Еј, жао ми коња...

         Пише: Игор Ђурић

                       

       Њујорк 2006
      Данас су сви возови које сам чекао ишли у супротним смеровима мојих очекивања. Деси се то, дође такав дан. Можда зато што сам размишљао о коњима и тако размишљајући прошао своју станицу.

За време рата неко је издао наредбу да одемо у планину и тамо побијемо сву стоку на коју нађемо, а које је било у изобиљу јер је била пуштена: коње, краве, овце... Са људске и моралне стране: глупа наредба. Са војничке: сасвим оправдана. Јер са тим пуштеним животињама терористичка банда у шуми могла је да преживи месецима и годинама. Имали су  млеко, месо и транспорт.

И убијали смо. Најлакше коње, јер су тако пуштени сами почели да се скупљају у крда па су тако на гомили били лака мета. И тако данас, неког септембра у Њујорку размишљам баш о тим коњима: лепим и јаким. И убијеним.

*

      Исток 1999

...(прва недеља бомбардовања)... у прво извиђање пошао сам случајно. Уопште нисам по распореду припадао извиђачком воду. Али, тражили су се добровољци а ја нисам послушао савет који сам добио до старијих још у време кад сам одлазио да служим ЈНА: „Никад се не јављај да будеш добровољац!“. Били смо глуви и слепи. Бомбардовање је тек започело, преносиле су се разне гласине а ми нисмо имали појма шта се догађа у суседним селима, има ли тамо припадника ОВК, јесу ли Албанци наоружани, шта ако се стуште једне ноћи и све нас побију?! Суседно село нам је било насумњивије. Требало је информација, и: добровољаца. Да се некако оде тамо, најбоље ноћу и да се извиди каква је ситуација.

И тако, кренули смо по мрклој мартовској ноћи, још је ту и тамо било снега. Преко брда, подно планине, да одозго извидимо село. Пре тога смо договорили место где ћемо у повратку прећи назад у варош, да нас не би побиле наше страже. Нисам никако био у кондицији. Нисам планирао да ратујем и још уз то бити најистуренији: извиђач. Ни конституција ми није била таква: крупан сам и са вишком килограма (које ћу врло брзо изгубити и за пар месеци бити шланг и у кондицији). А ни навике ми нису биле баш здраве: седење, пушење, пијање, читање, писање. Радије сам време проводио по кафанама него на спортским теренима. По неки баскет, али тек на лето, кад отопли. А после би се баскет залио хладним пивом, те тако ни од те рекреације није бивало велике користи.

Већ од почетка те прве извиђачке акције, на првој узбрдици, душа ми је на нос изашла. Претрчавали смо неке чистине, једва сам достизао да нормално дишем. Мислио сам, ето, страдаћу без зрна барута. Најзад, некако стигосмо до узвишења изнад села, неколико стотина метара ваздушне линије. Тада је требало притајити се, ослушкивати ноћ и тишину, покушати уочити неки трачак светлости или покрет силуете. Наиме, на то се своди извиђање ноћу уколико немате адекватну опрему као што је ми нисмо имали. Јес'?

Одједном се из шуме зачуло ломљење грана, некаква гужва. Уплашили смо да се нисмо нашли у клопци, да нам нису зашли иза леђа, а, опет, не би ваљда правили толику буку пре него почну да пуцају на нас. А онда, на ободу шуме, на чистини, појавио се велики бели коњ. У ноћној тишини чинило се да се чује како му грива лети кроз ветар. За њим, у крду, излетеше још три-четири коња! Гледали смо силуете у мраку, како трче по белини снега: лепи, снажни, слободни коњи - трче! Опчињени призором потпуно смо заборавили због чега смо ту где јесмо. Они су попут олује пројурили чистином и замакли у други шумарак. Њихове копите су одзвањале од удараца у камен.

      У селу очигледно није било живе душе. Нит' терориста, нит' сељака. Отишли су сви некуд, или ћуте у мраку. Али, да нису отишли, да су у селу, не би пустили коње и осталу стоку која тумара изнад села. Не би се чуо топот копита кроз ноћ. У повратку поче да нас бије митраљез, са наше стране. Ми смо били тихи, тешко да смо могли бити виђени, али су коњи и даље дизали буку и ломили грање по забранима. Може бити да их је намирисао неки пар вукова, који су знали у то време, на крају зиме, да сиђу ниско изнад самог места, у потрази за храном. Или су коњи једноставно срећни што су најзад слободни, што су изабрали свога вођу, што могу да галопирају кроз ноћ. Митраљез није био упоран. Испалио је у мрак два-три рафала и престао.

      *

      Дреница 1999

       Село није разрушено, нити попаљено. Тек ту и тамо се види траг борбе или пераја од минобацачке гранате. Пред џамијом несвакидашњи призор. Коњ који је остао затворен у џамијском дворишту, уплашен од пуцњаве и детонација покушао је да прескочи ограду. Није имао довољно снаге да прескочи па је прободен на шиљак од металне ограде тако остао да виси. Већ се укочио и заударао је. Као какав споменик људској глупости  лебдео је тако забоден на металну шипку. Около пуштена стока, пси. Само људи нема. 

     *

      Из дневника, Лазаревац 2001

      Крда побеснелих коња и говеда су ми средином рата већ говорила да у Истоку нећемо остати. Није то више била тиха варошица моје младости. 

      *

      Васцеле ноћи сам се по Истоку вијао са којекаквим коњима. То ми у сан изгледа долазе моје списатељске утваре.

 *

Из бележака за роман КОЛОНА, Лазаревац 2004

 - код Пекића је вампирство метафора за цикличност времена и борба која се у њему води

- код мене је вампирство метафора за статичност историјских и људских догођених ствари; оно што се догодило није подложно дијалектици осим у тумачењу али тумачења никада нису исправна и тачна.

Св. Аугустин, постоји само:

садашњост прошлих ствари - сећање;

садашњост садашњих ствари - виђење;

садашњост будућих ствари - очекивања.

однос према времену

- сви облици, временски или просторни, распоређени су у истој разини, истовремени су

''Време је простор који се мења''.

                                        Пекић

''Свако од нас збир је свега што ни сам није сабрао; вратите нас одузимањем поново у голотињу и ноћ и видећете како на Криту пре четири хиљаде година започиње љубав која се јуче завршила у Тексасу. Сваки тренутак плод је четири хиљаде година ... сваки тренутак је прозор за сва времена'' .

