РАСТКО ПЕТРОВИЋ – ДАН ШЕСТИ

 Пише: Игор Ђурић

Човечанство ће нестати. На свету неће више бити ниједног човека. Земља ће се вртети пуста и трула кроз просторе.

Дан шести

Растко Петровић је човек који слободом ништа није стекао и који се у слободу није вратио чак и када из ње није ни одлазио. Разлог томе лежи у чињеници да је он појам слободе сводио на лично (личне изборе) и уметничко (лични израз) а живео је у времену великих историјских догађаја где се војевало за народне и државне слободе и велике циљеве. Расткова идеја борбе је била нешто друго. То је била жеља да буде оно што заиста јесте.

Роман Растка Петровића Дан шести имао је своју чудну и турбулентну историју (као и његов живот) и о томе се мање више доста тога зна (где треба да се зна и ко треба да зна, дакле да не помињемо Дединца и Кона, Ристића и компанију). Тумачења овог дела су разна и углавном погрешна. Као, уосталом, тумачење било којег дела вредног пажње. Растко Петровић спада у групу великих уметника и књижевника који су у свом времену били несхваћени а у каснијим периодима бивали су потцењени. Од свога народа био је одбачен, али није био ни први, нити једини. То може бити само доказ величине.

Растко Петровић је у свом роману демонтирао једну народну епопеју на мноштво личних судбина и цртица (овде се више мисли на епопеју као велико и историјско време него као књижевну форму и дело). Свео је еп о боговима једне историје на лирски исказ о људима једног времена. Он је државну идеју расклопио до нивоа идеје породице, породицу је свео на човека а човека је описао кроз патњу. Он не види рат око себе, он само види патњу појединца. Он не верује да људска патња може породити велике и историјске догађаје али зна да историја није ништа друго до збир најчешће невидљивих и безимених индивидуалних патњи и страдања.

Не, није он на рат гледао „другим очима“ (како неки говоре о овој књизи) већ је све то видео „правим очима“, онако како уметник једино и може да га види. Био је део безимене масе а желео је да деловима те масе дадне лик и име. Без обзира што је за Растка модеран уметник у ствари секс а секс је за њега пол а пол је за њега оно за чим он трага – писац се није бавио искључиво сексом мада је ово роман о половима. Ово је роман ауторовог трагања за полом (сексом). Уз опаску да је Растко у том трагању био храбрији као уметник него као човек.

Није Растко Петровић рат описао „другим речима“ (различитим од већина својих савременика) већ је он о рату говорио гладног језика, празних црева и пуних јаја. Глад је епопеја. И студен је епопеја. И ваши су епопеја. И мртви коњи су епопеја. И живи костури од људи су епопеја. И: голгота! За њега Албанска голгота није епопеја већ зверско позориште у животу у природи. Остало је само епилог неминовног – остало је слава. Растко не бежи од те опште и народне славе, не омаловажава је, једноставно, он говори о себи а не о народу. А, ваљда је и он део тог народа?! Народ је сам о себи проговорио када није имао снаге и храбрости да штампа ову књигу у време опште националне еуфорије и да врати великог писца у земљу одакле је потекао и где је желео да умре кад је еуфорија минула а комунизам стигао.

Књига је за Петровића важнија од данашњице (значи: и уметност), поготово је важнија од стварности коју је креирао рат (који не зависи од човека а мало и од људи, то јест, народа). Људи само започну рат али после више не могу да га контролишу. Могу само да пате и преживе. Албанска голгота која је уследила уз мало среће донела је тежак, угласти сан, готски, с торњевима, сталактитима и химерама што се снева на грудима уморног сневача којега ујутро чекају планине пуне снега и љутих Арнаута.

     Растко Петровић у свом роману природу и људе посматра очима сликара а догађаје слуша ушима музичара – па све то записује у књижевност као песник. Он је гледао очима човека: у човека који пати. Други су гледали и видели: народ у судбоносном чину. Разлика је између личног и општег али се на крају све сведе на историјско јер време нема времена за човека већ само за историју. Да би се чуо и глас човека  постоји књижевност и писци попут Растка Петровића.

Он на догађаје о којима говори гледа: одоздо! Сеоба Србаља (било која, па и она преко Албаније) гледа се: одозго! Његови видици су сужени јер му је шира слика већ унапред била позната. Јер, он је човек који је у средишту огромне жене и он је мушкарац који свет посматра очима те исте жене. Он свет описује чулима жене. Он на мушкарце, ратнике, децу, све гледа осећајем женскога.

