје од те болесне творевине. Други, којима се чини да су добијањем неких својих држава ћарили распадом СФРЈ, схватиће, или: схватају, да није тако. Поготову Бошњаци, Македонци и Црногорци. Када си на поштеној страни космичке правде и неправде, непријатељи који ти чине зло нису ни свесни да су ти учинили добро.

Словенија? Нити су нам шта ваљали и требали, нити ми њима. Нити смо се посебно сукобљавали кроз историју. Много смо различити да би живели у истој држави. Ушли су у заједничку државу само да би сачували делове територија и што се нису много ни питали тада, јер они, за разлику од Хрвата који су имали какве-такве обрисе самоуправе, нису имали никакве назнаке државности или макар провинције, регије, покрајине. Изгубити њих као сународнике већ је само по себи добитак. То је народ без идентитета којег боле сличности са „источном браћом“: источни грех. А, опет, не сличе довољно са онима са којима би хтели да буду исти. Са Словенијом је као са искомплексираном девојком: шта год да јој кажете - погрешно схвати. Једино ми је жао што их тадашње јалово југословенско комунистичко руководство није људски испрашило да запамте занавек, него се ЈНА повукла пред кукавицама, понижена.

Хрватска?  Не постоји народ у Европи који мрзи више други народ, но што Хрвати мрзе Србе. Тешко је за то наћи рационално објашњење. Нити су их Срби задужили нечим да доживе оно што су дочекали у време Другог светског рата и деведесетих. Ако је и постојало нетрпељивости, то је било у границама осталих европских међународних нетрпељивости, чак и у мањој мери но иначе. Онда се догодило то што се у такозваној НДХ - догодило. Камама и маљевима утврђивали су свој национални идентитет и границе. Србосијеком су проширили свој хрватски речник и ''тисућљетњу'' културу. То је једини народ у Европи који је имао концентрационе логоре за децу, где је вршена селекција која се деца могу похрватити, а коју треба истребити. Немци, искрени хрватски савезници, и народ који је у то доба већ увелико ложио крематоријуме по Европи, гадио се од поступака Хрвата према Србима у НДХ. Има ли апсурднијег доказа у крволочности једног народа према другом?! 

      Курцио Малапарте који у то доба обилазио целу ратом захваћену Европом највише се згрозио злочинима док је обилазио Хрватску, Павелић му у канцеларији показује дар који је добио од својих усташа: пуну чинију извађених српских очију. Италијани, као окупатори, покушавају да спасу српске цивиле, Немци апелују на Павелића да обузда своје зликовце. Још један рачун несрећне Југославије свалио се на леђа Срба. Још једна грдна погибија. (Милорад Екмечић: „Етничко чишћење Срба из Хрватске је показало да је проценат од 18,9 у 1931. у почетку 2001. пао на свега 4,42%, а после тога у неколико наредних година на минимум од 0.91%“; Василије Крестић, Знаменити Срби о Хрватима: Хрватска, без Далмације, 1890. године 567.443 Срба, 25,95%. Попис 1948. године у Хрватској: 543.795 Срба, 14,4%. Попис 1991. године у Хрватској: 581.663 Срба, 12,2%. Сада око 2% Срба у Хрватској"). Цео свет је био згранут бруталношћу али су опет интереси великих сила дошли у први план. И, наравно, утицај већ извиканог Ватикана.

          Све се то спремало, наново, и деведесетих. Уплашен, и историјски подучен српски народ, устао је да се брани. Несрећа је била што не беше правог водства да у тој одбрани на прави начин помогне српском народу. Лоша власт и још гора опозиција. Несрећан избор тамошњих кадрова. Пљачка, паравојне формације, безакоње. Велике грешке. И, ту рат изгубисмо. Павелићеви наследници су победили један слуђени народ уз обимну и свесрдну помоћ Американаца и Немаца, те издаје српске. Видело се то по жару којим се рат водио да је тамошњи српски народ обезглављен. На страну помоћ са стране Хрватима, само мало пожртвованијег и одлучнијег отпора и не би се Олуја одвијала тако како јесте, а за неколико дана би се под притиском јавног мњења морало стати (амерички државни секретар, 1995. године, после Олује изјављује „да то није било етничко чишћење“, као што је и чињеница да су Американци Хрватима дали одрешене руке недељу дана да за то време ураде шта могу а после тога или заврше посао или стану). 

