ЈЕДНОНАЦИОНАЛНО ''ТРОВАЊЕ''!

Пише: Игор Ђурић

Глупо и смешно звучи али истинито у својој покварености и подвали: Албанци (Шиптари) на Косову су се опет једнонационално отровали. Албански чланови неке тамо њихове Изборне комисије који су пребројавали гласове (за тзв. „косовске изборе“) „отровали“ су се од коверата и листића који су пристигли из централне Србије. Српском члану комисије није ништа фалило, није се лоше осећао, осим што је био малтретиран. Срби су дакле опет дошли до изума који је вредан Нобела: отров који препознаје веру и нацију (чак и политичко опредељење).

Није ово прва превара и лаж овакве врсте. Било је и других, мање наивних и крвавијих. Кад год је требало пречицом превеслати Србе смишљала су се разна непочинства сличне врсте. Још су Димитрије Туцовић и њему слични у својим текстовима и памфлетима писали о сличним „српским злочинима“.

Димитрије Туцовић у свом памфлету Србија и Албанија на једном месту пише: „Буржоаска штампа је тражила истребљење без милости, а војска је извршавала. Албанска села, из којих су људи били благовремено избегли, беху претворена у згаришта. То беху у исто време варварски крематоријуми у којима је сагорело стотинама живих жена и деце“.

О Димитрију Туцовићу, из књиге "Косово - Вечити рат"

У августу 1966. године Радио Тирана и лист Зери и популит говоре и пишу о томе како се Албанци на Косову трују гасом у концентрационим логорима, још и да се масовно стрељају, Албанке се масовно силују, шири се намерно зараза пегавог тифуса а и живи се спаљују (о томе и тако је писао и Туцовић пола века пре). Све је „масовно“ као и лаж!

У марту 1990. године око 7000 ђака албанске националности одглумило је масовно тровање гасом по школама широм Косова и Метохије. Српској деци тај гас није шкодио иако су похађала исте зграде и школе. Није ништа фалило ни наставницима и професорима, медицинском особљу иако су били искључиво албанске националности (јер деца нису хтела помоћ српских лекара). Гас је дакле препознавао само јадну албанску децу до одређеног узраста.

Славољуб Ђукић је у својој књизи Политичко гробље написао поводом тога: „У политичке подвале укључени су и средњошколци... Марта 1990. светска тема била је такозвано тровање школараца албанске националности, помоћу супстанце убачених у вентилационе цеви... И овакве бесмислице налазиле су простор у водећим западним медијима... Нико се није питао како је могуће да у истој школи, где су ученици српске и албанске националности, ''помоћу гасова у вентилационим цевима'' жртве буду само млади Албанци?“ (стр. 463);

Крајем прошлог века, пред и за време бомбардовања, лажи и преваре у достигли своје врхунце. Говорило се о стотинама хиљада мртвих, о концентрационим логорима, масовним силовањима, спаљивањима људи, тровањима, убиствима деце. Некадашњи демохришћански посланик у Бундестагу Вили Вилмер је поводом тога рекао: „Никада до сада се није десило да тако мали број људи лаже толико много људи, и то на суштински начин, као у погледу рата на Косову“. 
      Средином маја 2019. године доказана је матрица целокупног деловања антисрпске пропаганде. Тзв. посланица тзв. косовског парламента Фљора Бровина као доказ о силовању Албанки 1999. године показала је слику преузету са "мушких" сајтова из ирачког порно филма (или, из порно филма који говори о Ирачанима). Мора се признати да се поједини медији на албанском језику одрадили своје новинарске задатке и по први пут раскринкали причу у самом зачетку.

КАКО СУ ЛАГАЛИ О КОСОВУ

Када су у питању гласачки листићи очигледно да није у питању гас већ неко много софистицираније средство. Ради „наменска“ у Србији пуном паром. Раде научници. Јер ово је ипак врхунац научних достигнућа: ти отрови нису шкодили ни онима који су штампали, ни онима који су паковали одштампано, ни комисијама које су радиле са тим папирима, ни самим гласачима, ни онима који су то превозили, паковали, распакивали, као што видимо: ни српском члану комисије – искључиво је отров деловао на албанске чланове комисије.

Нису апсурдност, глупост и гротескност те фарсе битни и упитни за цео овај проблем. Важно је и депримирајуће што такве представе углавном одраде посао због којега су покренуте и буду савршен алиби онима споља који нам не мисле добро. Било је много сличних представа и подметачина, наизглед подједнако глупих и наивних мада је било и крвавијих, које су све редом прихватане на западу као доказ против Срба и савршен алиби за акције против српске државе. А зашто и не би када су тамо углавном смишљане или макар су одатле одобраване?!

ПРЉАВА КАМПАЊА О КОСОВУ, УВОД У БОМБАРДОВАЊЕ!

Најмање је што треба поверовати да су Албанци толико глупи па да се служе таквим глупостима. Они су само послушни и за своје циљеве на све спремни. Они су добили одобрење и сигнал а средство је притом свако дозвољено: битан је циљ. А после: пси нека лају – караван је замак'о.

РАЧАК - КАКО СУ ЛАГАЛИ?! 

Циљ је очигледно да се одузме који мандат од Српске листе (која није за дику и понос али је тренутно најбоље решење за Србе), како новим албанским властодршцима не би требали њихови гласови и како би се ослабио српски фронт. А, по могућству, и да се Српска листа потпуно искључи из тамошњег политичког живота.

Шта би била поента, закључак, ове фарсе?

Да Срби заиста имају тако развијене могућности једнонационалног тровања – а зашто би уопште излазили на изборе, што би преговарали, што би били тамошње жртве?!

Коме ја ово причам? Онима који си направили Маркале и Рачак, онима који подржавају мит о 20.000 силованих Албанки или 8000 убијених у Сребреници?! Онима који су окупирали Косово и Метохију?!

Не! Нису то Албанци! То су Они – зна се који!

ПС

Ових дана (јул 2021) отровали су се од ешерихије у Дечанима и за то су оптужили Србе)!

СИЛОВАЊА АЛБАНКИ НА КОСОВУ – СИЛОВАЊЕ ИСТИНЕ

... БИНЕЛ, ДРУГИ ФРАНЦУЗИ И ОСТАЛИ…

Пише: Игор Ђурић

                                 

 ИЗ КЊИГЕ ВЕЧИТИ РАТ - КОСОВО (читај овде)

Осврнућемо се на овом месту на судбину тог француског обавештајног официра (и неких других). Какав је однос Срба и Србије према људима у свету који су гајили симпатије према нама и који су нам директно или индиректно помагали? Или макар према онима који су се трудили да буду реални у проценама, онима који нису подлегли хистерији медијског черечења Срба, већ су покушавали да реално и чињенично сагледају истину - ма се та истина некада нама и не свиђала?

