КЛИНТОН И ОЛБРАЈТОВА: ПСИ РАТА!

Пише: Игор Ђурић

КАКО СУ ЈЕДНО ПУШЕЊЕ И ЈЕДНО ОДБИЈАЊЕ ПРЕСУДИЛИ СРБИМА?!

„Срби спроводе терор и силују албанску децу“, Бил Клинтон;

      Некада и ситни детаљи из живота утичу на историјске догађаје и њихове актере, на судбине читавих народа. Да Вук Караџић није био ћопав, не би се учио писму већ би махао јатаганом. Да је Хитлер имао мало више талента: постао би сликар. Да је Черкез у Русији мало јаче завитлао копље: не би било Тита. 

      Оног тренутка када се открило да је Овални кабинет постао „орални кабинет“ – пресуђено је Србима. Да је, неким случајем, тога дана Моника Левински имала инфекцију и упалу грла – Срби можда не би били бомбардовани. 

      Да је неки српски момчић узвратио љубав ружњикавој Медлин, можда она не би касније мрзела Србе и Србија можда не би била бомбардована. Можда је тај дечкић син неког хотелијера који је поседовао вилу Ривијера, на пример, из Врњачке Бање, рецимо. Из исте оне бање, рецимо, где је амбасадор Корбел боравио са својом ћерком, у време када је Чехословачка већ била окупирана а Србија пружила уточиште дипломати без владе и земље?! Можда, биће да је више од „можда“, јер онакво зло могло се чинити само народу који ти је учинио велико добро. А, сад, љубав тог дечкића, као народ, нисмо могли на силу „учинити“. То није било етичко већ естетско питање. Касније, Медлин Олбрајт заиста јесте била „естетско питање етике“.

Да се овде осврнемо на Клинтона и његов хуманизам као и „искрене добре намере“ према Албанцима. Њему супруга Хилари и саветници сугеришу да мора што пре скренути пажњу са афере „Левински и Овални кабинет“. Има ли то везе са људским правима на Космету? Планови за бомбардовање Србије актуелни су већ подуже времена пре тога. Има ли то везе са Рачком? Притиснут сопственом афером и притисцима помахнитале Олбрајтове, (која је лечила своје комплексе из детињства, јер је одбијена од неког српског дечачића у кога се заљубила кад је и сама била мала и боравила у Београду и Врњачкој Бањи), он се обраћа нацији и целом свету кад је почело бомбардовање: „Наша мисија је јасна - да демонстрирамо озбиљност сврхе НАТО и да спречимо још крвавију офанзиву против невиних цивила на Косову“. 

      Моника тих дана препричава детаље и показује своју кошуљу испрскану председниковом спермом. А Клинтон не објашњава откуд су то он и његови сарадници знали неколико година пре да ће офанзива почети онда кад су сачињени планови за бомбардовање Србије. Дукађин Горани један од чланова албанске делегације у Рамбујеу, каже: „Сваки Албанац је схватио да што више цивила умре, то је интервенција ближа“. Људска права?! Наставља Дукађини: „ОВК је то схватила. Један страни дипломата рекао ми је једном: ''видите, ако не прођете квоту од 5000 убијених никада од стране дипломатије нећете добити стално присуство на Косову''“. Какве ово има везе са заштитом угрожених Шиптара?! Ветон Сурои каже о Олбрајтовој у Рамбујеу: „Говорила је: Ви потпишете, Срби не потпишу, ми бомбардујемо. Ви потпишете, Срби потпишу долази вам НАТО. Ви не потпишете, Срби не потпишу, ми заборављамо на целу ствар“. Значи, ако не потпишу Албанци, Американце брига за њихова људска права. (У овом пасусу су коришћени цитати из емисије ББЦ Морална борба: НАТО у рату).

Клинтон је у свом чувеном обраћању нацији оптужио Србе за отпочињање оба светска рата, (заборавио, или није никад ни знао, да смо у оба рата били на истој страни), и за масакре горе од фашистичких и Стаљинових. Чак је и себе упоредио са Черчилом, а Милошевића са Хитлером. Доста смела подела улога обзиром на капацитете дотичне особе. Његова слава тих дана није била државничке природе, тако да је више личио на посрнулог Казанову, него на сер Винстона. 

      Намерно је упоређивао Србе са нацистима а Албанце са Јеврејима како би добио подршку у Америци. Стручњаци за медијске кампање знали су коју матрицу обични људи најбоље препознају. Друго, поменута афера са Моником Левински је била толико пикантна и толико је заокупљивала америчку и светску јавност да је само нешто жестоко, нешто на нивоу холокауста могло да скрене пажњу са тога. И то су знали горе поменути стручњаци. Најзад, није се могла бомбардовати суверена земља у сред Европе тек тако. Морало се за то имати довољно јаких аргумената. Куд ћете јачи аргумент од холокауста и геноцида. Демократски сенатор Боб Кери коментаришући тај период и активности Клинтона изјавио је: „Клинтон је ванредно добар лажов. Ванредно добар“. Он говори о новом холокаусту?! И гледа нас у очи?! Тај човек је још увек жив. Пре тога је дао изјаву на суду о случају Овални кабинет. Лагао је и то. Каже: „Речено нам је да су побијене хиљаде, можда стотине хиљада Албанаца“. Ко му је рекао? Јел' исти они који су касније „пронашли“ у Ираку оружје за масовно уништење?

О инциденту у Овалном кабинету речено је доста. Парафразираћемо само Хилари Клинтон која је телефоном из Африке поручила мужу: „или бомбардуј Србе и скрени пажњу са случаја Левински или спремај папире за развод“. 

