Не волем да ме кец'у!

 Пише: Игор Ђурић

ЊУЈОРК, ГОДИНЕ НЕКЕ....

Данас је Hallowenday. На повратку са посла сретнем у аутобусу Ђуру који није баш сигуран одакле је (''моје је село ближе Крагујевац а општина је Јагодина, па не знам које да кажем''). Гледа кроз прозор аутобуса маскирану децу са неретко маскираним родитељима па каже:

''Какве бре ово комендије изводе?!''.

Каже ми Ђура (онај што није сигуран јел' из Јагодину ил' из Крагујевац' ):

''Ја поштено радим пос'о ал' не волем да ме кец'у''.

Најзад мало шумадијско-моравског шмека.

(''А у реци риба кеца нема кој да пеца'').

Од Ђуру сам и пре неки дан чуо ''српски бисер'' (већ помињани ''шумадијско-моравски шмек''):

''Прејеба ме, док си рек'о пиксла''.

Други би компликовали па би казали:

''Преведе ме жедног преко воде'';

или:

''Удари ми нож у леђа'';

или:

''Издаде ме кад сам се најмање надао'';

Београђани би пробали са:

''Уради ме'', што може да има друго значење које нас сада не интересује.

Ђура: јок!

Неко би написао цео есеј о томе како га је преварио онај коме је веровао или у кога се макар није надао али ни после сто страница не би достигао Ђурину јасноћу и сликовитост.

Антипод од ''прејеба ме'' јесте ''недојеба ме''; никако није ''не јеба ме''. Јер ако те неко ''не јебе'' за ништа онда и јеси нико и ништа.

Између ''прејебаног'' и ''недојебаног'' читава је филозофија људског битисања и односа међу људима у неком друштву и систему. То је читав простор у коме се дефинише стање духа и бића, система вредности - ако ћемо прецизно.

(Ђура је аутентични српски мислилац).

Разлика је и између ''кецања'' (''нема кој да пеца'') и овог другог. Кад те неко ''кеца'' ти то и очекујеш од њега, браниш се колико можеш, не вртиш дупетом, не запиреш се ни би ли му огадио и свестан си да ти то ради јер му се може (и то би њега исто ''кецо'' да можеш ако не и више).

''Прејебавање'' је нешто друго. Оно не значи да те је неко ''много јебо'' већ да уопште то није требао да чини. ''Јебање'' је физички акт, ''прејебавање'' је духовна категорија.

Ту је и ''подјебавање'' кад те неко из потаје и курвиски ''ради''. Па онда ''зајебавање'' исто те ''ради'' само то јавно чини. Па онда ''прцање'' кад те ''ради'' на кашичицу. Дакле понављам, све су ово радње које немају везе са сексом. Па тако нема везе са истим и кад те неко ''измрда'' - то је кад те ''ради'' транспарентно и са благом дозом насиља.

Постоји на крају и оно ''јебе ме па ме растура'' што би била синтеза свега већ претходно наведеног и ''не јебе ме ни два посто'' што је антитеза горе поменуте синтезе.

Амерички писац Норман Мајлер као безнадежни кандидат за градоначелника Њујорка, на питање бирача како, ако победи, мисли уклањати снег са улица, надахнуто је одговорио: ''Пишаћемо по њему''.  

Ала га ми најебавамо у фирму кад почне да пада снег. И ја и Ђура. Ем је ладно, ем нас ''кецу'' и све остало. 

На компјутор можеш да видиш све, и колико је сати, и како ће време да бидне, и који је дан, каже ми на паузи између снега и нас, док палим и увлачим дим Lucky Strike-а без филтера (нешто због чега је вредело долазити, поред Jacka Daniel's-a). 

Па настави: јеби га, уватише ме у право време на погрешно место, објашњавајући природу неких својих проблема у Америци.

Прејебаше и мене за неке паре на послу, има неки дан после тога (не платише ми чишћење снега). Сад знам како се осећао Ђура ономад.

Кад је видео да купујем књиге и слике (уља, аквареле), и да идем по музејима, рече ми Ђура и отвори ми очи:

ЗЕМЉАК, НИЈЕ ОВО ЗА ТЕБЕ, ЈЕБ'О ТИ ПОСАО АКО СИ У АМЕРИКУ ДО'ШО ЗАРАД КЊИГЕ, ВРНИ СЕ У СРБИЈУ, ДА НЕ МУЧИШ НИ СЕБЕ, НИ ДРУГЕ, ИМАШ ТАМО КЊИГА КОЛК'О 'ОЋЕШ, ГАЂУ СЕ С ЊИМА, БАР НИКИ НЕЋЕ ДА ТЕ ПРЕПИШАВА КИ ОВДЕ...

