Игор Ђурић - рођен у Истоку (Метохија) 1968. године. Писац: романи, песме, есеји, књижевна критика, путописи, сатира, блог, колумне, политичке анализе (аномалије), теорија књижевности, историја књижевности, завичајна књижевност, афоризми, све...  
 

четвртак, 30. децембар 2021.

Не волем да ме кец'у!

 Пише: Игор Ђурић


ЊУЈОРК, ГОДИНЕ НЕКЕ....

Данас је Hallowenday. На повратку са посла сретнем у аутобусу Ђуру који није баш сигуран одакле је (''моје је село ближе Крагујевац а општина је Јагодина, па не знам које да кажем''). Гледа кроз прозор аутобуса маскирану децу са неретко маскираним родитељима па каже:

''Какве бре ово комендије изводе?!''.

Каже ми Ђура (онај што није сигуран јел' из Јагодину ил' из Крагујевац' ):

''Ја поштено радим пос'о ал' не волем да ме кец'у''.

Најзад мало шумадијско-моравског шмека.

(''А у реци риба кеца нема кој да пеца'').



Од Ђуру сам и пре неки дан чуо ''српски бисер'' (већ помињани ''шумадијско-моравски шмек''):

''Прејеба ме, док си рек'о пиксла''.

Други би компликовали па би казали:

''Преведе ме жедног преко воде'';

или:

''Удари ми нож у леђа'';

или:

''Издаде ме кад сам се најмање надао'';

Београђани би пробали са:

''Уради ме'', што може да има друго значење које нас сада не интересује.

Ђура: јок!



Неко би написао цео есеј о томе како га је преварио онај коме је веровао или у кога се макар није надао али ни после сто страница не би достигао Ђурину јасноћу и сликовитост.

Антипод од ''прејеба ме'' јесте ''недојеба ме''; никако није ''не јеба ме''. Јер ако те неко ''не јебе'' за ништа онда и јеси нико и ништа.

Између ''прејебаног'' и ''недојебаног'' читава је филозофија људског битисања и односа међу људима у неком друштву и систему. То је читав простор у коме се дефинише стање духа и бића, система вредности - ако ћемо прецизно.

(Ђура је аутентични српски мислилац).

Разлика је и између ''кецања'' (''нема кој да пеца'') и овог другог. Кад те неко ''кеца'' ти то и очекујеш од њега, браниш се колико можеш, не вртиш дупетом, не запиреш се ни би ли му огадио и свестан си да ти то ради јер му се може (и то би њега исто ''кецо'' да можеш ако не и више).

''Прејебавање'' је нешто друго. Оно не значи да те је неко ''много јебо'' већ да уопште то није требао да чини. ''Јебање'' је физички акт, ''прејебавање'' је духовна категорија.

Ту је и ''подјебавање'' кад те неко из потаје и курвиски ''ради''. Па онда ''зајебавање'' исто те ''ради'' само то јавно чини. Па онда ''прцање'' кад те ''ради'' на кашичицу. Дакле понављам, све су ово радње које немају везе са сексом. Па тако нема везе са истим и кад те неко ''измрда'' - то је кад те ''ради'' транспарентно и са благом дозом насиља.

Постоји на крају и оно ''јебе ме па ме растура'' што би била синтеза свега већ претходно наведеног и ''не јебе ме ни два посто'' што је антитеза горе поменуте синтезе.



Амерички писац Норман Мајлер као безнадежни кандидат за градоначелника Њујорка, на питање бирача како, ако победи, мисли уклањати снег са улица, надахнуто је одговорио: ''Пишаћемо по њему''.  

Ала га ми најебавамо у фирму кад почне да пада снег. И ја и Ђура. Ем је ладно, ем нас ''кецу'' и све остало. 

На компјутор можеш да видиш све, и колико је сати, и како ће време да бидне, и који је дан, каже ми на паузи између снега и нас, док палим и увлачим дим Lucky Strike-а без филтера (нешто због чега је вредело долазити, поред Jacka Daniel's-a). 

Па настави: јеби га, уватише ме у право време на погрешно место, објашњавајући природу неких својих проблема у Америци.

Прејебаше и мене за неке паре на послу, има неки дан после тога (не платише ми чишћење снега). Сад знам како се осећао Ђура ономад.



Кад је видео да купујем књиге и слике (уља, аквареле), и да идем по музејима, рече ми Ђура и отвори ми очи:

ЗЕМЉАК, НИЈЕ ОВО ЗА ТЕБЕ, ЈЕБ'О ТИ ПОСАО АКО СИ У АМЕРИКУ ДО'ШО ЗАРАД КЊИГЕ, ВРНИ СЕ У СРБИЈУ, ДА НЕ МУЧИШ НИ СЕБЕ, НИ ДРУГЕ, ИМАШ ТАМО КЊИГА КОЛК'О 'ОЋЕШ, ГАЂУ СЕ С ЊИМА, БАР НИКИ НЕЋЕ ДА ТЕ ПРЕПИШАВА КИ ОВДЕ...

Па ме погледао сажаљиво и потапшао по рамену уз речи:

ДОБАР СИ ЧОВЕК, АЛИ.... МА САМО ЈЕ ЗДРАВЉЕ БИТНО, ЈЕБЕШ ОСТАЛО...