Томас Вулф

 ' .... сакрално време не ''тече'', то је превасходно онтолошко ''парменидовско'' време: увек једнако себи самом, оно се не мења нити исцрпљује ...''

                                                     Елиаде

'Истовремено је одсутност времена, одсуство историје, коначност - једино право време романа''.

                                            Пекић

балканска митологија :

коњи

сеобе

ватра

ђаво

вампир

Проблем вампирства:

Јасно је да је то помоћна метафора, жудња за бесмртношћу, везана за проблем времена, трајна је преокупација човек , од мита до Хајдегера.

                                                  Пекић

У мом случају и жеља да се вратимо у колонално статично време када је вампир умирао.

У мом случају жеља да се заустави време и то на одређеном месту у одређеном току.

филозофско-антрополошки вид фантастике

*

„Сен челеби, мен челеби, ати ким кашар“ –

Ја господин, ти господин, ко ће коња да тимари?

Арапска пословица

*

Из романа КОЛОНА, Србија 2006

Жрец, сав у белим хаљинама, покривен белином од главе до пете, окружен густом шумом и водом, прилази Храсту праоцу. Храст је све: пребивалиште врховног и јединог бога, храм и свето место, уточиште и вечни спокој предака. Око Храста и на њему нема злих демона. Једино што је нарушено у изгледу, од иначе недирнуте природе, јесте дрвена ограда, ред балвана забијених у земљу, која окружује Дрво. Кроз ту ограду може да прође само он. Јуче је обавио ритуално чишћење и дрвета и места око њега. Склонио је сатруле плодове воћа, буђав хлеб и очистио је пехар у који ће напунити медовину. У једној руци свештеник држи, сада, тај исти пехар, напуњен. Приноси га Оцу у нади да ће добити одговор какав ће година бити: родна или гладна? У другој руци му је штит, тежак, обавијен тврдом, уштављеном кожом. Све је овде Храстово, и пехар и штит, и вода и оседлани, бели коњ што га воде иза жреца. Храст се мора умилостивити не би ли помогао да се реше нека текућа питања: жетве, рата, новог племенског вође и најважније, питање водених демона. Овај извор мора бити свети и зато треба бити очишћен. Може то Храст, ако га молитвом и жртвом подмириш. Једног дана, то сада не зна, завршиће храст у овој води. Али има времена до тада. Створитељски или рушилачки, хучи вода са извора. Какав то може бити извор кад у самом своме зачетку пуста воду да буде бучна­? То себи може дозволити само племство међу водама. Другим водама потребни су  километри да забрује и уплаше. Стало је и свештенику и људима дугих коса и брада, кожом обучених и обувених, што стоје на околним брдима са упаљеним бакљама у рукама, да обред успе. Желе да остану крај ове воде. Хладнију и чистију за своја умивања нису могли да нађу. А они неумивени не иду свет, не умиру, праве децу, не моле се богу док лице своје не оперу од греха. Зато бакљама чувају обред, стало им је више од свега, да све протекне у најбољем реду. Ако буде тако, сутра могу да почну са крчењем шуме. Треба ће им места за подизање будућих цркава, иако они још не знају да ће их подизати. За винограде, исто ће ваљати, иако они још нису чули за Христову крв. И најпосле за гробља ће ваљати, иако они сада своје мртве пале ватром и непојмљиво им је да свога драгога гурају у црну земљу, црвима на гозбу.

Горе,са брда, над самом водом, кроз густу шуму провирују утваре. Нагрнуле преко себе невидљиве вучје коже, олињале и поиспадалих кутњака. То су старе шумске утваре, не тиче се њих много оно што се доле дешава. Више су ту из радозналости. Хоће да виде по лепоти чувене виле оног племена доле, кад буду из воде голе бежале. Пада сладострасна бала утварска на камен. Слузавоцрвене је боје.......

.........Гледи: човек удара коња али не може да разазна разлог бивењу. Коњ се отима, пропиње, кидише али везан и спутан нема маневарског простора те мора да прима ударце по сапима, глави... Леп је и добро ухрањен. Види се да је из домаћинске куће. Држан је за параду и престиж а не за рад. У кући одакле потиче, вероватно се радило тракторима и комбајнима.

Чује: крвника како виче, покушава да нареди нешто али коњ га не разуме, као да не зна језик наредбодавца, као да је научен неким другим језиком наредбе да прима.

Схвата: урадио би коњ оно што се од њега тражи, не би улудо трпео ударце, али он не разуме шта се од њега захтева.....

- Коњ ђипио из воде, леба ми, својим очима сам видео. Изрони, па претрча преко реке у поље. Бео коњ, ждребац , грива му се вијори ко коса девојачка. Видео сам својим очима. Из воде. Ајд', да сам био пијан али ни суске тога дана нисам окусио. И нисам ја једини, што га је на том месту видео, ал' ови други ћуте, плаше се да их лудим народ не учини.

- Није то био коњ. Из воде је аждаја изашла. Осетила муку и несрећу, па оће и она да придода. Њена времена су ово. Осетила колону, па да уграби још нешто, док може. Кад одемо остаће јој речне обале пусте а вирови без утопљеника. Аждаху си ти видео а не коња.

- Људи, ја знам да разликујем коња од аждахе. Њу, додуше, нисам видео ал' коња јесам 'иљаду пута, најмање. Коњ је био и немоте више да ме набеђујете!! Ако 'оћете верујте, ако нећете још боље.

- Ја јесам видео коња.

- Ћути несрећо!!!

- Ништа га нисам разумео оно у вези хришћана и караконџула?! Сад има ли их или нема? Мислим на караконџуле. Није то баш тако.Ако их нема ко је онда Радоја јахао целу ноћ?

- А што је био љут ?

- Ма, у сред састанка устаде онај што прича да је видео белог коња како излази из извора.

- Леп говор одржасте.

- Хвала начелниче, свидео вам се значи?

- Јесте ми се свидео, само не знам хоће ли се њима свидети када сутра буду схватили да сте отишли?

- Морам. Такво је наређење. Сувише сам важан за овај народ да бих улудо страдао. Него, је ли спреман камион?

- Спреман је и пун.

- Хвала господине, ваш сам дужник. Јавите ми се у Београду, за неколико дана, док се средим.

- Види се да је учен човек.

- Да нам је још неки такав, 'де  би нам био крај.

- И овај са коњем, вала, досади и богу и народу. Коњ па коњ. Јебо га коњ! И још бели.....