Официр француске војске Пјер Анри Бинел је оптужен да је између јула и октобра 1998. године, агенту српске обавештајне службе Јовану Милановићу доставио податке о циљевима НАТО напада на Србију. Он је тада радио у седишту НАТО-а у Бриселу. Пре тога је радио као официр обавештајне службе Француске у Босни за шта је одликован Легијом части. У Заливском рату је такође био ангажован због познавања арапског језика, где је такође одликован и њему су се амерички савезници веома похвално изражавали, па и сам генерал Шварцкоп. Дакле реч је о врхунском обавештајцу.

Бинел тврди да га је телефоном контактирала француска обавештајна служба и наложила му да упозори Србе о томе колико је НАТО озбиљан у намери да бомбардује Србију. Одржао је пет састанака са Милановићем. Тада је преносио информације, чак је и донео строго поверљиви документ на 25 страна директно из НАТО-а. Заузврат није ништа тражио. Срби након тих информација врше дислокацију јединица и наоружања. На основу снимака Американци схватају да је у бриселском седишту НАТО: кртица. Сумња пада на Бинела. Он није ни крио своје контакте. Бива заточен десет месеци у истражном затвору, да би на крају био осуђен на пет година затвора. У једном  тексту Бинел каже: „Као и сви мали Французи који знају историју, заволео сам Србе од детињства, посебно због тога што смо имали истог непријатеља који нам је радио о глави. Нарочито ми се свидело што су Срби храбри, часни и поштени људи који поштују своју и туђу слободу. Налазио сам паралеле између Француске и њене борбе за Алзас и Лорену и борбе Србије да задржи Косово и Метохију, колевку свог постојања на Балкану“.

У својој књизи Ратни злочини НАТО он пише: „Упркос наметнутој тези да су сви Срби криминалци, видео сам да то није тачно и да, на пример, Арканови „Тигрови“ нису ништа гори и крволочнији од Изетбеговићевих „Црних лабудова“. Видео сам да је исламски међународни тероризам захватио Босну, па преко ње Балкан и Европу и да Срби опет бију бој за наш рачун као и пре 700 година. Разлика је била само у томе што пре 700 година Американци нису ни постојали“.

Француски судија је поступак Бинела оценио као издају. На завршној речи пред доношење пресуде државни тужилац је рекао следеће: „Желели сте да будете херој, али били сте само издајник. Издали сте своје другове, своје савезнике, издали сте Француску“. Француска штампа га медијски черечи износећи тврдње неких психијатара да је Бинел ментално болесна и изопачена личност (како је могуће да таква личност само пре неколико месеци добија највећа одликовања?!). 

Видите ли како Французи схватају појам патриотизма, за који нас неки наши „европљани“ убеђују да је ретроградан?!? Видите ли како пацифизам тамо није на цени?! Видите ли како они који издају своју земљу морају да иду у затвор?! У то време, (када француски судија изговара ове речи) 12. децембра 2001. шеф наше дипломатије био је Горан Свилановић. Номинално, он је био шеф и Јовану Милановићу. Не знам, јесу ли Бинел и Милановић икад помислили да нису требали да раде то што су радили. Борити се за Србију у којој је Свилановић власт није вредно Бинелових пет година. Јер, Свилановић у својству Министра спољњих послова, на питање Холбрука „има ли какав план за решење кризе на Косову?“, свој план износи у једној реченици: „Ослободите нас Косова!“. Свилановић, који је рођен на Косову, ипак није желео да у том „ослобођеном од Србије“ Косову оде и живи у миру и слози са Албанцима. Не, он се ослобађа свог родног краја из Београда, сада већ из Европе.

Због свега што му се догодило и жеље да каже своју верзију он је написао књигу коју смо помињали. У њој говори о својој војничкој каријери, помиње где је служио а нарочити акценат даје времену боравка у Босни где је као обавештајни официр дошао до сазнања која се нису поклапала са званичним верзијама. Осврће се на случај Маркале који се догодио 28. августа 1995. И он дели мишљење Дајане Џонстон да је некако упадљива коинциденција таквих и сличних догађаја са периодима када су се доносиле важне одлуке у међународним органима. Масакр би се десио дан или два пре него би требало да се на неки начин казне Срби. Тако је било и са Маркалама. Оне су се догодиле два дана пре него је НАТО требало да одлучи о ваздушним ударима на Србе. 

Али нису то његови једини аргументи. Он тврди да су радари типа Cymbeline, који се користе да би лоцирали положаје са којих се отвара артиљеријска ватра, недвосмислено показали да ватра није отворена са српских положаја већ са ничије земље, на коју су Муслимани за разлику од Срба имали приступ. Друго, анализирајући подручје несреће он тврди да је скоро немогуће због околних зграда концентрисати тако прецизну минобацачку ватру на то место, дакле, та ватра није могла да буде узрок масакра већ само покриће за оно што се тварно догодило. Али ни једном случају Срби нису могли бити одговорни. Он даље тврди да је постојала основана сумња која је кружила међу припадницима УНПРОФОР-а да је већина мина бачена ручно, са околних зграда (они који познају ову проблематику знају да је то могуће и лако изводљиво). Најзад, и он сумња у брзину телевизијских екипа које су се нашле на лицу места, после свега неколико минута од догађаја. Он тврди да је међу војницима УН већ тада постојала сумња у званичну верзију али да није било дозвољено говорити о томе.

Бинел даље у својој књизи описује искуства из Босне и тешкоће са којима су се сусретали после потписивања Дејтонског споразума. Посебну пажњу у свом раду, а због познавања арапског језика, он је посветио исламистичким организацијама и појединцима који су под плаштом хуманитарних и невладиних организација, у ствари, представљали логистичку подршку снагама босанских муслимана и муџахедина. Бинел тврди да су Американци били прича за себе, да су радили по своме и да су се водили пре свега својим интересима па да су тако урушавали Дејтонски споразум наоружавањем муслимана иза леђа својих савезника. Он говори и о отвореној сарадњи Изетбеговића са милитантним исламистима о којој се доста знало али и о томе да су Американци спречавали да то продре у јавност. Он кроз цео текст сугерише да су Американци ти који одлучују о свему, да НАТО и трупе УН служе само да би Американци стигли до својих циљева и да су све приче о међународном ангажовању у кризним подручјима да би донеле мир у ствари празне приче и да је суштина свега тога промовисање и остваривање америчке доминације.

Из написаног у књизи Ратни злочини НАТО може се закључити да су Бинелу и хапшење наместили Американци јер су били незадовољни његовом проценом да НАТО чланице из Европе не треба да купе амерички извиђачки систем за навођење на циљ J-STARS који се у експерименталној употреби у Босни показао „као обично ђубре“. Бинел је био један од официра чији је задатак био да испита тај систем. После његове негативне оцене ухапшен је, а после хапшења европске чланице НАТО-а су купиле тај систем. То је коштало живота неколико стотина албанских цивила које су НАТО авиони бомбардовали а који су лоцирани и обележени овим системом. Ако постоји и други разлог, он сигурно лежи у мотивима да Американци нису хтели мирно решење косметске кризе и желели су да по сваку цену бомбардују Србију.