Па ме погледао сажаљиво и потапшао по рамену уз речи:

ДОБАР СИ ЧОВЕК, АЛИ.... МА САМО ЈЕ ЗДРАВЉЕ БИТНО, ЈЕБЕШ ОСТАЛО...

Послушах га и душу спасих. А, књиге, већином остадоше тамо, не могадох да их донесем. Остале су само ове слике и успомена на Ђуру којега су грдно зајебали неки београдски глумци што су за ситну лову становали код њега. Отада Ђура не воли уметнике (макар оне из Србије што дођу у Америку).

МАГАРЦИ И МОНДИЈАЛИЗАМ

Пише: Игор Ђурић

Српском културом владају полупроизводи, модификовани алтернативци који никада нису савладали класику. Ако цео уметнички живот останете авангарда онда сте неуспели експеримент звани: магарац. Српском културом владају магарци. И, по која: магарица. Уметници, за то време, раде ко коњи не би ли преживели.

Српском уметношћу владају медиокритети али су им се опасно приближили медио-кретени!!!

*

Храброст без сагледавања и схватања последица тога чина није вредна. Једина и вредна храброст је она коју човек испољава када је свестан свих последица: могућих и извесних.

Људи су најчешће храбри јер у подсвести мисле да их та храброст неће ништа коштати. Или: из лудости. Међутим, мало је оних који су истински храбри а када су стопроцентно сигурни да ће изгубити много или све.

*

Чега се људи највише гаде? Онога што цео живот носе у себи: гована.

Шта људи не разумеју? Оно што имају у себи: душу.

Чега се људи највише плаше? Онога што тиња у њима: болести.

Може и овако:

Чега се људи највише гаде? Онога што их цео живот окружује: смрада других људи.

Шта људи не разумеју? Оно што их што је свуда око њих: космос.

Чега се људи највише плаше? Онога што им долази споља: болести и убиства.

Људско тело је оно између унутрашњег и спољашњег, отуд смо тако крхки и подложни пропадању, јер, притиска те изнутра а не може да изађе напоље јер му не да спољашњи притисак ка унутра, па све остане на човеку (телу).

*

Више волим Бастера Китона од Чарли Чаплина и ако не волим ни Битлсе ни Стонсе. Мада сам својевремено више волео да гледам у сисе Доли Партон него да слушам Елвиса Прислија.

Разумете шта хоћу да кажем?!

*

Ако останемо без ичега - шта ћемо спалити кад будемо дигли револуцију?

Јер, ако револуцијом не срушимо - како ћемо онда градити ново и боље?

Само револуцијом можемо покренути прекинуту еволуцију.

Еволуција је потребна како би смо престали да будемо мајмуни и најзад постали људи.

Нисмо људи јер дозвољавамо да са нама раде како им се дигне и шта им падне на памет а нисмо ни мајмуни јер немамо ни за банану.

Али, имамо кору од банане на којој би неко требао да се склизне и падне.

Тада треба спалити све старо и изградити још старије: да се вратимо на место где смо стали а како би наставили даље.

*

Постоје неки мондијалисти, Хрвати, који живе у Србији, који су против рата, против злочина, увек критички говоре о Србији. Никад не помињу Хрватску.

Постоје неки мондијалисти, Бошњаци, који живе у Србији, који су против рата, против злочина, увек критички говоре у Србији. Никада не помињу Босну.

Постоје неки мондијалисти, Црногорци и Албанци, који живе у Србији, који су против рата, против злочина, увек критички говоре о Србији. Никада не помињу Црну Гору и Албанију.

Постоје неки мондијалисти, Срби, који живе у Србији, који су против рата, против злочина, увек критички говоре о Србији. Никада не помињу Хрватску, Босну, Црну Гору и Албанију.

Свима је заједничко, поменутим мондијалистима, да  сплачину кусају са српског корита, да су им некретнине у Србији и да су на њеном буџету од када знају за себе. Макар им се треба признати доследност: сви једно говоре и против једнога.