Послушах га и душу спасих. А, књиге, већином остадоше тамо, не могадох да их донесем. Остале су само ове слике и успомена на Ђуру којега су грдно зајебали неки београдски глумци што су за ситну лову становали код њега. Отада Ђура не воли уметнике (макар оне из Србије што дођу у Америку).




среда, 15. децембар 2021.

Quo Vadis, несрећниче?!

 Пише: Игор Ђурић




Коза на свет донесе два јарета, па једноме кожа оде на Свето јеванђеље, а другоме на цигански бубањ. 

Народна

 Нико, ама баш нико, не може бити велики уметник, књижевник, наравно: ни човек, уколико душом и телом не припада своме народу. Не може се достићи бесмртност у памћењу следећих генерација и поколења, дакле: свога потомства и народа, неће ниједан постати великан истог, онај који ће добијати улице и споменике, уколико је тај исти радио на штету свога народа, ако га је ружио и грдио а није се трудио да буде бољи од њега.

Не постоји такав у историји човечанства!

Ако мрзиш народ који те је изнедрио и радиш против њега, никада нећеш бити човек којега ће прихватити други народи, (јер, ни они не воле издајнике и продане душе), нећеш постати универзална вредност, нећеш бити уметник: ни локални, ни глобални.

„Из перспективе будућности човечанства – спој националног и универзалног може бити најпотребнија (и победоносна) особина за нова столећа“

Солжењицин

 Човек, поготово уметник (књижевник) мора бити уз свој народ чак и онда када изгледа да се тај народ креће у погрешном правцу. Мора бити уз недаће свога народа, делити са њиме све: добро и лоше, па и лош глас. Мора својим примером бити бољи од свога народа, на тај начин га упућивати на праве вредности и на тај пут, а не: продавати га за шаку злата и приступ туђем кориту са помијама.

 „Сви велики мајстори су укоренили своје дело у некој култури, макар и да би се против ње борили. Што је више неки писац „код куће“, то има више шансе да буде универзалан“.

И. Б. Сингер

 Уметник је човек!

Уметност је страст и зато не може и не сме бити објективна.

Уметник избацује дело из душе и маште и отуд од њега не треба тражити истину!

Када волимо – ми волимо једну жену (мушкарца, како вам драго), њој пишемо песме. Брига нас за друге жене, макар биле лепше, паметније и поштеније од наше љубави. Брига нас! Чак и када чини зло - ми волимо вољену особу. И на њеној смо страни. Гинемо због ње. Тако треба и са отаџбином.

 Ма где и ма како живео, прави писац ће увек припадати историји и судбини свога народа.

Борислав Пекић

 Када пишемо о свом народу, ономе којега волимо и стварамо уметност о њему и због њега (или као његов изданак) то је исто као и када се стихом обраћамо жени коју волимо – брига нас за објективност и истину, желимо само да величамо љубав и оданост према љубави.

Наш либерал вам је дотле догурао, да пориче и саму Русију, то јест мрзи своју рођену матер. Сваки несрећан и неуспео руски факат побуђује у њему смех и уживање. Он мрзи народне обичаје, руску историју, мрзи све.

Достојевски

Неки људи, пак, данас, желе да од уметности праве пропагандне памфлете и то сада у времену када ни историја није објективна, нити документована, када је лаж доминантна а манипулација опште прихваћена, а назови уметници, неки, са ових поднебља, прихватају ту пропаганду верујући њој а не сопственом народу. 

Они не стварају уметност - они су део туђе пропаганде!

Они не доприносе истини - они преносе туђе лажи!

Најзад, није њихово да исправљају туђе грешке, ако их је и било, њихово је да уздигну свој народ својом уметношћу и тако допринесу цивилизацији у којој живимо и месту свога народа у њој.

 Најтежа казна и најгора несрећа за једног писца, то је: наћи се против свога народа.

Иво Андрић

 Уметност није разум – уметност је осећање!

Ми уметност не треба да схватамо – морамо је осетити! 

И када стварамо! И: када је остварену упијамо!

Уметност није истина - уметност је субјективна!

Зашто онда бити део туђе субјективности чак и ако је уметност у питању?!

 Шовинизам, то је лоше васпитање народа.

Космополитизам, то је одсуство сваког васпитања.

Интернационализам, то је принудни рад нације за њој непознате циљеве.

Иван Солоневич

 Изгледа да је ауто-шовинизам ексклузивно српска карактерна особина и тешко је, заиста, разумети и објаснити тај феномен. Нас Србе мрзе прилично, поготово они који су се изнедрили из наше нације верском конверзијом (конвертити) али и већина оних са запада који мрзе Русе. Али, до дана данашњег нико не мрзи Србе и Србију од појединих Срба. Срећом, није их много! Али: није их ни мало!

Питам се: да ли је то део истог процеса? Ово што се данас догађа?!

Да ли је та конверзија променила форму и облик али своју суштину није?!

И, када ће, ако се већ не осећају Србима, престати да се тако представљају. Нека буду оно што воле и желе бити па онда нека представљају ту другу страну онако како су Србе представљали. Најзад, исти је случај и са онима за које сада раде!