      Вашингтон пост објављује коментар 20. априла 1999. године цитирајући блиског сарадника Била Клинтона, Дика Мориса: „Бил Клинтон је просто опседнут Косовом, јер кад је схватио сву димензију сексуалног скандала - почео је да замишља да само онај председник који води рат остаје запамћен у историји и оставља са собом неки траг“. Клинтон се пожалио Дику Морису да „само председници као Рузвелт, или други који су имали кризне ситуације улазе у први ред историје''. ''Зато је изгледа Клинтон и покренуо рат да би се доказао, јер након окончања процеса ''Левински'' Клинтон је био за мирно решење, али сада Клинтон кризу на Балкану види као одлучујући моменат председниковања“. Иначе, по речима новинара Жилбера Ашкара: „Клинтон је током првог дела 1998. године био презаузет маневрима специјалног истражитеља Кенета Стара, да би се бавио маневрима Слободана Милошевића“.

Крајем марта 2015. године, медији у Србији су пренели писање Њујорк тајмса: „Амерички председник Бил Клинтон наредио је бомбардовање Србије 1999. како би решио скандал настао у САД након што је 1998. обелодањена његова љубавна афера с младом стажисткињом у Белој кући Моником Левински. Наиме, од петка је Национални архив САД почео да обелодањује 2.500 некада поверљивих докумената америчке администрације, у којима се нашао и меморандум Клинтонове некадашње саветнице Мињон Мур. У њему она упозорава лидера да хитно мора да врати поверење грађана и поврати образ дејствима на различитим пољима, што подразумева и рушење некадашњег председника Југославије Слободана Милошевића, а да се притом позива на највише могуће силе.

- Госпођица Мур такође је саветовала Клинтона да се позива на Бога и да на тај начин подупре своју политичку акцију и све мисаоне процесе – пише амерички лист Њујорк тајмс наводећи изјаве Мурове из меморандума.

Недуго затим Клинтон је бомбардовао Србију, а та акција НАТО названа је „Милосрдни анђео“. Обелодањена документа такође потврђују раније спекулације да је Клинтон новчано помагао опозицију у Србији. Наиме, показало се да се он у јулу 1999, на самиту Пакта за стабилност југоисточне Европе, обавезао да ће дати чак 12 милиона долара странкама, синдикатима, студентским удружењима, као и невладиним организацијама и независним медијима чији би основни циљ био рад на рушењу Милошевића. Тај пројекат, који је назван „Прстен око Србије“, такође је подразумевао и распоређивање мрежа радио-предајника у земљама суседима Србије како би се у њој смањио утицај државних медија, а несметано шириле информације са Запада“.

Славољуб Ђукић, Политичко гробље, стране 471/472: „Док је ратним предводницима било потребно ново жариште како би се оправдало даље постојање војне алијансе запада, да оружје не зарђа, а Билу Клинтону спасоносни продужетак уочи нових избора, после компромитујуће љубавне ''афере Левински'', међународна јавност је инструисана да је то, заправо, права ствар, ''милосрдна интервенција'', једини спас да се спаси један унесрећени народ. На првој страни угледног ''Монда'', бомбардовање је поздравио и француски бискуп... Хавијер Солана изјављује: ''Напад на Југославију је покушај да се одбране моралне вредности на којима почива Европа''. А немачки министар иностраних послова Јошка Фишер: ''НАТО не води рат, већ пружа отпор''... Обичан Американац  није знао где је Косово. Нису то знали ни ратни медијатори. Си-Ен-Ен јавља да је срушен мост на Дунаву, у Новом Саду, ''другом по величини граду на Косову''. А Бил Клинтон изјављује да је ''читао о Балкану''... Као у режираним филмовима, публиковане су слике мученичких избегличких колона, плач деце, јауци мајки, и непроверена сведочења прогнаних у којима су описиване ужасне сцене какве су у злогласним мучилиштима. Извештавано је о 100.000 масакрираних Албанаца, о фудбалском игралишту претвореном у концентрациони логор. Робин Кук је упоредио Косово са холокаустом над Јеврејима. Каснији демантији нису имали никаквог значаја: важно је да се у право време делује на правом месту. Или, како објашњава Џејмс Харф, власник пропагандне агенције ''Радер фин'': ''Наш задатак није да проверавамо информације. Наш задатак је да информације које нам се чине повољним брзо пустимо у оптицај, како бисмо погодили брижљиво одабрани циљ''. Џејми Шејн: ''Мој задатак био је да новинаре снабдем муницијом ради оправдања наших ратних циљева и акција''.

Нико не помиње стотине убијених и отетих Срба. И већ тада, кад су даване ове изјаве, 200.000 избеглих Срба лута српским градовима у потрази за кровом над главом, док њихови домови горе на Космету. Већ тада се знало колико је НАТО убио цивила. (Када је амерички пилот бомбардовао тракторску колону Албанаца у близини села Кориша при чему је страдало 87 жена и деце и скоро стотину рањено, Бил Клинтон је рекао да је то „за жаљење, али је неизбежно“, а Џејми Шеј је рекао да је пилот “бацио бомбу у доброј намери, као што се очекује од обученог пилота из демократске земље НАТО“. У то време је настао и чувени израз колатерална штета). 

      Када је бомбардована и масакрирана колона албанских избеглица код Корише (14. мај 1999. године), када је убијено 87 цивила (10 новорођенчади и 26 деце до 15 година) и рањено 70 деце, жена и мушкараца, то није била пилотска грешка, јер су цивили бомбардовани у неколико наврата, нити колатерална штета (из истог горе наведеног разлога), већ је то била порука Американаца албанским цивилима који су пошли да се враћају својим кућама: не смете се враћати својим кућама док вам ми то не одобримо, јер нисте их ни напуштали да вам ми то нисмо наредили!

