МИРОСЛАВ КРЛЕЖА

Био је највећи титоиста међу писцима. Никада то није ни крио. Веома утицајан код Тита. Ожењен Српкињом Лепосавом - Белом. Једном је на неком скупу хтео да боцне плашљиву Десанку о њеном српству? Десанка, припремљена одговорила је питањем: А како је Ваша српкињица? Мада, има и онога: одатле си, одакле ти је жена. Српкиње су биле удате за: Андрића, Селимовића, Давича, Попу, Скендера Куленовића... Милан Богдановић, са друге стране, је променио веру и због жене прешао у ислам. Али не зато што је нашао муслиманку за жену, већ да би могао да се разведе од своје. Тако је после „чинодејствовања“ нишког муфтије постао Мефаил.

Највећи књижевни син „тисућљетње“ хрватске културе Мирослав Крлежа никада није завршио факултет (успут је понављао четврти разред гимназије). Крлежа је био Хрват до коске, иако се волео представљати Југославеном. Србе није волео али је то вешто филовао у обланде социјалистичке идеје, међутим, дао је најбољу дефиницију везану за српски идентитет и српску државност, и то у перо свом званичном биографу Енесу Ченгићу званом Бег: Менталитет хрватски као такав јест, ипак, да се Хрвати стотину и педесет година упињу да докажу да они нису Срби. Хрват нема независног патријарха, нема светог Саву, и нема на концу све оно што се зове Косово, нема краља, нема топова, нема пушке, није ратовао, ратове које је водио с другима трајно је губио и код њега ништа није прогресивно него је све реакционарно, али реакционарно је и оно тамо, на свој начин, као и ово овдје. Црква на челу с краљем и пропагандним апаратом изградила је косовски мит. А овај Хрват овдје није имао државе, трајно се борио за неку своју државну концесију коју никада није остварио. Крлежа, који је све али није глуп, и који јесте хрватски патриота, зна, за разлику од друго-србијанаца да је за српску државност и идентитет, подједнако важно што има свог Патријарха, Светог Саву и Косовски мит. Наравно, и: топове

Са друге стране, друго-србијанац је против национализма али најгоре мисли о свом народу (или Србима, уколико друго-србијанац није Србин, а има и таквих). Они су "демократе" сви од реда али су и титоисти и са сетом говоре о времену када је Загорац владао, тамничио и убијао људе. Сваки друго-србијанац, пре свега, машта и сања о томе да буде Хрват. Отуд воле да да иду у Хрватску, да тамо имају некретнину и да користе хрватске речи. Најпопуларнија таква синтагма је београдска чаршија, иста она коју је волео да раби њихов највећи идол Крлежа.
      Александар Тишма, 27. јануара 1989. године, пише: Између истока и запада Југославије избио је раскол. Исток, у име кризе, тражи враћање ранковићевској, србоцентричној Југославији, запад покушава да кризу превазиђе форсирајући децентрализацију, плурализам. Ја сам по својој природи и искуству на страни запада, али сам физички на истоку, откако је Војводина капитулирала под притиском митинга. Ово је типична и подмукла замена теза коју користе губитници Осме седнице и потоњи друго-србијанаци. „Запад“, Хрвати и Словенци, нису дакле хтели да се отцепе, да растуре међународно признату Југославију у коју се куну ови, већ су тражили „децентрализацију“, и то у тренутку када су републике, свака за себе, већ биле државе. И Војводина је била на западу све док се није вратила у састав Србије и од тада је на истоку.

Хрвату Крлежи или Црногорцу Лалићу, јуче и данас, нико не замера што су бивали сапутници Титови у његовим замашним и далеким путовањима. Геџи, Ћосићу, међутим, 'оће очи да изваде, и, ако је Тито био његов ратни командант, за разлику од Крлеже који је у време рата био под јурисдикцијом Павелића. У својим делима су се борили за равноправност и једнакост међу људима а после су живели као племићи и буржуји. Крлежа је има признат партијски стаж од оснивања комунистичке партије, а после је живео попут каквог грофа: вила, послуга, возач, стилски намештај. Летовао је и зимовао на најлепшим и најскупљим местима о трошку народа, за чију се равноправност и једнакост залагао и борио. Није једини, таквих је било много и на свим странама. Једном је Тин Ујевић дошао код Крлеже и позвонио на улазним вратима. Отворио је Крлежа у свиленом кућном огртачу: О, извините, Ви сте Глембај, а ја тражим пролетера Крлежу – рекао је Тин. Радован Поповић пише да му је Ристић говорио о позадини захлађења односа са Крлежом. Крлежа је захладнео односе зато што су Ристићи једном закаснили на ручак код њега, посебно је била бесна Бела (Лепосава). Ово је један карактерни аспект тих „интелектуалних громада“.