- Ја му ништа не верујем, какви Руси и глупости. Па вас варају ко малу децу. То Руси долазе као међународне снаге а не да се насељавају. Па зар не видите да је све пропало? Живе главе нећемо извући. Повлачи се наша војска. А он је обична лажовчина, зар га не знате? Нешто не видим да смо победили.

- Ти се увек правиш најпаметнији, и ништа ти не ваља. Љубоморан си на човека. Нико теби не може да угоди. Ти би се и радовао да ми неким случајем изгубимо.

- Шта му значи оно рецидиви??....

.....На пропланку, изнад планинског пута, назире се једно ливаче, нема га брат брату триестину квадрата. На том ливачету стоје две појаве, другачије их се не би могло описати. Стењу мотори на путу, муче се уз брдо, морају споро да се крећу, има свој темпо колона. Посматрају, те појаве, шта се дешава доле на путу, очи им болно сузне и тужне. Онда се чује страшна ломљава, лети низ брдо прво приколица а за њом и трактор. Отказала машина, нама јој поправке а закрчила цео пут и кочи остале. Пут узак, нема куд са стране да се паркира, па су све изгурали низ брдо. Стоји човек, поред њега жена држи двоје деце за руке. Гледају доле у понор како се котрља њихова мука. Али закони колонални су немилосрдни и ту нема милости. Издала их машина. Посматрају појаве и даље. Остаће тако, док и задњи колоник не прође тим уским друмом доле. Кад се и то деси, коњ ће завртети главом, грива ће полетети кроз ваздух, пропеће се на задње ноге, колико снагу да покаже, па ће кренути пут шуме. После пар тренутака поћи ће и пас-вук за њим, покуњене главе и спуштена репа.

.....

Којом је ногом коњ закорачио? Шта се десило, онда, код Извора? Није нешто на добро изашло. Пореметиле су се снаге, богови су се закрвили – изгледа да цео свет хоће да добија битке и ратове преко наших леђа.

Бели коњ.

Слабо смо опасивали наше ждребице, нисмо им вреле пичке пунили плодоносним семеном. Само би по некад јалово простењали над отвореним, црвеним и врелим ждрелима. Опстанак народа зависио је од плодности и здравља семена, од снаге материце да понесе и одгоји род, од издашности вимена да подоји будуће ратнике и родиље. Само су нам леђа остала јака, да могу други да нас трте преко њих, да можемо на њих џакове избегличке да понесемо, да одговорности колоне сносимо.

Бели коњ је предсказао шта ће нам се десити.

Бела кобила се није ождребила иако су јој довођени најбољи ајгири.

Црни коњ стоји на брду и посматра колону несретника.

Вук црни.

Брда су препуна створова. Посматрају али нису сигурни шта се догађа.

Кад су нам вештице черечиле најбоље путнике повратнике, доброгласнике и пуникесе, ми се нисмо бунили. Допирали су до нас само најгори, шљам са којим ни виле, ни вампири, нису хтели да се бакћу. Смрад њихових прљавих тела био је јачи од сваке магије, од најљућег белог лука, од чуме гнојаве и краставе. Такви су нам стизали. И котили се, запатило се то.

Загубили смо негде доброту. Отишла а није се вратила, ми је изгубљену нисмо тражили. Само смо плакали над злом судбином, лажно се представљали и на Бога почесто, што из обести, што из користи, хулили.

Неумивени смо бивали. И јутрос, у колони, крмељивих очију тражимо пут. Ко да су они стари, власници белог коња и обреда, чувари храста и воде, били неразумни и глупи што су извор бранили и воду волели више од свега (сем бога Врховнога, кога су се помало и плашили, и кућевне змије подпрагуше). А ми смо воду само запишавали. Јутром поганили по њој, поподне пили исту, увече покојнике купали са њом. Ноћу смо је препустали демонима. И, тако редом: свако јутро, цупкајући, подскакивајући и држећи се рукама међу ноге, стизали на воду и празнили мехуре. Временом смо и вечерње купање само за одабране изводили, само за праве, мртве мртваце. Они што то нису били престаше да се умивају.

Магарац није ни бео ни црн. Пре би се рекло да је сивкаст. А коња белог изгубисмо. Липса од глади, надувен од воде и гасова. Давно је то било. Којом год да је ногом, онда, закорачио.... то је био први корак ове колоне.

БУДУЋНОСТ КЊИГЕ...

Пише: Игор Ђурић

Књига ће све мање бити на папиру а све више у електронској форми (ма шта то значило). Наравно, књиге ће се штампати још док буде у животу некога од старе генерације која је своје образовање стицала класичним методама, учењем из књига. Шта ће бити после тога? – видећемо! Али, неку светлу будућност штампаних ствари ја тренутно не видим. Наравно, књиге ће се још дуго после престанка њиховог штампања куповати и продавати, постаће нека врста помодарства, као што се данас све више купују и продају поливинилске грамофонске плоче или стилски намештај. Биће ту посла за антикваре. Али читаоца нигде неће бити, сумњам чак уопште, а, не само оних који су верни књизи на хартији и међу корицама. 
Оно што ме највише забрињава, кад је будућност књиге у питању, јесте могућност забране читања многих од њих, и то оних које живе вековима и десетлећима, а све то због као плима надолазеће такозване „политичке коректности“. Забраниће се свака књига која се неће уклапати у нове обичаје и законе поштовања права животиња (које иначе једемо сваки дан) и сексуалних мањина (које нас јебу у здрав мозак сваки дан), затим оних књига које ма шта ружно говоре о зликовцима из центара моћи. Отићи ће у заборав књиге о ловцима на медведе и китове, или оне које говоре о Тарзану који као једини белац влада свим црнцима у џунгли, или оне које у својим редовима уместо прихватљивог „геј“ кажу за некога да је педер, или, оне које ће имати у себи садржаје националне историје малих и поробљених народа. Да!!! – таква нас будућност чека ако наставимо са овим глупим унифицирањем народа, држава, вера, раса и полова.

Доминацијом интернета губиће се полако и смисао архива, те библиотека. Све ће ускоро бити доступно код куће. Кад кажем „све“, наравно мислим на оно што ће центри моћи сматрати да може да се презентује стоци-народу. Колико је тај интернет добар, још много више је лош, макар када су уметност и књижевност у питању а посебно журналистика, наиме, шта пронаћи, разрадити и написати а што се већ не може наћи на интернету. На све стране људи уједају псе, вест фактички више и не постоји. Са друге стране, како рекосмо, сада је свакоме омогућено да написано презентује, теоретски сада сви имамо исте шансе али је све теже из тог обиља набасати на нешто добро, квантитет гуши могућност да се пронађе квалитет, којега сигурно има у том изобиљу.