      Читав један народ је Туђмановим наређењем протеран са своје земље: постоје аудио снимци и транскрипти тога наређења издатог на Брионима. За све време трајања суђења Милошевићу тужилаштво није успело да изнесе нити један макар приближно јак доказ против њега као што је тај постојећи против Туђмана. Европа је ликовала јер су то њене праве вредности, Срби су поражени. Хрватска постаје етнички најчистија европска земља. Али, Хрвати више нису у истој држави са Србима, те ми и у поразу добијамо: губећи. Отишли су крвници са којима смо морали заједно да живимо. Уједно, у несрећи и збеговима, поправили смо националну структуру, пре свега у Војводини, верујте, то уопште није за потцењивање.

Босна и Херцеговина? Хотећи да ствари доведу до краја српски непријатељи чине кључну грешку која Србе из све те муке избацује као победнике и добитнике: започињу рат у Босни. Желе да потисну Србе, да им одузму право да буду равноправан народ у Босни и Херцеговини. Међутим, тамошњи Срби се не дају, желе да се одбране по сваку цену, цену својих, али и туђих жртава, јер знају да немају избора. Започиње рат до истребљења. У таквом рату знају се правила: мораш бити крвник ако не желиш бити жртва. Изгубиће онај ко буде имао више губитака, победиће она који више освоји. Тамо се водио крвави рат а не спортске радничке игре. То што је било толико жртава говори у прилог суровости сукоба а жртве иду подједнако на душу џелатима и онима са стране који су рат организовали и омогућили.

Започиње време крвавих злочина на свим странама. Срби као победници у том рату морали су их починити у нешто већој мери, уколико су желели да победе. Само из тог разлога. Да је било другачије, српских жртава би било више и не би било Републике Српске. Таква су правила од кад је људи и рата. И Американци побеђују (али и губе) зато што увек убију више него што буду убијени. Да су Срби изгубили рат у Босни били би истребљени, они што би преживели доживели би судбину својих сународника из Хрватске и са Косова. И кога би данас била брига за неколико стотина хиљада убијених Срба? Никога! Зато су Срби у Босни узели своју и туђу судбину - у своје руке. Нису више ишли на клање као овце, како се можда очекивало. Да се разумемо, нису српски непријатељи у Босни седели скрштених руку када су злочини у питању. Где год су могли - убијали су, палили и расељавали Србе. И нису их убили више само из разлога што нису могли и стигли. Но, са друге стране овога пута беше тврд орах, те се по некад зуби поломише. Ратни злочини?! Свега тога је било - јер је било рата. Нема рата без ратних злочина. И: супротно. Треба се, дакле, запитати: ко је и шта је довело до рата?

Би: шта би! Дејтон. Срби су добили своју државу у Босни и Херцеговини. Правом стечену, оружјем одбрањеном. Оно око чега смо се у последњем веку кидали са Османлијама и Аустро-Угарима, оно због чега се спољња политика Енглеске и Русије много пута сукобила преко леђа Срба – изашло је на нашу корист. Оно што су сањали многи српски монарси, револуционари и политичари, српска држава преко Дрине: ено је, сија и живи! Хотећи да уништи Србе, непријатељ је натерао српски народ да се бори и избори. Добили смо српски бисер: Републику Српску. Срби су водили рат и победили. Не разумем оне који говоре да су Срби изгубили све ратове на просторима СФРЈ. Неке јесмо изгубили (у Хрватској), неке нисмо изгубили али нисмо ни победили (на Космету), а у некима смо победили (у Босни).