 Књижевник који не саучествује у судбини свог народа, није прави књижевник. 

Милош Црњански

субота, 11. децембар 2021.

ПРАЗНИЧНО ВРЕМЕ СЕ РОДИ – ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

 Пише: Игор Ђурић



ПОЛИТИЧКА КОРЕКТНОСТ У СЛУЖБИ ГЛОБАЛНЕ ОКУПАЦИЈЕ

Не желим да поштујем различитост – хоћу да различитост поштује мене!

Ових дана је онај део јавности који је иоле нормалан узбудила и ускомешала препорука званичних органа ЕУ (која ће се вероватно преточити у закон) а која каже да више није препоручљиво и не би требало да се користи реч Божић (божићни празници), која би могла да вређа оне који нису хришћани или не верују у Бога, већ да се користи синтагма „празнично време“.

Држим да ће то много значити свима онима који су остали без ближњих, крова над главом и државе, управо због ових истих који би сада да буду „политички коректни“ према њима. Поред тога, ово говори и о томе колико мало познају (и: признају) човека и обичне људе, колико познају навике, обичаје и традицију свих оних којима би да удовоље или оних које кажњавају на овај начин. Наиме, да нешто разумеју и желе да знају и да некога заиста поштују знали би и то да правог муслимана не може вређати реч Божић исто онако како правог хришћанина не вређа Бајрам. А екстремисте заболе она ствар, да простите, за њихову политичку коректност коју и онако тумаче као слабост коју треба напасти.

 Некада су тоталитарни системи и режими функционисали у глобалном смислу – локално. Данас је сваки локални тоталитаризам – глобалан!

Шта карактерише тај глобални фашизам?

Као прво: на велика врата се уводи вербални деликт! И то какав?! Некада је било битно да ћутиш а сада то није довољно већ се зна о чему мораш да ћутиш а шта мораш да говориш! Приморан си да у општој граји и сам грајаш о политичким, расним, родним и сексуалним -  новим правилима коректности.

Друго: страх је главни механизам којим се манипулише људима и уз чију помоћ се влада. Неко ће рећи: шта је то ново, и раније је тако било. Није тако. Раније су се људи плашили политичке репресије и нуклеарне катастрофе. Данас нас присиљавају, на глобалном и локалном нивоу, да се плашимо чак и властите сенке, а, затим, и: вируса, бактерија, микроорганизама, коитуса, разних болештина, уметности, слободе говора, несташице хране и енергената, глобалног загревања, економске кризе, стерилитета, права на властити став, права на борбу... Терају нас (плашећи нас) да носимо брњице, да се вакцинишемо, да се чипујемо, затварају нас у куће као робијаше, уводе полицијске сате, третирају нас као логораше на аеродромима, терају нас да говоримо оно што не мислимо или да ћутимо о ономе што мислимо, да нам је вера погрешна, говоре нам, као и пол...

Пре две деценије је заличило да су интернет и друштвене мреже спасоносно решење за слободу говора и мисли а против диктатуре владара из сенке и њихове цензуре. Испоставило се да је то данас главни инструмент манипулације и цензуре.

Нормалан човек је неслободан! Нормалност је најнеслободнија и најугроженија.

Свет, онај који се словио као „демократски“, са гарантованим људским правима и слободама више не постоји, то је данас свет ограничења и репресије. А и све лошије се живи. Ко је могао да замисли пре само две деценије, или скорије, да ће неко смети да затвара и малтретира људе у Аустралији, Канади, Данској или било којој друго земљи данашње ЕУ?!

Грађанска и слободарска свест су уништене код већине људи и институција. Сваки покушај да се искаже свој став а који се не уклапа у опште токове назива се екстремизмом или тероризмом, говором мржње или непоштовањем политичке коректности. Све најмрачније „теорије завере“ почеле су да се обистињују. У име диктатуре крупног капитала све личне слободе се своде на право на дисање уколико је то у том тренутку дозвољено декретом.

Специфичност идеологије „различитости“ и „политичке коректности“ лежи у чињеници да нема ограничења у етичком, моралном, правном и естетском смислу. То је због тога што стабилност и сигурност, управо, леже у постојаности, поретку, традицији и наслеђу. Човек себе не препознаје у „различитом“ већ у „истом“ – и по томе мери своје поступке и поставља границе за своја достигнућа.

Важно је питање: ко то одређује те границе различитости и ко прописује шта је коректно а шта није?

Како рекох: највећа замка идеологије о којој говорим лежи у чињеници да је она неограничено деструктивна и не служи грађењу хуманог идентитета већ рушењу истог кроз срозавање индивидуалности појединца у оквиру заједнице. Дакле залажући се за право да будеш различити они те, у ствари, терају да будеш исти као и сви други: идиот! Само недефинисаност у оквиру дефиниције може бити људски, политички и уметнички вредна, као авангарда и прилог природној еволуцији и дијалектици. Нико није генијалан само зато што је црн, бео, хомо или хетеро, већ зато што је најбољи у томе чиме га је Бог наградио и што је бацио копље далеко више од других. Копље: знања, талента, инвентивности, маштовитости, далековидости. 