 Крлежа цинкари код Тита свакога ко год му се замерио од колега писаца. Тито му заузврат не спомиње национализам и подилажење усташтву. Опрашта му се и разговор са Павелићем 1943. године, који описује Петар Џаџић у књизи Иво Андрић – човек дело, где опањкава Иву Андрића називајући га „фра Иво“. Павелић му је на то одговорио: Фра Иво... по ономе што ради и како се понаша више би му пристајао надимак прота Јован. Исидора Секулић је Андрића, пак, звала Иван-бег. Додуше, у тексту Погреб Јована Дучића, Крлежа за Дучића каже да је био космополита?!

Крлежа је говорио Енесу Ченгићу, у књизи С Крлежом из дана у дан: Марко Ристић ми је причао да се затекао са Андрићем више пута у Врњачкој Бањи и да је Андрић у свом свечаном оделу сваког 6. септембра, на рођендан краља Петра II одлазио у цркву на богослужење за сретан рођендан и дуг живот краљев. Прво, и да је то истина, колико пута је Андрић могао бити баш на тај дан у Врњачкој Бањи (да би се више пута затекао) а за време окупације? Друго, какав је то сведок и „револуционар“ Марко Ристић, онај који подстрекава стрељање српских интелектуалаца и уметника због наводне колаборације, а који време окупације проводи у бањи, у санаторијуму свога таста, у којем се, узгред речено, налази и немачка команда за ту област? Ја таквим сведоцима не бих веровао. Крлежа је код тог истог Ченгића „оптужио“ Андрића и да је плагијатор, те да је многе мотиве и ликове својих дела „позајмио“ од француског писца Пјера Лотија. Пред неким другим људима Крлежа је за Андрића рекао да је уњкави и кењкави бизантијски медиокритет.

Ни Андрић није „равнодушан“ према Крлежи, кад је добио Нобелову награду његова слава и популарност су постале огромне, али је тиме расла и охолост, те је тако њему било испод части имена све што није прва страна у највећим новинама, после Тита, итд. Када је требало да изађе фељтон Косте Димитријевића о њему у Политици Експрес, Андрић је то спречио говорећи да те новине нису његов ниво, док Крлежу штампа Политика.

Драган Јеремић је написао текст у НИН-у, пред крај 1977. године у којем је желео да подвуче како су три наша највећа писца подједнако важна, свако у свом опсегу велики, па је рекао између осталог да је Андрић најмудрији, Крлежа је друштвено најзначајнији, Црњански је написао најлепша књижевна дела. Први најдубље говори о животу и људима, други нас највише ангажује у друштву и подстиче на напредак, трећи нам пружа најчистије естетско уживање. 
      Очигледно повређен овим речима, Крлежа се жалио Ченгићу: Да, читао сам: Два генијална, један ангажиран. Ништа ново. Врло је незгодно да ја о томе говорим, али кад ме се већ вуче за језик морам и ја казати: Нисам само ја био ангажиран! Ангажирана су и друга двојица мојих колега, али на другој страни. Један је служио до последњег дана монархији и последњи посао на којем је радио био је пакт са Хитлером, а Црњански је служио својим публицистичким пером најреакционарнијим, па ако хоћете и фашистичким снагама, за цијелог живота краљевине. Отишли су по њега као по емигранта у Лондон и тако рећи на рукама га пренјели у Београд. Живио је ту дванаест година а да ни једну ријеч о својој земљи и свом народу није проговорио.