Жак Огар, командант специјалних јединица француске армије, који је са легионарима ушао на Косово међу првима, каже за часопис Геополитика 27. јуна 2008. године: „Интервенција НАТО је, наравно, започета на лажима да је био извршен геноцид над Шиптарима. Бил Клинтон је рекао да је било 100.000 мртвих, да би оправдао бомбардовање. Сад знамо како Американци ту врсту лажи лако примењују, навикли су на то да би озаконили своје међународне акције. Ја сам то одмах схватио на терену јер је моја мисија такође била да покушам да пронађем масовне гробнице. Нашао сам много мање у односу на 100.000 мртвих. Врло брзо Албанци из Руговине партије дошли су да кажу: ''Наћи ћете једну јаму у селу које је било уништено не од стране Срба, већ од ОВК. Ми нисмо ОВК, ми нисмо за Тачија, већ за Ругову''. Почели смо да схватамо да жртве у многим од тих јама нису убили Срби већ су то урадили само Албанци. Насупрот томе, ја сам имао добре контакте са српском војском и полицијом и кад сам им тражио информације о том питању, они су ми рекли: ''Идите на то место, ту смо убили 35 припадника ОВК, ту је ров окренут према Меки, ставили смо креч'' - и то је крај приче. Ту су били сахрањени припадници ОВК који су погинули у борбама са српским војним и полицијским снагама“.

Због горе поменутих чињеница ја не прихватам нити правила игре које намеће победник, нити начин на који треба тумачити догађаје а који ми сервирају овдашњи службеници победника. Мене прича о милитаристичком хуманизму Клинтона, Блера, Олбрајтове, Фишера и осталих милитантних пацифиста апсолутно не дотиче из простог разлога: ако сте силом добили рат то никако не значи да су истина, право и правда на вашој страни. Ни идеја превентивног рата није нова што се тиче Србије – поборник таквог рата је својевремено био лично Франц Фердинанд. Или како је написала др. Смиља Аврамов у књизи Постхеројски рат Запада против Југославије: „Неприхватљива је теза која се данас јавља на Западу, по којој се технолошка супериорност исказује истовремено и као морална супериорност“.

Славољуб Ђукић Политичко гробље:

„Енглески дневник The Sun пљеска бомбашима: ''Гађајте их као псе!''. На питање ''бомбе или не'', Славој Жижек (Left Review) одговара: ''Још нема довољно бомби''... Соња Бисерко, председница београдског Хелсиншког комитета, невладине организације чији се програм ослања на доброчинство и бригу о угроженим људима, недела је видела само на једној страни. У тексту под насловом ''Како очистити Србију'' (Њујорк тајмс, 9. мај 1999), аутор Блејн Харден, тврди да се Соња Бисерко састала са Медлин Олбрајт, и од ње тражила да Вашингтон озбиљно размисли о окупацији Србије, да државно руководство подвргне јавном суђењу које ће Србе присилити да се суоче са злочинима, да Запад преузме све медије у Србији и уведе строгу забрану ширења ''екстремног српског национализма'' (стр. 475).

У Рамбујеу преговора није ни било. Делегације су биле одвојене и предат им је готов докуменат који је требало аминовати или одбити. Гор Вајдал (The Observer, 6.6 1999) пише: „Мадлен Олбрајт се сматра најгорим министром спољних послова од времена Едварда Стетинјуса: велики губитак за дактилографску службу није донео добитак демократији. Шврљала је као луда у Рамбујеу, представљајући Србима један хитлеровски ултиматум који ниједна суверена земља не би никад могла прихватити, будући да је предвиђао готово потпуну окупацију Србије, бесплатно рекламирање НАТО-а на српској телевизији и томе слично“.

Наравно, те услуге су требале бити искрене и поштене, а не онакве какве су нуђене у Рамбујеу, и које су представљале фарсу ради стварања привида да се жели мирно решење. Сву си  знали, од политичара до медија, да ни један Србин неће потписати споразум из Рамбује-а. Тада! Данас би се очигледно нашао такав. Какво време - такви и Срби! Тај споразум је и писан тако да не постоји ни минимум шанси да буде прихваћен од српске стране. Тада! Славољуб Ђукић је у књизи Политичко гробље поводом тога написао на 467. страни: „То су били преговори са ''пушком упереном у главу'', узми или остави, рат или капитулација, ''пољуби ме у дупе или ћу те убити'', како је енглески писац Харолд Пинтер дефинисао америчку политику коју је тумачила Медлин Олбрајт. ''Ако Срби прихвате споразум, нема бомбардовања, ако га одбију, биће га: I am sorry'', поручила је Олбрајтова. Амерички аналитичар Обрад Кесић тврди да је Клинтон својој делегацији изјавио да, ''стављајући се у Милошевићев положај, нити сам не би потписао споразум какав је уручен''“.

Пјер Пајен у својој књизи Праведни рат за мафијашку државу тврди да је Олбрајтова главни ратни јастреб и да је бомбардовање Србије: њен рат. „Она је одлучила да уђе у рат већ у пролеће 1998, а можда и раније“, каже он. Тада се није знало да ће се догодити Рачак. Или се знало!!! Ибер Ведрин у разговору са Пјер Пеаном, 22. новембра 2012. године каже у вези Рамбујеа: „Робин Кук и ја смо били заговарачи политичког решења, док је Тони Блер био за рат. Од самог почетка најратоборнија је била Медлин Олбрајт, која је Милошевића поистовећивала са Хитлером. Њу чак није радовало ни постојање ''Контакт групе'', а још мање значај који јој се придавао. Ламберто Дини, италијански министар спољњих послова, желео је да учини све што је могућно да се избегне ескалација. Што се тиче Игора Иванова, Руса, он је понављао: ''Ја сам овде да бих вас спречио да поведете рат''. То га није спречавало да мрзи Милошевића. Што се тиче Јошке Фишера, Немца, он се стално разапињао између нас – Робина Кука и мене – и Медлин Олбрајт која га је неизоставно позивала чим би показао склоност према политичком решењу. И тада би му говорила: ''Поново постајеш левичар''... Заиста смо покушавали све да задовољимо Медлин и да не попустимо Косоварима који су непрекидно истицали све веће захтеве. Нисмо било спремни да идемо преко аутономије“.

