ШЕР БУДАЛЕ!

Пише: Игор Ђурић

У роману На Дрини ћуприја, Иво Андрић на једном месту цитира арапску пословицу: „Има три ствари које се не дају сакрити а то су: љубав, кашаљ и сиромаштво“. Ја бих додао и четврту: лудило!

Остало је то, поготову нама са југа, од Турака, као и ћуприја у Вишеграду. Сам појам и његово значење: шер-будала! Дакле, то није обична будала или благословена сеоска луда, то није неко ко има психичких проблема или је хендикепиран. Не! Шер-будала уопште није будала! А, није ни шерет. Тај се само претвара да је то што није. Он наиме своје шерове жели да оправда будалаштином. Мада, има и оних шер-будала који и не оправдавају своје шерове. Таквих данас највише срећемо.

Најкраћа дефиниција шер-будале гласи: то је неко ко другоме прави штету а прави се луд. Луд у смислу: нисам ја крив, што гледате мене?! Као: нема тај појма о чему се ради, он је ту случајно и само ради свој посао. Шер-будала увек има израз лица као Калимеро. Неправда, па то ти је! Тај после почињене штете увек жели да се све заборави и да се настави по старом, јер то што је он учинио није урадио зато што је штеточина већ зато што је будала.

Шер-будале имају још једну важну карактеристику, наиме, за све што они ураде лоше, крив је неко други (поред будаланства). Јер, када права будала уради нешто лоше, свима је јасно да је то резултат његовог стања, док је код шер-будале ситуација потпуно супротна: тада је тешко дефинисати због чега је нешто урађено јер се тај поред вас прави будалом.

Ипак, главна карактеристика шер-будала јесте то да ма колико забрљали и штете направили они ће се увек на крају правити луди. Када чине лоше, они као нису свесни свог будаланства, али се тога увек сете када се потегне питање одговорности за почињено. То је као оно: извини, ничега се не сећам, био сам пијан. Они, дакле, несвесно праве штету, а свесно се бране својим лудилом. То је тако у теорији, у пракси су они свесни и једног и другог.

Механизам деловања шер-будала је веома добар и ефикасан. Наиме, они постижу следеће, да после сваке учињене лоше ствари или изречене ружне речи, увек се нађу на истом и почетном положају, по принципу: пуј пике не важи. Шта је било било је. Нема никакве одговорности и консеквенци. Нека оштећена страна претрпи штету и увреду, као да се ништа није догодило, а шер-будала ће наставити по старом, иначе не би била то што јесте.

Нормалне и поштене људе највише нервира код шер-будала чињеница да се они увек претварају како немају ништа са непочинством (у најмању руку га нису свесни), да су се ту задесили случајно, да су покушали да исправе ствари, и да су, у ствари, они највеће жртве тога што се догодило. Запамтите! Шер-будала увек има наиван и невин израз лица! Тај најчешће ћути и гледа негде у даљину. Наравно, прави се луд. Зна, урадио је то што му је мисија и сад треба да сачека па да крене наново.

Шер-будали не можеш ништа, јер треба да докажеш да није будала што је скоро немогућа мисија. Поготову што и сама шер-будала никада неће јавно признати да је то што јесте: да није будала. Највећа лукавост шер-будала састоји се у томе што нису праве будале а претварају се да су највеће. Дочим, праве и истинске будале ће се увек трудити да докажу како то нису. Онај ко чини штету и ружна дела правећи се будалом, јесте шер-будала. Права будала, и ако то чини несвесно, увек ће покушати да убеди околину како није будала. Јасније, уколико је права будала клинички (патолошки) случај, шер-будала је карактерна особина  и одређени тип човека. Као пичка и пизда. Једно може бити болест, друго је дефинитивно ментални склоп.