„Различитост“ као идеологија јесте намера и потреба да се правила мењају у ходу - у сврху победе оних који то не заслужују али који испуњавају критеријуме „новог светског поретка“ и новог човека у њему који се своди на ниво "функционалног идиота". Тако полако закорачујемо у време када ће се та „различитост“ наметнути као категорички императив без обзира што ће се систем вредности сводити на то да не постоје вредности већ различитости у оквиру једне идеологије.

А где смо најмање различити, па је то и главни непријатељ политичке коректности новог доба?

Па наравно: у породици!

Најмање смо различити у односу на своје родитеље, браћу, сестре, рођаке!

Или: ту смо највише исти!

Убиће нас различитост јер више неће бити оних који су спремни да се боре и да бране „исте“ (породицу, заједницу, народ, веру, отаџбину). Јер уколико пристанем на наметнуту тезу да бадњак испред моје куће вређа некога, онда више нећу бити ни спреман да браним праг те куће испред које нема бадњака и којега сам се одрекао, као ни оне који су у њој, као ни оне који живе поред мене, као ни оне са којима будем у цркви за време литургије.

Различитост није пријатељ креативности онаква каква нам се намеће. Она је, таква каква је, уједно и убица уметности јер се заснива на декретима и забранама. И то најмање из два разлога: прво, она жели сама по себи да буде мерило уметничког само зато што није иста са већ познатим и признатим нормама; друго, шта год неко створио то може бити увредљиво за некога различитог и бити самим тим проглашено за политички некоректно.

Забога, па почели су да руше споменике, забрањују књиге и филмове, а сада је, ето, и Божић стигао на ред. Дизнијеви цртани филмови и божића атмосфера су штетни али то што терају у школама да дечаци љубе дечаке а девојчице девојчице (како би се навикли на различитост терајући их да опште са истим, ако хоће различитост онда полови треба да буду различити) то је прогресивно и коректно. Пепе ле твор је мушки шовиниста али забранити деци до пубертета да се изјашњавају у смислу пола није нацистички?! 

Људи више неће смети да се шале, да удељују комплименте, да слободно говоре, да се удварају, да причају вицеве, да пишу песме, да наговесте еротику, да замоле за плес, да поклоне цвет или припале некоме цигарету... Уколико се овако настави, на ломачу ће бити бачене књиге до сад написане, уметност која постоји ће бити забрањена, филозофија и историја пре овог времена ће се укинути декретом неког комесара... све ће бити спаљено зарад „политичке коректности“... јер све речено, написано, насликано, снимљено до сада може некога тамо и негде увредити и тај неко „различит“ се може осећати угрожено...

Елем, и у уметности та идеолошка различитост (и: коректност) је погубна али то јој је и циљ. Кроз сито те идеологије пропада чистота и креативност, машта и таленат, а остаје као главна вредност прљавштина и глупост. У уметности управо и постоје форма и стил који су у својој суштини неограничени за стваралачку машту, који су подложни дијалектичкој промени али и приљежни историјским контекстима, који имају нека правила која се додуше мењају али не због тога што неко створио нешто „различито“ већ зато што неко створио нешто генијално.

Било је несхваћених генија у историји човечанства али зато што су они били испред свога времена а не зато што су се разликовали од других људи по раси, сексу, полу, вери, пирсингу, хероину, идентитету, или чему већ! Они су били различити јер су били генијални а нису били генијални јер су били различити! Уметност не спутава машту, различитост, бесконачност – напротив!!! – она све то подразумева да би живела и развијала се: али не зато што је неко различит већ зато што је талентован и креативан; не идеологијом већ дискурсом универзалних вредности!

Границе, било које а највише у уметности, филозофији и науци, постоје да би се помериле у квалитативном смислу а не да би се игнорисале или брисале у квантитативном схватању. Суштина је подизање лествице сваке нове генерације људи али у границама постојећих и временом доказаних, али и природно подложних променама, правила. Човек, као и човечанство, мора да расте и да се мења природно а не да се смањује и да га силом мењају.

„Различитост“ није креативност – она је догма идеологије коју намеће „политичка коректност“ у име нове глобалистичке окупације слободних држава и људи. Та идеологија не жели да будемо креативни у оквирима „правила истости“ и талента већ да наша глупост буде неограничена у флоскули „различитости“.

Садашњи екстремни заговорници политичке коректности и различитости, у ствари, сматрају да је концепт за који се залажу (идеологија, пре ће бити) измишљен у сврху да би они могли да малтретирају, тероришу друге људе и да владају њима, није им битно јесу ли исти или различити, битно је само да увек неки други буду жртве, и то већина, и да уколико се дрзну да узврате истом мером онда истога трена буду проглашени криминалцима и дивљацима који не поштују туђу различитост, дакле ових првих, и не схватају потребу ових првих да буду различити у смислу да имају потребу да малтретирају и тероришу друге. Апсурд?! Не, жива истина!!!

То право на различитост дефинисано кроз политичку коректност либералних левичара и глобалистичких капиталиста представља терор појединца над заједницом, то јест: то је терор групе појединаца над сваком појединачном заједницом!