ОВК је, по Бинелу, „банда терориста у служби мафије и политичких авантуриста који су имали пред собом само расну и етничку мржњу“ (стр. 256). Мени је се урезала као интересантна мисао и реченица коју Бинел пише на крају текста: „Увек обузети својим фантазмагоријама, Американци су КУПИЛИ од Београда испоручивање Милошевића Хашком трибуналу“. Нека ово схвата како ко хоће.

              (Овај текст је штампан 2010. године у књизи Метохија и Косово, ЈРЈ, Земун)

Нико не помиње данас у Србији или Републици Српској ни другог француског официра Ирв Гурмелона – Ерве Гурмелон. Он је био портпарол УНПРОФОР-а и осумњичен је да је помагао Србе информацијама између осталог упозорио је Караџића да му следи хапшење у акцији НАТО-а под називом Ћилибарска звезда (Amber star). Флорес Артман пише у својој књизи Мир и казна: „Али, присуство Гурмелона смета Американцима, јер Караџић превише прича. Бегунац се, у ствари, поверио француском официру да је од америчких власти добио обећање да га неће послати у Хаг, уколико не буде `ометао` Дејтонски споразум“. На сајту хашког суда Сенсе, може се прочитати следеће: „Има вјероватно још "гријехова" припадника француских снага у Босни које би Париз желио сада амортизирати. Међу њима је онај мајора Ерве Гурмелона (Херве Гоурмелон), којег је Вашингтон Пост оптужио да је помрсио конце једном строго чуваном плану за хапшење Радована Караџића. Најновији случај је мајор Пјер-Анри Бинел (Пиерре-Хенри Бунел), француска кртица откривена недавно у канцеларијама НАТО, који је у улози "балканског шпијуна у Бриселу", тајним службама СР Југославије достављао планове евентуалних зрачних удара западне Алијансе у контексту сукоба на Косову“. Доктор Мила Алечковић Николић пише: „Пентагон саопштава да је француски капетан Ерве Гурмелон одао план напада Србима и да је Вашингтон, пред издајом војника који је хтео да прибави славу само за своју земљу, морао да опозове операцију. Вест се проноси да Французи штите Радована и не дају Американцима да га ухапсе. Ово понавља и тужитељка Луиз Арбур. Три године касније капетан Гурмелон је унапређен, а Американци се разилазе са Францизима и од тада свако ради за себе“.

Треба поменути и британског мајора из Падобранског пука Милоша Станковића, који је такође оптужен да је помагао Србе и који је међу муслиманима у Босни називан је именом британски четник. Њега оптужују да је Србима одавао тајне из британског штаба у Сарајеву. Оптужују га да је радио за Русе а Американци чак иду дотле да га апострофирају као кривца за потоње губљење авиона Ф-117. Дневни лист Глас јавности објавио је текст у јуну 2000. године: „"Немам времена за мудролије тих копилана, компјутерских бомбардера и љигавих ратника у фотељама, који су прихватали једну теорију за другом из сигурности својих мирних и добро чуваних војних академија и министарстава. Они нису били тамо." "Тамо" је босанско ратиште где је мајор Милош Станковић, британски официр српског порекла био преводилац генерала Смита и генерала Мајкла Роуза, команданта трупа Уједињених нација током грађанског рата између босанских муслимана, Срба и Хрвата. Милош је био и више од преводиоца. Син четничког официра који је после рата морао да бежи из Југославије, он је тумачио обичаје и менталитете, преговарао када затреба и набављао податке које други не би успели због непознавања језика и обичаја. После скоро четири године службе у Босни, британско министарство одбране, ухапсило га је октобра 1997. под оптужбом да је српски шпијун. Две године касније, мајор Станковић био је ослобођен, а потом је написао књигу "Трустед Моле" (Поуздана кртица), која је недавно изашла, и у њој је дао своје виђење рата у Босни... Мајор Станковић коментарише и медије земаља које су се против Срба бориле на страни Уједињених нација. По његовом мишљењу, извештачи су без доказа исувише брзо доносили једностране закључке о томе ко је крив за убиства и масакре. Такво извештавање диктирале су редакције и у исто време су се правдале да на тај начин избегавају збуњивање читалаца и гледалаца по питању "добрих и лоших момака“.

Генерал Луис Мекензи је покушавао да каже неке истине. Па и генерал Мајкл Роуз. Затим, индијски генерал Сатиш Намбијар. Рекао сам већ: оставимо мотиве по страни. Трагање за истином на терену мотива за неки чин одвело би нас странпутицом етике као филозофског правца и не би смо дошли до никаквог одговора. Али као народ, па самим тим и као држава, ми морамо и требамо обратити пажњу на људе који су нам били наклоњени и који су нас макар вербално помагали, без обзира на њихове мотиве.

Касније ће то схватити и људи на терену, службеници ОУН. Тако је један истражитељ УНМИК-а из Италије говорио у перо новинарима Чулау и Роману, а они су то после објавили у књизи ОУН: талац мафије и САД: „Ми, Италија, земље НАТО пакта, ми смо погрешили. Бомбардовали смо Србе верујући да су Косовари жртве. После је све преузела ОУН. Створила је услове да ова земља прогласи независност. Претворила ју је у мафијашку државу. Бомбардовали смо погрешне“.

Апсурдне су и увредљиве ситуације у којима се некада нађу ти људи управо због нашег става према њима. Јирген Елзесер је био жестоку нападнут од ДОС-овог дипломате у Немачкој као неко ко је „просрпски оријентисан“, што је тај „српски“ дипломата очито схватио као ману?! Милан Вучковић у тексту Срби у Немачкој пише између осталог: „Бивши генерални конзул из Франкфурта, Драган Вукшић, од стране немачког новинара Јиргена Елзесера (једног од бивших уредника часописа “Конкрет” и сарадника Зидојче Цајтунга) оптужен је за учешће у шпијунажи у “пакету” са генералом Перишићем, те за велеиздају сопствене земље. Према тврдњи Елзесера, главни креатор пропагандног плана “Потковица”, који је требало да послужи као врхунски доказ да је Милошевић још пре рата планирао масовни покољ и протеривање албанског живља са Косова и Метохије, био је Рудолф Шарпинг. Тај наводни план “Потковица”, са којим се махало по свету, никада до данас није нити уврштен у доказни материјал тужилаштва у Ден Хагу. Елзесер каже да је у Немачком парламенту у пролеће 2000. због “Потковице” дошло до жучне дебате: “У тој ситуацији појављује се Вукшић као анђео спасилац немачке владе: У предавању које је одржао у Аустријској војној академији од 17. до 19. марта 2000. у месту Реицхенау, он је тврдио да је “Милошевић дао наредбу за извођење операција по плану Потковица”, после смене Перишића са места начелника Генералштаба крајем 1998, “новом војном руководству које је вероватно обећало сјајан и брз успех Плана”. Елзесер каже у једном свом тексту: “У сваком случају је за чуђење да је Шредерова влада, након промене власти у Београду, одобрила акредитацију овога господина, пошто је већ, пре тога, Швајцарска због његове “необичне прошлости”, одбила да га акредитује као амбасадора у Берну. Другачије речено, Швајцарци третирају Вукшића као непожељног шпијуна, а Немци га прихватају са рукољубом.”У сваком случају, дотични је још дуго након тога био на конзулској позицији мада су поједини извори у земљи тврдили да ће Вукшић бити опозван и ухапшен још на самој граници при повратку, ако би се уопште након свега и вратио, због наводне умешаности и у аферу Перишић“.