СУДБИНА ЧОВЕКА НА БРДУ

©Igor M. Djuric

Чујем да си сам негде у брдима

остављен од свих

Људи говоре да изумиру многе врсте животиња

Чујем да си остављен

и да су ти отпали зуби

Људи говоре да чопор прво жртвује

старе и немоћне

Чујем да ти је кројач узео погрешну меру

па су одбили да те сахране

Људи говоре да је те године суша убила род

и да су крда гладних јелена препливала велику реку

давећи се спорадично

Знам, чујем, да си морао наставити

онако како си сам започео

Људи говоре да си отишао кад је постало тешко

Људи говоре да си побегао када је постало јасно

да излаза нема осим неизбежног

Чујем, да си усамљен тамо где си сам

у брдима

у гробу

на снегу

када ветар поврати дим кроз оџак

Људи говоре да ће ове године пролеће стићи на време

Људи причају да ће птице селице каснити

Људи знају да теби није место где су зраци чисти као суза

а небо ближе од земље

Чујем да си некад био најбољи

и тада су бежали и зазирали ови исти

што те данас остављају

Људи говоре најгоре о њима и теби

јер били сте исто

Чујем да се ослепео крећеш кроз врлети

пипајући језиком маховину

па идући супротно наново се враћаш

Људи говоре да ноктима урезујеш име своје издаје

по буковој кори

Чујем да си био вољен веома

отимали су се ко ће кондир да ти принесе

Људи говоре све до онога дана док ти

отров у лоше вино нису досули

И, чујем, док си се са пеном на устима

грчио по каменом поду

Да су људи говорили

како су те тако немоћног ногом ударали

највише они што су ти само трен пре тога

на уво нешто шаптали

Чујем да си сам

негде у брдима

Људи говоре

да ниси у гробу у којем лежиш

неће те земља

а, преблизу си небу

јер си на брду

и, сам си

БЕОГРАДСКИ ШУПЦИ!

Пише: Игор Ђурић

У филму „Лепа села лепо горе“ један од јунака каже:

- Ајд, матере ти, пусти оне београдске шупке!

Синтагма „београдски шупак“ утемељена је на искуству у вези понашања ''елите'' у прошлом веку и наставља се до дана данашњег, и већ се формирала као карактерна особина (пичка - пизда; шупак - београдски шупак). Руку на срце, бар половина "београдских шупака" нису рођени Београђани, а ни сам појам нема везе са Београдом - осим што се се сви шупци, ко муве на ону твар, гомилају по главном граду. Под тим појмом подразумева се оно што би требало да буде интелектуална и уметничка елита. Не, и: политичка. Политика је нешто без претензија. Не кажем да политичари нису шупци, али то се од њих и очекује да буду, зато ништа чудно. ''Београдски шупци'' се не кандидују, они чекају да виде резултате па се онда нуде победнику. „Београдски шупци“ су углавном људи са великим малограђанским и снобовским претензијама. Али, политички владаоци их редовно сведу на праву меру, поготову последњих двадесетак година. На тај начин им се из синтагме полако брише префикс (или: главна реч синтагме). Постају све више само обични шупци.

Они су увек глумили префињену господу са светским манирима, урбане типове из ''круга двојке'', авангардне уметнике талентоване и остварене, стручњаке широких знања и још ширих погледа, космополите или врле националне раденике. Увалили су се по редакцијама, министарствима, комисијама, медијима, факултетима, жиријима, управним и надзорним одборима, невладиним организацијама финансираним из иностранства, невладиним организацијама финансираним из буџета Србије, струковним удружењима. И претварају се да држе до себе и своје струке, до морала, до мога... На крају их купиш за новац и положај, а за узврат они властодршцима једу из руке; што не рећи, једу говна а праве се да једу кавијар. Да се разумемо, није увек ситна пара у питању. Али, зар има цене за коју би се јела говна. Шупак обично служи да се иста избаце.

Данас, као никад раније, уметничка и академска „елита“ – никад јефтинија. И културна, ма шта то било и значило. Макар њен већи део, је ли. За то не треба кривити онога који их је купио и потчинио. Криви смо сви ми који трпимо и једне, и друге. Ово стање је само последица. Узрок су шупци. Уосталом, као и код сваке друге ситуације када се нађете у говнима до гуше.

И сад, зар није свеједно: шупци или ''београдски шупци'', сељачине или малограђани, неписмени политичари или писмени покварењаци, корумпирани мондијалисти или корумпирани националисти?! Све је јасно! Ако не постоји права, изворна, стваралачка, аутохтона и непоткупљива елита - онда нема услова да друштво крене напред и на боље. Та елита треба да представља неподмитљиви и креативни део нације. Али она треба да ствара а не као ова садашња само да троши. Елита мора да се представи делом. Оно што су створили мора да им буде препорука. И?! Не смеју бити поткупљиви шупци. Морају бити они према којима се мери и поставља лествица система вредности. 

