КУРВИНИ СИНОВИ

Пише: Игор Ђурић

Из романа Вампири (читај цео кликом овде)

Чим је изашао из притвора, поручено му је: „Враћај се у Србију. Сад се ионако зна где си. Био си у новинама, на твоју жалост. Била ти слика, јебеш име. У Србији си безбеднији, лакше ће бити чувати те, обзиром да те више не јуре главоње које су хтеле да освете твога рођака“. Скоро су сви мртви, а, и ако је неки и претекао сада се зна да га је типовала властита жена, био је наставак приче. Није могла више да поднесе његово бављење младим девојкама, а, и паре су биле у питању. Нешто више пара. И оној лудачи и болесници Јелени се изгубио сваки траг. Праћени су још неко време њени крвави трагови а онда као да је у земљу пропала. Ни трага, ни гласа. Могло се претпоставити, обзиром каквим је начином живота живела и колико је зла другима нанела, да ју је негде достигла рука правде или освете. Тешко да је она могла да се смири. Лудило је било јаче од њене обзирности а наношење бола другима једино задовољство које је могла да осети и које ју је испуњавало. Чак јој ни тешке дроге нису помагале у последње време да нађе себи одушка. Претпостављало се да је имала доста својих брига и да је давно заборавила на Игора К., ситног пиона  у њеном животу, успутни хир, некога каквих је она на десетине протурила кроз руке.

Отишао је до банке, подигао то што је скупио, онда до стана где је хтео да се пакује. Ништа није спаковао. Отворио је флашу Џек Денијелса и одврнуо једну песму из младости и пуштао ју је наново све док није испразнио флашу. Неколико пута је телефон зазвонио, није се јављао. На секретарици је неколико пута остављена порука: „Чувај моју длачицу“. Он је само слушао песму, пио и размислио се собом:

Иза прозора немирног сна

Осјећам њихове сјене

Гледам како кроз зидове плешу

Курвини синови

У неку руку је био срећан што се враћа. Знао је од почетка да не припада овде. Знао је да не припада нигде.

Затвори губицу није вриједна заната

Истреси горчину до краја

На стратешким мјестима њихови људи

Курвини синови

Сад ће кући, па шта му бог да. Нека и умре али да умре ко човек, без гована и слугерањства, без понижења и живота ниже врсте. У Србији је био губитник, овде није ни то. Мораш нешто изгубити да био био лузер: овде нема шта да изгуби.

Лутке од крви без трунке идеје

Убице на цести

Лоша ноћ бјежим из града

Они долазе ...

Курвини синови

Да је макар урадио само делић од онога за шта је платио рачуне?!

Отишао сам далеко до крајњих граница

Море је узимало од неба

На другој страни знаци олује

Видио сам као плазе у тами

Схвата, није требао да бежи од курвиних синова и кћери, требао је да се бори. Али: како? Па није имао ни мобилни телефон када су га сви имали. Лош приступ. Није био потребан телефон, била су потребна муда. Он и њему слични треба да се приупитају: где су погубили муда?!

Хладна ноћ пред велике догађаје

Не желим више да се сјећам

Знали су гдје ће ме наћи

Курвини синови

Изговорио је потпуно пијан, пре него је утонуо у лош сан, пре него је кренуо за Србију: „Хвала ти Џони брате, хвала ти у далеком свету. Ти си побегао на време. Али: никад није време за бежање. Време је понекад да се стане и остане, да се погине у борби против курвиних синова. Ја сад идем, да останем“.

Игор К. је, сутрадан вечером, сео у авион, лошег стомака и бљутавих устију. Чим је прешао границу на терминалу изгубио је шансу да се икада врати у Америку. Није га било брига. Имао је торбу са документима, нешто пара, Новинареву бележницу и касете. Ништа више није понео из Америке. Чак ни ону слатку и малу стидну длачицу. Све је оставио иза себе. Схватио је да му одатле треба само заборав. Не само одатле, из целог дотадашњег живота.

Јесте, много тога је Игор К. имао на списку за заборав. Хоће ли успети да се смири, да скраси душу?! Не треба ништа да осећа, важно је само да заборави, по могућству што више. Све свакако неће моћи. Много тога има што се не да заборавити, све и да успе, нађе се начина да га се подсети, на пример, када га жигне и заболи главић или шупак, на промену времена. Ето, нема све везе са душом, кад је патња у питању. Понекад тело више пати. А тело је нешто на души. Тело је телесно на бестелесној души.