Ни све жртве нису исте. Зависи ко вас убија. На основу тога зависи на којој страни ћете бити. УНИЦЕФ је објавио истраживања Питера Пелета и Ентони Арнова у коме се каже да „деца (у Ираку) испод пет година умиру двоструко више него што је то био случај 1989, и да није тако, пола милиона деце више било би живо крајем деценије“. У емисији америчке телевизије ЦБС - 60 минута, 12. маја 1996. године, новинарка разговара са Медлин Олбрајт:

 „Лезли Стал: Чули смо да је пола милиона умрло. Мислим, то је више деце него што је убијено у Хирошими. И, знате, да ли је све вредно тога?

Мадлен Олбрајт: Мислим да је то тежак избор, али мислим да је вредно, вредно тога“.

Олбрајтова је казала после бомбардовања „да схвата да има злочина Албанаца али да разуме ту њихову потребу за осветом“ (излив потреба?!). 

Правдајући злочине Шиптара над Србима после јуна 1999. године поједини међународни званичници (сама Олбрајтова) говорили су како је тешко зауставити освету једног ''напаћеног и угњетеног народа''. Шта је са српским правом да поравна вековне рачуне? Хоће ли то схватити икад макар онај део српског народа који све кривице приписује Србима.

Онда следи скандал око записника у вези Рачка на првој конференцији за штампу у Приштини када је Вокер беснео, одузимао реч и ломио оловке. Хелен Ранте тада није рекла најбитнију констатацију која је стајала у извештају и која је много касније обелодањена: „мртви из Рачка нису били стрељани и масакрирани“. Кајус Ниеми, писац књиге о Хелени Ренте, Хелена Ренте, обележје човека, 2008., цитира Рентеову: „Вокер је вршио притисак на мене да кажем да Срби стоје иза масакра у Рачку, да би рат могао да почне“. Касније се потврдило да је Вокер био у сталној вези са америчком администрацијом (Кларк то потврђује у једном документарном филму), да је добијао инструкције из Америке шта треба да каже и изјави (у истом филму Вокер то демантује). Пре било какве истраге, без присуства истражних органа, форензике, увиђаја и извештаја, он је одмах „знао“ да су ти људи стрељани, да су их стрељале српске снаге, да је то масакр. (Олбрајтова га је позвала телефоном и казала: „Бил, одрадио си одличан посао“, а онда коментарисала пред сарадницима: „Пролеће је поранило на Косову“, видети: Политика геноцида, Херман и Питерсон). Човек би помислио да је тај амерички шпијун видовит. Не, није. Он је само радио посао због којег је и дошао на Косово. Подметао је своја јаја лажи у туђа гнезда несреће. На слици која је обишла свет види се Вокер и иза њега леш Албанца у цивилу који је очигледно погођен у главу али коме је још капа на глави. На другој слици виде се иза Вокера наоружани људи.

И Хјуман Рајтс Воч и Фонд за хуманитарно право, који су фактички писали оптужницу против Срба, за Хаг, не објашњавају данас зашто су у својим извештајима говорили о зверствима, мучењима, ишчупаним ноктима, извађеним очима, закланима, касапљенима, када се зна према извештају чак и финских патолога да тога није било. Зашто се те подружнице НАТО-а сада не огласе? Зашто се нико не пита ко је убио полицајца Миру Мјекића на покушају увиђаја 19. јануара, ако су у Рачку  боравили само недужни цивили? Када је он погинуо, борбе су се водиле прса у прса, између два реда ровова. Или то треба да објасни Олбрајтова која је на каналу CBS изјавила да „се треба сетити да је у Рачку десетинама људи пререзан гркљан и да је једини излаз у хуманитарном бомбардовању“. Клинтон је 19. марта рекао: „Требало би да се подсетимо шта се догодило у селу Рачак... Невини мушкарци, жене и деца, изведени су из своји домова до јаруге, натерани да клече у прашини (Рачак је иначе делимично био прекривен снегом и смрзнут а прашине није могло никако бити прим.аут.) и покошени рафалима, ни због чега што су учинили, него само због онога што јесу“.

Славољуб Ђукић, Политичко гробље, страна 466: „Медији су обично претходница рата. Да би се припремила јавност, потребан је шокантан догађај који ће згрозити људе. Улогу медија у агресији на Србију, а и своју као портпарола НАТО-а, објаснио је Џејми Шејн студијом под насловом ''Како нахранити звер''. Шеј каже: ''Упрезање медијске моћи кључни је фактор у ратним сукобима. Сви новинари су склони лошим вестима. Слике масакра у Рачку биле су нам потребне да бисмо убедили народ како без наше интервенције постоје добри изгледи да се масакр понови. Машина не може да ради на празно, звер мора бити нахрањена''... И ''звер'' је храњена са свих страна. Уводничар ''Њујорк тајмса'' Томас Фридман у текст под насловом ''Дајте шансу рату'', позива на војну акцију у којој у Београду ''треба погасити светла, сваку сијалицу и славину''. А новинар првог програма немачке телевизије свој коментар закључио је поруком: ''Кад чујем реч Србин, чини ми се да је о самом ђаволу реч''... Највећи притисак на Србију долазио је од ратоборне Медлин Олбрајт, која је младост провела у Београду. Према њеном признању, истог дана кад се Рачак обзнанио, Вашингтон је донео одлуку о рату против Србије. Све друго је била куповина времена: ''Рачак нам је био потребан ради утицаја на колебљиве европске савезнике'', изјавила је доцније Олбрајтова. Репортер француског ''Фигароа'' Рено Жерар, један од малобројних блиских посматрача догађаја сведочи о свом случају. Када је уверавао колеге да је масакр обавештајна и пропагандна монтажа, одговорили су му прекорно: ''Ђубре једно, хоће да нам убије причу''“.

ЧИТАЈ ЈОШ:

СИЛОВАЊА АЛБАНКИ НА КОСОВУ – СИЛОВАЊЕ ИСТИНЕ

КО ЈЕ И КАКО СТВОРИО ОВК / UQK?

КАКО СУ АЛБАНЦИ УБИЈАЊЕМ СРБА ОСТВАРИВАЛИ СВОЈА ''ЉУДСКА ПРАВА''!

ПРЉАВА КАМПАЊА О КОСОВУ!