Петера Хандкеа више нападају и пљују у Београду него у целом остатку Европе. За Дајану Џонстон један београдски утицајни „јавни радник“ је изјавио да њој, у ствари, неко из Србије пише књиге а она их само потписује. Дајана Џонстон (Diana Johnstone) се јада у својој књизи – Fools’ Crusade – Yugoslava, NATO and Western Delusions: „I am “pro-Serb“ only if that means that I consider the Serbs to be human beings like everybody else, neither better nor worse”. Књига је код нас преведена под насловом Сулуди крсташи (мада сам ја наилазио на текстове из те књиге чији је наслов у фуснотама  превођен и као Крсташки рат будала, што је мени логичније и исправније) и обавезно је прочитајте ако вам се укаже прилика. Јер „будализам“ је универзална категорија тако да ћете се осећати „светски а нашки“ читајући о туђим будалама а препознавати у њима и наше будалане.

Амерички писац Норман Мајлер се такође противио бомбардовању, али у Србији мало то ко данас зна. Ни Чомског не остављају на миру мада би се његов став могао дефинисати пре као антиамерички него просрпски, али је и он добио орден од председника Републике Србије. И пошто је добио Нобелову награду већина медија у ДОС-овој Србији је бојкотовала Харолда Пинтера управо зато што се противио енглеској спољној политици и показивао разумевање за Србе. Једва су дочекали „београдски кругови двојке“ вест да је Гинтер Грас (опет нобеловац) признао своје дечачко учешће у СС јединицама пред крај рата. Одмах су закључили ти врли мондијалисти: да, то је објашњење његових симпатија за Србе. А те „симпатије“ уопште нису биле усмерене према Србима, већ су његове антипатије биле упућене немачкој спољњој политици, он се није противио бомбардовању већ се противио да то раде Немци – али је овима довољно и то. Чак и Солжењицина не воле због његове „путиновштине“ и бојкотују сваку реч коју је тај нобеловац изговорио против сецесије Космета. Не воле Франу Цетинића, нити Вилија Вилмера. Не воле још многе друге које ја не помињем али који се на неки начин одупиру једноумљу и ароганцији неколицине изабраних који сматрају да треба да владају светом. Грех свих ових људи код неких Срба јесте што су некад и нешто изговорили о Србима а да то није пљување и оптужбе. А све зато што се не уклапа у стереотипе због чијег гајења и неговања сви ти Срби живе одлично узимајући прљаве паре са запада. Цео „напредни“ свет тврди да су Срби олош, а неко се ето у томе истом свету не слаже са тим: е, па не може то тако! Неће то проћи у Београду! Не може нико да нас брани ако ми то нећемо! Чим су нас бомбардовали: криви смо! Добрица Ћосић је у свом дневнику 1987. године записао следеће: „Српски анационалисти су заиста чудан људски сој. Њима је у Хрватској – демократија, у Србији – бољшевизам; на Косову су само Албанцима угрожена људска права; у праву је свако ко је против Срба; свако је демократа и прогресиван ако је из Европе... Српски анационалити су у већини иморалисти. А многи су и шовинисти. Наравно, они мрзе само Србе“.

Пјер Пеан у својој књизи Праведни рат за мафијашку државу тврди да је Олбрајтова главни ратни јастреб и да је бомбардовање Србије: њен рат. „Она је одлучила да уђе у рат већ у пролеће 1998, а можда и раније“, каже он. Тада се није знало да ће се догодити Рачак. Или се знало!!! Ибер Ведрин у разговору са Пјер Пеаном, 22. новембра 2012. године каже у вези Рамбујеа: „Робин Кук и ја смо били заговарачи политичког решења, док је Тони Блер био за рат. Од самог почетка најратоборнија је била Медлин Олбрајт, која је Милошевића поистовећивала са Хитлером. Њу чак није радовало ни постојање ''Контакт групе'', а још мање значај који јој се придавао. Ламберто Дини, италијански министар спољњих послова, желео је да учини све што је могућно да се избегне ескалација. Што се тиче Игора Иванова, Руса, он је понављао: ''Ја сам овде да бих вас спречио да поведете рат''. То га није спречавало да мрзи Милошевића. Што се тиче Јошке Фишера, Немца, он се стално разапињао између нас – Робина Кука и мене – и Медлин Олбрајт која га је неизоставно позивала чим би показао склоност према политичком решењу. И тада би му говорила: ''Поново постајеш левичар''... Заиста смо покушавали све да задовољимо Медлин и да не попустимо Косоварима који су непрекидно истицали све веће захтеве. Нисмо било спремни да идемо преко аутономије“.

Пјер Пајен (по неким преводима његовог презимена) у својим књигама и текстовима оптужује Кушнера за разна непочинства, за колаборацију са Тачијем, и о томе како су француске службе демантовале трговину људским органима оптужујући притом српске службе да су то подметнуле. У интервју-у Политици, 11.08 2013. године, он каже: „Трговина органима је толико симболична да сам то узео као главну нит књиге како бих, с једне стране, показао који профил људи је преузео власт, а с друге да бих указао на одговорност запада у њиховом довођењу на власт, упркос томе што су знали шта су ови у стању да ураде. С тим су дуго били упознати, бар од почетка 2003. године, о чему сведоче документи које преносим... Овај рат је вођен у име вредности, у име морала. Био је незаконит, али оправдан, тобоже оправдан, јер је требало спречити геноцид. Ако западњаци признају да су се против Срба десили злочини тако чудовишних размера, то би значило довођење у питање њихових сопствених одлука, читаве фразеологије коју су користили...“.

Пјер Пејан (још једна верзија његовог презимена у нашој штампи), пише десет година након те 2004. године: „У линчу је учествовало око 50.000 Албанаца са Косова. За три дана је убијено 19 особа и рањено 954, око хиљаду кућа је сравњено са земљом, као и 34 цркава и манастира, међу којима су и споменици светске културне баштине, попут цркве Богородице Љевишке у Призрену“.