Подједнако га је болело и једно и друго. Ипак, осећао је и мало среће у себи: враћа се кући. Мада куће већ неко време нема, на том месту је сада зграда у којој има локал и стан. Нема везе, враћа се међу свој ваздух, међу своју воду, међу своје дрвеће, међу своје снегове и кише, ветрове и оморине. Враћа се у губитништво: своје! Па нека цркне после. Да још једном види свој град, само.

Видео га је ноћу. У пролазу. Покупио је папире код адвоката који је водио послове око куће и плаца, узео тапије за локал и стан, покупио до тада пристигле ренте и видео Зокија. Тек кад су се поздравили, схватио је да му није донео никакав дар.

- Изгубио се пртљаг – лагао га је – купио сам ти компјутер да можеш на њему да пишеш говоре.

- Нема везе – рекао му је Зоки – ја ионако све то држим у глави.

Знао је Зоки да Игор К. није од оних који могу нешто и некоме поклонити. Преварио се. Ово је био нешто другачији Игор К. Када се поздравио са Зокијем, не говорећи му где ће и шта ће, вратио је возача, који га је покупио на аеродрому, назад код адвоката, коме је дао новац и замолио га да до сутра достави Зокију најскупљи лаптоп који нађе, макар одмах кренуо за Београд да га тамо тражи. Сем Драгоша и Зокија, он, у другој и силазној половини свога живота, није више никога рачунао за свога.

Још је исте ноћи, у ситне сате, стигао у дедину стару кућу, у село Злодошљаци, педесетину километара од свога родног града. Неко је пре његовог доласка средио и почистио, променио сијалице и ставио браве, донео нешто намирница и постељине. Игор К. је стигао у свој нови дом, где ће започети свој живот и одакле планира да оде само са ногама напред, ношен. Одавде више нема где и неће чак и да има. Ако треба да се мре, лепшег места од овог не може наћи за то.

                                                   AZRA - KURVINI SINOVI

                        Kurvini sinovi (Azra) Vis Undergrounderi 20.03.2015.

                                            

ДРУГОВИ ИЗ МЕТОХИЈЕ

Пише: Игор Ђурић

Душа уморна а рука по мало трепти. Отуд је рукопис искривљен, изломљен, и сав дрхтав, те је и прича иста.

- Вратили смо се и нико нас не дира. Идеш улицом нормално, по неко нешто каже или те попреко погледа, ал' то је све. За, сад...

Не би ми право због оног што чух, па се обрецнух на госта из даљине:

- Ајде, молим те....

- Да видиш само како се изградило!!! – прекину ме у пола реченице к'о да је слутио шта ћу да му кажем.

Јесте, мислим се, нисам тамо био још од 1999-те, вероватно се нешто градило. А, нисам увече лег'о у кревет, нити се ујутро пробудио а да не помислим на моју варош у Метохији. Само, чему сад то?!

- Ко је градио?! – питам га љутито.

- Па не знам, они, странци, пара им никад није недостајало, знаш и сам.

- Није то наше место изграђено, бре, наше место је изгорело, сећаш се?! Хвалиш се да те нико не бије и малтретира кад идеш улицом, у времену кад у такозваном цивилизованом свету ни куче не смеш попреко да погледаш!!! 'Де нам се изгуби достојанство, бре? И, она ароганција због које најебасмо...

Од силине осећања и неартикулисаног махања рукама просух кафу и покајах се што уопште дођох да се видимо. Конобар већ поче да нас погледује испод ока.

- Немамо сви ко ти, неко је морао да се врати јер није имао куд! – љутну се сад и мој друг из детињства.

- Није тако, ниси имао 'де ни кад си бежао, па си опет побег'о. Код кога се враћаш сад и шта тим враћањем признајеш: то је важно!!!

- Враћам се на своје!!! – сад је и он викао.