Поредак који на овај начин треба да се створи на глобалном нивоу поред тога што је опасан по нормалне људе и њихову слободу у својој суштини је и лицемеран. Наиме, угушиће нас императивом да имамо право на сопствени избор и различитост али само донде докле то њима одговара и док се уклапа у њихову агенду, чим тога нема и не буде, правила се (опет) мењају и настају рестрикције: нећу да се вакцинишем, поштујете моје право на избор и моју различитост – не може!!! – или вакцина или у логор, гето, затвор, нећеш бити лечен, не можеш да се крећеш; хоћу да живим по свом избору, у уређењу моје земље које ми намеће моја вера, нација, боја коже, традиција, јер сам различит од вас – не може!!! – или ће бити како ми кажемо и бићеш исти као и ми или ћемо те бомбардовати, убити, раселити, окупирати; не желим да будем различит, хоћу да будем исти као моја породица, моја вера, моја раса, моја нација, хоћу свој Божић, у својој кући, у свом граду, у својој земљи – не може!!! – твоја породица, твоја вера, твоја раса, твоја земља, твој Божић, твоја различитост, вређају друге, зато мораш бити различит, као ми а не као ти, иначе ћемо ти судити и ићи ћеш у затвор...

Дошао свету крај, што би рекла моја покојна рођака...


недеља, 5. децембар 2021.

САБОР И ИГРАНКА

 Пише: Игор Ђурић


                                         САБОР

 За Сабор су битне најмање две ствари: лепо време и саборско теше. Подразумева се да се не доводи у питање да је свако саборовање у суштини слављење неког свеца. За Сабор је, такође, важно и црквено или манастирско двориште. Остало се организовати да: продаја посластица, пива и сокова, по који рингишпил, хармоникаш и локални фотограф.



Временске (не)прилике су веома важне. Нема ништа од сабора кад пада киша. Покуша се како-тако и тада, али: не иде. Саборовање подразумева окупљање по лепом времену. Ако се и деси каква летња непогода она брзо прође и може да буде лепо освежење. Ипак, ако је облачно и пада киша од ране зоре: сабора неће бити. Остаће само тезге са слаткишима и корита са пивима на празној утрини јер, боже мој, предузимљиви трговци су се наместили на својим местима још синоћ или јуче поподне, заузимајући што боља места: а сад та киша поквари све.



За Сабор се чува или купује посебна одећа која се носи или тада први пут или само тада, и она се назива: „саборско теше“. Старији имају један комплет: одело са белом кошуљом и новом капом, који се облачи само за сабор, сахране и славе. Деца тога дана облаче нову одећу коју ће носити целе следеће године: до новог сабора. Гардеробу смо обнављали од сабора до сабора, најчешће око Велигданског сабора.



На саборима се пиво хлади у коритима. И сокови. Али, пиво је најбитније. Сокови су ту да почастимо сестре или симпатије, али се то ретко догађало. Чувало се то мало цркавице за пиво. На пиво се не иде одмах, чим се стигне. Дуго шацујеш са ким ћеш да одеш. Ипак, није то мала ствар. Вода је била сам по себи хладна али је било „предузетника“ који су ноћу ишли у планину, узимали снег и лед из сметова, товарили магариће, да би ујутро пиво било у леду хлађено.



Виспренији и боље организовани сабораши сами донесу послужење и пиће, онако за целу породицу и по којег рођака или комшију. Они, онда, рашире ћебе или чаршав у порти манастира или на каквој ливадици повр' истог, па на ћебе поређају печену кокошку, младога сира, гибаницу и које кувано јаје а из флаше се сипа ракијица у једну чашу из које сви наизменично пију. Кад прође ко-год познат а драг сви са ћебета машу и вичу: „Ајде, ајде!!!“. Ако је на ћебету гужва онда деца устају да пусте придошлицу.



На саборима долазе и разни мешетари и шибицари да узму наивном свету последњу пару. Је ли неко некад видео да је неко и некад пребацио металну алку преко грлића флаше на који је накачена највећа новчаница која је тада у оптицају?! Је ли неко и некад добио на импровизованој лутрији где су на мушеми исписани бројеви а рулет је био мали да би могао да се сакрије под мишку кад наиђе „народна“ милиција?! Је ли неко и некад пропустио да прати млади и заљубљени пар који се управо упутио пут шуме у наивну љубавну авантуру?! Је ли неко икада прескочио да пре сабора запали свећу у цркви и целива икону?! Није се, додуше, нико ни откачио са рингишпила да би видели колико ће да одлети, мада смо сви размишљали о томе.



Многе девојке се са Сабора нису вратиле родитељској кући а ни многи момци нису дошли сами. Само би се сутра по сокацима чуло: „Побегла са сабора...“. Онда следи све редно: мирење, свадба... Некад је девојкин отац тврдоглав па неће одма' да се мири: „држи љутњу“. Потраје то и до унучића. А после се све заборави. Такви бракови испадну најбољи. Сад, шума изнад саборишта није увек спајала људе у брак. Због те шуме су неки бракови и пропали а неки би сигурно да се прочуло.