Неке шер-будале уобразе да имају мисију од Бога и народа, дату да исправљају ствари које су поставили нормални и умни људи. Често за то имају прилике и могућности, јер људи сматрајући их будалама не обраћају пажњу на њих у време док се успињу и уздижу. Када се то схвати и увиди: касно је! Када се шер-будала докопа позиције одакле може да чини шер (да шерује) без потребе да се прави будала, онда они други нормални људи листом постају будале. Тада шерови покажу право лице и оно за шта су створени и шта им је права природа: то су штеточине са невиним изразом лица.

Шер-будала је попут човека којега су као клинца у школи и дворишту сви малтретирали. Пошто није права будала, он је свестан тог понижавања и презира околине. Због тога се по сваку цену труди да се докопа позиције са које може да се свети и освети. Данас, и јуче, то је најлакше учинити уз помоћ политике. Због тога Србијом често харају шер-будале. Чине непоправљиву штету и праве се луди. Србија је земља у којој су шер-будале неретко владале будалама, док се друге шер-будале труде да их замене. И тако: деценијама!!! 

НЕЗАВИСНИ СТЕ ВИ – КУР МОЈ!

Пише: Игор Ђурић

Округли столови о „помирењу и толеранцији“ које финансирају они који нам не мисле добро а преносе разне телевизије изгледају овако: водитељи са недефинисаним акцентом и злокобним дијалектом, у публици млади људи које треба индоктринирати, учесници од злог оца и још горе мајке прикупљени из бивших република и покрајина СФРЈ, обично и са по неким комесаром са стране, јасна матрица... Учесници са „српске стране“ пресрећни што су се ови остали уопште удостојили да седе са њима (против њих) и зато пазе шта говоре. Поруке: треба се окренути будућности, научити толеранцији, оставити иза себе ратове, злочине и поделе, суочити се са истима, наћи начин за суживот и помирење... и ... Срби су криви за све!

*

Кад неки критичар (критизер, хејтер) о мени напише како сам неписмен и прост, ја њему одговорим: нег' је' гомна!

*

Неће ми замерити пријатељи због овог што ћу сада рећи, али поноснији сам када ме неко избрише са листе пријатеља (на друштвеним мрежама) због онога што напишем него када за то исто писаније добијем десетину лајкова својих истомишљеника и пријатеља. Јер, кад ме лајкују то значи да су препознали своју памет у мом писању а кад ме бришу значи да сам погодио њихову глупост у том писанију. Има и оних који мисле да сам досадан, а њих је највише и најближи су истини: они нит' лајкују, нит' бришу, нит' смрду – нит' миришу!

*

Неостварени писац је онај чији су најбољи радови они ненаписани! Да видите само каква су моја ненаписана дела.

*

Хрватска ме подсећа на шаховску таблу: што због заставе, што због коња. Постоје ту и друге подударности: морали су додуше краљеве да измишљају, хабсбуршко-немачки пиони су одвајкада, ловци на Србе – невиђени, са топовима стоје: ту и тамо, а сад имају и „даму“. И, да, најважније: увек неко други вуче потезе уместо њих!

*

Демократија и нација – да,

Демократија или нација – не!!!

Борислав Пекић, Одмор од историје, стр. 41.

*

Кад си гладан, ниси сав свој!!! – повика свиња сељаку који се приближавао вратима свињца оштрећи нож, око 29. новембра.

CHWARKERS!!!

Та манте их.

*

Пријатељи постоје да би сте веровали у њихову веру у вас!

*

У току агресије на Србију, за седамдесет и осам дана, НАТО је уништио више шиптарских трактора, са све цивилима, него српских тенкова са војницима.

*

У Црној Гори, кад 'оће да те увреде, кажу ти да си блавор. Нит' си поскок, нит' си смук, но си блавор.