Ућутасмо се. Конобар нас погледом упозори. Ћутали смо, не због њега, брига нас је било, више је ћутња била осигурање од ружне речи увредуше која падне и никад више не може да се подигне и склони. А нисмо се видели годинама: ја и мој друг. У једној улици смо се родили и расли, у исти тањир 'леб умакали. Заједно стасавали, момчили се, препричавали прве љубавне згоде и незгоде. Били нераздвојни годинама. Па се раздвојили ратом и бежањем. Ја сам бринуо о породици, о деци, он је био сам.

Ћутимо, даклем. Па наручимо ракију. Писмо, даклем, и ћутасмо. Дочим, наручисмо опет. Конобар тражи да платимо, он га подругљиво одбија:

- Нећеш ти мени да наплаћујеш у сред пића, нисмо завршили, бојиш се да ти не побегнемо, не бој се, ми „Шиптари“ смо пуни пара, ево мој друг...

Овај утече према шанку, те му не даде да заврши и каже штогод горе.

Он мени:

- Јел' се сећаш оне лепе девојке, из села под брдом, што смо је обојица волели а она волела трећег?

Ја њему:

- Сећам се – велим а осмех ми преорава уснице.

- Умрла прошле године, стрефило је оно најгоре, ни два месеца није саставила. А, знаш ли ти, јадо мој, кад већ говориш о цивилизованом свету и достојанству, да нису хтели да дају дозволу да се сахрани на гробљу у Краљеву, већ су морали да је носе у неко опустело село ван града. Живела је у избегличком кампу. Толико о достојанству твоме.

- Немој то и тако да ми причаш. Немој, брате, ајде нешто лепо кажи, нисмо се видели више од десет година.

- Нема ништа лепо да се каже. Све лепе речи смо потрошили у младости, у завичају. Онакву лепотицу нису хтели да са'ране у своме гробљу!!! Тој Шумадији смо ми певали кад се напијемо и због те песме су нас приводили шиптарски милиционери. А ти ми причаш о достојанству, јебало те оно!

Не одговорих. Схватих да је то паметније. Опет наручисмо. И опет ракију, љуту и горку, уједно. И опет нас конобар попреко погледа, мање због ракије а више због нагласка нашег који се одбијао рикошетом од прљавих кафанских зидова и пробијао му уши.

Сад ја њега питам:

- Што се ти не ожени?

- Није ме 'тела ни једна – одговори не без ироније и једа.

Мислим се: прође му живот улудо. Ни кучета ни мачета: мој друг. А какав је лола био?! А сад живи у кућици коју су му туђинци направили на згаришту старе, и има једну склепану клупицу испред ње, на којој (кажу ми људи) седи сатима и гледа преда се. Ништа, при том, не види (настављају они што ми поткажу коју о њему), јер су около високи зидови или згаришта. Иза зидина не може погледом да допре, згаришта неће да види и ако их гледа.

- А, ти продаде? – упита ме са срџбом.

- Продадо' – одговарам ја постиђено.

- Добро продаде, причају људи?!

-  Не толико добро колико причају, али није ни лоше.

Очекивао сам да ће ми, већ полупијан, рећи како ми је сада лако да њега критикујем и паметујем му око његовог повратка, кад сам се лепо обезбедио и на безбедном сам. Не рече ми ништа. Или то остави за после, да то ракија каже уместо њега. На жалост, таки смо ми доле вазда били: шта смо трезни мислили - то би пијани говорили. И сутра отрежњени одрицали се изговореног, говорећи да се ничег не сећамо. И све тако у круг.

- Исто нам се 'вата - настави замишљено и одсутно – тебе овде зову „Шиптар“, мене тамо 'оће да поарнауте.

- Исто – кажем ја неискрено тужно а у намери да га мало умирим.

Лепо смо живели тамо. И мирно, да се не лажемо, и ако је поднебље било немирно а људи зли. Били смо млади, ништа нам није било тешко. Били смо млади и јаки па су нас комшије избегавале. Комшије су, наиме, волеле да ударе курвински и на слабијег, на нејач. Тако нам је искуство, нема у овим речима предрасуда.

- Јел' се родио ко?

- 'Де, јел' се родио?

- Па у вароши, од наших што су се вратили, јел' ко добио дете?

- Нико! Нема мале деце, уопште.

- Не ваља – рекох.

- Не ваља – рече.

- А, закопасте ли кога?

- Не!

- Не ваља – понових.