Грешка је убрзо схваћена, од стране српских непријатеља, али се није дала исправити. Зато се убрзано покретало питање Космета, да западни фактор новом грешком још више ојача Србе и Србију. Рекох већ, Република Српска је данас Српска Атина, бисер на круни српске духовности, српског народа и српске државности. Таман да сви овде пропаднемо: тамо има места за нас. То је рудник богатства нашег духовног и националног напретка. Српски непријатељи су се прерачунали. Ко су српски непријатељи? Сви они који својим делом чине зло Србији! Једноставно је и лако одговорити на питање које се постави правилно.

Грубе претње америчке администрације, претње војном интервенцијом, а у вези Косова и Метохије, дошле су од стране председника Џорџа Буша већ у децембру 1991. године. Тада је он у писму упућеном Милошевићу запретио „да ће САД војно одговорити против Србије ако на Косову дође до драматичног развоја кривицом Србије“ (Владислав Јовановић, Рат који се могао избећи, стр. 70). То значи да је на листи балканских приоритета Америке Косово већ тада заузимало високу позицију, претпоставља се већ тада јаким лобирањем пре свега. Само је непланирани развој рата у Босни оставио то питање по страни за неко време. Дакле, колико је победа Срба у босанском рату убедила Американце у неминовност да се Србима мора одузети што више после Дејтона, толико је ратна машинерија босанских Срба деведесетих година успорила америчку агресивну и ратну политику у вези Косова пошто су били забављени другим јадом и проблемима на које нису рачунали, поготову да ће их бити у толикој мери.

Црна Гора? Неће тамо довека владати србомрсци. Излапеће временом у доброј мери тај црногорски идентитет који се гради на мржњи према свему што је српско. Један део њих схватиће временом апсурдност тога. Па ће постати и остати Црногорци али то неће значити да ће мрзети Србе. Са скоро половином грађана који се изјашњавају да су Срби и више од половине људи који говоре српски језик – српска перспектива у Црној Гори није без основа. Биће Црна Гора српски бастион, макар добар део ње.

Косово и Метохија? Срби и Албанци?! Да неки народи толико времена живе једни поред других а да се не успостави никакав позитиван однос: дешава се још по негде у свету, није новина, али је свакако специфичан случај. У читавом том односу најважније је било повући линије преко којих се није прелазило и преко којих се није дозвољавало другој страни. Срби и Албанци на Космету нису живели заједно, нису живели једни поред других, већ су живели свак за себе, али мешајући се једни другима у живот: и те како. Чудан однос. Није било изгледа да тако нешто испадне на добро и никада није испадало.

Однос Албанаца и Срба јесте бременит сталним сукобима, искрено и истине ради, ти сукоби су углавном и искључиво били изазивани једносмерно у виду терора Албанаца над Србима до 1912. године, а после тога су се наизменично мењале стране, како је која надјачавала те потискивала другу. Срби и Албанци су као пси и мачке. Њихово природно стање је непријатељство једних према другима. Не постоје српско-албански односи, постоје само српско-албански сукоби. Или: албанско-српски, како вам драго. Није у питању неразумевање: ми одлично познајемо и разумемо једни друге. Отуд и спознаја да немогућ никакав договор или помирење. 

      Оно што треба подвући: албански терор јесте константан али они за разлику од Хрвата никада нису вршили масовне егзекуције Срба (?!) и показали такав степен дивљаштва како је то учињено у НДХ. Међу Албанцима је било по некад оног Дучићевог стида. Сам однос убијених Срба у првој години рата, 1941. године, говори о томе: Хрвати су убили неколико стотина хиљада Срба, наспрам шиптарских 10.000, што говори у прилог „цивилизованости“ појединих српских непријатеља. Мађари су, рецимо, убили три пута више Срба од Шиптара у тој 1941. години: око 30.000.