Жак Огар, проговара кроз књигу Европа је умрла у Приштини. Он је био командант специјалних француских јединица које су међу првима ушле на Косово после потписивања Кумановског споразума. Ево шта он каже за Вечерње Новости, 20. октобра 2014. године: „Почели смо још покрај 1998. да разматрамо војну интервенцију против Србије... Очекивао сам да видим зле Србе који врше етничко чишћење, како је говорила званична истина. Открили смо, међутим, сасвим супротно... Веома брзо сам открио на терену да су Срби професионални и да држе реч, а да Албанци стално покушавају само једно, да изврдају договорено... Убијали су, на велико и на мало... Открили смо, тако, листу са наредбама за ликвидације Срба и нелојалних Албанаца с печатом ОВК. Предали смо овај докуменат претпостављенима, али више никада ништа нисмо чули о томе. То је зато што је ОВК била привилеговани саговорник ЕУ у представљању искривљене историје, кршењу међународног права и враћању уназад цивилизованог света... Припадници ОВК су направили заседу и напали конвој српских избеглица, углавном стараца, жена и деце, који су се повлачили у двеста трактора... Овај тежак инцидент догодио се уз подршку Британаца. Албанцима су, иначе, помагале стране обавештајне службе, у првом реду америчка, немачка и британска. Седма пешадијска бригада пуковника Серковића је била у близини, повлачила се у северну Србију. Урадио сам оно што је неопходно. Позвао сам их и дозволио сам им да се врате и да зауставе агресора. И, то су и урадили...“.

Жак Огар, командант специјалних јединица француске армије, који је са легионарима ушао на Косово међу првима, каже за часопис Геополитика 27. јуна 2008. године: „Интервенција НАТО је, наравно, започета на лажима да је био извршен геноцид над Шиптарима. Бил Клинтон је рекао да је било 100.000 мртвих, да би оправдао бомбардовање. Сад знамо како Американци ту врсту лажи лако примењују, навикли су на то да би озаконили своје међународне акције. Ја сам то одмах схватио на терену јер је моја мисија такође била да покушам да пронађем масовне гробнице. Нашао сам много мање у односу на 100.000 мртвих. Врло брзо Албанци из Руговине партије дошли су да кажу: ''Наћи ћете једну јаму у селу које је било уништено не од стране Срба, већ од ОВК. Ми нисмо ОВК, ми нисмо за Тачија, већ за Ругову''. Почели смо да схватамо да жртве у многим од тих јама нису убили Срби већ су то урадили само Албанци. Насупрот томе, ја сам имао добре контакте са српском војском и полицијом и кад сам им тражио информације о том питању, они су ми рекли: ''Идите на то место, ту смо убили 35 припадника ОВК, ту је ров окренут према Меки, ставили смо креч'' - и то је крај приче. Ту су били сахрањени припадници ОВК који су погинули у борбама са српским војним и полицијским снагама“.

Немци дакле хоће да потврде и ојачају свој утицај на Балкану. То доказују и речи француског генерала Пјер Мари Галоа: „...зашто се Француска уопште уплитала у рат против Ирака кад је сама наоружавала и опремала тај Ирак? Зашто је пристала да погази један вековни савез бомбардујући Србију и разбијајући Југославију за рачун Немачке? Зашто? Какав је био интерес Француске у оснивању муслиманске државе у Европи - Босне и Херцеговине? Или у стварању велике Албаније науштрб свог српског савезника?“. За рачун Немачке?!

РАТНИ ЗЛОЧИНИ СРБА: ШТЕЛОВАЊЕ ДОКАЗА!

                      КЊИГУ "КОСОВО - ВЕЧИТИ РАТ" ЧИТАЈ ОВДЕ!
Пише: Игор Ђурић

      Фонд за хуманитарно право изнесе податке да је број жртава следећи: НАТО агресија само 750 жртава – 450 цивили, 300 војници и официри – када су српски губици у питању. Косово: 13.500 – 10.800 Албанци, 2200 Срби, 500 Рома. (Ових 800 преко десет хиљада нека се нађе за не дај Боже). Они имају бројеве, имају толико и лешева, али само једна ствар мањка тим подацима – половину од тих жртава нису убили Срби, а добар део уопште није ни убијен. Треба поново истаћи важну чињеницу: највећи број убијених од стране српских снага јесу припадници ОВК који су погинули у борби. Треба само погледати структуру тих жртава – пол и старосну доб - и није проблем утврдити да је већина њих војно активних мушкараца. Има наравно и цивилних жртава али никако у броју и обиму како жели да се прикаже. Јер, све што се могло доказати доказно је: остало су шпекулације и подметања.

Википедија, и то она хрватска, износи следеће податке: „Рат, који је трајао готово три године, има најнесигурнији и најупитнији број жртава од свих четири Југославенских ратова јер дуго није било никаквих прецизних студија или анкета које би могле утврдити точне бројке. Број мртвих Албанаца је упитан, али било је неколико процјена смртности. До краја 2001., на Косову је ексхумирано 4.400 лешева Албанаца. До 2004., пронађено је и предано УНМИК-у додатних 836 лешева Албанаца која су пронађена по скривеним масовним гробницама у Ужој Србији. Лешеви су превезени из Косова у Србију у камионима са уграђеним хладњаком те покопани у гробовима у мјестима Батајница крај Београда, Петрово Село и Бајина Башта. Број свеукупних мртвих Албанаца у рату сеже према неким процјенама и до 12,000 (Ланцелот студија) и 13,000 жртава. Према Влади Србије, службено је само од албанских напада убијено или нестало 3,276 особа, не укључујући нападе НАТО снага, од 1998. до сијечња 2001. Од НАТО напада је према службеним српским изворима убијено 114 полицајаца и 462 војника. Број мртвих цивила од НАТО напада је и даље упитан, но процјене сежу од 1.200 до 5.700. С друге стране, НАТО је објавио да је од зрачних напада могло погинути највише 1.500 цивила. Процјене укупног броја мртвих према овим податцима сежу од 10,000 до 20,000 мртвих. Фонд за хуманитарно право (ФХП) направио је досад најопсежнију и најпрецизнију студију о том сукобу, те је евидентирао свеукупно 13,472 жртве на подручју Косова од сијечња 1998. до просинца 2000. Та невладина удруга, која је објавила податке у листопаду 2008., је навела да од тог броја Албанци чине 9,260 (68 %) а Срби 2,488 жртава (18 %). 470 особа су припадници других националности а засад је 1,254 жртава неутврђене етничке припадности. У тај број нису укључене жртве изван Косова, тј. у Ужој Србији и Војводини тијеком НАТО интервенције. Када би се додале (најмање 1,200 погинулих цивила, 462 војника и 114 полицајаца) добила би се бројка од око 15,300 погинулих“.

Шта можемо закључити из успутне анализе овог текста? Пазите, и да су подаци тачни, процентуално, у односу на број становника однос жртава изгледа овако: Албанци – 0.5%; Срба : 0.8%. Даље: 4400 ексхумираних и 836 пронађених у Србији. Је ли то 13.000, или, како сам добро збројио: 5236?! Наташи Кандић фали још око 5000 ексхумација, чак и да ове већ учињене прихватимо за тачне. Следеће јако индикативно: за 1254 жртве се не зна које су националности. Ма, ајте молим вас?! То су, или Срби, или страни плаћеници? Треће варијанте нема. Пошто су највероватније Срби, онда проценти којима се горе барата не вреде ништа. Јер признатих по горњим цифрама Срба је 2488. Припадника других националности је 470 (и њих су убили Албанци). Најзад ових 1254 чија се националност не зна, испада да је ОВК убио, дакле према наводима Наташе Кандић и хрватске ''википедије'', око 4212 жртава. Однос убијених Албанаца и Срба је дакле 5236:4212, или у процентима од укупног броја становника Албанаца је убијено 0.2%,  а Срба 1.4%. Овако огољено баратање цифрама је морбидно али верујте нисам га нити ја, нити српска страна, први започели. Око тог лажног пребрајања је све и започело и по лошем кренуло. Кад смо већ кренули, да наставимо у истом смеру, од тих 5000 убијених Албанаца, више од половине су убили – Албанци. Читај: ОВК.