- Не ваља – понови.

Не ваља: 'де се не рађа и не мре, ту нема живота и напретка. Чак је и горе кад се нико не сахрањује, јер родити се можеш свугде, према прилици и случају, исто се тако и мре, само се место сахране бира према томе где ће ти потомство живети. Да те обиђу и запале ти свећу.

- Да одемо негде да једемо – рекох па угризох усну, требало је да га зовем кући у госте а не „негде“.

- Не – каже мој друг најбољи, негдањи – да пијемо још мало, па да се растајемо.

Опет из неког непознатог разлога прећутах позив у госте и на конак.

А били смо једна душа некад, у два тела. Нисмо се раздвајали. Данас смо две сенке без душе, које немају ништа заједничког осим сумњивих успомена.

- Како ти иде? – пита ме више реторички.

- Здраво смо – кажем му.

- Значи: добро?! – упоран је он.

- Добро – одговарам више ради реда.

Не смем, пак, да га питам: како њему иде. Видим по њему. Није се снаш'о, причају исти они људи.

- Добро је теби, добро – наставља он – сналажљив си ти.

- И, у клозет да ме затвориш не бих остао гладан – покушавам да се нашалим.

Он не реагује на моју незграпну шалу. Видим, за друго се спрема. Осетио сам у његовим речима горчину, почела је тада ракија да прича. А моја још није пристигла да одговори.

- Добро си се ти сналазио и за време рата – речјом захрапави, па ме погледа испод ока.

Ћутао сам. Поново. И навртао из чокања. Журио сам да ми ракија донесе одговор, неки љут и одсечан.

- А?! – викну и испрси се према мени – шта велиш сад?! Ајде кажи ми нешто о достојанству?!

- И они су мени све покрали и попалили – кажем у пола гласа.

- Је ли, жити мајка, тако кажеш?! – испи мој друг наискап у пола реченице – Ама, ти си њима први! А ја нисам, знаш ти то! Па ко је онда достојанствен, кажи ти мени!?

- Цео век су нас пљачкали и убијали – гласом све тишим изговарао сам речи за које сам био свестан да не вреде ништа у том тренутку, јер су хтеле да одбране неодбрањиво, да улепшају лоше.

- Остав' ту причу, мени! – рече па заћута.

- Да платим па да идемо, касно је? – по трећи пут, к'о Петар у Јудеји, одрекох се позива.

Ћутао је и ћутањем се није сложио. Тога дана смо ћутали или смо причали. Разговарали нисмо. А некад смо знали сатима да размењујемо мисли и осећања а да при том ћутимо и пецамо рибу у брзаку, или читамо стрипове у шљивику, или седимо у задњој клупи уљуљкани у тмину зимског предвечерја у нашој дебелој провинцији. Живот бих тада дао за њега а сад ми је стран и почињем да га мрзим јер ме подсећа на моје непочинство. Дошао је из далека а ја га не зовем кући, већ седимо у кафани која је тек неколико стотина метара удаљена од мог новог дома.

- Онакву лепотицу, јебо им ја матер! – а очи му пуне суза беху.

Па ме са тим сузним очима погледа право у очи:

- И велиш, слаб сам Србин чим пристајем да живим под њиховом влашћу, што сам срећан јер ме не зајебавају кад идем улицом?!

- Нисам то рекао.

- Ал' си мислио!

- Нисам...

- Плитак је мени новчаник за велико српство, баће. Не можеш данас, ни овде ни тамо, бити велики Србин са празним џеповима. Ал' ти о томе немаш појма, ти си се, кажу људи, „снаш'о“!

- Да баталимо те приче више, да идемо полако, доста пописмо.

- Нећемо још – вели – имам још до аутобуса... времена... А кад се будемо растали више се нећемо виђати.

Лакну ми што помену аутобус. Не бих знао шта ћу са њим целу ноћ. Ипак рекох:

- Немој тако, пијан си па свашта причаш.

- Колико пута смо се заједно напили? – најзад ми се обрати некако нормално и како треба, ал' то би само тада и на кратко.

- Нема броја – рекох – у кафану, на сабор, на игранку, чак смо се опијали и на дворењима!

- Јест' – насмеја се први пут те вечери – тад је најслађе.