Прав вам стојим, ни улазак у Европску унију не може да надокнади изостанак једног доброг саборовања у младости. Више вреди једно млако пиво из корита у младости него данас бела шенген виза. Један пољубац, невин и невичан, девојке из оближњег села вреди више него сви приступни фондови овога света. Само то људи не знају пошто сазнају кад се више нема времена ни за шта.



Једном је милиција послала провокаторе на Сабор не би мало обуздала „верска окупљања“ јер, боже мој, религија је опијум за масе. Провокаторима није било тешко да испуне свој наум са пивом и ракијом подгрејаним саборашима и дошло је до туче. Било је разбијених флаша и глава: милицијских и саборашких. Стигла су, у међувремену, појачања и једнима, и другима. Многи су ухапшени. Народ се ускомешао и побунио. Почео је да се окупља. Приведени су убрзо пуштени. На збору грађана у сали општине народ је говорио о неправдама а функционери су се трудили да смире страсти. Тада је изговорена и чувена реченица: ''Другови, има овде неки што се само пиљкају и турају жишке, али ми ћемо све то у записник: цакара-цакара...''. Ипак, Сабор је тада победио. Била је то прва мини-народна револуција на овом делу Балкана.



Најважнији и најпосећенији сабор у нас био је онај Госпојински на крају лета, у Гориочу. То је био крешчендо летњих активности. После њега се студенти спремају пут Београда, ђаци за школу а рођаци са стране са пуним зембиљима и теглама назад одакле су дошли. Тај сабор се углавном завршавао игранком у Истоку, избором лепотице вечери, којом тучом пијаних ђилкоша и одласком кући у рану зору. А Исток је био свеж, чист и леп у рану летњу зору. Данило Николић у „Власницима бивше среће“ пише: „Свакога јутра, кад се сунце склони иза високих Проклетија, кад град падне у светли сумрак, а сва Метохија, докле око допире, до нејасних брда изнад Ораховца и, лево, до Истока и Ракоша, сва у пурпуру...“. Тај исти Исток би после Госпојина дана бивао миран, тих и пуст.



Затим, окупљали смо се и на Ускршњи сабор - Велигдански, исто у Гориочу, али би он бивао посећен: како кад. То је зато што је Ускрс углавном падао мимо распуста а Исток је био град који је имао више својих становника напољу него у њему самом.



Ту је и ноћно саборовање код цркве Св. Апостола Петра и Павла у центру Истока: Крсти. Иду литије око цркве преко дана а коло око цркве увече. На Крсте нам долазе гости из околних села и других градова а ми им ту посету узвраћамо на њихове.



Комунисти, не би лењи, па и они направише доста добар сабор. За 2. мај код „доње школе“ (имали смо у Истоку „доњу“ и „горњу“ школу) се увек окупљало највише људи.

Саборовали смо и уочи Ђурђевдана на Извору и то барабар са Циганима и Шиптарима.



Некако смо и четвртак рачунали као мини-сабор, у најмању руку: вашар. Четвртак код нас у Истоку пада тачно у дан. Није као код неких других, рецимо Пећанаца где је падао у среду. Четвртком је у Истоку бивао пијачни дан. Сјате се људи са свих страна да тргују: продају или купују. Тога дана, у исто време, на истом месту, тик један уз другога одржавали су се обични и сточни пијац – па су гужве бивале велике, увек. Да, на периферији једног и другог пијаца (који су, у ствари, били једно те исто) продавала су се и дрва, креч, песак, грађа, другим речима: све. На обичној пијаци: поврће, воће, сир, кајмак, јаја, жито, занатски производи, касније и шверцована гардероба и роба. На сточној: бикови, свиње, овце, кокошке...



И остали у вароши добро су пролазили тога дана: ћевабџинице, продавнице, кафане. Било је гужве у општини, болници, суду, пошти. Ко је шта имао да завршава из околних села: остављао је то за четвртак. Источани су имали тога дана највише гостију и путника намерника (мада нам то они нису признавали пребацујући нам да више волимо да се гостимо него да угостимо). После пијаце се сврати код рођака или пријатеља, на чашицу ракије, кафу, ручак, понекад и: телефон.



Четвртак се у Истоку још звао и „љубавни дан“. Не треба објашњавати зашто је то тако кад су конотације и више него јасне. Девојке и младићи из околних села долазили су тај дан у Исток иако нису имали никаква посла. А ми смо их чекали: начекерили би се на сред центра и чекали. Онда би добацивали девојкама, цоктали језиком или звиждали за њима. Ако су саме. Ако су са браћом онда би их само погледали испод ока. Оне су се трудиле да тога дана обуку оно најбоље што имају, до испред Истока би дошле у опанкама или гуменим чизмама а онда би ту обукле неке лепе ципеле или чизмице а опанке би сакриле у неки плот да их сачекају при повратку. Тада је настала чувена реченица изговорена у љутини и љубоморном бесу а кад би нас одбила нека од тих лепих девојака: „Крије опанце по плоту а овамо ми изиграва госпођу!“. У ствари, нису те девојке биле госпође: биле су племкиње најчистије крви, неискварене, вредне, чисте и лепе.



                            

                                     ИГРАНКА ДО ЗОРЕ

 Никад: диско. Увек: игранка.