А, у Дану шестом жена је заклана, силована, жена је курва, жена је делија-девојка, жена пати у порођајним мукама. Мушкарци их силују, децу им праве. Када то не чине мушкарци су страховито лепи.. лепши од жена. И жена и крава на нови живот доносе на свет исто. То вели Растко кроз говор својих јунака. Он презире женску потребу да се служи мушкоме. Он жели да лично и сам буде слободна жена. Он види само лепоту мушкога. Међутим, и мушко и женско рађа жена у сузама и болу. Ту, дакле, нема разлике. И све има женски облик: људи, планине, патња, снег, олуја... Због тога Растко пати: он би да и мушки, ти лепи Аполони, могу да буду равноправни са женама: да могу да роде, да могу женски да трпе.

Скоро нико од Петровићевих јунака не воли живот. Као код Достојевског. Код њега ретко ко воли да живи и приличан број њих размишља о томе како да се само-усмрти. Можда и зато што је у животу, по њему, све женско: сав рат, у таквом случају, све што се збива, труљење, проливање крви, сва ова мука и вапијање, није ништа друго до циклус женствености у природи... Ово није рат људи, није такмичење људи, већ циклус женствености...

Жена Растка Петровића је, дакле, огољена мноштвом детаља, оних које уочава само љубитељ курви или хомосексуалац. Фасцинација курвањским детаљима доводи до повраћања. Код њега не постоји пол (мушки, женски) код њега егзистира секс (мушки, женски): размишљала је како јој ноге почињу другачије него код њега, и како свршавају другачије. Трудећи се да га сустигне и да уравна корак са њим, мислила је на то. Бити другог секса. Шта значи бити другога секса главна је Расткова дилема и централна тема ове књиге за оне који ће знати да је прочитају на прави начин. Кога буде интересовао само садржај, само радња ове књиге, томе ће се књига неће ни допасти.

Хомосексуализам Растка Петровића у његовом књижевном изразу доказ је да та прича не мора бити огавна и огољена како се данас о томе говори и пише. Она не мора бити ни јавна, она се може свести на лично, на лепо, на уметничко. Када описује мушку лепоту Расткова поетичност реченице зна да буде суптилнија од поетичности израза Милоша Црњанског. Он је, дакле, своје дилеме уздигао на ниво уметности, као и многи велики уметници пре њега. Он своје патње претвара у лирику а своје дилеме у врхунски стилски обликоване реченице. (Дочим, Милош Црњански се није баш најпоетичније изражавао о педерлуку Растка Петровића оптужујући га да му је предлагао непристојне радње које је Црњански одбио претећи). 

Није све у овој књизи лишено националног и епопејског али је Петровић то покушао и успео да претвори у симболе, да и то обуче и спасе од студени и смрзавања. Вук Растка Петровића (вучица) је гладан и олињао али и даље спреман да закоље. Као и Србин тога доба (Српкиња). Он се повлачи супротно од српских војника – он се враћа ка Србији. Коњ Растка Петровића умире са људима (са народом, део је народа), у снегу и леду, гладан, уморан и рањен. Коњ умире на путу, дорат или шарац, свеједно је, српски је то коњ и њега желе да затру заједно са онима који те коње тимаре и товаре. И, жао је Растку коња. Колико и човека. Зато он не описује галоп српске коњице која јуриша на непријатеља већ пише о смрти верних коња на планинама које су делиле живот од смрти и без којих је галоп са исуканим сабљама немогућ. Вук и коњ: словенска митологија! Ту се, и на тај начин, Растко чеше о себи омиљеним темама и дотиче националне теме. Широка словенска идеја је тек довољна Растку да себе пронађе у националној идеји

Само књижевни слепац не може приметити да се у свакој реченици ове књиге писац бори са унутрашњим ломовима и потрагом за својим идентитетом (полним). Зато и није хтео да вређа национални дух таквим приступом. Он се клони свога народа из поштовања према њему. Он зна да нешто није у реду са њиме и жели да то исто разреши сам са собом кроз велику књигу. Петровић је велики писац па он своје физичке и духовне падове и болести доживљава кроз своје дело подижући их на пиједестал. Он нас не замара са неважним детаљима он нам даје уметност. Од њега се друго и не очекује, он друго и не нуди.

Некад, пре извесног времена, написао сам у свом Дневнику, под датумом 09. децембар 2009. године: Читајући ''Африку'' Растка Петровића закључујем из његових редова да није важно: јеси ли белац међу црнцима, већ, да ли си човек међу људима?! Није њега Сима Пандуровић без разлога назвао највећим Црнцем међу нашим песницима (очито не мислећи да је баш реч само о његовој поезији у збирци Откровења). Шта бих онда овде и за крај додао и допунио: Читајући роман Дан шести Растка Петровића схватио сам да није важно да ли си мушки секс са женском душом већ да ли човек у било којем сексу!

(Растко у овој књизи помиње и мој Исток: хвала му на томе!).

*

Сви су чанци празни!

Пише: Игор Ђурић

... О, ја слободом ништа нисам стекао

Ни назрео дно понора страшна,

Па боље да сам у хлебари некој пекао и жвакао

Лепињу од земље и брашна,

Котао супе да сам испио,

Загњурио главу у крило драгане,

Свој гнусни жиг на њу прибио

Па пљувао пред праг и дане...

Растко Петровић, Сви су чанци празни

*

Његош, Андрић и Селимовић (само њих да наведем а има их још) су по сопственом избору хтели да припадну српској књижевности и историји. Такви избори отежавају и загорчавају живот утемељивачима нових нација и још новијих језика.

Како рече Владимир Бакарић 1974. године поводом новог Устава: До сада смо мислили да Црногорци говоре српски, али ето, показује се да говоре црногорски. Комуниста се чудио а ове данашње ништа не може да начуди. Јер какву културну и националну политику воде све српске власти - од 5. октобра па наовамо - испада да бројчано више има Црногораца у Малом Иђошу него Срба у Црној Гори. Тако испада!

И још нешто: не постоји србијанска књижевност већ само српска књижевност! Као што не постоји србијански језик – већ само српски језик. И, у Србији не живе Србијанци већ Срби и остали прави или новоизмишљени народи (respect - за све). 

__________________________________________________________

Уместо да размислимо због чега су национална уметност и култура пале на најниже гране у последњих седамдесет година, и организационо, и по квалитету, и уметнички, и интелектуално, и што институције културе воде неуки политички апаратчици и анационално уметнички јалови мондијалисти, а воде их попут тржних центара те су принуђени да дају попусте и организују распродаје – ми се поносимо што људи у Београду стоје у редовима не би ли купили карте за позориште. Па, мислим, по тој логици, можда би требало да се Краљ Лир „даје“ на Маракани: може да стане сто 'иљада људи, а карте би биле још и јефтиније на толику количину. Поред тога отворила би се нова радна места, у духу реформских захвата, па би један део људи скинут са бироа и био упошљен на продаји семенки и кикирикија док представа траје.

*

1907. године Никола Пашић у својству председника Министарског савета доноси одлуку да се Јовану Дучићу месечно исплаћује 150 динара под погодбом да се врати у Босну и Херцеговину и тамо по инструкцијама ради док себи не створи положај. То се звао „национални рад“ и није увек (скоро никад) бивао плаћан. Дучић је изузетак. Али је касније такав рад уметницима, политичарима и писцима - признаван као радни стаж. Дакле, уколико сте доприносили српској култури и политици, ванинституционално, својим именом, угледом и радом, то се некад признавало при обрачуну радног стажа за пензију.

*

Ако себи одузмемо право на револуцију онда смо прекинули еволуцију. Џаба само издали мајмуне ако после толико времена нисмо постали људи. Издали смо чак и Бога. Јер он је створио неке друге људе: људе побуне. Да није тако, да нас није такве направио, још би смо седели у Рајском врту и буљили у забрањену и недирнуту јабуку. Али, Бог нам је дозволио да је загриземо, да прекршимо закон. Ако се одрекнемо права на борбу то значи да смо испљунули тај огризак, те јабуке. Шта је остало? Ни јабука у устима - ни јабука цела, ни земаљски живот - ни рај, ни казна - ни награда. Чак ни искушење.

*

''О капетане! Мој капетане! Пловидба

страшна прође,

Пребродили смо буре све, добили плен

такође...''

Волт Витмен

*

Логор Сајмиште (или: Јеврејски логор Земун, Judenlager Semlin) налазио се на територији коју је контролисала такозвана НДХ и био је немачки логор. У њему није било нити једног стражара или џелата који је био Србин. Било је само Срба логораша, уз Јевреје. Већина страдалих српских Јевреја ту је погубљена. 

Треба истаћи и следеће: „коначно решење јеврејског питања“ у Србији су спроводили Немци, а, у Хрватској су то спроводили Хрвати. 

Још једна чињеница у сенци обележавања холокауста: од свих европских народа, само Срба није било у СС јединицама које су ратовале на руском фронту, под Стаљинградом или Лењинградом. Чак је и Руса било у тим јединицама, било је Француза, Енглеза, да не говоримо о Ханџар дивизији, Скендербег дивизији и Хрватској легији, било је чак и Јевреја (у финској војсци у садејству са немачком армијом) - једино Срба није било тамо на нацистичкој страни (можда још и Грка). А, нацизам је највеће зло које је задесило човечанство. Ми нисмо били на страни зла.