Па отера осмех са лица и рече:

- Е, више нећемо, ово је последње, зато да искористимо. Конобар, дај још две!

Конобар га погледа, сада већ са мржњом у очима али не смеде да одбије.

Рекох:

- Ја стварно не могу више.

Рече:

- Још по једну, да ти нешто рекнем, па ћемо свак на своју страну. Нешто што је на срцу, да ти кажем шта ме тишти, па после иди.

Тога сам се ја и бојао, због тога на срцу сам и журио да се раставимо.

Поче:

- Куће су нам запалили душмани, то му дође к'о нормално, мрзи те, дошло му време да може, а, изгорело је по нешто и од њиховог, па се свети. Није мени било тешко што сам остао без родног дома већ што сам остао без илузије да имам отаџбину. Људи чине државу а ја човека овде нисам срео. Како су нас дочекали, јел' се сећаш?! Ал', опет, шта има њима да замерам. Какви смо ми били док не побегосмо!? Јел' се сећаш да смо 'тели једни другима очи да извадимо, комшија са комшијом због партије, брат са братом око међе, Србин са Црногорцем - ко зна око чега?! Како ми дочекасмо оне мученике из Крајине? Бројали смо им сваки залогај. Иста смо говна, бре!!! То је прво!

И опсова гласно, да цела кафана чује. Конобар скупи храбрости и приђе да нас упозори да будемо тиши и пристојни. Он опсова и њега. Ја са зебњом сачеках „оно друго“.

- Онакву лепотицу, еј!!! Друго... Најтеже ми је било кад сам те видео да крадеш и грабиш туђе. Тад је мени све изгорело, тад су ме пљачкали и палили, тад су ме тукли и малтретирали. Тад сам ја изгубио достојанство о којем ми ти сад и овде попујеш!!! То је цивилизација о којој ти причаш?! Ето, то сам 'тео да ти кажем. Кад сам долазио овамо није ми било то на памети, ал' пошто ти помену достојанство...  – последњу реченицу је изговорио шапатом.

Платили смо и зашли у сумрак. Конобар се чак и насмешио после свега, те пожелео нам „лаку ноћ“, кад је видео колики смо му бакшиш оставили. Ишли смо улицом, у којој нисмо расли и која води градом који није наш. Вреди ли рећи, опет смо ћутали. Нисам ништа рекао од када је он завршио са својом причом. Шта рећи? Срамим се ја, има цела деценија. Не знам шта ми тад би?! Ко да сам био луд?! А, никакву вајду нисам имао од тога. Да ме сад питаш: шта сам крао? – не би знао да ти кажем. А, крао сам. Он има право то да ми каже. Да је то неко други рекао већ би добио по носу.

Имам, можда, доста оправдања али ми не вреди ни једно. Мени не вреде, њему не требају. Осећам зато да више немам права ни на успомене, једино вредно што сам имао. Он ми не да, он ми сада својим ћутањем одузима право на њих. Са правом – ако ћемо право. Чисте су нам и лепе заједничке успомене али ми нисмо људи који их заслужују: он, јер се предао, ја, јер сам их издао крађом и курварлуком.

На раскрсници застаде и пружи ми кесу:

- Чоколаде за децу и кафа за снајку.

И оде у мрак, према станици. Нисмо се ни поздравили, није хтео Јудин пољубац, а ја мислим да нисам издао: само сам се одрек'о. Нисам га позвао на конак. Искористио сам већ сва три одрицања до зоре. Не би ни дошао. Оде он у своју Метохију, на своје. Тамо се можда не може достојанствено живети али се може достојанствено трпети.

МАГАРЦИ И МОНДИЈАЛИЗАМ

Пише: Игор Ђурић

Српском културом владају полупроизводи, модификовани алтернативци који никада нису савладали класику. Ако цео уметнички живот останете авангарда онда сте неуспели експеримент звани: магарац. Српском културом владају магарци. И, по која: магарица. Уметници, за то време, раде ко коњи не би ли преживели.

Српском уметношћу владају медиокритети али су им се опасно приближили медио-кретени!!!

*

Храброст без сагледавања и схватања последица тога чина није вредна. Једина и вредна храброст је она коју човек испољава када је свестан свих последица: могућих и извесних.