„Оћемо вечерас на игранку?“ – било је сувишно питање у Истоку моје младости. Па наравно, ко неће?! - а под условом да је млад, прав и уз брдо брз?! Пешачили би километре и километре да би стигли до неког села где се одржава игранка и исто толико преваљивали назад враћајући се у ситне сате праћени лавежом уморних паса и кукурикањем сањивих петлова (од којих ће неки због тога сигурно завршити у лонцу). Између доласка и повратка неуморно смо играли „чачак“ и „моравац“, а у паузама када се хармоникаш одмарао, играли смо и: „бит“ – диско или porn music (како ју је називао мој пријатељ Метју из Квинса). И: пили пиво. Понекад се опили, па се и потукли. Добили батина, није било ни без тога.



Ипак, туче су најчешће избијале кад локални гелиптери не би хтели да плате карту или око тога ко ће да води коло. Није свако могао да буде ни кец а камоли коло да води. А, то је била ствар престижа и многи су волели да буду коловође. Не дао ти бог да почнеш друго коло а једно се већ води и коловођа заплиће ногама све у шеснаест, све забацујући главу, онако ђилкошки, у страну.



Туче на игранкама нису биле опасне и крволочне (не по данашњим мерилима) јер се „раздвајало“. Постојала је институција „раздвајања“. Чим севне нека песница сви около скоче да раздвоје завађене стране. Постојало је додуше и курвинско „раздвајање“ када те онај што те кобајаги раздваја удара мучки док те држи и гура. Око девојака су се ређе тукли конкуренти јер је то било срамота. Шта има да се бијеш са неким због девојке. Лакше је њој да опалиш шамар ако те не слуша или шврља. Али су се зато међусобно тукла браћа и родбина девојака са претендентима да буду момци истих. Због тога се водило рачуна је ли девојка која те интересује дошла са родбином или сама. Ако је ово прво у питању онда је требало извести грдне маневре како би је нека другарица извукла у мрак и довела на виђење. Зато се удварање почињало неприметно: погледима, миговима и поздравима преко другарица. Понеко би „попио“ и анонимни колац преко леђа. Пошаљу му поруку као да га нека девојка чека на неком мрачном месту, мученик се обрадује али кад стигне на наречено место уместо врелог пољупца добије колац по леђима из мрака и јасну поруку шта се мисли о његовим љубавним плановима.



Постоје обичне игранке и „Плаво вече“. Обичне су оне које  се одржавају редовно, једном или два пута седмично а „Плаво вече“ се организује у специјалним приликама о великом празнику: државном или верском. Ко му и због чега надену такво име - нисам успео да докучим. Претпостављам да се од некуд то чуло па се само преузело. За „Плаво вече“ су карте нешто скупље а гужве су, по правилу, веће. Тада се бира најбољи плесни пар, најбољи играч и, наравно: мис вечери. „Мистер вечери“ се није бирао – сви би му се, наиме, смејали. Понети титулу „Мис вечери“ на „Плавој вечери“ аутоматски је значио скок рејтинга дотичне девојке. Она би одма' почела „на високо да бури“ а момци би се ломили око њене наклоности.



Испред сале, где би се одржавала игранка, а то је обично била школа или месна заједница по селима или домови културе по већим местима, продавала су се пива и сокови. Обично се, као и на саборима, хладило у коритима пуним воде. Главни фрајери су били они који би цевчили пиво целе вечери и испод ока меркали шта се догађа около. Већина таквих би ретко и улазила на игранку или би ушли тек пред крај да одиграју опроштајно коло. После поноћи се карте више не би наплаћивале и могао је да уђе ко хоће.



Они што су у то време имали аутомобиле: волели су да седе у колима и гледају шта се дешава испред. У ствари су показивали свој статус. Тада је настала чувена реченица упућена некој чори на игранци: „Ајде да седимо у кола“



Ономе коме се посрећи да нађе девојку највећи је проблем представљао како да се неопажено искраде у мрак са њом. Кад се успе у томе онда се такви парови враћају из мрака тек пред крај игранке врло често одвојено или једно поред другога али потпуно незаинтересовано: као, случајно су се срели. Били би румени у лицу и озарени. Она би се видно срамила а он би још видније био поносан. И да поједе батине исплатило би се: заљубљен је до ушију, не би ни осећао бол.

Некада би се на игранци пустио и плес. Ретко би се ко приватио плеса, а, и кад би се то догодило имали би храбрости да плешемо само са рођакама или комшиницама. Са оним девојкама са којима би волели да се стиснемо - већ је ишло теже. У таквим ситуацијама се добијало много „корпи“ јер су девојке редом одбијале све молиоце за плес (углавном речима: „Јел'  мислиш да сам курва?“). Тада доживите највећи блам на игранци: обично мораш да прођеш од краја до на крај сале, која је у том тренутку празна јер су се сви повукли до зидова а како би ослободили простор за потенцијалне плесаче, сви те гледају док тако ходаш врло несигурно, па онда помно прате како ће се завршити твоја авантура са плесом. Пошто у већини случајева добијеш „двојку“ тада треба да се вратиш на своје место истим путем, овога пута испраћен смехом и подјебавањем присутних. Девојка је поносна што ти је дала „љинге“ а остале се смејуље мислећи у себи „да ти тако и треба кад молиш ту гуску за плес“. Ето зато смо избегавали да тражимо игру, а, и кад би нашли девојку не би смели јавно да плешемо са њом. Дешавало се да музика за плес свира а да нико не плеше, па после неколико минута онај што „пушта“ музику (нисмо имали појма шта је то диск-џокеј) промени и пусти некаквог народњака и у исти мах би се сви хватали за руке и играли.