*

У каквом је стању српско новинарство говори чињеница да сам последњи број НИН-а купио искључиво због додатка са текстовима покојног Богдана Тирнанића. И мртав Тирке је бољи од свих њих полуживих и продаје им новине. Додатак узео, остатак дао комшиници да увије флаше за подрум. Међутим, исплатио се сваки динар. Ако изузмемо непотребни уводник у додатку, тамо неке жене. На том простору се могла угурати још једна колумна новинара и критичара који је у једном од својих првих текстова написао, говорећи о руском филму Хамлет са главним глумцем Евгенијем Смоктуновским: да је сценариста неки Шекспир...

*

Уколико се не почне са чињењем у циљу подизања моралног, менталног, здравственог, психичког и духовног стања нације – економска криза ће нам ускоро бити најмањи проблем. У последње време чујемо вести које говоре да идемо у лошем смеру са менталним здрављем нације: бацио бебу кроз прозор, спалио се у паркинг сервису, исекао мачетом човека због тога што га је овај  замолио да се помери, претучени лекари у болницама, ушао да пљачка мењачницу са држалицом од секире, силовао осамдесетогодишњу старицу, убио жену и себе итд. итд. Чим изађете на улицу чујете ружне речи, псовке и свађе. Чим станете у неки ред осетите комешање. 

Где год се окренете осећате нервозу и негативну енергију. Многи су пред психичким пуцањем. Још кад се дода спиновање које има за циљ да уруши породицу, наше традиционалне односе: комшилук, пријатељство, кумство - а пропагира се лична сексуална и породична анархија, онда је слика црна. У реду, за све то је пре свега крива економска криза али и недостатак позитивног става према животу. Убијена нам је нада! Она је убијана дуго и систематски. Организовано. Наду су нам убијали из разлога што човек који се не нада - тај се и не бори. Човек који нема шта да брани, тај је лако победив.

*

Независни медији, независни новинари, независни аналитичари, независни критичари, независни експерти, независни мислиоци, независни издавачи, независни испитивачи, независни истраживачи, независни органи, независне агенције, независни тужиоци, независне судије, независне институције, независно Косово...

Што би рек'о један мој пријатељ: НЕЗАВИСНИ СТЕ ВИ – КУР МОЈ!

О НАРОДУ И СТОЦИ!

Пише: Игор Ђурић

Чега ће се сећати младе спонзорушице кад зађу у године кад више нико неће хтети да купи њихово друштво? Сетиће се како их је неко частио ручком на неком сплаву па су оне после морале томе некоме да се дају?! Чега ће се сећати дечаци којима не можеш више ништа да дарујеш а што би их обрадовало и чија су ишчекивања несразмерно већа од њихових способности?! Шта год да им даш има од тога боље и скупље (сматрају они, мада су у праву, у суштини).

Не, није класичан жал за прошлим временима једног олињалог ђилкоша. Није!!! Сад не постоји никакво ''време''. Не постоји оно чега ће се сећати. Или се варам? Не! Покушавам да размишљам њиховим главама у њиховим годинама. Даље од силикона и мобилних телефона нисам стигао.

*

Многи људи су „поштени“ зато што нису имали могућности и храбрости да некажњено буду непоштени. Доста људи је поштено из чистог кукавичлука а не из моралних вредности. Лажни морал је гори од неморала – неморалнији је. Има морала из чисте глупости: тако треба да буде, тако су радили наши стари, ми за боље и другачије и не знамо.

Има морала из естетских порива: нисмо преварили (не-преварили) жену зато што смо верни већ зато што нам је доступни предмет са којим би варали одвратан (жена-предмет, мушкарац-предмет). Нећу ни помињати случај да смо у 99% верни својој жени зато што нити једна друга неће са нама. Верни смо из нужде а не из намере.

Само морал који кошта – прави је морал. Кад морамо да се уздржимо или одрекнемо. Морал због којег се ничега не одричемо - ни сам не вреди много. Морал на речима - морал је свију, то није тешко, чак је свеприсутно. Међутим, када треба зарад морала пострадати или остати без нечега – е, то је већ нека друга прича. Кад те нико не види, кад можеш проћи од људи и закона некажњено, кад ће у односу са људима бити све као и јуче – тада се одлучује о моралним вредностима. Посегнути или не?! Питање је сад. Лагати или не лагати, красти или не красти, држати до речи или не – то су дилеме које решава закон или морал. Кад можемо а нећемо потпуно је различито од: кад нећемо јер не смемо.