Људи су најчешће храбри јер у подсвести мисле да их та храброст неће ништа коштати. Или: из лудости. Међутим, мало је оних који су истински храбри а када су стопроцентно сигурни да ће изгубити много или све.

*

Чега се људи највише гаде? Онога што цео живот носе у себи: гована.

Шта људи не разумеју? Оно што имају у себи: душу.

Чега се људи највише плаше? Онога што тиња у њима: болести.

Може и овако:

Чега се људи највише гаде? Онога што их цео живот окружује: смрада других људи.

Шта људи не разумеју? Оно што их што је свуда око њих: космос.

Чега се људи највише плаше? Онога што им долази споља: болести и убиства.

Људско тело је оно између унутрашњег и спољашњег, отуд смо тако крхки и подложни пропадању, јер, притиска те изнутра а не може да изађе напоље јер му не да спољашњи притисак ка унутра, па све остане на човеку (телу).

*

Више волим Бастера Китона од Чарли Чаплина и ако не волим ни Битлсе ни Стонсе. Мада сам својевремено више волео да гледам у сисе Доли Партон него да слушам Елвиса Прислија.

Разумете шта хоћу да кажем?!

*

Ако останемо без ичега - шта ћемо спалити кад будемо дигли револуцију?

Јер, ако револуцијом не срушимо - како ћемо онда градити ново и боље?

Само револуцијом можемо покренути прекинуту еволуцију.

Еволуција је потребна како би смо престали да будемо мајмуни и најзад постали људи.

Нисмо људи јер дозвољавамо да са нама раде како им се дигне и шта им падне на памет а нисмо ни мајмуни јер немамо ни за банану.

Али, имамо кору од банане на којој би неко требао да се склизне и падне.

Тада треба спалити све старо и изградити још старије: да се вратимо на место где смо стали а како би наставили даље.

*

Постоје неки мондијалисти, Хрвати, који живе у Србији, који су против рата, против злочина, увек критички говоре о Србији. Никад не помињу Хрватску.

Постоје неки мондијалисти, Бошњаци, који живе у Србији, који су против рата, против злочина, увек критички говоре у Србији. Никада не помињу Босну.

Постоје неки мондијалисти, Црногорци и Албанци, који живе у Србији, који су против рата, против злочина, увек критички говоре о Србији. Никада не помињу Црну Гору и Албанију.

Постоје неки мондијалисти, Срби, који живе у Србији, који су против рата, против злочина, увек критички говоре о Србији. Никада не помињу Хрватску, Босну, Црну Гору и Албанију.

Свима је заједничко, поменутим мондијалистима, да  сплачину кусају са српског корита, да су им некретнине у Србији и да су на њеном буџету од када знају за себе. Макар им се треба признати доследност: сви једно говоре и против једнога.

Вратите осмех у град!

Пише: Игор Ђурић

         Тако је време дошло, да се човек осети добитником и знатно боље, чак и кад местимично засија сунце иза облака.

*

Не срећем више мудре а насмејане људе. Насмејаних будала има колико вам душа иште. Дочим, добри и мудри људи, којих и онако има мало, нису насмејани. А лепо би било, по некад некога срести, ко се од срца смеши и чији вам је лик милина гледати. Увек човек има разлога да буде насмејан. Није то стање тела и фацијалних мишића, већ стање духа и филозофски став. Боље је около сејати осмех него мудрост, боље је бацати осмех него новац.

Тако је то кад размишљате у 'артију. У животу је другачије. Осмех се увек одлаже за нека друга времена, сматра се да ће их он (осмех) препознати (боља времена) и да ће се дати сам од себе, кад за то дође време. У већини случајева се никад не појави. Остане човек без свог осмеха, остану људи без туђих осмејака. Осмејака као окрајака од целог бића. Од душе.

И док се на уснама, ајде, по некад и код неког појави затитрали враголанко, осмех, нигде, али нигде у Србији данас, не можеш срести и угледати очи које се смеју и срећне су, а то је најважнији део овог размишљања. Очи које се смеју припадају само испуњеним и срећним људима. Уколико се смех са усна не види у очима онда је то лажни и вештачки смех. Онда то није истина.