КОЛИКО АЛБАНАЦА СУ УБИЛИ СРБИ 1999-те? - ЧИТАЈ ОВДЕ

Овде ћемо обратити пажњу на још неколико папира које је радио Фонд за хуманитарно право, успут како и заслужују, тек да се уочи образац начина на који су рађени. У Досије-у Рудница пише, између осталог:

112. Дана 12. маја 1999. године, око 10 часова ујутро, у село Доњи Забељ ушло је шест-седам униформисаних особа, које су сведоци идентификовали као „парамилитарце“. Они су тражили добровољце за рад. Како се нико није пријавио, они су уз батињање из кућа извели 14 мушкараца – мештана...

113. Око 16 часова, на улици се зауставио војни камион типа „Дајц“, са зеленом церадом. Из камиона је изашло неколико војника који су након свађе са „парамилитарцима“, на камион присилно укрцали четворицу мештана из групе која је копала ровове...

114. „Парамилитарци“ су потом наредили осталој десеторици да наставе да копају. Око 20 часова, командант „парамилитараца“, кога су ословљавали са „Бабо“, рекао је задржаним мушкарцима да су четворица „одведених цивила покушали да побегну и да их је одвела војна полиција ради легитимисања“.

115. Пред сумрак су осталу десеторицу мештана ослободили.

Шта се може закључити из ових редова, осим да су неуки и непрофесионални: да је неко сведоцима „гурао“ речи у уста јер „парамилитарци“ је реч коју не би употребио нико са тог простора, то више личи на некога ко са енглеско-немачког говорног подручја преводи на српски; да нису само „парамилитарци“ они који су чинили злочине, шта више у овим редовима они испадају позитивци док регуларна војска отима; да војни камиони имају зелене цераде; да седморица људи могу имати само „командира“ никако „команданта“; да су Албанци и у мају месецу у својим селима и ако пропаганда каже да су сви протерани и побијени; да су ти „српски зликовци“ глупи јер четворицу одводе а десеторицу пуштају кући да сутра сведоче о томе; да је 12. маја 1999. године сунце зашло у 19:05 часова, тако да је време пред сумрак било око 18 часова, испада да су сведоци пуштени кућама или око 18 часова (у сумрак) или у 20 часова (по тоталном мраку); да су мештани ипак на крају пуштени кућама! Највероватније се, ако читамо између редова, догодило следеће: дошло је до сукоба на прилазима села, највероватније у албанским рововима, и ти људи су страдали. Иначе, српска војска у мају месецу више није копала ровове у другом ешалону одбране. А, онда је морала да се преуреди прича тако да изгледа како су покупљени и погубљени цивили.

У Досије-у о 125. моторизованој бригади, наћи ћемо следеће редове:

43. Рано ујутро, 22. септембра 1998. године, српске снаге су са тешком артиљеријом кренуле ка Ошљану. Већина мештана се из страха сакрила у оближњу шуму. Српске снаге и ОВК су се сукобиле на улазу у село. Сукоб је трајао неколико сати, након чега су српске снаге ушле у шуму у којој су били скривени мештани Ошљана.

44. Група албанских мушкараца цивила се у страху за живот склонила у шуму. Тада су их породице последњи пут виделе живе. Након повлачења српских снага, у шуми су пронађена тела седморице мушкараца на којима су биле видљиве ране од метака.

Дакле, шта се овде може прочитати између редова? Уколико су у селу цивили, како то да борбе трају неколико часова? Ако је српска војска користила тешку артиљерију, колико су онда могле бити снаге ОВК када је издржала неколико сати? Зашто се у приповедању одједном прескаче шта се даље дешавало са припадницима ОВК који су се борили против српских снага? Уколико су цивили побегли у шуму како то да нису били сви заједно били тамо, како то да је седморица мушкараца одвојено од осталих побегла у шуму а да их нико није видео? Закључак: реч о о погинулим припадницима ОВК који су се борили против српских снага на прилазима села. Интересантно је да се ретко у оваквим извештајима може наћи да су неки Албанци погинули у борби. Увек су то углавном „цивили“, војно способни мушкарци.

КО ЈЕ И КАКО СТВОРИО ОВК / UQK? - ЧИТАЈ ОВДЕ

У  истом папиру под називом Досије-у о 125. моторизованој бригади, читамо следеће:

56. У село Кожица српске снаге су ушле тек 24. септембра 1998. године. У селу се затекло доста мештана околних села који су претходних дана побегли из својих кућа. 13 мушкараца, махом из села Галица побегли су раније пре тога дана у шуму, на планину. По уласку у село, припадници српских снага су жене, децу и старце сакупили на једну ливаду, на којој су их држали до наредног јутра. О судбини мушкараца који су побегли у шуму није се знало сво до 25. септембра 1998, када су мештани Галице у једној шуми на планини Чичавици, надомак села Дубовац открили масакрирана тела 13 мушкараца.

Онда следи списак војно способних мушкараца.

Дакле, српске снаге не дирају жене, децу и старце, већ јуре неке људе по шумама и планинама, за које се основано може сумњати да су припадници ОВК, иначе зашто би они били у шуми а други у селу. Ти људи су дошли ту из друге општине: Кожица је у Србици а Галица у Вучитрну. Али, они и не страдају у Кожици, већ негде по Чичавици која је била легло ОВК. Зашто није страдао нико од мештана већ само они људи који уопште нису ту, него су негде по планини, вероватно до зуба наоружани. Ништа се не каже о томе: од кога су одвојени жене, деца и старци, где су војно способни мушкарци, шта је са њима? Знате, ово се не уклапа у образац злочиначког чињења: одвоје се цивили, који се после пусте, а јуре се људи по шумама и планинама. Због чега би то чинио ако ти је циљ истребљење једног народа?! Иначе, сва места и топоними која се помињу у овим извештајима позната су као јака упоришта ОВК и тамо током 1998. године уопште нису престајале борбе до јесени.

Интересантно је још нешто, везано за овај извештај, чак и тамо где се помињу места где су се стварно могли догодити злочини (Ћушка, Захаћ, Павлане): да је увек међу стрељанима, закланима и попаљенима, увек остајао неко, или више њих, жив(и) – да сутра до танчина опишу шта се догађало. Чак и тамо где описују да су жртве "овераване" у главу после стрељања, појавило се неколицина преживелих „који су били прикривени лешевима“. Запањује и то како су та сведочења детаљна, до у танчине се описује  и оно што један човек у хаосу, страху, скривању, и ограниченом простору који може посматрати са скривеног места или из бега – једноставно није могуће видети и запамтити. Они „сведоче“ у запету исто, поред тога „сведоче“ веома прецизно: колико је људи тачно и на којем месту убијено, на различитим местима, што је апсурдно.

Није међутим проблем у томе што неко за паре пише оно што му се наручи. Проблем је што суд у Хагу и остали судови прихватају овакве списе и оваква сведочења као меродавна и релевантна, и ако англо-саксонско право на које се они позивају, али и свако друго, па и наше, веома јасно каже да неко може сведочити о догађају само о ономе што је видео, чему је лично присуствовао. А они су прихватали сведочења, рецимо у предмету Затвор Дубрава где десетине сведока понавља исту причу и где сваки од њих рецимо каже: у том нападу је убијено 96 затвореника али је само њих 11 убио НАТО?! А то они као раштркани и сакривени тада нису могли знати.

У Досије-у о 549. моторизованој бригади, Фонд за хуманитарно право, између осталог пише и о селу Бела Црква. Наравно, код њих се увек ради о „злочину над цивилима“. Али, да ли је увек тако?! Овако они описују догађај: српске снаге су ушле у село, одвојиле жене и децу и наредили им да оду, а 65 мушкараца из села су стрељали. Сведок који говори о томе, наравно, преживео је тако што су убијени пали на њега и ако говори да су Срби после пуцали по онима који су били рањени. Сутрадан су мештани уз помоћ бораца ОВК сахранили тела. Поставља се питање: откуд сада борци ОВК и мештани заједно а јуче ни помена о њима? Зар није логично да се ОВК бори, да не да српским снагама да тако лако стреља људе. Не треба их омаловажавати, било је међу њима добрих бораца. Нису он били гробари који чекају да њихови сународници буду стрељани, па сутра они долазе да их сахране. Они су се борили дан пре и изгинули. У тој борби вероватно су страдали и цивили. Зар њихови савезници нису управо тада често употребљавали кованицу: колатерална штета? Али тада је заиста било тешко одвојити ко је цивил а ко није, када је ОВК у питању.

Међутим, изненађење тек следи, а овакви „извештаји“ су их пуни. Цитирам: „Од 29. јуна до 3. јула 1999. године тим Одсека за судску медицину и науку Универзитета у Глазгову извршио је 54 post mortem прегледа, који су обухватили 42 идентификоване и 12 неидентификованих жртава убијених у Белој Цркви“. Уколико су у питању цивили из истог села како је могуће да 12 тела не буду идентификована? Зар се сељани не препознају међу собом? Зар рођаци убијених, жене и деца, не знају ко је стрељан? Објашњење: ради се о борцима ОВК из других крајева Косова и плаћеницима.

Када описују догађаје у селу Целина аутори из ФХП користе исту матрицу која им увек служи да замути границу између терориста и цивила: „Након гранатирања села, већина албанских породица је панично побегла из својих кућа у оближњу шуму и сакрила се, прво у кланцу Пастидол на северној периферији села, а потом дубље у шуму, у месту званом Писјаке, пре него што су припадници српских снага ушли у село. Мушкарци старости од 18 до 40 година одлучили су да се скривају на различитим местима у селу, али у мањим групама, плашећи се да ће бити мета српских снага“.

Обратити пажњу: већина породица, цивила, бежи у шуму, ипак, мушкарци од 18 до 40 година, дакле војно способни, остају у селу, распоређени у малим групама (борбеним), тако да не буду лака мета. На шта вам ово личи? Треба напоменути: у извештају стоји да су српске снаге гранатирале село од 5 сати ујутро до 8 сати увече. На кога су пуцали? Због чега нису могли лако да уђу у селу ако тамо није било терориста?

Иначе се Досије о 549 моторизованој бригади односи на период од краја марта до почетка маја, дакле у времену када та јединица води најжешће битке са ОВК и албанском војском, и то управо у пределима који су описани. Нико овде не спори да је било цивилних жртава, само се поставља питање да ли су баш сви побројани цивили како се тврди, или је међу убијенима било и оних који су се борили против српске војске и полиције, што не рећи: војске и полиције тада међународно признате земље.

Сличан по садржају и методологији рада али много обимнији и уопштенији јесте и извештај који је потписала Верификациона мисија ОЕБС-а на Косову али за који није баш најјасније ко је све учествовао у писању и какви су им истински мотиви (Фонд за хуманитарно право јесте), а који је насловљен Косово - како виђено тако речено  – анализа стања људских права на Косову од октобра 1998. до јуна 1999. Извештај је угледао светло дана тек у децембру 1999. године. До тада је сматрано да је боље да буде ван очију јавности. Сам наслов после површне психолошке анализе говори какви су мотиви и домети аутора. Они брже-боље самим насловом дају до знања да ће рећи „само оно што су видели“. На крају се испоставља да су написали само оно што су други чули од некога ко је можда видео. Већ у предговору Лујза Арбур нам отклања све дилеме и потпомаже  мој став о медијским манипулацијама те јој се на овај начин захваљујем. Она каже у предговору: „....насиље на Косову је било ужасно; разарања су се још једном обрушила на обичне људе.... Људи широм света су били запањени МЕДИЈСКИМ ИЗВЕШТАЈИМА (подвукао И.Ђ.) о злочиначком понашању које је узимало маха“. Дакле, овом реченицом Арбурова нам у ствари појашњава слику о томе како је стварана истина и како су се нашла оправдања. Никакви судски извештаји, никакве озбиљне анализе, рад агената на терену: само медијски извештаји. Она је разумела у чему је суштина. Она је нашла за сходно да управо то каже у првим реченицама иначе кратког  предговора.

Кажем, методологија је слична као код Хјуман Рајтс Воча, то су углавном искази „очевидаца“, врло ретко, самих жртава. Анализа почиње историјском ретроспективом и сам тај почетак говори о тенденцији Верификационе мисије ОЕБС-а. За њих историја Косова почиње 1878. године  стварањем Призренске лиге. Што се тиче демографских кретања етничких група по њима значајне су оне које су почеле 1912. године када су Срби из других крајева насељавали Косово а у исто време, по њима, Косово је напустило око (sic) 500.000 Шиптара?! После оваквог увода намећу се две алтернативе као закључак: или ништа не знају или су тотално тенденциозни. Трећег нема.

Каже се даље да су хуманитарне организације процениле да је до њиховог доласка истерано око 300.000 људи и да су се десили запањујући масакри, али ништа више од тога. Само констатација: било је масакара. Па кажу даље, сад су већ стигли на Косово: „Средина јануара, 45 људи међу њима и деце - било је побијено у Рачку. Они су углавном убијени изблиза, ватреним оружјем“. Тако ради ОЕБС-ова комисија. Никада после тога нису објаснили како то да деце нема у извештајима патолога. Затим нам дају до знања: „Непристрасност је у темељима рада по питањима људских права, па је један од императива Одељења за људска права да се његов рад доживи као непристрасан“. Ко о чему: курва о поштењу - војник о скраћењу. Па онда даље све по реду: добровољци и плаћеници (баш су се ти обогатили ако су примали  војничке плате од државе Србије, касниле су по годину дана) из целог света у српским редовима, паравојне формације. Ништа о муџахединима, нема потребе. Па сетно и са дозом романтике о ОВК: „У почетку ОВК се састојала од малих сеоских јединица које су често биле организоване око једне породице и којима је основни задатак одбрана села“.

Па опет 20-30 страница по систему рекла-казала. Па опет Рачак. Па онда једна реченица која се отргла и која је морала бити речена али сасвим неприметно, стидљиво и на крају: „За време присуства ОЕБС-КВМ на Косову, међутим, најчешће се радило о појединачним убиствима“. Па онда исказана сумња да је ОВК ликвидирала своје неистомишљенике у редовима Шиптара, него да то може лако да буде масло паравојних јединица и српских цивила, тако су им бар говорили Албанци из Пећи и околине. Баш бих волео да видим тог Албанца који ће рећи истину да их је убила ОВК, само да га видим?! Па опет Рачак. Чим нема шта да се каже, нешто што би одржало темпо и тензију одмах се помене Рачак. Па онда описи, описи, описи... али и поред списатељског талента до 24. марта врло штуро и мало, скоро ништа што би само назначило на масакре, а, о геноциду и да не говоримо. О потреби хуманитарног бомбардовања: ни говора. Па опет клевета на рачун покварених Срба „који крију лешеве људи које су побили“. Много је убијених, казали су им да има и ту и тамо, све сведок до сведока, и свуд, много али не могу да се нађу јер су их Срби сакрили између осталог и у окна рудника Трепча. Па опет уопштена места: „рекао“, „видео“, „чуо“, „неки човек“, „неки људи“.
СЛУЧАЈ РАЧАК - ЧИТАЈ ОВДЕ!!!

      У деловима о тортури могли су написати само једну реченицу, да се не муче, јер њихова порука гласи овако: Срби су Албанце терорисали где год су стигли и на све могуће начине, па чак и у болницама. Приче о силовању си најневероватније. Види се да су их састављали болесни умови, перверзне и болесне особе које су очито уживале у  писању таквих гнусоба, или сексуално исфрустриране жене (јер то је женска рука писала, а сумња се и која, и за то је добила орден од "генерал-мајора" Јахјаге, тзв. председнице Косова). То је кориснији документ за неки семинар психоаналитичара фројдовске провенијенције него за међународни кривични суд. Па ту има свега и свачега, нема те ситуације, нема те позе, нема тог иживљавања које нису споменули, анално, орално. У свим комбинацијама, на свим местима, на улици, на стадиону, у збегу, у кући, у полицијској станици, (на једном месту се спомиње да су полицајци одвели девојку код неке цркве да би је силовали а у међу-паузама између два силовања терали је да стоји до грла у хладној води – мислим, каква је сврха држати у хладној води поред цркве некога кога желиш силовати?!). На другом месту полицајци силују жену којој је муж на послу. Замислите ситуацију: егзодус, паљевине, смрт а жртвин муж се налази на послу?! Па онда силовања пред укућанима, девојчице, хареми. Ево једног навода: „У још једном сличном случају припадници паравојних јединица су издвојили 500 младих и лепих жена и послали их у Старо Читаково“. На једном месту, у време рата, нашло се 500 младих и лепих жена у тамо неком селу?! Онда се даље наводи да су те жене служиле да одржавају куће где су смештени војници и за силовање али „су сутра пуштене кућама“.

Са толико жара и енергије је писан овај део да испада да се тамо само силовало и ништа друго се није радило. И увек, скоро увек, исказ је узет од неког ко је видео или чуо од некога. Затим се иде даље: силовања мушкараца. Српски полицајци у збеговима силују мушкарце. Па онда силовања у затворима где мушкарце силују полицајци који су заражени АИДС-ом. Ко мало познаје српски менталитет зна да су ово ординарне глупости. Шта Срби мисле о хомосексуалцима најбоље знају припадници тзв. геј популације у Србији. Веће понижење би, познавајући српски менталитет, било за силоватеља него за силованог. Томе више не би било места међу људима. Свакаквих се српских војника и полицајаца могло видети за задњих ратова. Многи од њих нису за дику и понос, али сигурно није било оних који би пред својим саборцима силовали другог мушкарца. Понављам ти наводи су сакупљани углавном по следећем систему, ево оригиналног исказа из извештаја: „Испричао је један седамдесетпетогодишњак да је срео три жене које су му испричале да је њих и још 20-30 жена силовало десеторо маскираних мушкараца“. Како виђено тако речено. На крају се, као и њихови претходници, жале да не могу до жртава зато што се оне крију и не желе да причају о томе. Па како онда сакупише толико случајева?! И још једном нигде ни једног имена, ни једног податка који би указао на неку чињеницу - само уопштени ставови.

СИЛОВАЊА АЛБАНКИ НА КОСОВУ - ЧИТАЈ ОВДЕ 

      

У анализи они признају да је највећи „број убијених међу младим и за борбу способним мушкарцима“, али не, нису они страдали у борби, него су их српске снаге убијале да се не би евентуално борили. По овом извештају би требало све заслуге одузети припадницима ОВК, јер они се нису борили, чим нема страдалих у њиховим редовима. Зашто је полиција државе Србије, која је оптуживана за брутално истребљење цивила, пунила затворе ухапшеним припадницима ОВК? Зар није било логичније (по тој логици), ако јој је то била намера, да прво побије терористе, па онда и цивиле, а не да ове прве хапси и процесуира? Јер терористу треба прво разоружати, па привести из шуме у затвор, па повести истрагу. Зар није било лакше убити их на лицу места?! Ако је српска полиција систематски све пред собом убијала кога је то онда ДОС пустио из српских затвора? Нелогично ми је да неко систематски убија цивиле а не ликвидира онога који пуца на њега и убија га - него га хапси и приводи?!

Ако су српске снаге масовно кренуле да униште недужне албанске цивиле и то је био такозвани план Поткова (чисто српска реч, по речима Елзесера) о чему је онда  Вашингтон пост писао 2. јуна 1999. године на овај начин: „У року од једног до два дана српске снаге су поткопале побуњенички почетни импулс Албанаца приковавши их за земљу и изолујући их на падинама при врху планине Паштрик. Наредних неколико дана усмерили су артиљеријску и минобацачку ватру ка врховима Паштрика. ОВК је претворена у кашу“. Генерал Милош Ђошан је у свом сведочењу у Хагу, 25. октобра 2005. године, поводом поменутог списа рекао следеће: „Ја и данас имам разлога да сумњам у ту књигу јер не знам ко су аутори те књиге, ко је тај ко је видео, па рекао. Једно је издати књигу, једно написати,а једно је видети па онда рећи. Наслов ''Како виђено, тако речено'', доводи у сумњу, односно захтева и тражи да видимо ко је то видео па онда рекао. Ко је издао можда је и најмање важно. Ја бих лично волео да ми дате име једног од тих аутора. Оног ко је видео, па написао“.

кликом увећај слику