Е, о моралу сам ја нашао да размишљам. То значи да немам о чему другом и да немам ништа друго.

*

Голотиња је исто што и искреност. Када смо голи онда је наше тело искрено. Је ли исто и са душом? Са бићем? Облачењем прикривамо истину. Духовном надоградњом стварамо лажну слику своје душе. Међутим, као што тело неогрнуто одећом дрхти од хладноће, тако и душа неогрнута духом дрхти од своје простоте.

*

Тешко се одричем лоших навика. Лоше навике су, као по правилу, штетне по здравље. Једино кад се не осетим добро онда се уплашим па обећавам сам себи: свашта. Наравно, скоро никада не испуним обећање. Обећања трају а осећај истрајности је присутан само док траје страх. Чим страха мине, човек (то јест: ја) наставља по старом. Само, и то има неке своје границе, тело изда (пизда), душа поружња (курва): ето...

*

Он је човек који за свакога успе да пронађе неку ружну реч.

Свако жели да игра центарфора – на почетку. Селекција најбољима приушти ту привилегију, док друге, мање успешне, распореди на бековске позиције. Он је био човек који је од почетка хтео да буде бек, мрзећи у својој осредњости све испред себе, поготову центарфоре. Мрзео је и голмане. Највећу бол му причињава туђ успех. Своје неуспехе није болно преживљавао јер је био жилав. Међутим, туђ успех је увек за њега бивао нож директно заривен у срце.

*

Народ чија стока није здрава и лепа ни сам не може бити: леп и здрав. Где краве нису чисте, овце беле, свиње гојне а пси грациозни – не може се очекивати да тамошњи народ буде физички и ментално здрав. Где су звери бројне ту је и народ здрав и бројан. Где има чисте воде и истог таквог ваздуха има таквог и народа. Када један народ запусти природу која га окружује, нарочито домаће животиње, онда је он већ закорачио у своје ментално и физичко пропадање. Где у пољима видите лепу и здраву, однеговану и гојну стоку: ту се не брините за народ. Где је марва мршава и прљава а политичари гојни и лепи - ту је народ стока!!!

СРПСКА ПОЛИТИКА: КАНТА ГОВАНА ПРЕКО ГЛАВЕ!

Пише: Игор Ђурић

Најважније (доказано у пракси) правило српске политичке сцене и Срба који се баве политиком, гласи:

држи нокшир ономе који је на власти и проспи му га на главу чим падне;

То је оно што требају да имају на уму сви они који се позивају на народ, поготову када им исти кличе. Поред тога, требало би више да поштују људе који им не ''држе нокшир'', јер ће им такви ретко исти просути на главу, или, макар, просипаће им га док су још на власти, што је само по себи подношљивије.

Све ово може да се каже и овако:

када паднеш, најжешће и са највише страсти, бићеш шутиран од оних који су те се највише плашили док си био моћан и који су ти се до бесвести улизивали;

Између уздати се у некога и издати некога, свега је једно слово разлике, а суштински је разлика огромна јер је то морална категорија а не квантитативно мерљива работа.

У једном од стрипова под називом Алан Форд пише на једном улазу:

боксачка дворана: овде се дају и примају ударци;

Српска политичка сцена:
     овде се дају и примају ударци – испод појаса;

И све се на крају заврши са говнима. Лепо је Пекић написао:

на Балкану се никад ништа није могло лепим, чак и кад се златом начне писати, писање се говнима запечатити мора;

Јер, српски политичари немају ни програме, ни идеологије, ни принципа, ни морала. Они само хоће власт и новац. Боже, како неоригинално и просто. Они само:

не знају шта хоће али то хоће одмах и увек;

ето, на то се своде бесмислице које причају и општа места у њиховим програмима.