У очима се може видети све. Боже, како изанђала фраза која већ смрди од многе употребе! Али!, као и све изанђале фразе и рабљена општа места: до бола је истинита-е. Јер фраза је увек била најближа истини. У очима је све: истина, туга, лаж, радост, љубав, мржња, страст, равнодушност... Осмех се мора видети у погледу да би био прави, онај на уснама без њега не важи. На уснама без очију видимо углавном лаж.

*

Недавно сам добио мејл са питањем једног девојчурка, сумњам чак и у пунолетност, и која ме сматра писцем, а које гласи: „Шта тренутно радите?“. 

Било је рано преподне. Како јој искрено одговорити, како бити сурово реалан ван света маште и претеривања те идеализовања уметности и уметника па рећи: „Управо сам срао, па сам морао да перем дупе и да га мажем неким мастима, јер имам хемороиде који ми живот загорчавају а који су узрок нередовног и нездравог живота“?! 

Како то написати? Зар се тако руше идеали младе девојке која би да дадне тело и душу уметности?! И онако их у овом времену има мало, све би да буду фолк певачице и старлете са великим сисама, спонзоруше и намигуше, а идоли су им криминалци и политичари. Њена младост и невиност је нашла за сходно да ми се јави, не као мушкарцу - већ као писцу, не као човеку - већ као уметнику, потпуно платонски и духовно. Желела је да изрази поштовање према књижевности, вероватно много чита и уместо да ми ласка што је прочитала и нешто од мојега рада, ја се спремам да будем суров и да јој огадим и то мало вере у лепоту и духовност. 

Зато сам само отписао и одговорио: „Стварам!“ - и прекинуо даљу комуникацију, да ме због поганих времена не прогласе педофилом. Јер, нема везе то што се нека гимназијалка (ретко, али се дешава) заљуби у твоју књигу и тебе, платонски и узвишено – ново време вели да си педофил, јер она нема осамнаест и ако изгледа као да има двадесет и пет. Ти, са друге стране, изгледаш као да си зашао дубоко у шесту деценију, и ако ти није толико, па им је самим тим и заљубљивање сумњиво. Уколико се, пак, изјасниш да би волео да будеш педер, те да те неко појебе у дупе, сви ће ти одобравати и подржавати те (можда те и придржавати), чак ће ти помоћи да усвојиш дете са којим после можеш да радиш шта год хоћеш. Нико се неће питати је ли малолетно или није?! 

Да, само сам „рекао“ у жицу преко тастатуре: „Стварам!“, ма колико ми нестварно изгледала та реч и појам са својим значењем. По некад лаж више вреди од свих истина на свету, лековитија је, добронамернија, има лепши циљ. Истина углавном боли, сурова је и мало ко хоће да је чује. И, на крају, истина скоро ништа не мења на боље, осим што по некад прекине везе међу људима.

*

 Много ускогрудих и себичних људи около. Не тражим ништа од њих те ми тако ништа лично не ускраћују, али се чудим откуд такви људи у тако великом броју и како могу да живе сами са собом у тако одвратном друштву?! Погубили се идеали чак и у најбенигнијој форми. Људи не гледају даље од тањира и не иду дубље од свога џепа. Не постоји општи интерес, само лични. Без културе општег интереса нема ни цивилизованог и хуманог друштва. Нигде не видим пожртвовања за друге. И када га наизглед има оно је естрадно, за спољашњу употребу. Има, само мало, родитељско-анималног инстикта, па ни то не свуда и у истој мери. Све је евидентније да прихватамо кодексе западне цивилизације и да родитељи бивају љубоморни на младост своје деце. То говори да нас је захватио западњачки трулеж, само, као и све са запада што стигне до нас: у балканској верзији.

Питам се, притом, и што је све мање мудрих старих људи? Макар одређени број, ни пре нису сви били такви. Где се изгуби онај искусни поглед и тихи савет, разумевање према младости и грешкама које она носи? Углавном су стари људи џангризави и себични, данас. Mеђу њима је некада било мудраца који нису показивали страх од смрти него су се радовали да виде младост око себе.

Знам!!!, нема више ни младих паметница и идеалиста. Нема занесењака. Нема младости која заслужује старачку мудрост.  Све је го интерес и политика, општа или лична. Па доказ за то колико смо оболели као нација и оволики број младих људи који желе да се баве политиком.