Као што рекох: Република Српска је проблем који се не може разрешити од стране српских непријатеља јер је део решења проблема наметнутог са стране. Зато се отворило (по ко зна који пут) питање Косова и Метохије. Овога пута по њиховом мишљењу није смело бити грешке. Велика сила, до тада невиђена, скупљена је, с' коца и конопца, да се Срби доведу памети и баце на колена. Велика се средства троше, организује је све до танчина. Србији није првина, од Косовског боја против Мурата, преко битака против хабзбурговаца, хитлероваца и мусолинијеваца (са све истим помагачима): сада се сви они заједно налазе на нашем прагу. Није било тешко запалити Косово никад: па ни тад. 

      Непријатељски настројени Албанци нису хтели да живе са Србима, нити да дозволе Србима да живе са њима, на своме. Давно чине зло, таква им је нарав, појавили су се у једном историјском периоду ниоткуд, искористили вакуум и трајно се населили. Истина, стекли су право временом да ту живе и да ту земљу сматрају својом, али су то право после оспоравали свима осталима. Кад би били јачи, и у већини, ударали би немилосрдно. Чим би их закон притиснуо кукали су и приклањали се најгорим српским непријатељима.

Против толике силе 1999. године не би издржала ни једна држава на свету. Срби су издржали колико су могли. Због унутрашњих притисака Милошевић је морао да попусти. Није се он бојао НАТО-а, бојао се Београда. Сви су мислили да је Србија изгубила рат на Космету. И кад се реално погледа: јесте. Тачније: битку нисмо изгубили, јер непријатељ није ушао на силу како је хтео - али рат јесмо: потписом. Ипак, да је прихваћен ултиматум у Рамбујеу, НАТО трупе би окупирале целу Србију, Косово би уз пристанак Србије добило Устав, полицију, судове, и референдум за три године. То би било фактичко признање независности Косова од стране државе Србије. Нисмо се, дакле, џабе борили. Опет смо водили рат за који смо знали да немамо снаге добити га, баш као и 1389. године, а то је већ само по себи велика победа. Право на Небеску Србију - јесте право да се изабере борба, па и погибија. Али док траје борба - рат није изгубљен. Чак и када је изгубљен на тај начин, кроз борбу, он нам даје снагу и наду да ћемо једнога дана доћи на своје. Елем, народ расељен, доста га је и изгинуло, остадоше цркве, манастири и стари двори. Остаде и део народа који није побегао. Добар део. Остало је право на борбу, на дуготрајни рат свим средствима.

Али!!! У том рату Србија је изгубила и Шиптаре, изгубила је нож у леђа кад год јој је тешко, излечила се од рака који ју је изједао читав век. А, опет, ако издајници и плаћеници не униште то, а нећемо им дати: контролишемо део Космета где нема Албанаца. И никада им нећемо дозволити да имају своју државу, ни у том другом делу тамо, а при томе више не морамо да их школујемо, лечимо, исплаћујемо енормне дечије додатке и пензије, хранимо... Оно што нисмо успели кроз читаву своју историју сами, успели су наши непријатељи агресијом на Србију: ослободили су Србију од непријатеља који су живели у њој. Ослободили су нас макар на неко време, да се опоравимо и средимо, да ојачамо и да се умножимо, да се промени однос снага међу светским силама. Замислите данас српски парламент у коме седи стотину шиптарских посланика? Замислите владу у којој је пола министара из Тачијеве странке? Замислите председника Србије којег у другом кругу бирају Шиптари? Најзад, замислите за двадесет година председника Србије који је Шиптар?

Кнез Михаило је рекао некад и негде: „Ја желим прво да ускрснем Лазареву Србију, а Душаново царство остављам за после тога“. По идеји Слободана Јовановића, који је знао да се српски народ исцрпео Првим светским ратом (баш како се осећа и данас), да нема снаге и људског потенцијала (јер су најбољи изгинули – а данас су најбољи гурнути у страну) да се бори против многоструких искушења и непријатеља са много страна, „ми треба да умањимо српску зону, па да се утврдимо“. Он је то појаснио у разговору са Миланом Батом Јовановићем, речима „Увек кад сте преоптерећени, сузите домен акције! Ако не можете да успете на једном ширем домену, одмах се концентришите на неком ужем тлу“. 