Српска политичка сцена, што се тиче достојанства и међуљудских односа може се дефинисати и народном пословицом коју је забележио Вук Караџић:

коју руку не можеш посјећи, ваља је пољубити;

Наравно, и стално на уму имати и погодан тренутак чекати, са ханџаром иза леђа, да се фикне по руци чим моћ изгуби.

На српској политичкој сцени тренутно нема релевантног политичара (нити осталих актера: новинара, уметника, привредника, књижевника, академика, итд.) а да већ није (неки и по више пута) шутирао посрнулог господара и просуо му нокшир гована преко главе. Једино су се Тита, чак и добрано мртвог, бојали читаво десетлеће (неки и до дана данашњег). Питање је да ли га се баш сви само боје, или ту има и љубави?!

А онда редно, од Слобе до данас, и од данас па на даље – ништа не брините, све су краћи временски периоди између дивљења Цезару и Брутовог мача у слабини, а говна из нокшира су све смрдљивија и течнија. Што би рекли:

какав сат – такав хат;

или:

према свецима и тропари;

Ко први шутне падајућег газду и нокшир му, по могућству: јавно, изокрене на главу, често успе да се уздигне изнад осталих. Кратко то траје али се онда неко време њему нокшир ''спорад себе'' приноси и у дупе ко папир увлачи (у држави, партији, предузећу, факултету, позоришту, жирију). Али, нема мудрога међу њима да се присети прошлости, да мудрост из тога извуче, ''топлог зеца'' и гована на време да се спаси. То је зато што је опште место да је:

власт најјача дрога;

као и сви други топоси: жива истина.

Или су можда свесни, па се понашају по оној:

док траје нек лаје;

Иначе, како објаснити да привијају уз скуте исте оне са којима су заједно издали бившег господара, још га и шутирали лежећег?! Како објаснити да прихватају пребеге, издајице који су издали много боље од њих самих?! Али, питање свих питања јесте:

како се више до сада нису згадили људима?;

Данас, као никад пре, невероватна је брзина којом се мења страна и издаја изврши. К'о да увек држе спремна говна иза леђа – мада руку на срце, тако делују и на то се осећају. Још овај што пада није свестан да је пао а већ су му посути и катран и перје. Не мора да гледа ко му то чини: најжешћи ударци су од оних који су му били најближи, од највећег поверења и ''највернији''. Само су променили једно слово. Шта је то на ову кризу?

СВИЊОКОЉ

Пише: Игор Ђурић

КЛИКОМ ОВДЕ ЧИТАЈ КОМПЛЕТ ИСТОЧКЕ ПРИЧЕ

Треба да буде крај новембра а најбоље је да је дан облачан али сув. Пожељно је, ипак, да поподне провеје по која пахуља – тек да „окади“ простор и радњу која се у том простору одвија. Потребно је да имате макар једну (најбоље: две) свињу и мноштво беспослених рођака и комшија у дворишту. Ако вода кључа у казану над ватром, ако су домаћице послужиле кафу, ако се испила јутарња врућа ракија: онда нож у руке и на посао!

У Истоку се тај посао, клање свиња, обављао поприлично старомодно и без много помагала онако како су то радили наши дедови и њихови преци. Јурили би се са свињом по обору, ваљали се са њом по блату кад је ухватимо, држали је, лежали на њој – док би један од нас гурао дугачки нож у гркљан и њиме рчкао док не истекне крв и свиња не смалакса. Онда би јој кожу драли на земљи, по двоје најчешће. Никакви ланци, чекрци, подизање, корито испод. Не!!! – ту на земљи би се одрала: никада нисмо користили друге методе, рецимо шурење (осим за прасиће) или паљење сламом – тако да кожа остане читава.

Одрану кожу, уколико је не би много поцепали оштрим ножевима, онда би носили у Задругу и тамо је продавали ''на кило''. У време кад Задруга није откупљивала коже једноставно би је бацили негде у близини (или у реку) па би је после тога пси развлачили данима тамо – амо. Нисмо имали традицију у томе и није ни чудо. У таквој средини смо живели, боље рећи: окружењу. Отуд бацање те коже, не сакупљање крви и неких изнутрица – свега онога од чега се у другим срединама праве одлични специјалитети. Једино је срећа што смо имали воде колико смо хтели па је и у тако лошим условима све било чисто и опрано.

Одрана свиња би тако лежала на својој кожи, на земљи, белила се сланина ко лабуд у народној песми, пушила се својом топлотом, попила би се следећа ракија (пијење ракије не престаје читав дан свињокоља) и онда би се кренуло са вађењем утробе, изнутрица и одвајањем делова меса: шунке, висмирице (печеница), ребра, сланина... И, док се, опет, у другим срединама то изводило много практичније: свиња се обеси о менгеле па утроба и остало пропадне у корито а сечење меса је много лакше тако стојећи поред обешене свиње – код нас се све то одвијало на земљи и клечећи. Вадио се рукама део по део, додавао помоћницима или бацао. Деца су чекала да им неко надува пуирку па да је после шутирају по дворишту.

У некој шупи или кујни се преносило месо, остављало се ту да се хлади на чистом дрвеном асталу, па би се после солило. Ми нисмо знали да правимо класичне саламуре, нисмо остављали месо да стоји у њој, нисмо притезали шунке и цедили воду. После неколико дана ми би месо повешали по сушници и почели би да налажемо испод њега. Још брже смо почињали да га једемо. Одсецали би од тек надимљене висмирице и то месо пржили. Чак и као мезе, ми смо месо увек пржили а сви би се грабили око моче. Ретко би ко сачекао да се месо осуши (осим сланине и ребара) како треба и да може да се једе термички необрађено.

Уједно, док се месо уноси у летњу кујну и слаже на неки астал у току је и сортирање, па резање. Шта ће да иде у кобасице а шта у чварке. И док о технологији припреме и самог сушења меса нисмо знали много, у спремању кобасице и топљењу чварака смо били и остали шампиони. Једино су још средине са јаком свињокољском традицијом, најпре у Војводини, могле да се мере са нама по том питању. А ту нема неке велике тајне, осим у једном: нисмо жалили квалитетнога меса. Наши чварци су били крупни, меснати, меки. Нисмо из њих „вадили душу“ ко што овде што чине. Оставили би их да буду једри и сочни, да буду пола сланина – пола месо. Добар чварак не може да замени нити један свињски производ: првих дана после клања. После се исћефимо.

Кобасица је друга прича али и она веома проста. У њу смо стављали увек најбоље месо, најчешће од бута или плећке. У другим местима у кобасице обично стављају „отпад“, сланина, трбушина. Друго, ми смо увек томе месу додавали доста телетине или говедине. Затим је стављано доста зачина. Коришћена су углавном „домаћа“ црева која би пре тога жене добро опрале и иглама прочистиле. И кобасицу смо немилице трошили и ако је она била цењени производ који се стављао (пржен на колутиће) пред најодабраније госте. Кад отањи са њом онда се склањала и чувала за стидне госте.

                      

         

Кобасица се углавном спремала на следећи начин, са мање или више финеса: на 20 килограма свињског меса додавало се 10 килограма говедине. На све то се дода 8 килограма црног лука и око 800 грама млевене љуте паприке. Дода се и 1 килограм соли, 2 кесе бибера: све се то измеша добро, проба се тако што се направе ћуфте које се испеку. Кад се утврди да је све добро: пуне се црева. Понеко би додавао и млевених чварака: ми нисмо.

Ко-год би спремао и затоп, (кавурма). Обарила би се глава са језиком, џигерице, срце, (бубреге смо већ појели са пепелом), све би се то после продинстало са доста лука, досолило колико треба, додала се паприка и бибер и мешало док не постане компактно. Опет, и ту је неко додавао чварака, ми, опет: нисмо.

Сећам се, они који реде свињу повремено баце по парче меса деци окупљеној око њих, бубрег поготову, а ми би смо то одмах бацали у жар и пепео. Неким прутићем би парче покрили жаром и пепелом и чекали неко време, па то вадили. Претурили, затим, неколико пута из руке у руку да охладимо и отресемо, дувајући у њега, и одмах онако опепељено јели. Ни ђаво нам није фалио. Данас терају децу да са собом носе гелове за дезинфекцију.

Сви су избегавали да мешају маст. Не смеш да станеш, дим ти стално иде у очи ма како се окретао око казана а и сви други су већ поседали и пијуцкају ракију док ти рмбаш. (Ракија се увек пекла „мека“. Прво би се избацило доста веома меке шоме, па би се то препецало на око 40 степени. Неки не би ни препецали а како би добили што више ракије). После неког времена и руке те заболе а још и више смета што сви около нешто примедбују: те овако, те онако, немој тако већ онако. Најзад, у неко време, главни мајстор приђе, провери колико има пене на врху, подигне пар чварака на дрвеној мешаљки, стисне чварак и ауторитативно каже: скидај!!! Време је: да маст не загори и пожути.

После тога се нешто на брзину омези, попије још која, можда и пиво неко, људи се разиђу по својим кућама, да се пресвуку, заврше око стоке, па увече долазе на вечеру: на свињску даћу. Позове се још комшија и рођака па се једе и пије до касно у ноћ. Поставиле би се на астал паприке из туршије, сир, проја а главно јело би било пржено месо. Исецкало би се доста лука, па би се он пржио до неког времена кад се у њега додаје ситно исецкано месо и изнутрице. Напунила би се пуна шерпа. Софт који би настао услед тога био је непревазиђен за умакање. На крају би неки удробили проју у кисело млеко уместо десерта.

Проја или колоботњица се спремала тако што би се брашно прво просејало, па попарило врелом водом и мешало док не постане налик тесту. Касније се изгњечи, обликује и пече у тепсији, ако је шпорет у питању, и црепуљи: ако се пече под сачом.

Кисело млеко се киселило тако да је могло да се реже на комаде.

„Жива туршија“ се спрема на тај начин (за буре од 40 литара) што се у 18 литара воде размути 600-700 грама соли, четири шаке шећера, око 150 грама есенције, два винобрана и два конзерванса. Конзерванс се растопи у врућу воду, а винобран може и у хладну. Па се тиме прелије насложен зелени парадајз, паприка скопљанка и нека ситнеж, те шаргарепа.

Сомборка се бари у води и есенцији уз додатак соли и шећера и слагана је у тегле уз шаргарепу, бели лук и першун.

Сутрадан већ коље неко други. Читав циркус се сели у другу авлију. Али све остало остаје исто: људи, ритуали, радње – да, само су свиње друге.

Свињокољ је више ритуал а мање пољопривредни или прерађивачки посао. Долазили су људи, већ давно одсељени, само да присуствују томе а у време „новембарских“ празника. И није то био увек економски моменат, више је то био доживљај, носталгија, емоционални приступ, уживање. Тада смо имали где да се враћамо кад некуд одемо. Данас више: не!!! Одузет нам је завичај као ретко где (и коме) у цивилизованом свету. У двадесет првом веку, у Европи, неки људи ето не смеју да се крећу својим родним крајем.

ПС

Једном смо ја и Љуша клали свиње код њега. Била је једна љута која је кидисала на нас, није нам дозвољавала ни да јој приђемо - после силних перипетија морали смо да је убијемо пушком. Данас би нас због тога вероватно затворили и забранили приступ свињама на најмање сто метара удаљености.