ГЕНОЦИД!? (КОЛИКО СУ АЛБАНАЦА ЗАИСТА УБИЛИ СРБИ?)

КАКО СУ ЛАГАЛИ О КОСОВУ

СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ - КРИВ ЗА ТУЂЕ ЗЛОЧИНЕ!!!

ŽUTA KUĆA - TRGOVINA LJUDSKIM ORGANIMA

РАЧАК - КАКО СУ ЛАГАЛИ?!

Читај овде Вечити рат - Косово

ПСИ У РАТУ АЛИ НЕ "ПСИ РАТА"!

Пише: Игор Ђурић

         ВЕЧИТИ РАТ

     ...качили су нас са различитих страна сви, и са земље и из ваздуха, хвала Богу увек непрецизно и из даљине. Ми смо имали ту срећу, многи нису. Мене су више пута озбиљно угрозили и пси. Људи су стално бежали: или они, или ми. Пси су остајали: и наши, и њихови. 

      Случај први: улазимо у кућу, један трчи лево, други десно, ја на спрат. Ногом ударам врата од једне собе и улећем у просторију. Са стране на мене скаче огроман пас, острвљен и бесан. Ко зна колико времена је боравио у тој соби без хране и воде и, вероватно, још мање се може сазнати о мотивима онога који га је ту затворио. Пошто се одбио од пушке коју сам инстиктивно држао испред себе, ја сам то искористио да заждим из собе. Наравно престрављен. 

      Случај други: целу ноћ се пентрамо уз планину, по киши и магли, а не би ли у зору заскочили терористе за које имамо податке да се крију у једној бачији. Уз велике напоре и стижемо, тихо се примичемо, све је по плану док се на нас нису стуштила два шарпланинца из мрака. Кидишу, лају, трче. Чувају посед и газду. Ми покушавамо да се одбранимо, да их побијемо али се по мрклом мраку скоро ништа не види. Пуца се на невидљиве „стелт“ псе. Једно зрно удара у бусију на двадесетак сантиметара од моје главе. У озбиљној смо опасности да се међусобно поубијамо. Након десетак минута пси се повлаче. Ми се шуњамо и прилазимо бачији, знамо већ да је касно, али мора се. Унутра налазимо заложен лимени шпорет и прекипело млеко на њему. 

      Случај трећи: у неком тамо селу, у неком тамо дворишту, ослањам пушку уза зид и крећем према недовршеној гаражи да се олакшам. Гаража је у фази изградње, тек озидана, без врата. Оног тренутка кад сам крочио на улаз, држећи се за шлиц, на мене креће чопор уплашених паса (уплашених синдромом сатераности у ћошак) који су у хладу гараже побегли од врућине. Тражим руком пиштољ на прслуку. Већ је касно: на земљи сам и прегажен тим псећим стампедом...

                                 

  *         

      ИСТОЧКЕ ПРИЧЕ                          

Имао сам страшног пса. Некада, кад сам, и док сам, био човек. Није се плашио ни људи, ни других паса. Није га збуњивао пуцањ, ништа му метак није значио. Једино би се непријатно осећао када би га мој, тада, мали син попрскао водом са дворишне чесме. Тада би се склањао у кућицу и одатле стидљиво провиривао чекајући да га мине напаст. Ипак, никада није ни зарежао на мало дете. Син му је наденуо име: Топи. Донео сам га кући као штене.

Имао сам доброг пса: шарпланинца по мало измешане крви. Волео сам га. И још га волим. Судбину му не знам. Оставио сам га једног дана. Одвезао породицу а њега оставио. Издао сам га. А нисам могао да га водим јер нисам знао куд ћу са људима. Ко би ме примио у кућу као избеглицу са псом, још?!?

Био је Топи неустрашив. Осећали смо се безбедно у кући: са њим у дворишту. Били смо сигурни да нам неко може наудити само преко њега мртвог. А, онда се једног дана уплашио! Једне вечери, био је 24. март, још није ноћ у потпуности заменила дан: он је ућутао. Положио је главу на предње шапе а у очима сам му примећивао страх и недоумицу. Уплашио сам се да није болестан. Не!!! Неколико сати после тога почело је бомбардовање Србије. Крвници су почели да нас туку са велике висине и, искрено, те вечери ми и нисмо чули хук авиона. Он јесте, то је било очигледно. Следећих седамдесет и нешто дана могао сам непогрешиво, по његовом понашању, да знам да ће ускоро уследити бомбардовање и да ће за сат-два авиони летети изнад наших глава. Он би се тада попео на кров своје кућице (никада пре тога то није радио), склупчао би се ту и ћутао. Чекао је. Када би се хук бомбардера већ чуо он би куд и камо бивао опуштенији. Само док их је ишчекивао: био је уплашен. Није знао са чиме се сусреће, није инстиктивно то осећао – отуд страх. Шарпланинац нема у својим генима тај код који би био шифра за борбу против авиона. Он никада неће устукнути пред дивљом звери, медведом или вуком, неће га уплашити човек ма како страшан био али, једноставно, он о авионима није знао ништа. То није наследио од својих предака.

Још док су авиони полетали са аеродрома америчких сателита из суседства он их је неком необјашњивом силом осећао. Сигурно. Не измишљам ништа. Његов страх је убрзо постајао мој страх: знао сам шта следи. Слао ми је јасну и непогрешиву поруку па ме и на тај начин упозоравао и штитио. Све док је био нормалан и живахан знао сам да авиони још нису полетели.

Интересантно је да се од оних авиона који су летели ниско, који су се јасно видели и још боље чули: није плашио. Лајао је на њих, кидисао и често кидао ланац. Плашио се само оних које није видео, које је предосећао само њему доступним вибрацијама.