Каква је перспектива књижевности са генерацијама које долазе?! Техничка револуција их је самлела (те генерације, јашта). Новитети науке се више не чекају годинама, чак ни месецима... дани су у питању. Формати на којима се презентује уметност мењају се из дана у дан. А велике књиге су већ написане и тешко ће се писати такве нове. Како данас натерати сајбер-омладинца да чита Рат и мир? На крају, зашто их уопште терати ако неће и не осећају задовољство да то чине? Како онда стварати књижевност која није проста али која је (ипак) и доступна ширем слоју читаоца?!

Не вреди писати само за себе, као што не вреди ни писати за свакога. Књижевност је уметност која не сме бити неразумљива и неприступачна али која не прелази границе испод којих уметност и мудрост не дају. А, опет, не сме се због пуке „народности“ ни банализовати, не треба се трудити да вас широке масе разумеју, јер онда нисте на правом путу без обзира што старомодни Херцен вели да песник и уметник је у својим најбољим делима увек народан. Ма шта да ради, или ма какву мисао или циљ да има у свом стварању, хтео или не хтео, он изражава неке стихије народног карактера и то их изражава дубље и јасније него сама историја народа. Изражава: да! Али, израз: не! 
      Ками је писао да о томе треба размислити: то објашњава најгоре романе. Скоро сви људи верују да су способни да мисле, а у извесној мери, добро или лоше, заиста и мисле. Врло мали број, напротив, може да замисли да буде песник или ковач реченица. Али од тренутка када је мисао превагнула над стилом, гомила је освојила роман. То и није тако велико зло као што се мисли. Најбољи су доведени до тога да постављају веће захтеве сами себима. За оне који су подлегли томе, можемо да кажемо и да нису заслужили да преживе.

Мора ли се то трагати за новом формом, на новом формату? Папир је, како рекосмо, све приступачнији и нетраженији. Интернет је још приступачнији али је неселективан и колективно лош. Данас може ко год хоће да објављује своје радове на интернету. Капацитети Александријске библиотеке сада су доступни на једном хард-диску. И шта се дешава у тој најзад достигнутој могућности свеопште приступачности и бекства од изолације? Налазе се све исти, стварају кружоке и форуме, фејсбук пријатељства, објављују своје радове и при томе нико никога не чита (ни буквално, ни критички) осим самога себе, и осим што дају једни другима такозване „лајкове“, који ништа не коштају. (Међутим, и генерално, дошло је време када се књижевна дела више не броје и мере тиражима већ лајковима на фејсбуку). На интернету се објављује да бисте могли да читате самога себе а притом имате илузију да је то доступно широј јавности (дакле: дело) и да је ваш рад „објављен“ (није у фиоци, не пишете више за себе, потребно је само да имате интернет и стари рачунар и већ сте писац који објављује).

Опет, боље да пишу, него да чине нешто конкретно. Мања је штета а опет није никакво зло желети да се буде уметником. Пратим, највише на интернету, куд смо и кудер са писцима и делима. Наравно: никуд, мада се за књижевност (уметност: уопште) не може рећи „да се налази где и цело друштво“, јер баш у највећим кризама књижевност мора да цвета „у милион цветова“. Нема писца, песника – има само чланова разних дружина, интересних група, партија. Свако се привукао неком клану и у том затвореном кругу позиционира себе. Онда, као мечке са мечкарима, путују около и читају једни другима своје песме, нико никога не слуша, но чека свој ред да прочита своје и чује себе. Други, пак, и не читају своја дела но се баве политиком, највећма улизујући се моћнима (а знамо ко су они), пљујући по својој земљи и своме народу. Не знају несрећници да не можеш бити велики писац уколико не волиш свој народ такав какав јесте и да је управо твоја мисија да га значајним и великим делом учиниш бољим и већим (мисли се на народ).

Постоји и друго гледиште, веома вероватно и поприлично тачно. Интернет и кратка електронска форма неће убити штампани роман, напротив, он ће се вратити тамо где му је и место, међу одабране, међу елиту. Духовно супериорни људи ће читати, они ће се окретати древним мудростима и бити у великој предности у односу на интернет и електронске готоване. Јер, мудрост и знање ће доћи до изражаја када струје нестане и компјутери цркну: онда, када се буде водио четврти светски рат тољагама. До тада, функционални идиоти ће своје духовне потребе намиривати интернетом а духовна аристократија штампаним папиром, и, интернетом.

Ако треба тражити нову форму, (а по Виктору Шкловском нови облици уметности стварају се канонизовањем периферних облика), онда је свакако кратка форма. Кратка форма било чега. Не више од двадесет реченица прозе, две строфе песме, једне реченице вица. Све преко тога осуђено је на самоћу. Најбољи пријатељи, најужа родбина, чак ни издавачи (уколико сте сами затворили финансијску конструкцију): нико неће прочитати ваших 300 страна. Осим, уколико у томе не траже пикантерије. Седамдесетих година, у писму упућеном Пекићу, Михиз још тада пише: Али, човече божји, шта Вам би, да напишете роман од три хиљаде страница? Код нас се пишу мале књиге, па и њих мало, давно смо ми смислили замку, у коју ватамо и у коју се вата наша докоњачка навика и неистрајност: шта има да се каже, може то и покраће, понајбоље анегдотом. 
      Затим, то не сме бити дубокоумно и досадно јер онда нико неће читати, мада ово није захтев скоријег времена, ретко су се кад из воље читале досадне књиге, ма колико мудрости имале у себи, баш као што је и својевремено Реноар дефинисао каква треба да буде слика, то исто важи и за данашњу књижевност: По моме мишљењу слика треба да буде нешто пријатно, весело и лепо, да, лепо. Има довољно досадних ствари у животу да би смо их још и ми стварали.

Али, кратка форма мора бити бритка, виспрена, духовита, интелигентна, одмерена. Како такву форму понудити недуховитима и неинтелигентнима?! Шта понудити у плиткој чаши - празноме и плиткоме?! У дубокоме га можеш макар „удавити“. У плићаку: само гацати по блату заједно са њиме.

Писац главно и најбоље мора написати на маргинама свога дела. Није то чак ни писање „између редова“. Поготову оно што се не сме казати, да ли због система или због лажног морала (што му дође на исто) или оно што би се казивањем упростило и обесмислило. Маргина је суштина, порука, вечност. Оно у „редовним“ редовима је само месо око костура. Тело око душе. Маргина је порука. Маргина је најчешће ненаписана али доминантна и свеприсутна у делу. Зато и постоје маргине, као у време кад смо радили писмене задатке, да има простора да се лоше исправи. У нашем случају није тако, маргина мора остати празна а од пишчевог генија зависи шта ће неко наћи у тој празнини. Маргина служи да читатељ у својој глави дода оно што писац није написао. Некад, врло често, књижевно је оно ненаписано. Ненаписано зна да буде најбољи део неког дела. Не мора чак бити ни наговештено. Овде се не ради о избрисаном већ о ономе што није написано али што се у делу види. И у целини: најбоља дела књижевности су ненаписани редови у великим делима. Неки то зову поруком или идејом, ја се не слажем с тиме.

ЧЕКАЈУЋИ ''БОЉЕ СУТРА''!!!

Пише: Игор Ђурић

„Прво се вратити није могло, а није ни требало. Друго нам се није допадало, хтели смо дакле нешто Треће...

- Где је треће никад нема среће – рекао је гуру. Понекад је и песник био.

- Зашто?

- Треће је увек мутна средина између првог и другог. Три је јебен број. Трећи квари сваку љубав. Трећи у рату увек први страда. Трећи се увек највише искилави. И на гробљу кад носи сандук. Трећи увек открива мунђу двојице. Трећи је увек крив. Треба бити прво или друго, студен или врућ. Бити млак и бљутав, бити треће, не води ничему...“.

Борислав Пекић, ''Године које су појели скакавци''

ПРОЛОГ:

Прво је прошлост. Друго је садашњост. Треће је будућност.

Јуче сам хтео али нисам могао.

Данас хоћу и могу.

Сутра нећу моћи све и да хоћу.

Хоћу да ми буде добро и приступачно кад могу и хоћу а не сутра када не будем могао и хтео.

''Боље сутра'' је медицинска и болесничка ствар. Добићеш печење, колаче, виски и цигаре – кад више не будеш смео да их конзумираш због притиска, холестерола и шећера. Добићеш лепе и младе жене кад више не буде могао да ти се дигне (да простите). Примиће те у модерно опремљену болницу када ти лека не буде више било.

Скакавци дођу, обрсте и оду.

Ови већ деценијама брсте и не одлазе. Глођу овај народ и ову земљу.

Питање. Како може онај ко ти је отео ''данас'' и ''јуче'' - да ти пружи ''боље сутра''?

ЧЕКАЈУЋИ ''БОЉЕ СУТРА''

или: Отето – проклето!

Можемо ли се надати ''бољем сутра'' ако смо се одрекли ''бољег данас''? Улагање у ''боље сутра'' јесте одрицање од ''бољег сада'', макар када је наш случај у питању. Обзиром да нам је и ''јуче'' било веома лоше, а будућност је ипак неизвесна категорија, чини се да нам управо сада краду последње време и живот које никада нећемо моћи надокнадити.

О чему се ради? Чекајући ''боље сутра'' ми се постепено и константно (на силу) одричемо дела по дела свога живота и његовог квалитета. Одрицали смо се прво луксуза, па онда, мало по мало, свега осталог. Сада само преживљавамо. Дакле, подразумева ли  то обећано ''боље сутра'' да нам се прво врати све што нам је отето, чега смо се одрекли, без чега смо остали – па кад нам се све то врати да нам онда буде још боље?! Или, ''боље сутра'', које нам се обећава, подразумева да ће нам се тек нешто, делић, од отетог и одузетог, вратити?!

Каква је наша ситуација у погледу ''бољег сутра''? Већ сам користио једну причу објашњавајући сличне теме, па ћу је поновити и сада, јер сликовито и јасно објашњава оно о чему желим да вам кажем реч-две...

Живео неки човек у великом сиромаштву, са много деце и слабим приходима. Једнога дана, очајан, оде код свештеника да се пожали на своју муку и затражи савета или помоћи. Кад је објаснио своју муку, духовник и божји слуга (свештеник, хоџа, рабин) му рече:

- Иди сад кући, и уз пут покупи девет паса луталица, те их храни две недеље, па се потом врати.

Мучени човек учини тако. После две недеље, на питање свештеника како му је, одговори:

- Сад је још горе, и то мало хране што имамо, отимам деци из уста да бих нахранио псе.

- Сад иди кући, па уз пут покупи девет мачака, те и њих храни, па се врати за две недеље.

Збуњен човек учини тако, јер беше верник и немаше много шта да изгуби. После две недеље говорио је свештенику:

- Сада је много горе, готови смо, мачке и пси све поједоше.

- Врати се кући, па пусти псе, те се врати после истог времена као и пре – даде савет свештеник.

Уради човек тако и после две недеље бејаше нешто задовољнији:

- Сад је мало боље. Од када сам пустио псе, остане нам мало више хране, те и деца нешто поједу.

- Врати се кући, па пусти и мачке.

После две недеље угледа свештеник на прагу богомоље озарено и срећно лице сиромашка.

- Хвала Вам часни оче. Спасили сте ме. Од када сам пустио и псе и мачке, хране имамо више и сада нам је добро...

Ето, то нама раде већ деценијама: ХРАНЕ ПСЕ И МАЧКЕ НА НАШОЈ ГРБАЧИ А КАД НАМ ОСТАНЕ МРВИЦА, ИЛИ СЕ КОЈА ЏУКЕЛА ИЗГУБИ, МИ СМО СРЕЋНИ!

Годинама губимо део по део свога живота. Узете су нам нормалне ствари: лечење, школовање, летовања, култура, храна. Отете су нам плате и пензије. Све је поскупело: комуналије, струја, превоз, грејање. Порези су подигнути и плаћају се на све и свашта. Уништене су институције културе и спорта, урушен систем вредности партијским кадровањем, образовање је сведено на најниже гране. Опљачкана је наша имовина а ми смо сведени на јефтину и робовску радну снагу. И САДА НАМ НЕКО ОБЕЋАВА ''БОЉЕ СУТРА''?! Да би нама било ''боље сутра'' ви нама морате да вратите ''боље сада'' и да одговарате за отето ''јуче''!

Јер, што да се лажемо, некима је већ ''боље сутра''. Већини народа није. Код тог малог дела који је већ у ''бољем сутра'' су и нож, и погача. И зато је илузорно очекивати да ће се они одлучити милом да дају нож и поделе хлеб. То ми сами треба да узмемо. Међутим, биће тешко. Због чега? Због тога што смо млако или нисмо уопште бранили да нам отимају ''боље данас'' и брзо смо заборавили ко нам је отео ''боље јуче''. Да тада нисмо дозволили да нам отимају, не би смо данас морали да чекамо на њихову милостињу. То је као са борбом за слободу и против окупације. Када се бориш за слободу ти не тражиш од окупатора да ти поклони слободу већ се бориш за оно што си већ имао и што ти је силом отео.

Све док ћутимо и трпимо на данашње бахаћење, не сме се очекивати да ће они сутра да се уљуде. Све док се не побунимо зато што нам данас отимају не можемо се надати да ће нам сутра то исто вратити – јер, зашто би отимали иначе?! Знате, ако си данас – бићеш и сутра. Ако ниси данас – нећеш бити никада! Као реална категорија у животу постоји само: сада. Јуче је прошлост. Сутра је будућност. Јуче си већ потрошио, сам се упитај: како и по којој цени? Сутра можда нећеш ни доживети, а, и ако доживиш ко ти гарантује да ће то бити боље? Ми се морамо борити за боље данас и боље сутра. Постоји, у људском смислу, само данас. Ако данас, за Божић, не можеш своме унучету даривати чоколаду – по томе се мери твоја мера, и за данас, и за сутра. А ''боље сутра''? Сутра тебе више неће бити а унуче ће прерасти жељу за чоколадом. Само неколико Божића он ће бити дете. Неће остати ни успомене. Скупо је то.

САЈАМ КЊИГА ЈОЈ ВИРИ ИЗ ОЧИЈУ

Пише: Игор Ђурић

А, опет, књиге се купују, Сајам књига је најпосећенија јавна манифестација, свакога дана издаје се нешто ново. Трафике продају више књига него новина. Апсурдна ситуација. Сајам књига је посебна мука а иста прича као и ова до сада. Гужва, гужва, што од људи, што од папира. Има и нешто књига, додуше, највише у антикварницама на спрату и код малих издавача у другим халама. Дим пљескавица најмање смета, напротив, тај осећај је најближи ономе што би назвали савремена српска књижевност.
      Живимо у времену плитке поезије, провидне прозе и јефтиних писаца. Какав, бре, ''сајам културе''? Читав процес се своди на то да ће скрибомани јуришати да заузму позиције медиокритетима, а преко леђа малог броја писаца. Већу уметничку, духовну и филозофску вредност, имају оне пљескавице на улазу од половине тамо изложених наслова. Још ако су зачињене, не питајте?! Важно је само да писање буде политички и мањински коректно, да буде безлично и по владајуће битанге безопасно, и само тако има прођу код мондијалистичких ''култур-бунд'' комесара, који нам данас кроје капу, а чије је мере узела још Коминтерна и која се до дана данашњег није поново премеравала – мере нас истим мерама и вагама, по истим правилима, истим речима

На Сајам дођете да будете виђени, мање сами нешто да видите. На Сајам дођете да покажете свој нови имиџ. На Сајам дођете и случајно, и на силу, и из знатижеље, и да се нађете са неким. Екскурзије из унутрашњости довлаче десетине хиљада изгладнеле и уморне деце, да луњају по халама, и да им истерују задњи динар из џепова за карту, како је о томе негде писао Капор. А већина њих затим, тако искеширана, чежњиво гледа управо поменуте тезге са пљескавицама и сви би они радо дали „сабрана дела“ Басаре, Арсенијевића или Видојковића, за једну пљескавицу од десет, са луком и хладну кока-колу.

Најинтересантнији и мени најдражи су они посетиоци у похабаним мантилима, забрађени, масних шешира, што вуку велику кожну торбу или држе цегер у рукама. Они немају пара да купе књиге, а знали би и те како шта треба да купе, а у торбама су им рукописи, раскумбусани и прљави, куцани на неисправним писаћим машинама које прескачу слова. Они су ту у нади да ће неко погледати њихово дело. Нико, наравно, неће то да гледа, ни из знатижеље. А, требало би. Има ту добрих редова и страна, вероватно ретко и не много, али свакако више од оних који се смеше са плаката и билборда сајмишта, а још више од оних који би требало да оцене та дела и да их евентуално објаве.

Када би сви посетиоци Сајма књига у Београду прочитали само по једну књигу годишње, то би било феноменално и ми би смо као нација имали много веће шансе да се извучемо са места на којем се тренутно налазимо. Били би смо много бољи и паметнији. Пазите!!! - рекао сам: књига! Јер се на Сајму данас најмање продају књиге. Продаје се разна роба, која се своди на исто: то су на папиру нека штампана слова, потом укоричена. Али, то нису књиге. Овако, Сајам му дође нешто као Гуча или Егзит, вашар један, само што се посетиоци не опијају, нити дрогирају, неки само дођу већ пијани и дрогирани, па шпацирају као на променади.

Скоро сваке године идем на Сајам књига (мада се увек после њега зарекнем да више нећу ићи) и још тамо нисам са неким водио разговор о књигама и књижевности. О свему: да! О уметности: не! Чему то?! Ајде да се нешто попије, купи, нешто да извадим трошкове за штанд и хотел, даћу ти повољно овог Медаковића, узми Ћосића у пола цене, тренутно немам да ти платим за твоје књиге које сам продао, види ону комуњару, види онога сто партија је променио, види ону туца се са државним секретаром, види ону вири јој она ствар из очију. Обично ми се смучи, не од приче већ од места где се прича води, па са пријатељима утекнем у кафану. Кад, да видиш тамо: причају људи о књигама.

СУДБИНЕ ПИСАЦА

Пише: Игор Ђурић

 ЧИТАЈ КЛИКОМ ОВДЕ КЊИГУ ''О ПИСЦУ И ПИСАЊУ''

Маколи у својим Есејима пише: Клевета коју је Бајрон морао да поднесе била је таква да је могла потрести и један сталоженији ум. Новине су биле пуне карикатура. Позоришта су се тресла од повика. Он је био избачен из кругова у којима му је до скора поклањана сва пажња. Све оно гмизаво што ужива у паду племенитијих природа пожурило је на гозбу; и били су у праву; учинили су оно што се могло очекивати. Помахнитала завист амбициозних глупака не награђује се сваки дан мукама таквог духа и понижењем таквог имена. 

Иво Андрић је написао: Највећи недостатак који књигу може да прати, то је кад има писца на животу. Брана Црнчевић рече једном приликом Милу Глигоријевићу: Великим писцима се после смрти измишљају нови животи, с новим тајанственим подацима. Хрпимице се јављају њихови случајни саговорници који им дају политичке оцене, дописују биографије, описују осмехе и љутњу, и знају добро све осим њиховог дела. 

Ђура Јакшић је бедно живео а сада му турају споменике, да туристи имају шта да гледају и где да се сликају кад оду у (на) Скадарлију. Пропагира се његова боемштина као туристичка понуда града у коме је крпио крај с крајем и улице по којој је пијан пузао, град где су га на крају претукли полицијски жбири, од чега је и умро. Када је полицијски писар питао управника полиције београдске Туцаковића како да заведе Ђуру Јакшића, по питању неке објаве коју је тражио, у коју рубрику, овај му је одговорио да га „води међу скитнице, Цигане, музиканте и друга слична занимања без сталног запослења“.

Ђура Јакшић пише Стојану Новаковићу, 1867. године: Казиваху ми да имам дара песничког, једни су претеривали па веле да сам геније, па да ли се ико нашао да тај дар подпомогне? Ја сам читао много несрећних и великих и малих песничких биографија: ал' ако сам и ја песник, и ако и ја заслужан будем да ме макар и седам дана после смрти ко спомене – имаће наша деца чему се чудити – јер овако као што наша господштина са мном поступа, ни свиње не чине и никаква лоша животиња. Та не видиш ли болан да ми не даду прилике ни да радим. 

Пошто му је у школи надимак био Миш, Нушић вели: На основу тога што та животињица малог раста грицка мрвице са туђег стола, судбина ми је одредила да будем – српски књижевник. Нушић је седам пута био осуђиван на смрт од стране Шиптара. То је велико признање и доказ да је био и јесте велики српски писац. И он, и Ђура Јакшић, и Војислав Илић, губе децу која умиру због тешких животних услова. Војислав Илић је био заљубљен у две ћерке Ђуре Јакшића, од којих му је једна била и супруга а која је млада напустила овај свет.

Грудинина на суђењу Бродском, на којем је песник оптужен да је друштвени паразит, је изјавила следеће: Разлика између паразита и младог песника у томе је што паразит не ради а једе, а млади песник ради, но не једе баш увек. Џојс је побегао из Даблина да се у њега никад не врати. Житељи родног градића Томаса Вулфа претили су му линчем уколико икад поново крочи у њега. Милтон Џон је писао свој Изгубљени рај у јаду, глади, беди и самоћи: слеп. Дис, уклети песник, је учитељевао по провинцији, у селима где није могао да нађе ни месец на небу, и вагао марву и кукуруз у престоници, службовао је и у Класној лутрији. Преживљавао је у тешкој немаштини. Данас се организује Дисово пролеће и додељује Дисова награда. Радоје Домановић је умро млад, у 35-тој години живота, сам и гладан. Раде Драинац је умро од туберкулозе као пуки сиромах: без крова над главом. Од Ујевића вашљивог су бежали а сада се ките његовим стиховима, уз скупо вино на месту где је некада радио Кавказ. Црњански је ципеларио и разносио књиге у време када је био најчитанији писац у домовини. Тај исти Раде Драинац поседео је потпуно, само за једну ноћ, чекајући да се над њиме изврши четничка смртна пресуда у Блацу 1941. године. Иако је спашен петицијом мештана, није се много наживео: 1943. године умире у Београду од нередовног живота. Његов подстанар, Тин Ујевић (спавао је испод клупе у парку на којој је Драинац такође спавао) у то време, објављује у НДХ и прима плату од те исте творевине.

Ни Американци, који се толико хвалишу својом демократијом, нису увек били нежни према непоћудним писцима. ФБИ је на овај или онај начин пратио, процесуирао, хапсио или вршио притисак, на Перл Бак, Џека Лондона, Теодора Драјзера, Тенеси Вилијамса, Синклера Луиса. О свима њима постоје позамашни досијеи, хапшени су и саслушавани. Седамдесетих година прошлог века о томе је писао Њујоркер.

Кад је Симу Пандуровића питао Крцун Пенезић: "од када је у затвору?", овај му је одговорио: Од ослобођења! (још су у апсу лежали: Волтер, Достојевски, Дефо, Вајлд, Пекић, Нушић, Илић, Костић). Несрећни Сима после изласка из затвора није имао ни за цигаре, ишао би по кафанама и редакцијама и тражио. Био ми је јутрос у посети Сима Пандуровић. Ма који режим дошао, то је човек који је увек у уџерици и увек на последњем месту. Одузели су му и пензију и част… Питам га да ли пише. Каже хладно му је и не може, али понешто напише. Страх га је, каже, да пише, и страх га од претреса – пише Бранко Лазаревић у свом дневнику 1947. године.

Писце су ослобађали гурајући их у тамницу. Солжењицина су тамничили, па га после неколико десетина година као свеца дочекали. А, они што су га као дисидента на ловорикама примили: испратили су га као најцрњег назадњака. Љубиша Јоцић се 1951. године обраћа Удружењу књижевника следећим речима: Молим удружење да ми стави на расположење суму од 15.000 динара коју бих вратио од свог првог већег хонорара. Пекића народ није хтео ни кад је већ постао великан: нису гласали за њега у Раковици. На почетку своје списатељске епопеје он пише Булатовићу: Окружен коферима и књигама на поду. Без лове и перспективе. Књигу ми штампају али ни динара једног не могу да добијем. Па сад пиши. Ја стварно мало једем, али с времена на време осећам неку ђаволску потребу да и ја нешто заложим. Када је Иво Војновић тражио од српске државе 200.000 динара да врати дугове и тако не убије се, Никола Пашић је рекао: Није, знаш, глуп, али је скуп, и одобрио само 100.000 динара, под условом да Војновић држави Србији препише своја ауторска права.

Приписује се многима она анегдота о писцу и кући, где писац одговара: „Шта ће ми кућа, кад ћу једнога дана имати целу улицу“. И, то је тачно, само то не говори добро о људима. Сви ми у своме времену живимо са непризнатим вредностима уједно признавајући неке давно настале. Увек са закашњењем даднемо улицу неком писцу. Окајавамо туђе грехе, чинећи своје, које остављамо својим потомцима. И, тако у круг, а писци се, у међувремену, рађају и умиру. То је доказ да писци нису део друштва у којем су живели, макар у већини, и по разним нијансама. Мада, има и изузетака када су други народи и њихови писци у питању. Читајући аутобиографску прозу Константина Паустовског сазнаћемо да су се смрти Толстоја или Пушкина тада сматрале националним трагедијама. Сазнаћемо да су се школе распуштале, да је породица бивала у жалости, да су људи прекидали послове и одморе не би ли се скупили у својим домовима очекујући смак света и пропаст нације, да је народ на улицама плакао, да је цела Русија жалила своје писце. Зато је Русија велика, а не због површине и броја становника.