     Србија је ето добила умањење зоне и уже тло на Косову и има шансу и време да се утврди и ојача, па утврђена и јака да види шта јој је чинити, наравно, уколико штеточине из српске политике све то не покваре, а на добром су путу. Они никада неће имати државу а ми нећемо никад више имати њих а опет ћемо Космет словити за наш. Србе би тамо убијали и овако, и онако. Србија је у ситуацији да контролише тамошњу кризу, да контролише део територије а да нема никаквих обавеза према Албанцима, чак да тражи од међународне заједнице обавезе према тамошњим Србима. Све је то изводљиво уколико престанемо са сулудим срљањем у такозване евро-атлантске интеграције.

     У Ћосићевој књизи Време смрти, један од јунака, Вукашин Катић, вели: „Због неопходности да се национално групишемо и збијемо у снази и простору“. Мора се одбранити Србија да би се бранило српство, да би се ослободило Косово. Само јака и стабилна Србија може да буде од помоћи и користи Србима у окружењу, па и Србима на српском Косову и Метохији. У супротном, и сама Србија ће бити уништена и бачена на колена а то би онда значио крај и за Србе ма где живели. Чак и када је Република Српска у питању.

Закључак: Распадом СФРЈ конститутивни народи су добили своје државе. Већина њих по први пут у својој историји. Најзад: и Срби су поново обновили своју државу! У Хрватској их има још, имају своју имовину, нешто се њих вратило, нешто њих остварује своја права. Остаће неки тамошњи фактор, не какав би требало јер да није било геноцида било би их данас половина у Хрватској, али ће бити. Опет, ојачали су својим потенцијалом белом кугом опустошену Србију, поготову Војводину. Срби су из ратова деведесетих изашли с новом државом: Републиком Српском, и ту се нема шта додати. Сама Србија стаје на ноге олакшана одсуством Албанаца из ње а који би, да су остали у њој, значили и њен крај а да не испале нити један метак више. Својом демографском експанзијом појели би нас (као што ће појести Македонце и Црногорце) за десетак година. Овако имамо шансу да ојачамо и станемо на стабилне темеље, па тек онда да решавамо тај проблем. Средства која би трошили да гушимо њихове буне треба утрошити на просперитет српске државе. Део истих улагати на север Косова и у енклаве. Када једнога дана у Црној Гори победе неки други људи, умнији и поштенији, а који ће се изјашњавати и као Срби и као Црногорци којима црногорство не почива на мржњи према Србима (сасвим је свеједно, једни од других не можемо све и да хоћемо) Срби ће имати три столице у УН.

Ето, ово је епилог ратова и распада СФРЈ – на који и даље насрћу.

Из књиге Косово - Вечити рат  

ЧИТАЈ ЦЕЛУ КЊИГУ КЛИКОМ НА ОВАЈ ЛИНК!

У ЕВРОПУ КАО СЛУГЕ: ТО НАМ ЈЕ СУДБИНА

Пише: Игор Ђурић

„Нови атлантицизам има своју географску и организациону компоненту преко НАТО, Међународног монетарног фонда и Међународне банке за обнову и развој; његову бит чини америчка хегемонија. Драконско кажњавање „некооперативних“ постало је у оквиру те доктрине неприкосновена догма“.

Смиља Аврамов, Постхеројски рат запад против Југославије, стр. 97

По мени, боље је јахати на својој раги, него тимарити туђе пунокрвне ждрепце. Боље је бити ловац луком и стрелом у својој шуми, него за велику плату бити гонич у туђим лововима. Боље је улазити на главном улазу своје кућице, него на улазу за послугу највећег и најбогатијег туђег дворца.