Бомбардовање је престало после 78 дана. Ми смо се спремали за бежанију. Једног јунског јутра смо кренули. Породица ми је већ била у аутомобилу. Ја сам отишао иза куће и одвезао га. Скочио је на мене, хтео да се игра. Био је расположен јер већ неколико дана авиони нису полетали. Онда сам ја пустио и кокошке из кокошарника. За пар минута све су биле поклане. Убио их је Топи – мој шарпланинац. Не знам због чега – никада пре тога то није урадио. Онда је отишао на терасу и легао пред улазна врата, на кућевном прагу. Ту су га нашли и последњи очевици и сведоци који су га видели. Није се померао са свог кућног прага. За разлику од нас.

      *

      КОЛОНА

     Кад се из шуме спусти на пут, па прође тим путем још неких двеста-триста метара, појави му се пред очима Извор. Извире вода из стене, бели се од пене коју ствара својом снагом. Пуни акумулацију испред бране. Доле је хидроцентрала, само триста метара од извора. Каква снага и лепота. Како се приближавао, осећао је да ваздух бива све хладнији. Студена вода то изазива. Познат му је тај осећај, толико пута је то осетио и доживео.

Таман се препусти ужитку кад умало не пострада. Иако је призивао смрт, није баш планирао да га пси поједу. Пред њега се створи чопор паса, ту вероватно из неког жбуња, и судари се са њиме. Стадоше једни према другима ко јарчеви на брвну. Пси су били острвљени и нимало се нису плашили. Осетили су крв и месо, којих је било много, због рата. Животињску и људску. Војска је клала бикове од петсто кила за килограм шницли, па су се могле по околини видети трупине заклане или убијене стоке. Пси су се гозбили тим месом. Где су се борбе водиле, није се стизало да се људи одмах сахране, негде се није могло ни прићи. Пси су тако пробали и људско месо. Сад су се већ окуражили и окрвили, па су сами обарали стоку, клали је и јели. Као некад давно њихови неприпитомљени преци.

Човек устукну. Један који је стајао испред, очито вођа, велик и жут, добро ухрањен, са кожном огрлицом начичканом пуцетима, свакако пуштен кад су му газде отишле, зарежа и друге осоколи да ураде исто. Човек се саже да узме камен, опроба се старим триком противу паса, али их то још више наљути. Кренуше према њему и он је морао да потражи спас низ брдо, кроз жбуње и камењар, па преко воде. Пси не хтедоше да се бакћу са њиме, само га презриво отпратише погледом и сити  и гојни одоше својим путем.

''Пуштени и изгубљени, сами су себи изабрали газду и вођу. Али и поред тога, поред новог газде, они су слободни. Због тога ја бежим од њих'' – дефиниса Човек оно што је доживео и видео, док је увијао марамицом огребану руку, која је крварила .

Седи Човек крај воде. Умивен је. Пуши. Ћути. Не размишља. Миран је. Спокојан.

''Нека траје ово, доћи ће смрт, никога до сада није претурила''.

Поћута још мало.

''Овде ћу оно да урадим''.

КОСОВО? КАКО? ЗАШТО? РЕШЕЊЕ?

Пише: Игор Ђурић

Ми, у ствари, нисмо ни разговарали о Косову и Метохији у том такозваном ''унутрашњем дијалогу''. Свако је, у истину, водио неку своју кампању која је имала за циљ да јавности представи политички став. Затим, да нападне и облати оне који имају другачије мишљење (или, чак и исто) и припадају другој политичкој опцији. А ми би требало сви да будемо на истој страни чак и онда када другачије размишљамо и када се у тим мислима ни у чему не слажемо. И тада, и тако, требамо тражити оно у чему се најмање не слажемо.

Обзиром да нисмо разговарали, нисмо се могли ни договорити, а камоли наћи заједничко и компромисно решење проблема. Јер, у кампањама нема компромиса, циљ исте је да прегази и порази другу страну. Није циљ кампање да се пронађе најбоље и заједничко решење. А такав договор и решење су важни како би цела нација стала иза тога. Овако, поделе се настављају, бојим се, још већом острашћеношћу и жестином.

Због свега горе реченог, није се постигло оно најважније: да српски народ између себе дође до договора у вези тога шта нам ваља чинити са Косовом и Метохијом. Јер, после таквог договора, ма какав он био, све би било лакше, јасније и чистије.

Руку на срце, конфузију су уносили сви. Опозиција, без јасног плана и само са жељом да постигне политичке поене. Власт исто то, још и приде све оно вишегодишње замајавање са ''преговорима'', Бриселским споразумом и Заједницом српских општина, да би на крају изашли са такозваним ''разграничењем'', које није имало никакве везе са оним о чему се претходно говорило. Поред тога, неозбиљно се изашло са таквим предлогом а да се пре тога нису консултовали са важним међународним факторима, па нас је тако једна реченица Ангеле Меркел вратила тамо где смо били пре двадесет година. Поставља се само питање: шта да је српски народ заиста стао иза те идеје коју је предложио председник? Да ли би и тада ипак одлучујућу реч о свему имала једна времешна Немица?

*

Ја не верујем – да неко верује – да је наметнуто решење – заиста решење!?

То је само ново и дубље продубљивање проблема. То су само нови и већи проблеми. Јер, ми сада имамо проблем: отворен проблем. Све док је он отворен, постоји нада да ће се једнога дана праведно решити. Вештачки и силом затворени проблем је утолико гори што захтева да се прво поново насилно отвори - да би се наново решавао. То је као код погрешно сраслог прелома: мора се поново ломити да би се правилно наместило.

*

Било је потребно искрености. И све је могло испасти добро и поштено, да је се заиста хтело свенародно разговарати о том проблему. Макар би се потрудили да чујемо шта други говоре. Тај разговор је, наравно, требало водити без демагогије и празних речи, без патриотских патоса и издајничких ламентирања. Пре свега, свако ко је желео учествовати у том дијалогу морао је бити поштен па рећи: шта је спреман лично учинити, и уз властиту жртву, за идеју коју заступа.

Тога није било. Ни на једној страни. Осим етикетирања и то са свих страна. Власт се бавила политиком. Опозиција се бавила политиком. Чак и они интелектуалци који су покретали, по мени прихватљиве идеје, чинили су то у салонским условима, међу одабраном публиком, елитистички, и тако су демонстрирали нешто што би поједини руски теоретичари назвали: ''моћна импотенција''.