У сваком другом случају, власт и опозиција су слика и прилика менталног стања народа и не може та слика бити другачија. Не треба се мењати власт само да би неко други, а исти, дошао. Треба се народ променити и мењати на боље. Народ се мора уздизати као људско биће: време, искуство, образовање и мудрост, што је народ старији. Народ се мора просветлити и едуковати, да научи да разликује елиту од шупака, слаткоречиву протуву од намргођеног ствараоца. Да најзад врати поштовање према нечијој етици, моралу, таленту и знању. Да најзад у чело астала седну они које поштујемо због дела а не оне који су моћни због недела! Када Србија постане земља сељака, а не као сада земља сељачина, и београдском културном и јавном (не мора и политичком) сценом почну да владају ствараоци са етичким начелима до којих држе по сваку цену, а не шупци - овај народ ће бити на добром путу.

Хансизам у дневницима Томаса Мана!

Пише: Игор Ђурић  

08.02 2013. године

Како као шофер ући у историју светске књижевности а при томе не написати нити један ред, другим речима: ни крив ни дужан истој тој књижевности?! Али, дужан једном књижевнику.

Потребно је испунити неколико услова.

Прво, да се зовете Ханс.

Друго, да знате да терате кола.

Треће, да вас као шофера а за своје потребе упосли Томас Ман.

То су основни услови. Друго је, мање више, споредније али не скроз неважно. Потребно је и да је 1933. година, да су нацисти дошли на власт у Немачкој и да је те године Томас Ман утекао из исте. После  подужег путешествија скрасио се на неко време у Швајцарској. Треба знати и то да је Томас Ман дубоко потресен и забринут због стања у својој земљи. Пре тога, нажалост, и после тога, Ман је у два маха спаљивао своје дневнике због разноразних разлога. Тада, међутим, те 1933. године почиње да води дневничке забелешке које ће се сачувати и дати јавности на увид по изричитој жељи писца тек двадесет година након његове смрти. Због тога ће Ханс чекати скоро пола века да се његово име појави под корицама на чијој насловној страни стоји име Томас Ман. За Касторпа је свет већ чуо, за једног другог Ханса, чије презиме не знамо и није ни важно, тек треба да се чује.

Сада су, дакле, испуњени сви услови да се возач Ханс појави у Мановим списима. Треба ипак напоменути још пар ситница. Ман је те 1933. године, бар како то његови дневници приказују, врло уплашен. Не жели да се врати у Немачку, иступа из немачке Академије и неких других институција (или га искључују из њих). Непокретна имовина и банковни рачуни су му конфисковани. Он покушава да се настани у Швајцарској а при томе покушава да реши и питање свог домаћинства у Минхену. 
      Тек сада можемо увести Ханса, возача Ханса, у ову приповест као што му је Ман подарио бесмртност уводећи га у своје списе. Неславну, али бесмртност.

У недељу, 2. априла 1933. године у једном хотелу у Лугану, Ман у свој Дневник уписује: Госпођа Франк је донела лоше вести о нашем шоферу Хансу, који се открива као непоштен и по мало опасан елемент. Безусловно га треба удаљити из куће.

Тако је Ханс крочио на поље књижевне и опште историје. Није тешко погодити чиме је Ханс наљутио Мана. Вероватно је у тадашњем маниру Специјалне полиције Рајха био задужен да шпијунира и јавља шта се у кући славног нобеловца говори, догађа и ко долази или одлази из ње. Био је дакле шпијун, морална нула, човек без етике, части, а, и без неке нарочите интелигенције (осим можда за шоферирање). Лопов вероватно није био Ханс: приметио би то педантни писац и пре тога. У прилог нашем размишљању потврду даје и сам Ман. Под датумом 27. априла Ман пише: У свему томе је проблематична улога коју при томе игра СА-овац и шофер Ханс. Видите, то што је постао СА-овац није значило аутоматски да је престао да буде шофер. Бар што се Томаса Мана тиче. Али ово већ није мала ствар. Ханс по други пут ступа на позорницу. Ханс је већ позната личност. Ханс је бесмртан.