Американци и ЕУ су потрошили око 100 милиона долара да би срушили Слободана Милошевића и пре тога десетине милијарди долара да бомбардују Србију, али нису ни приближно толико потрошили да ојачају демократију и побољшају живот грађана Србије. Ту се огледа њихово лицемерство. Они не желе мир и демократију већ своју хегемонију. Десетине милиона мушкараца, жена и деце, у свету годишње умире од глади и то у подручјима где Американци и ЕУ троше милијарде долара за своје јавне и тајне милитаристичке и хегемонистичке акције. Када би само мањи део тога одвојили у хуманитарне сврхе свет би био много боље место за живот.

Колико и како функционише либерални капитализам који нам се препоручује и тзв. „слободно тржиште“, зависи од тога колико је богата и војно моћна држава која стоји иза тога. „Слободна трговина“ се спроводи на тај начин што јаки и богати намећу услове и правила малима и сиромашнима. Док нас терају да све распродамо, они баш ових дана докапитализују нека предузећа из државних фондова. Они слободну трговину схватају тако: да је њихова трговина увек нешто слободнија од наше.

Исти је случај и са пријемом сиромашних и малих држава у Европску унију. То није пријем на равноправној основи и са подједнаким перспективама. То је само инсталирање видео надзора, да они могу контролисати да ли испуњавате њихове захтеве и да виде да случајно не крадете њихову робу коју продају у дућану од ваше државе. Притом, њихова роба је само њихова, а ваш дућан је под њиховим условима либералног капитализма већ под хипотеком.

Све је тако, или слично, било и раније. Само што су некада неки народи могли и у својој сиротињи бити суверени и слободни (чак и својој неслободи). Некада смо били неслободни од политике - данас смо неслободни у свему. Данас је све глобализовано. Уколико не чините оно што се од вас тражи, умориће вас санкцијама и на крају бомбардовати. Ући ће у вашу земљу без позива и отимаће грађане у њиховим кућама.

Уколико је ЕУ заједница слободних народа, без граница, поставља се питање: зашто је та иста Европа растурила Југославију да би је данас поново спајала? Уколико ЕУ гарантује људска права и грађанске слободе својим грађанима, и понављам, нема граница: због чега је та иста Европа отела Косово од Србије а тера нас да сарађујемо?

Одговор је: због тога што ЕУ (која оличава неколико најмоћнијих њених чланица) мале и сиромашне државе не сматра својим равноправним партнерима већ: својим колонијама. Нас Србе још и посебно сматрају Малим Русима, и учиниће све да нам затру сваки траг идентитета и да нам се семе модификује.

Са друге стране, Америка жели да Европа остане њена колонија. Тако да ће Србија, уколико буде примљена у ЕУ, бити колонија у колонији. И то у колонији, која поред тога што је политички и војно зависна од Америке, јесте безбедоносно и енергетски зависна од Русије. А ми, притом, нећемо искористити макар чињеницу да смо Мали Руси! Баш нам је добар избор, јел' да?

Све то мени личи на један велики и богати дворац. Систем функционисања тога двора почива на хијерархији, то јест, на онима који у њему живе и онима који у њему раде. Они који ту живе и њихови гости улазе на главном улазу, на црвени тепих директно из аутомобила, тај дворац има сврху да они живе лепо и раскошно - то су велике и богате земље запада. Послуга улази иза, на стражњем улазу за њу намењеним, невидљиви и понизни, истоварајући и утоварајући намирнице, радећи на томе да све буде чисто и лепо, и да они са главног улаза буду задовољни - то су народи источне Европе и мање јаке земље на западу. Ми Срби (и нама слични) нећемо стићи ни до тог улаза за послугу. Најдаље докле ћемо стићи биће капија имања, околни травњаци, коњушнице и паркинг. Даће нам, додуше, кабанице, у случају да пада киша, али нас неће пустити унутра да се згрејемо кад будемо покисли до голе коже. Ми смо за њих мање важни од њихових коња и аутомобила.

ЛЕГЕНДА О БРОМУ!

Пише: Игор Ђурић

Седе два пензионера у парку и разговарају:

- Сећаш ли се кад су нам у војсци давали бром, да би смо били мирни што се тиче секса?