*

Проблем не можемо решити ако га само описујемо: узрочно и последично. Али, не можемо га решити ни уколико нудимо погрешна решења. Не можемо га, сада, решити ни бесмисленом борбом, без дугорочне стратегије и примењиве тактике.

Па како га онда требамо почети решавати?

Тако што га нећемо решавати док се за то не створе услови да га позитивно решимо. Тако што ћемо дати, свако од себе, онолико колико највише и најбоље можемо: али доброга и кориснога. Тако што се више нећемо бавити политиком када су Косово и Метохија у питању. И, најзад, тако што ћемо очувати и освежити Србију: правилно васпитавајући генерације које се управо рађају.

Какво је то правилно васпитање?

То је оно како су нам о кућном васпитању говорили наши дедови. Притом, мислим, само на кућно и традиционално васпитање, и на правилно образовање, а не на политичко и идеолошко.

Часни и поштени људи не могу одмах и брзо променити ствари на боље. Треба демонтирати штетан партијски апарат у држави и штетне идеје у главама људи. Решење је дугорочан процес. Прво се мора повратити вера и одати признање части и поштењу. Одмах иза тога следе: храброст и знање.

*

Шта радити у међувремену, док чекамо повољне услове и ново-васпитане генерације?

Како решавати проблем Косова и Метохије: нерешавањем?

Можда тако што ћемо радити прво оно што можемо и што је до нас!

Док не ојачамо и осмислимо целокупно решење, ајде у међувремену да ојачамо север Косова. Да, прво, поправимо штету нанету партијским деловањем и режимским демолирањем институција српске државе, каквих-таквих, нису биле идеалне али су биле корисне и потребне.

Затим, врло битно, да започнемо са декриминализацијом тамошњег система и друштва.

Од севера Косова морамо направити заштитну зону која ће нас штитити од најезде и ширења непријатељских племена, са једне стране, и, представљати мостобран за наше будуће напредовање, са друге стране.

Поред тога, та слободна и јака зона ће бити гарант опстанка и остатку Срба јужно од Ибра и у енклавама.

Ми тренутно, уопште нисмо пред дилемом да ли хоћемо и можемо да бранимо Косово и Метохију. То је периферно питање. Главно питање је колико људи је спремно да окрвави за Србију. Кад, и, ако, сачувамо Србију – сачували смо и Косово.

*

Највећи облик испољавања слободе јесте одрицање од исте: кроз борбу за исту.

Онај ко се одриче своје слободе да би се борио за слободу своје земље – најслободнији је човек. Много таквих људи направи слободну државу.

Слобода није оно што ''имамо'' - већ је слобода оно што бранимо и оно чега смо спремни да се одрекнемо.

Слобода није ''да могу'' – слобода је '' да морам''.

Она није оно што нам је дозвољено већ оно за шта смо се изборили.

Слобода није ''дато'' – слобода је ''отето''.

Највеће право слободе коју човек себи може дати - а, нико му то не може одузети – јесте борба за слободу и право да се у тој борби да властита жртва. Ко може да ти одузме право да се бориш? На било који начин и ма како та борба изгледала бесмислено.

Док се бориш: слободан си – док си слободан: жив си!

*

Није суштина бесмислености да свако од нас буде свестан да се не може одупрети великој и моћној сили. Сили људи и технике. Суштина смисла живота лежи у томе да себе и своје потомке васпитавамо у духу спознаје да је свако од нас појединачно бољи и јачи од било које индивидуе из те многобројне силе људи.

*

Знамо ли прави разлог зашто се заљубимо и некога волимо до гроба, спремни да за ту љубав дамо живот?

Не! Рационалних објашњења нема за такве ствари. То је нешто унутрашње, везано за душу. Да постоји рационално објашњење и решење - онда то не би било емотивно и духовно.

Исто је и са Косовом и Метохијом. Ту не треба тражити рационалног објашњења и решења, јер је то емотивно и духовно стање.

Да ли је то добро?

Не знам! Вероватно није! Али је тако.

Можемо некога на силу спречавати да виђа и буде са вољеном женом, али то уопште не значи да ће тај човек престати да воли. Напротив! Што му више буду бранили – то ће више волети.

Иста је ситуација са Србима и Косовом. Што га више и жешће буду отимали – то ћемо га ми више волeти и бранити.

*
Игор М. Ђурић

О Димитрију Туцовићу, из књиге "Косово - Вечити рат"

Пише: Игор Ђурић

ЧИТАЈ ЦЕЛУ КЊИГУ КЛИКОМ ОВДЕ

...И најзад исти сценарио од 1990-е па до 1999-те, где се ''грактало'' о угроженим људским правима и ''злочинима Милошевићевог режима''. Али нико да објаснио како то да је ''жртава'' на Космету све више и више а да ''злочинаца'' скоро и да нема. И, као и данас, и тада се међу Србима јављали они који су подржавали такве приче из разних разлога. Пре свега су идеолошки разлози у питању. Од Димитрија Туцовића који је, уз помоћ Косте Новаковића и Милоша Требињца, нападао ''великосрпски хегемонизам'' и ''злочине'' над Шиптарима у ''Борби'' и ''Радничким новинама'', преко комунистичких апаратчика Срба („Наш општи став био је да се Косово уступи Албанији, и то због уједињења са Албанијом“, Милован Ђилас, Момчило Ђорговић, Верник и јеретик, страна 138.), па до данашњих представника невладиних организација, скоро се ништа није променило у вокабулару напада на Србе. Једина је разлика што је Димитрије Туцовић погинуо бранећи своју земљу, док ови данашњи пљују по своме народу из удобних и амнестираних дезертерских фотеља.