Већ следећег дана прича о Хансу достиже врхунац. То већ није ексцес, није случај, Ханс постаје озбиљна епизода. 28. априла Ман пише: Шофер Ханс је постепено разоткривен као Јуда. Дуго нисам у то могао да верујем, али осим изјава које говоре против њега, њега разоткрива и његова сопствена хвалисавост. Он уопште није подносио захтев за добијање триптика, већ је одмах против нас поднео пријаву у Мркој кући и обзнањује да ће предузети кораке да нам се блокира конто у банци.

Ханс је сада већ озбиљан лик. Може ли се сетити ико од цењених читаоца овога текста колико смо сличних хансова, наших и овдашњих, ми сретали последњих неколико деценија у својој околини?! Хансови су општа појава у прљавим временима али само неки од њих имају среће да буду шофери Томаса Мана и на тај начин успеју да уђу у свет уметности и литературе. Макар као негативци. И то је нешто. Ови наши углавном остану ту где јесу: у брлогу и блату повлачећи и нас у њихов свет и систем вредности а да их при томе нико и не помене или где упише.

Је ли имао порода Ханс? Постиде ли се његови потомци помена његовог имена? Застиде, ако имају памети и верујем да је тако. Нису они криви али треба да им је жао што Ханс није био увиђавнији па да се данас тиме поносе а не сраме. Код нас је другачије. Потомци наших хансова се поносе својим прецима, чак су и углавном вулгарнији од њих и на очиглед свих нас башкаре се од добробити које им је хансизам донео. Код нас су кад-кад потомци хансисти постали и пре својих предака. Нису дакле то наследили него су сами стигли до тога.

Између Хермана Хесеа и Алберта Ајнштајна, са којима се у то време Ман дописивао и сретао, нашло се, дакле, у Дневнику и име шофера Ханса. Мало ли је то? Па макар и хансизам био у питању. Хансизам као појам, као духовно стање, као систем вредности, филозофско-етички правац, као идеологија - комплексан је опус. Свеприсутан и данас, свуда око нас, он доноси победе на свим пољима људског делања и битисања - својим присталицама. Пирове победе у смислу бољитка човечанства али за хансизам то уопште није важно. Није важно како се зовете - будите сигурни да у својим редовима имате хансиста колико год пожелите. Често и нисте свесни колико их има или их је било. Колико их је напустило старе таборе па су постали мали хансчићи - такви су најгори, уједно и највећи хансисти.

Али, да се вратимо ми нашем главном идеологу и творцу хансизма. Рекох већ, Ман је у два наврата палио своје списе. И ова епизода сликовито показује зашто је понекад долазио у таква искушења. Он наиме покушава да из Немачке допреми кофер са својим дневницима и личним списима. Кофер је најзад после много перипетија кренуо али се успут погубио. Ман добија вести да га је на граници запленила Специјална полиција. 10. маја Ман пише: Сада је јасно да је шофер Ханс поднео пријаву у вези са кофером; иначе се по изјави шпедитера, другачије не би могло објаснити како су у Мркој кући и у Политичкој полицији сазнали за пошиљку. Бедник.

Немци су макар у свој својој несрећи имали једног Томаса Мана који је Ханса назвао бедником. Код нас углавном таквим епитетима хансисти чашћавају нормалне и поштене људе или пак противничке хансисте. После претходних редова долазимо можда и до одговора на питање: да ли се Хансови потомци сраме данас ако су свесни ко им је предак?! Али верујте, то за хансизам уопште није важно. Поборници хансизма не размишљају много о својим потомцима.

19. маја у у француски градић Бандол, где се тада Ман налазио, стиже најзад кофер са рукописима и изгледа (бар по томе што писац примећује у Дневнику) да ништа не недостаје. Ипак остаје сумња да је материјал прегледан и копиран. Опет, поставља се питање: да ли је Ханс неправедно оклеветан? Није! Хансисту никада не можете неправедно оклеветати или оптужити. Хансиста је увек крив, подмукао и на све спреман.

Ипак, мало смирен због чињенице да се докопао својих списа Ман рамишља о једној понуди да се пресели у Ницу. Па поводом тога 27. јула пише: ...могли би смо да онамо да позовемо шофера Јозефа.... Тако дакле?! - увек има неки Јозеф који ће заменити Ханса. Хансизам је толико моћна идеологија да се због ње у овим списима појављује још један шофер: Јозеф, родоначелник јозефизма, који се појављује кад хансизам иструли и које само у почетку личи на мање зло. Треба знати да у деведесет посто случајева јозефизам након одређеног времена еволуира у хансизам. Међутим, он је нужно зло јер по некад ти остане само јозефизам који можеш истурити против хансизма. Кад се то уради углавном се добије револуција која поред броја становника углавном ствари промени на горе.