- Како да се не сећам – одговара други.

- Е, изгледа да је почео да делује.

Право да вам кажем, нисам приметио да делује на икога, док сам војник био, на мене и моје класиће, на осталу војску, поготову на подофицире и официре до водника и капетана који би и змију у око да им се укаже прилика. Јурило је то за сваком сукњом коју види, није се много бирало. Што се тиче нас војника, па сви смо имали око 19 година! Какав црни бром? Нас тада није могло да спута ни шкопљење. Маштарије о женама нису престајале до последњег дана (ни после), а испод сваког јастука крио се по неки магазин са ласцивним садржајима. Можда је тај бром једино деловао на времешне генерале и пуковнике, па кад су дефинитивно схватили да им се више не диже, гурнули су нас да ратујемо, како је приметио неко од новокомпонованих народних песника. А, опет, генерали нису јели у мензи. Није значи до брома.

Легенда о брому, мит о додатку војничком јелу (најчешће се говорило о чају) који се ставља да се војницима не би дизао, те да тако укроти њихове сексуалне пориве, да би били мирнији и приврженији занимању. Поред тога, каже легенда, стављао се и да не би коме у том мноштву мушкараца пало на памет да искористи, услед апстиненције и превелике жеље, ситуацију кад коме на туширању падне сапун, па се исти сагне. Мит о брому, као и већина митова, има више симболике него фактичке основе, па је самим тим вредан за узимање у разматрање.

Да поновим, ако су га и стављали у чај, тај бром је деловао тако да смо могли и муву у лету (па чак и оно горе поменуто око). Јесте, првих дана по доласку, организам је реаговао због стреса. Коме је падало на памет на жене?! Читав физиолошки састав је био поремећен и то се најчешће манифестовало „затвором“ (опстипацијом), по неколико дана нисмо били у стању да празнимо црева. Чим се то регулисао, „дизање“ је кренуло само по себи. Могли су дан нам ставе и бром, и хлор, и бојне отрове: већ смо почели да одлазимо у војничке клозете више због неких других ствари,  а мање „спорад себе“.

Постоји још један мит из ЈНА, такозвана „коњска вакцина“. Говорило се:

„Кад примиш коњску вакцину можеш да једеш камење, ништа ти неће фалити“.

Сад, да ли је „коњска“ потирала бром, ја не знам, али ми се чини да смо за женама више балавили што смо дуже користили тај чај са бромом. Оно, ако смо могли да једемо и камење, шта нам је онда могло мало брома?! Војници су се зезали да му је очигледно истекао рок употребе. Кад смо завршили војску, били смо као пси пуштени са ланца. Какав црни бром и бакрачи?

Оно што је истина, та „коњска вакцина“ нам је заиста била потребна јер су у кухињи радили вазда неки сумњиви типови жељни зајебанције. Говорило се да знају да се попишају у чај или нешто још много горе а везано управо за деловање брома. Трудили смо се да будемо добро са њима јер је од њих зависило каква нам порција може запасти и хоће ли бити „ре-пе-теа“. Једино се није препоручивао кисели купус који је војска сама киселила. Војници су га чизмама набијали у бурад. Значи да је та „коњска“ ипак деловала.

А онда је прошло време, трудили смо се да заборавимо све што се тиче војске, у једном периоду. Па се онда, како су године пролазиле а ми старили, све више и више са сетом присећали војничких дана и наше младости, поготову кад се попије која више. Па се сетимо и брома. Не знам, да ли су га стављали или нису. Међутим, као у оном вицу с' почетка, изгледа да почиње да делује, како која година прође, све више и више.

ВУКАЈЛИЈА:

Питање: Шта је то БРОМ?

Одговор: Импотентни Ром!

ПС

ЧИТАЈ ОВДЕ ЈОШ И: КАКО СМО ИШЛИ У ЈНА, или: смрт са укусом војничког пасуља!

ЧИТАЈ: ТУКУ ВОЈНИКА!