Чувени Милош Минић, на седници ЦК СК Србије, која је одржана у мају 1981. године, поводом шиптарских антисрпских демонстрација на Косову нашао је за сходно да дискутује (по тој теми) на следећи начин: „Догађаји на Косову су дубоко забринули свакога у Србији, исто онако као што су забринули и све наше људе у осталим републикама. Али су ти догађаји охрабрили и српски национализам. Стога је изузетно важно за Савез комуниста Србије да се повуче јасна граница између ове забринутости најширих редова наших људи, у којој се изражава снажан и српски и југословенски социјалистички патриотизам, и српског национализма и шовинизма који у садашњем моменту напада на читаву албанску народност...“. Тако је много година касније Наташа Кандић изјавила поводом шпекулација о убиству шесторо српске деце у пећком кафићу ''Панда'', да су јој „Албанци говорили да убиство у “Панди” није починио нико од њих и као један од доказа навели то што су полиција и војска започеле потрагу за починиоцима 17. децембра, три дана након убиства“. Како год да  окренеш: по овој матрици Срби су криви, чак и за властите смрти и погроме над њима, а пошто матрица ''добро ради'' она се користи скоро у истом облику и обиму - читав један век.

Александар Ранковић је једном испричао Добрици Ћосићу (''Пишчеви записи'' 1981-91, стр 20.) следећу причу: „У акцији прикупљања илегалног оружја на Косову, 1956. године, прикупљено је 26.000 пушака, стотине митраљеза и бацача, два топа, хиљаде револвера и много муниције. А на Брионском пленуму 1966, због тог прикупљања оружја, оптужен сам за терор над Албанцима на Косову и Метохији“. То је деценијска, да не кажем вековна, матрица понашања Албанаца на Косову, и њихових помагача из Србије и извана. Чак и када се прикупља нелегално наоружање, забога и топови, то се све приказује као терор над њима.

Димитрије Туцовић у свом памфлету ''Србија и Албанија'' на једном месту пише: „Буржоаска штампа је тражила истребљење без милости, а војска је извршавала. Албанска села, из којих су људи били благовремено избегли, беху претворена у згаришта. То беху у исто време варварски крематоријуми у којима је сагорело стотинама живих жена и деце“. Примећује се да се овај текст ни по чему не разликује од фразеологије и општих места о којима сам говорио у овом тексту. Шта можемо закључити из ове реченице (што већ нисмо закључили из сличних које су претходно навођене)? Па, најмање две ствари: да су Албанци благовремено напустили села и да су у тим напуштеним селима изгорела деца и жене у варварским крематоријумима!!! ''Карнегијева комисија'', међународна комисија која је оформљена 1913. године са задатком да истражи злочине у балканским ратовима, користила се истим методама и речником. Ето образаца по којима су касније радиле невладине организације, а пре њих комунисти, а између њих медији са запада и код нас. Ову књигу Димитрија Туцовића, нове комунистичке власти штампаће одмах након рата, 1946. године у Загребу, у тиражу од 25.000 примерака. За паметног доста...

...О коминтерновском анти-српству овако пише Добрица Ћосић у писму Споменки Хрибар, 1986. године: „Сви су стари и прави комунисти, од Димитрија Туцовића до Александра Ранковића, Марка Никезића и Мијалка Тодоровића – идеолошки мазохисти; између српског и југословенског, свагда и у свему ће бити за југословенско, и за ''југословенско'' погазиће и истину, и правду, и достојанство своје и свог народа, сматрајући то светом дужношћу комунисте ''велике'' и ''угњетачке'' нације; српски комунисти ће бити први који ће свако заступање националне правде, слободе, интереса свог српског народа која није на ''партијској линији'' оквалификовати као ''великосрпство'' и ''национализам''“. Све што ће потоње невладине организације и поједине политичке партије, од деведесетих па на овамо, изговорити и радити у основи је наставак анти-српске политике коју је прописала и водила Коминтерна. Давно је то почело. Овако је деспот Угљеша Мрњавчевић писао у повељи помирења са Византијом, о Душану Силном: „...прогласивши себе самодршцем Србије и Романије... неправедни мач против сасвим недужних дизао, и недостојно отимао ромејску слободу и уставност онима, који су се у њој родили, одгајали и одрасли, па и у област божјих ствари потезао неправду... присвајајући себи одлучивање не само о људским него и о божанским стварима, па је створио неканонски саморукоположеног патријарха и, дрско отргнувши не малобројне митрополије од саборне Христове цркве припојио ономе, због чега се и десило, да је настала не мала схизма...“. (Грчке повеље 263-5)...

...Време Балканских ратова је пресудан период у коме су створене медијске матрице које ће се користити до данашњих дана кад год треба нешто рећи против Срба а у корист Шиптара. Тако и аутор преноси писање тадашње западне штампе „о страшним злочинима српске војске“ која је 1912. ослободила Косово и Метохију али наглашава да је: „српско виђење целе ствари другачије“. Касније ће о томе писати и Димитрије Туцовић духовни отац вокабулара данашњих невладиних и антисрпских организација, као и појединаца. Београдско Време је 7. августа 1923. објавило репортажу о Азему Бејти, вођи качачких банди,  „као о мирном и трезвеном младом човеку који је био интелигентан и говорио неколико страних језика“, (П. Имами, н.д, 135.). Идејни оци медијских лажи које су допринеле да се изврши бомбардовање 1999-е године створили су своју „чељад“ на причи о наводним српским злочинима на Косову и Метохији 1912-е године. Наравно, нико не спори да су извршени некакви злочини али свакако не у обиму какав је тада представљан у страним медијима. Колико је само злочина почињено над Србима са Космета до те године, да је освета била истинска и мери у којој је била заслужена вероватно Албанаца и не би остало на Косову. Да је све то пропаганда говори и чињеница да је у наредним годинама изостала масовна освета својствена Албанцима а коју су могли да спроведу већ три године касније. Убијали су они пуно и након те три године али свакако не онолико колико би то чинили да је три године раније српска војска убила 200.000 њихове сабраће како је то пропаганда, пре свега аустро-угарска, представљала....

КОЛИКО АЛБАНАЦА СУ УБИЛИ СРБИ 1999-те? - читај овде