Додуше, она друга, совјетска Русија, није била нежна према неистомишљеницима. Михаил Булгаков је живео веома тешко. Његова дела се забрањују, скидају са репертоара без икаквог образложења. Он и његова жена живе у немаштини, на ивици глади. Данас кажу да је написао најзначајнију књигу 20 века. У тренуцима безнађа он пише писмо влади СССР-а у којем између осталог моли: Молим владу СССР-а да ми нареди да хитно напустим СССР  у пратњи моје жене Љубов Јевгенјевне Булгакове. Обраћам се хуманости совјетске власти и молим да мене, писца, који не може да буде од користи у својој отаџбини, великодушно пусти на слободу. Случај Солжењицин не треба посебно ни помињати.

Чух неки дан како је град Зрењанин доделио награду Тодор Манојловић – некоме, небитно. Град који га је оставио да умре у беди, гладан, поцепан, град који га је исмевао, хапсио, избегавао – данас „са поносом“ даје награду са именом писца који ништа лепог није доживео од истог. У том истом Зрењанину је Тито поводом књиге (или позоришне представе) Кад су цветале тикве рекао да тог Микиза треба ухапсити, а нико није смео да га исправи да је помешао Михајловића са Михаиловићем. Деца оних (или чак и они лично) који си хапсили Пекића или Михаиловића, тамничили су и Александра Поповића, а он се након ареста бавио асфалтирањем улица и грађевинарством, и ако је после био један најизвођенијих драмских аутора, они који су гурнули Ћопића са моста, који су обесили Миљковића, та деца одрасла на Дедињу и Сењаку, данас говоре о демократији и људским правима, обашка о томе каква треба да буде уметност. Они који су забрањивали књиге већ деценијама ведре и облаче по разним министарствима, фондовима, секретаријатима, невладиним организацијама. И град Београд додељује награду Исидора Секулић, али то није сметало општини Савски венац да прода кућу српске списатељице. Ето, ни у њеној кући нису нашли за сходно да отворе музеј и да је на неки начин сачувају, али награду редно и редовно деле и додељују.

Пашић се спрда са Миланом Ракићем када овај тражи премештај, па му у званичном писменом одговору вели да се не слаже са тим али додаје да се не слаже ни Ракићева супруга Милица. Миодраг Митић у књизи Поете у фраку пише: Растко Петровић је умро разочаран и остављен и од најбољих пријатеља (мисли се пре свега на Ристића и Рибникара) који су у новој југословенској власти добили кључне функције, а свом великом другу Растку нису хтели да пруже руку ни обичним писмом, а не каквом улогом протежера у моменту када су му охрабрење и заштита и те како били неопходни. У истој књизи поводом Дучићеве смрти, пише: Југословенска Влада у избеглиштву расправљаће после Дучићеве смрти у жучној дискусији да ли посланик Јован Дучић треба да буде сахрањен о државном трошку као дипломата, или као песник. Сви хрватски министри гласаће против било какве одлуке да се Дучић сахрани о државном трошку, чак ни као песник, јер они сматрају да он није никакав југословенски великан, већ само српски, што југословенску Владу не дотиче. Разлог је била његова снажна осуда хрватских сепаратистичких тежњи и тешких злочина против српског народа. А запамтили су му и када је, осуђујући страшне покоље Срба, јавно рекао: ''Хрвати нису храбар народ по томе што се ничега не боје, већ по томе што се ничега не стиде''. И даље, у истој књизи: О смрти Растка Петровића, вест ће пренети париски Монд, а ниједан српски лист. Лазу Костића су у Аустроугарској оптуживали да је просрпски оријентисан а у Србији су га у листу Видело прозивали да је страни поданик. И то у исто време и истим поводом: у време његовог постављења у посланство у Петрограду. Три пута је Лаза Костић био у затвору, други пут јер је у некој здравици пожелео да сви Срби живе у једној држави.

А.З. Манфред: „Син часовничаров, самоук који није добио никакво систематско образовање, бескућник и скитница који је зарађивао хлеб најпре као шегрт гравер, па као лакеј и надничар на преписивању нота, одједном је постао најчувенији човек Француске, Европе, света. Сам краљ Луј XV позвао га је к себи и нудио му пензију, али тај човек није прихватио милостиви позив. Жан Жак Русо је рекао: ''Ја сам, додуше, губио неку врсту пензије коју су ми нудили, али сам се ослободио јарма који би ми она натоварила''...

Други плебејац, такође часовничаров син, који је почео живот занатом свога оца а затим стекао вештину да зарађује велики новац помоћу смелих финансијских манипулација, Пјер Огистин Карон, који је у историју светске књижевности ушао под именом Бомарше, не само да је стекао племићку титулу него је касније у ''Севиљском берберину'' и ''Фигаровој женидби'', сав тај надмен свет привилегованих сталежа подвргнуо немилосрдном исмевању...

Самодржавни господри империја и краљевина – руска краљица Катарина II, пруски краљ Фридрих II, пољска краљица, у ласкавим писмима улагивали су се Волтеру чија је слава била већа од његовог величанства Луја XVI. Када је под старост, последње године свог дугог живота стари писац стигао у Париз, становници престонице су му приредили дочек какав није доживео ниједан од најпрослављенијих монарха. А све је почело када је млади аутор добио тешку казну – заточење у казаматима Бастиље...

Син занатлије из старог градића Лангра, који је израђивао ножеве, када је имао тридесет и три године, издао је књигу под насловом ''Филозофске мисли''. Одлуком париског парламента књига је спаљена а три године касније аутор дела Дидро Дени био је по наредби власти ухапшен и затворен у Вансенску тврђаву. Прошло је неколико година и бивши заточеник постао је прослављени књижевник и филозоф који је имао велики утицај на цео духовни живот епохе. Царица Катарина II звала га је да дође у Русију и дочек у Петрограду га је потресао. Да ли су чиновници који су потписали наредбу о заточењу писца могли предвидети да га у будућности чека таква слава?!“.