И, подвлачећи паралеле, шта још рећи о хансизму данас и јуче у Србији? На жалост, не много лепог. Није ни чудо обзиром да је хансизам у питању. Хансизам је доминантна политичка филозофија у Србији а хансови владају светом политике, културе, трговине, јавног живота. Самим тим: владају и нама. Тако данас и јуче ми у Србији имамо хансиста колико хоћеш а немамо ни једног Томаса Мана. И да га којим случајем имамо (а немамо га посигурно) он би успео да уђе у какав спис и јавни живот само уколико би какав српски Ханс осетио потребу да га нагрди и попљује.

Без Хитлера, Гебелса, Геринга, Химлера и других у Немачкој тих година, не би било ни Ханса. Томаса Мана би свакако било, али Ханса посигурно не. Без хансиста у Србији у задње две деценије не би било ни Слободана, ни Зорана, ни Војислава, ни Бориса, ни Томислава, ни Александра. Ми, дакле, еволуирамо у супротном правцу, уместо да хансисти буду продукт система - они заправо стварају исти. Да немамо толико хансова не би имао ко да буде на челу странака, невладиних организација, другосрбијанаца, тајкунских картела, синдиката, фундаменталиста, примитивних националиста. На жалост, сада ни у Европи и САД нема ни једног Томаса Мана да се супростави а хансови су засели на челу свих тих земаља. Нису они додуше шофери али су свакако глупљи и примитивнији од својих садашњих возача.

Ми смо у Србији до 2000. године имали Хансисте са великим Х а после тога су на сцену ступили хансисти са малим ''х''. Могло би се слободно рећи хансчићи. Све што су велики хансисти упропастили, мали хансисти су докусурили, па при томе још и добро зарадили. У самом и конкретном Мановом случају његов шофер Ханс је само непријатни инцидент. У нашем српском случају инцидент је све оно што није било хансизам, све оно нормално и поштено.

До краја тих двогодишњих мемоара, који су и најважнија документарна грађа везана за лични живот Томаса Мана, Ханс више није помињан. Доста и јесте. Било је то доба врхунског хансизма и било је много хансова. А Томас Ман је био само један. Није ни то мало, немојте погрешно да ме схватите. Да је Ханс био неким случајем писмен па да је, опет неким случајем, водио дневник - шта би он писао о Ману? Много. Сигурно: много. Денунцијанти имају свакако живу и богату машту и свуда виде непријатеље.

И ја ћу данас, када довршим овај спис, па кренем у варош по новине и цигарете, срести неколико (најмање неколико) хансова. Неки ће ми чак назвати и „добар дан“. Поменуте новине ће их бити пуне: све ханс до ханса. Кад се вратим кући и укључим телевизор (заиста без икаквог ваљаног и здраворазумског разлога) видећу на екрану неког ханса који ће говорити да Косово треба продати за било које паре и да нам ништа не треба. Други ханс, нешто касније, са тог истог екрана убеђиваће ме да треба бранити Космет до последње капи крви и до последњег Србина, сигурно при томе не мислећи на себе и своју крв. Добићу касније и писмо од једног ханса који ће ми одговорити на молбу за посао: негативно. Он је наиме добио писмо од једног другог ханса у коме стоји да нисам био довољно велики патриота у време мојих боравака у иностранству. Кад се пожалим на то, један невладин  ханс ће ми одбити помоћ зато што по његовим информацијама нисам довољно пљувао по својој земљи док сам био напољу. Неколико хансова ће се сигурно кандидовати на предстојећим изборима. Пар „невладиних“ и „независних“ хансова жестоко ће критиковати се што не буде личило на хансизам на тим изборима.  

Како бити моћан и близак власти, бити богат и онај који се пита а при томе бити незналица, примитивац, морална гнусоба и медиокритет? Како данас у Србији као шофер доћи у позицију да владаш? Требаш само бити ханс и врата су ти отворена. А рекох ли већ: Томаса Мана ниоткуда. Зато смо ту где јесмо: због тога што ови који глуме и имитирају Томаса Мана у Србији јесу највећи хансови и хансисти од када је света, века и Срба. Дакле, наш проблем није што имамо много хансова већ што немамо ни једног Мана!