Карактеристичан је однос Црњанског према Крлежи, иако се говори да се једном чак и потукао са њиме. Прво је хтео да буде у добрим односима са њиме, али како га је пургер игнорисао - онда је пуно тога ружног говорио о њему. Најзад, када је требао да се врати у Југославију, а знајући колики је Крлежин утицај, опет је говорио славопојке о њему. Тако је у полемици 1934. године Црњански одговорио Крлежи да га напада џукелским језиком. Пре тога, 1922., он пише Андрићу: Смејао сам се недавно Крлежи, који је био у Београду и држао говор. Та то је нека аустријска баба.... Оптужује га и да је био питомац аустроугарске војне школе а тек после је постао марксист и пацифист, заборављајући да је и сам био аустроугарски официр. Међутим, већ 1962. године говори Кости Димитријевићу да је Крлежа пламен и његов друг из младости. А Вулетићу за Дело 1965-е године каже да је и Крлежа заслужио Нобелову награду.

Крлежа, је био један од ретких који је приупитао Ђиласа да ли Старом претходно показује текстове? На одречан одговор Крлежа му је рекао: Требало би то да чиниш, јер без имприматура Старог то би могло свакојако да се схвати. Крлежа га је на неки начин упозоравао.

Својски се трудио да спаси свакога Хрвата из канџи комунистичких судова. Бискуп ђаковачки и сремски у време НДХ, Антун Акшамовић,  који је био директно укључен у покрштавање Срба и геноцид над српским народом бива 1951-е одликован Орденом братства и јединства I реда. Тома Максимовић, комесар за избеглице који је те исте преживеле Србе из Хрватске збрињавао и спашавао од ножа и маља осуђен је 1945. године као народни непријатељ. Доктор Петар Зец, који је то исто чинио испред Црвеног крста, није био те среће: стрељан је као непријатељ народа 1944. године. Питање је само: ког је народа он био непријатељ? За време НДХ су објављивали још и Владимир Назор, Иван Горан Ковачић, Новак Симић, Драгутин Тадијановић, Тин Ујевић, Славко Колар, Добриша Цесарић, Станислав Шимић, сликар Љубо Бабић. Тин Ујевић је радио у Министарству информисања НДХ. Професора Миховила Комбола, који је писао и штампао уџбенике у НДХ на интервенцију Крлеже, Владимир Бакарић спашава затвора. О стрељању, наиме, уопште није било говора.

Доктор Ђуро Вранишић је био члан Државног већа НДХ и члан одбора за Жидове. Добар пријатељ Мила Будака и Глазеа вон Хорстенауа. После рата су га ухапсили комунисти. Крлежа јури по Београду код Тита, да се пусти. Враћао је дуг, јер је Крлежа код поменутог доктора лежао у санаторијуму за време рата. Интервенција је успела али је наређење стигло касно, пола сата пре него је стигла ослобађајућа пресуда, Вранишић је стрељан. Најзад, и сам Крлежа се у време рата састајао са Будаком и Павелићем. Аугустинчић је чак извајао скулптуру Павелићеву. Касније је урадио и Тита у Кумровцу. Наводно му је Тито на отварању рекао: Добро је, Тончек, али чини ми се да Ти је Павелић боље испао. Тито, додуше, није помињао краља Александра, којем је Аугустинчић такође извајао споменик.

Мирослав Крлежа је спојио неспојиво: потписао је Декларацију о језику из 1967. године, и преживео као Југословен, и Правопис које су урадиле Матица српска и Матица хрватска, и преживео као Хрват. Исто онако како је као комуниста преживео НДХ а после као „усташа“ преживео ФНРЈ и СФРЈ. Знао је да преживи и прилагоди се, стара је то латинска животна филозофија. Међутим, никада није заборавио ко је и шта му је приоритет: Хрватска. А знали су то и Мачек, и Павелић, и Тито, и Крајачић, и Бакарић. Да је неким чудом доживео деведесете: знао би то и Туђман. На томе му се мора одати признање.

Крлежа се понашао према одређеном обрасцу: био је Југословен који никада није доводио своје хрватство у питање, али је другима оспоравао национално у име југословенства. За разлику од српских Југословена од који се очекивало да се прво одрекну националног припадништва да би постали Југословени. Крлежа је говорио у перо Ченгићу: Скерлић је изигравао Југословена, а у бити је био велики националист, различито од Матоша који је у бити био Југословен, али и Европејац. Дакле, чак и када би се неки Србин изјашњавао Југословеном, по Крлежи, он је у бити био националист. Тако је и председник САНУ Александар Белић великосрпски носталгичар. Крлежа, са друге стране, Фадилу Хаџићу каже за свог пријатеља Видмара: Он је диван човек, мој искрен и добар пријатељ, заљубљен у Словенију и пре свега Словенац. Његов пријатељ Јожа Хорват у полемици са Игором Мандићем 1971. године каже: Ја јесам Југославен, ево јавном тврдим. А нитко ми не може рећи да нисам Хрват, јер сам Јожа, и јер сам Хорват. По Крлежи, Турци нису били окупатори, већ су Срби водили колонијалне ратове: Данас (1973) се не може о томе отворено говорити. Кад бих говорио, морао бих рећи да је рат 1912. био у ствари колонијални рат, да је 1918. година Хрватској и осталим крајевима који су се ујединили са Србијом нанјела велику неправду, и да је држава створена 1945. била оптерећена многим елеменитима прошлости и да је тада у бити представљала унитаристички концепт. (Цео пасус извор: Енес Ченгић, Разговори са Крлежом).

У његовим дневничким забелешкама, и разговорима са Ченгићем и Матвејевићем, тешко се налази добра реч о српским писцима и историјским личностима. Ако их и похвали увек се нађе неко „али“. Крлежа никада за једног Србина неће рећи да је паметан или талентован. Увек ће то дефинисати са није глуп, није неталентован. На мети му је посебно Светосавље, које је сматрао највећим злом на Балкану. Српски национализам је увек поистовећивао са Светосављем. По неку добру реч каже о Димитрију Туцовићу или Марку Ристићу, дакле о расрбљеним Србима. Хвали и Бранка Ћопића, али из разлога што сматра да је то типичан Србин по његовим мерилима: плитак и народски писац, који му је служио попут циганске мечке за увесељавање друштва. Додуше, једном је рекао Ченгићу да би за њега било најбоље да Бранко Ћопић преприча својим језиком сву моју литературу, јер би тако постала приступачна широким народним масама, а овако је нитко живи не чита.

Мирослав Крлежа овако пише у тексту Балканске импресије од 1924. године о Димитрију Туцовићу и Светозару Марковићу: Судбине су то племенитих интелектуалаца, који су се раздвојили од својих масних, свињских, препотопних средина и сити глупости и пуни гнушања спрам блата свакодневног, повучени у себе, они спуштају мерила објективне анализе у своје крваво и помахнитало време.

Мирослав Крлежа је држао до своје латинштине и надмоћног гледања гледе оријента. Уплашен, међутим, да неко не чачка по његовим ратним годинама и да се неко не сети предратних полемика на лијевици, још више уплашен „представом“ коју су му приредили писци комунисти по ослобођењу (Ђилас, Зоговић и Поповић), не би ли извадио флеке (касније неће имати потребе за тим јер ће бити Титов омиљени књижевник) он се спустио веома ниско када је присуствовао књижевној вечери Радована Зоговића (или се овај спустио ниско зато што га је позвао?!), тадашњег начелника Одељења за културу, коме је раније наменио чувену пошалицу о три овна у нашој књижевности (Мил-ован, Рад-ован и Ј-ован), мада ни овај њему није остао дужан написавши песму Дон Кихот у авиону, а који је, мисли се на сам догађај, пластично описао Михиз у својој Аутобиографији о другима. Није то био Крлежин ни први ни последњи морални пад. Те вечери, питање свих питања, јесте било зашто Мирослав Крлежа аплаудира стиховима Радована Зоговића? Питање је постављено и Зоговићу: Да ли је Крлежа у међувремену променио мишљење о његовим стиховима, или га је овамо довео свеопшти страх и удворништво? Ни на једно од ових питања Михиз те вечери није добио одговор, а није ни касније.

Мирослав Крлежа је, веле, лично предложио да се баш на Голом отоку отворе логори за непослушне. По том питању, излапели Јово Капичић говори за књигу Голи отоци Јове Капичића, овако: Први пут, прије него што је затвор и направљен, Ранковић ми је рекао да извидим терен: „Јави се Стеву Крајачићу, а он ће ти дати даље инструкције. Мирослав Крлежа, који је то чуо од вајара Антуна Аугутинчића, испричао нам је да у Кварнерском заливу постоји острво мермера на које би могли да сместимо наше ИБ-овце.

Ето чиме се, између осталог бавила књижевна величина иноверне нам браће са запада. А, и, ако ово није истина, ето шта су колеге писци инсинуирали дворском писцу Јосипа Броза. А, ево шта је пре рата Крлежа писао о Зоговићу: Читав лирски опус Радована Зоговића не вриједи много и много је ближи ништици него било каквом другом појму лирске вриједности. То неукусно, грубо употребљавање бубња у ломној и лелујавој лирској партитури неких његових пјесама може да дјелује демагошки на књижевно необразоване аудиторије, али зато те пјесме не постају уверљивије, ни боље, ни сугестивније... Ово лирско кењало, које се ту, пред нама, кмези и пекмези већ неколико година, које луђачки неодговорно изриче смртне пресуде са Марком Ристићем, Богдановом и Давичом, без икаква разлога и без икакве компетенције... То прјамолињјешје чудо од детета, нека уважи да ја већ годинама киснем под глупошћу што пљушти из кабла и из рукава, али да сам још увијек толико духовит, те умијем разликовати гњаватора од идеолога и пјесника од блебетала. 
      Ако би пратили психолошку позадину о томе како се Крлежа стварно осећао и шта је у истину мислио довољно је погледати његову преписку. Док се у тим писмима Марку Ристићу обраћа са „Драги Марко“, Вељку Влаховићу са „Драги мој Вељко“, дотле се Зоговићу увек и искључиво обраћа са „Драги Зоговићу“. По презимену, полу-службено, без присности и манифестације пријатељства.

Мирослав Крлежа пише у јануару 1963. године Александру Ранковићу поводом „кикса“ у Енциклопедији, везано за јединицу Александар Ранковић, и његову биографију а као одговор на писмо Ранковића у коме он критикује како је та јединица обрађена:

Драги друже Ранковићу,

Све што бих могао да Вам одговорим било би само парафраза писма, која Вам пишем у мислима од оног тренутка када сам прочитао Вашу биографију... Сама ствар је рогобатна и глупа и незграпна и кабаста, и ја се спрам ње односим потпуно беспомоћно, с једне стране забезекнуто, а с друге опет индигнирано... Како је дошло до тога да сам текст добио у руке кад је књига већ била одштампана и експедитирана... Све се може претпоставити али да је до тога дошло као до неке игре са скривеним мислима било од кога тко је судјеловао у том послу, мислим да је доказ претпоставке лишене сваке основе. Ради се о јавашлуку, то да, и очитој сублимној глупости једног Штребера. Сад било како било, питам се шта да радим?

Тринаест година смрачим у овој несрећној енциклопедијској канцеларији, па када се коначно јавио А. Ранковић као енциклопедијска јединица, онда једна енциклопедија под мојом одговорношћу све што је знала да каже јесте да је у социјализму успио да ''положи матуру и апсолвира право''...

Питам се, шта да радим када је реч о Вама, о човјеку, којега да није било, по свој прилици ни ова енциклопедија не би се данас штампала... Очекујући Ваших неколико утјешних речи... поздрављам Вас срдачно, пријатељски....

Кад је страх онда се губи „латинска госпоштина“ и „интелектуална супериорност гледе оријента“, те се и једном абаџији Крлежа може обраћати као да је Волтер лично а не полуписмени полицајац. После пада Ранковићева било је већ све лакше: Крлежа је могао опет да изиграва господина уздигнута чела и да тумачи догађаје по свом нахођењу.

Ранковић одговара Крлежи писмом у којем опет протестује и тражи да се исправка штампа у посебном писму које ће бити приложено уз сваки примерак и бити послато на адресе на које је књига већ стигла. Крлежа одговара одмах и сав срећан шаље неке књиге као дар и нада се да ће се видети са Ранковићем чим стигне у Београд. После осам месеци друг Марко одговара Крлежи како је задовољан исправкама и урађеним послом али „скромно“ примећује да није требало написати да је политичар и државник јер ће испасти да је он због тога тражио исправке - а није. Крлежа је, пак, хтео да до краја испегла ствар па је схватио да мало ласкања никоме неће шкодити. Поготову њему. Четврти пленум (или: Брионски) не даде да се са Ранковићем и спријатељи.

Енциклопедија?! Дакле, два „средњошколца“ су била на челу Енциклопедије Југославије: централном редакцијом је владао неприкосновено питомац Крлежа а српском редакцијом је управљао вечити студент, али ратни генерал, Васа Смајевић. Марко Ристић је као шеф српске редакције Крлежине енциклопедије дозволио да се у исту од вођа Првог српског устанка уврсти само Карађорђе. Михаило Лалић пише да се он правдао тиме што је и Крлежа избацио из енциклопедије многе вредне хрватске генерале и стратеге, то јест: није их убацио. Лалић се с' правом пита: који су то хрватски генерали и војсковође?

 Усташки лексикографи су писали о Црњанском као националисти и симпатизеру национал-социјализма. Апсурд!!! Апсурд је и то да га је лично Ђилас који је на души имао многе људске животе нападао иако Црњански за живота није ни мрава згазио. Мило Ломпар у својој књизи Повратак српском становишту пише следеће: Незадовољан текстом о Црњанском, Крлежа на овај начин тражи да се тај текст скрати: ''скратити га за половину, а то ће најбоље учинити, мислим, Ујевић, ако га весели''. Тако ће текст о Црњанском скратити Мате Ујевић. Ко је то? Био је главни уредник Хрватске енциклопедије, штампане кориенским правописом, у време НДХ. И док је Светислав Стефановић стрељан зато што је био ратни комесар СКЗ, дотле је Мате Ујевић – као усташки уредник Хрватске енциклопедије – добио да се забавља мењајући текст о највећем српском писцу. То показује какав је културни образац усвојила титоистичка Југославија. 
      Није само Црњански „жртва“. Крлежа је немилосрдан када су лексикографске јединице из Србије у питању. Тако се у његовим Marginalia lexicographica могу наћи трагови о томе како се односио према тој материји на примерима Дечана, владике Данила, архиепископа Данила другог, Београдско-карловачке архиепископије, Арсенија Чарнојевића, итд. По таквим питањима је био ригидан и циничан, али је знао онако крлежијански да објасни због чега то чини.

Мирослав Крлежа је говорио у перо Матвејевићу: Дакле увијек се изнова поставља питање: говорити истину или брбљати? Или писати као виртуоз? Писање је вјештина, али може да буде и игра. Може се писати и у хипнози, под туђом сугестијом, противно свог увјерења, а пишући може се и лагати. А писати веома често у литератури значи и просто преписивати. Најступиднији начин писања је свакако фразирање. ''Фраза'' претвара људску реч у испразност, осјећаје у калупе, мисли у глупе схеме. Она није ни лаж, ни истина, ни илузија. Депласирана гримаса, кревељење у кривом тренутку и на кривом мјесту! Тајанствена снага кобне фразе о ''светим стварима'' домовине, бога, увјерења или принципа једно је од најмрачнијих хисторијских страшила. Ваља додати да се пишу књиге и због ''хљеба насушног''. Може се писати калуђерски, кроничарски, апологетски и памфлетски. Срећом све што се напише ипак не остаје или барем не заувјек.

Писао је Крлежа свакако, калуђерски понајмање. Писао је и добро. Али то није тема овог текста. Тема је друга! Човек? Да! Какав је био човек? Ништа бољи или гори од већине оних који су тада живели, радили и нешто значили!

Иако је Крлежа био један од првих ревизиониста историје и порицатеља усташког геноцида тврдећи још 1964. године да је у Јасеновцу убијено између 40.000 и 60.000 Срба (и то лично говорио Добрици Ћосићу и Оскару Давичу) и дан-данас га у Београду славе и сваки час организују афирмативне скупове о његовом лику и делу.