Дешавало се, као и на саборима, да нека девојка „побегне“ са игранке. Онда би морала да се разбуди породица младожење, па ако је млада по вољи: пуца се и пије, а ако „не пуни око“, у љутњи се чека јутро да се штета исправља. Не спавају ни родитељи побегуље, брину што је нема мада сумњају шта је у питању јер нису баш ни они слепи и луди, нешто се кувало и мувало, а отац само понавља жени: „Кад сам ја говорио, ти си викала ''пусти дете'', ето ти сад!!!“.

Кад дође неко непознат на игранку, поготову кад се установи да је из великог града, онда сви присутни буље у њега или њу. Девојке су биле слабе према таквим момцима, док су се локални момци углавном плашили да приђу велеградским дивама.



            Кад се девојка у'вати у коло до тебе: то је добар знак. Када ти не дозволи да се ухватиш до ње (него чврсто држи руку) и то је знак: само не добар. Ти се наравно правиш невешт, па се ухватиш до другога (или, још боље: до друге) као да ти није била намера да се хваташ до оне што те није пустила, већ је то било више случајно, па те и не погађа што ниси пуштен. Али зато, кад се ухватиш до оне која ти се свиђа онда не пушташ више никога ту: пробају многи али ти држиш њену руку тако чврсто да би је пре сломио него пустио неког клипана да ти прекине коло. (Тако је мој отац својевремено, док је био млад, играјући коло поред моје мајке једном официру који је пробао да се ухвати између њих рекао следеће: „Немој да се 'ваташ на воз за који немаш карту“). Ако се, пак, девојка и други пут исте вечери ухвати у коло до тебе (и она, као, случајно) ствар је већ озбиљна и треба размислити шта ваља даље чинити. Прво што ти падне на памет је обично то да је позовеш, у четвртак, у Исток да се видите. Четвртком је у Истоку пијаца па је то као неки сваконедељни мини сабор. Ко је имао шта да заврши, завршаваће у Истоку углавном тога дана.

За игранку обучеш најбоље што имаш. Ту нема калкулисања. Девојке које долазе из суседних села и које пешаче добар део пута, обично долазе у патикама (прошло је време опанака) које непосредно пред салу сакрију а из кесе изваде најбоље ципеле које имају (углавном и једине) и тако се у великом стилу појаве на игранци. О стиловима облачења и компонованим бојама нећу овом приликом. Нећу уопште јер не желим да кварим романтичну ноту мога приповедања.

Постојали су и они које су волели да „кваре игранке“. Поготову је то била конкуренција из другога села. Такви дођу са намером да направе гужву и да дотична игранка испадне на лош глас. Наравно, организатори су се трудили да то осујете, или, макар, да врате истом мером кад им се за то пружи прилика.

Најбоље игранке се одрже после каквог летњег сабора. Тада је на сцени целодневни програм. Преко дана на сабор, поподне у кафану, увече: игранка. Било је много пијаних тога дана али би их велика маса апсорбовала па нису толико долазили до изражаја – колико су могли и хтели.



Програм игранке би био подељен на неколико блокова музике. Пуштала се музика са разгласа и свирао би хармоникаш уживо. Не морам ни да поменем да је ово друго било много популарније. Хармоникаш је свирао кола: чачак, моравац, жикино или неку песму уз коју се игра Није се, међутим, мрштио и кад би неко наручио песму, наравно и при томе тури нешто на хармонику. Хармоникаши су били веома популарни међу народом и девојкама. Сматрани су за добре прилике и људе који својим занатом имају обезбеђену егзистенцију. Гитаристе и осталу музичку боранију већина је држала за будале и губитнике.

Неки би пробали да уђу на игранку кроз прозор и да на тај начин не плате улазницу. Успевало би то али веома ретко. Морао би неко од „твојих“ прво да уђе са картом, регуларно, и да ти после отвори прозор и прихвати те како би се попео. То је било тешко извести у препуној просторији димензија „пет са пет“, јер већина сала и није била већа. Због тога се некада стварао осећај неописиве гужве и када је унутра бивало педесетак људи.

Ови што су долазили и одлазили на игранке пешке увек су то чинили у већим групама: сви који иду из тог села, или насеља, скупе се и иду заједно. Тако су родитељи једино и хтели да пуштају женску децу.



Једном сам био на једној игранци у неком селу под планином где су бабе, тетке и мајке седеле на хоклицама по рубовима сале и плеле чарапе док су њихове штићенице играле. Довеле су ћерке и унуке на игранку али их чекају ту да би их и вратиле кући. Пошто је сала била обложена ламперијом постојала је реална опасност од пожара. Зато се после одређеног времена са бине огласио један омладински активиста речима: „Утуљите цигаре се ћемо да батаљишемо игранку“.

 

 

 

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog