СРБИ И РАСПАД СФРЈ

Пише: Игор Ђурић

Став, како смо ми Срби, и наша држава Србија, изашли из невоља деведесетих као највећи губитници, јесте: замена теза. Чак се може са правом поставити питање о некаквој теорији завере, али у корист Срба и Србије, макар подједнако колико и у корист других. Оно за шта ми нисмо били кадри и способни да урадимо, други су нам омогућили и учинили. Ми смо се, додуше, борили колико смо могли да до тога не дође. Не сви, али један значајан део, свакако. Став да „Срби добијају у рату а губе у миру“ донекле се доказао као тачан. Овога пута смо, губећи у рату по нешто добили у миру. Пре свега независност, у коју су нас, готово, на силу натерали.

Југославија је била другачије замишљена у главама поборника њенога стварања. Свако је ту имао своје рачунице. Карађорђевићи су сматрали да стварају велику краљевину, на чијем ће челу бити они и где ће Срби бити водећи народ. Пашић није сматрао да ствара Југославију већ да се покрајине из распале Аустроугарске монархије уједињују са Србијом, под Србијом. Супило, Мештровић и Трумбић, су спасавали, шта се да спасити, у новој расподели територија. Нико у тадашњој Европи, поготову Енглези, није био срећан због њеног стварања: ни победници, ни поражени. И најрађе би, да је тада било изводљиво, обновили Аустроугарску монархију. Непосредно после Сарајевског атентата, по речима професора Милорада Екмечића (Ратни циљеви Србије 1914), британски медији су писали најпогрдније текстове о Србима које треба потопити и уништити.

Пошто то тада није било могуће учинити онда се невољно пристало на стварање Југославије, пре свега да Срби као победници и народ у успону не би створили проширену Србију, како је ваљало учинити. Истога трена спремала се дугорочна стратегија да се та држава разори. Ако је за утеху: имали смо их под чизмом, макар кратко. 

      Јован Дучић у тексту Југословенска идеологија, истина о југославизму, пише: „Нико међу Србима није разумевао каквог је битног разлога било за та искушења, српском народу који је из ратова 1912. до 1918. г. изашао као победилац трију непријатеља, који су морали с њом закључити три мира на бази: ve viktis. Од Срба је зависило да себи направе државне границе на начин да би оне достизале за 2/3 територије бивше Југославије. И да ту државу Уједињеног Српства нико ни етнички ни историјски не може порећи“.

„Иницијативу за оснивање Одбора дали су углавном Хрвати Супило и Трумбић. Хрватски политички људи, који су избегли из земље 1914. или се већ налазили у иностранству, од почетка су схватили тешкоћу положаја свога народа. Хрвати нису имали две слободне државе као Срби, Србију и Црну Гору, које као савезници ратују против Аустро-Угарске и Немачке на страни западних сила и Русије. Они су као и други словенски народи: Чеси, Пољаци, Словаци и Словенци, пошто нису имали своју државу, а веровали су у слом централних сила, морали да путем политичке емиграције и добро организоване пропаганде заинтересују јавно мњење сила Тројног споразума за своје национално питање“ – пише Васа Чубриловић у књизи Историја политичке мисли у Србији XIX века, на страни 381.

Нико, сем Срба, није искрено ушао у ту државу. Срби су поред искрености, делом то учинили из глупости, а делом због притисака. Поражени народи су били принуђени да макар на тај начин сачувају нешто од и онако сумњивог националног и државног идентитета. Сам Стјепан Радић, овако говори на суду 1920. године: „Уосталом Хрвати су и сами за се народ у смислу повјестном и културном и политичком, и Хрвати су зато ушли у Југославију да то своје хрватство сачувају“. Карађорђевићи су стварали своју велику монархију а српски народ је видао ране и пребројавао жртве, и осећајући се победником сматрао да је он тај који треба да води главну реч. Тачно је, био је главни народ у тој новој држави, тачно је и да је то тако требало да буде. Али само декларативно, од самога стварања те државе свако је вукао на своју страну и подривао темеље исте, до оних чувених речи изговорених у Скупштини, у сред Београда, из уста хрватског посланика: „Кажите колико кошта та ваша српска крв? Колико кошта Кајмакчалан? Да платимо, па да будемо мирни“.

За стварање Југославије, то јест Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, у облику у којем је створена, а не онако како је Пашић желео, велики утицај имају две чињенице. Прво, влада Николе Пашића у егзилу је била веома рањива и стопроцентно зависна од савезника у сваком погледу, те су концепције Југословенског одбора наметане на силу и уз уцене. Ништа се није променило до дана данашњег. Пашић није био за уједињење како је то наметано. Он је желео да прво Србија утврди своје границе, па да се онда са остатком онога што припадне Хрватима и Словенцима – уједињује. Југословенски одбор наметнут и подржан од стране савезника је инсистирао на реципроцитетним уједињењем на основу одлука парламената, то јест као да се уједињују независне државе својом вољом и да добровољно у ту државну заједницу уносе своју територију. 

      Други фактор, најважнији, јесте пропаст царске Русије и Октобарска револуција. Пашић је био свестан да без подршке Русије не може успети у својим наумима и дипломатском рату који ће уследити противу дојучерашњих савезника, Енглеза и Француза. А било је извесно да такве подршке не може бити јер руско царство више није постојало у свом старом облику. То су разлози због којих је лукави Пашић пристао на стварање те државе, у таквом облику, јер је то био једини начин да Србија материјализује статус победника у Великом рату.

Југославија је била несрећа за Србе а они су имали доста несрећа у окружењу тако да их је иста у властитом дворишту скоро дотукла. Многи су нас мрзели из само њима знаних разлога, најчешће због националног комплекса инфериорности и жеље губитника да се освети победнику. А Срби су у ту несрећну творевину сазидали половину своје популације. У оба велика рата сви остали народи из Југославије нису имали жртава заједно колико Срби за месец дана било којег војевања. Можда је то одговор на питање зашто су нас мрзели? Јер су нам чинили зло. Достојевски вели у једном свом генијалном спису: „Чим сам му учинио зло – одмах сам почео да га мрзим“.

У том расположењу дочекасмо усташке и балистичке каме. Германске авионе и тенкове смо очекивали. Од савезничких авиона смо очекивали помоћ а не бомбардовање које касније доживесмо. За то време на Загреб, главни град најгеноцидније творевине у историји човечанства није пала нити једна бомба, уколико не рачунамо спорадичне или случајне нападе. Од хрватских градова савезници су бомбардовали 1945. године логор Јасеновац при чему је погинуо одређени број логораша. (Ђорђе Станковић у књизи Историјски стереотипи и научно сазнање, оповргава ову тезу наводећи да је савезничка авијација ипак бомбардовала НДХ, наводећи приморске градове и градове у Босни и Херцеговини, па и сам Загреб. Али што се тиче овог последњег само на основу усташке штампе и пропаганде. У савезничким ратним дневницима та  бомбардовања нису регистрована). 

      Елем, знали смо да ће Италијани доћи по своје, да ће Мађари и Бугари ударити кукавички, јер су увек то чинили. Знали смо да је арнаутска пушка већ давно запета и само чека да опали. Знали смо, руку на срце, и шта нам мисле усташе али не очекивасмо толико зла од дојучерашње „браће“ и судржављана. Обрни-окрени, Југославија је била српска јама, камен око врата који нисмо имали снаге да скинемо драговољно. (Како исто нам је данас тај камен Европа која нема алтернативе). Зато велико „хвала“ свим нашим душманима који то учинише уместо нас. Цена је скупа али би смо је ми платили у сваком случају. Хвала и Европи што смо далеко од уласка у њу.

Чинећи нам зло - учинили су нам добро. Покопали су наше заблуде, наше поверење и жељу да живимо са онима који то не желе са нама. Растурили су заједницу сасвим неприродну, са народима различитим, који имају посве другачије системе вредности. Југославија која је требала да буде Велика Србија, постала је тамница српског народа. У њој је увек било важно бити против Срба, увек је битно ослабити и повредити Србију, битније од свега осталог. Скоро су сви свој национални идентитет градили на основу мржње према српском народу: тако се подразумева да си Хрват или Црногорац - само ако мрзиш Србина. Тако је и данас. Само што су неки у међувремену увидели да се више не исплати качити се са нама, јер то више није онај исти народ који је ћутке ишао под маљ, каму и у јаму.

Кад је у време највећег покоља Срба од стране усташа тај исти српски народ устао да брани голи живот био је оптуживан истим оптужбама као и деведесетих од Хрвата и Европе: да руши суверену државу својим „србо-четничким хордама“. У извештајима Павелићевих бојовника пише да су Срби устали „против еуропских вредности“. Додуше, има ту и српске кривице. У време НДХ они су свој покрет обојили у црвено и уз помоћ шачице хрватских комуниста опет дали шансу Хрватима да буду на страни напредних снага и победника. 

     У то исто време, у избегличкој влади у Лондону хрватски министри воде расправе о томе како је геноцид над Србима у Хрватској: „српска пропаганда и да Хрвати страдају више од Срба“ (прочитати дневничке забелешке Милана Грола). Најзад, када треба да се пошаље неко ко ће партиципирати у власти са комунистима, та иста влада шаље Хрвата Ивана Шубашића. Тако да два Хрвата, Тито и Шубашић, одлучују о судбини Србије и Срба. 

     Смиља Аврамов у књизи  Постхеројски рат запада против Југославије, пише: „Хрватска је била гангрена на телу Југославије... Кнез Павле је у својим размишљањима полазио од тезе да има исто, ако не и веће, морално право да преговара са Хитлером о судбини своје земље, као што га је имала Британија када је трговала са Хитлером о судбини треће земље, тј. Чехословачке...". Према изјави Душана Биланџића, десет дана након ослобођења Београда, на седници Политбироа, Јосип Броз је рекао: ''Ми се према Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали''. А када су му замерили да Уставом из 1974 ''од покрајина жели направити државе и свести Србију на Београдски пашалук, он је одговорио: Па то и хоћу''“.

Да закључимо: највећи историјски добитници распада Југославије јесу Срби, исто онако како су били највећи губитници - њеним стварањем. Колективна трагедија јесте сведена на лично и многи људи су платили високу цену али дугорочно смо као народ и држава добили. Морали су на силу да нас одвоје од те болесне творевине. Други, којима се чини да су добијањем неких својих држава ћарили распадом СФРЈ, схватиће, или: схватају, да није тако. Поготову Бошњаци, Македонци и Црногорци. Кад си на поштеној страни космичке правде и неправде, непријатељи који ти чине зло нису ни свесни да су ти учинили добро.

Словенија? Нити су нам шта ваљали и требали, нити ми њима. Нити смо се посебно сукобљавали кроз историју. Много смо различити да би живели у истој држави. Ушли су у заједничку државу само да би сачували делове територија и што се нису много ни питали тада, јер они, за разлику од Хрвата који су имали какве-такве обрисе самоуправе, нису имали никакве назнаке државности или макар провинције, регије, покрајине. Изгубити њих као сународнике већ је само по себи добитак. То је народ без идентитета којег боле сличности са „источном браћом“: источни грех. А, опет, не сличе довољно са онима са којима би хтели да буду исти. Са Словенијом је као са искомплексираном девојком: шта год да јој кажете - погрешно схвати. Једино ми је жао што их тадашње јалово југословенско комунистичко руководство није људски испрашило да запамте занавек, него се ЈНА повукла пред кукавицама, понижена.

Хрватска?  Не постоји народ у Европи који мрзи више други народ, но што Хрвати мрзе Србе. Тешко је за то наћи рационално објашњење. Нити су их Срби задужили нечим да доживе оно што су дочекали у време Другог светског рата и деведесетих. Ако је и постојало нетрпељивости, то је било у границама осталих европских међународних нетрпељивости, чак и у мањој мери но иначе. Онда се догодило то што се у такозваној НДХ - догодило. Камама и маљевима утврђивали су свој национални идентитет и границе. Србосијеком су проширили свој хрватски речник и ''тисућљетњу'' културу. То је једини народ у Европи који је имао концентрационе логоре за децу, где је вршена селекција која се деца могу похрватити, а коју треба истребити. Немци, искрени хрватски савезници, и народ који је у то доба већ увелико ложио крематоријуме по Европи, гадио се од поступака Хрвата према Србима у НДХ. Има ли апсурднијег доказа у крволочности једног народа према другом?! 

      Курцио Малапарте који у то доба обилазио целу ратом захваћену Европом највише се згрозио злочинима док је обилазио Хрватску, Павелић му у канцеларији показује дар који је добио од својих усташа: пуну чинију извађених српских очију. Италијани, као окупатори, покушавају да спасу српске цивиле, Немци апелују на Павелића да обузда своје зликовце. Још један рачун несрећне Југославије свалио се на леђа Срба. Још једна грдна погибија. (Милорад Екмечић: „Етничко чишћење Срба из Хрватске је показало да је проценат од 18,9 у 1931. у почетку 2001. пао на свега 4,42%, а после тога у неколико наредних година на минимум од 0.91%“; Василије Крестић, Знаменити Срби о Хрватима: Хрватска, без Далмације, 1890. године 567.443 Срба, 25,95%. Попис 1948. године у Хрватској: 543.795 Срба, 14,4%. Попис 1991. године у Хрватској: 581.663 Срба, 12,2%. Сада око 2% Срба у Хрватској"). Цео свет је био згранут бруталношћу али су опет интереси великих сила дошли у први план. И, наравно, утицај већ извиканог Ватикана.

          Све се то спремало, наново, и деведесетих. Уплашен, и историјски подучен српски народ, устао је да се брани. Несрећа је била што не беше правог водства да у тој одбрани на прави начин помогне српском народу. Лоша власт и још гора опозиција. Несрећан избор тамошњих кадрова. Пљачка, паравојне формације, безакоње. Велике грешке. И, ту рат изгубисмо. Павелићеви наследници су победили један слуђени народ уз обимну и свесрдну помоћ Американаца и Немаца, те издаје српске. Видело се то по жару којим се рат водио да је тамошњи српски народ обезглављен. На страну помоћ са стране Хрватима, само мало пожртвованијег и одлучнијег отпора и не би се Олуја одвијала тако како јесте, а за неколико дана би се под притиском јавног мњења морало стати (амерички државни секретар, 1995. године, после Олује изјављује „да то није било етничко чишћење“, као што је и чињеница да су Американци Хрватима дали одрешене руке недељу дана да за то време ураде шта могу а после тога или заврше посао или стану). 

      Читав један народ је Туђмановим наређењем протеран са своје земље: постоје аудио снимци и транскрипти тога наређења издатог на Брионима. За све време трајања суђења Милошевићу тужилаштво није успело да изнесе нити један макар приближно јак доказ против њега као што је тај постојећи против Туђмана. Европа је ликовала јер су то њене праве вредности, Срби су поражени. Хрватска постаје етнички најчистија европска земља. Али, Хрвати више нису у истој држави са Србима, те ми и у поразу добијамо: губећи. Отишли су крвници са којима смо морали заједно да живимо. Уједно, у несрећи и збеговима, поправили смо националну структуру, пре свега у Војводини, верујте, то уопште није за потцењивање.

Босна и Херцеговина? Хотећи да ствари доведу до краја српски непријатељи чине кључну грешку која Србе из све те муке избацује као победнике и добитнике: започињу рат у Босни. Желе да потисну Србе, да им одузму право да буду равноправан народ у Босни и Херцеговини. Међутим, тамошњи Срби се не дају, желе да се одбране по сваку цену, цену својих, али и туђих жртава, јер знају да немају избора. Започиње рат до истребљења. У таквом рату знају се правила: мораш бити крвник ако не желиш бити жртва. Изгубиће онај ко буде имао више губитака, победиће она који више освоји. Тамо се водио крвави рат а не спортске радничке игре. То што је било толико жртава говори у прилог суровости сукоба а жртве иду подједнако на душу џелатима и онима са стране који су рат организовали и омогућили.

Започиње време крвавих злочина на свим странама. Срби као победници у том рату морали су их починити у нешто већој мери, уколико су желели да победе. Само из тог разлога. Да је било другачије, српских жртава би било више и не би било Републике Српске. Таква су правила од кад је људи и рата. И Американци побеђују зато што увек убију више него што буду убијени. Да су Срби изгубили рат у Босни били би истребљени, они што би преживели доживели би судбину својих сународника из Хрватске и са Косова. И кога би данас била брига за неколико стотина хиљада убијених Срба? Никога! Зато су Срби у Босни узели своју и туђу судбину - у своје руке. Нису више ишли на клање као овце, како се можда очекивало. Да се разумемо, нису српски непријатељи у Босни седели скрштених руку када су злочини у питању. Где год су могли - убијали су, палили и расељавали Србе. И нису их убили више само из разлога што нису могли и стигли. Но, са друге стране овога пута беше тврд орах, те се по некад зуби поломише. Ратни злочини?! Свега тога је било - јер је било рата. Нема рата без ратних злочина. И: супротно. Треба се, дакле, запитати: ко је и шта је довело до рата?

Би: шта би! Дејтон. Срби су добили своју државу у Босни и Херцеговини. Правом стечену, оружјем одбрањеном. Оно око чега смо се у последњем веку кидали са Османлијама и Аустро-Угарима, оно због чега се спољња политика Енглеске и Русије много пута сукобила преко леђа Срба – изашло је на нашу корист. Оно што су сањали многи српски монарси, револуционари и политичари, српска држава преко Дрине: ено је, сија и живи! Хотећи да уништи Србе, непријатељ је натерао српски народ да се бори и избори. Добили смо српски бисер: Републику Српску. Срби су водили рат и победили. Не разумем оне који говоре да су Срби изгубили све ратове на просторима СФРЈ. Неке јесмо изгубили (у Хрватској), неке нисмо изгубили али нисмо ни победили (на Космету), а у некима смо победили (у Босни).

Грешка је убрзо схваћена, од стране српских непријатеља, али се није дала исправити. Зато се убрзано покретало питање Космета, да западни фактор новом грешком још више ојача Србе и Србију. Рекох већ, Република Српска је данас Српска Атина, бисер на круни српске духовности, српског народа и српске државности. Таман да сви овде пропаднемо: тамо има места за нас. То је рудник богатства нашег духовног и националног напретка. Српски непријатељи су се прерачунали. Ко су српски непријатељи? Сви они који својим делом чине зло Србији! Једноставно је и лако одговорити на питање које се постави правилно.

Грубе претње америчке администрације, претње војном интервенцијом, а у вези Косова и Метохије, дошле су од стране председника Џорџа Буша већ у децембру 1991. године. Тада је он у писму упућеном Милошевићу запретио „да ће САД војно одговорити против Србије ако на Косову дође до драматичног развоја кривицом Србије“ (Владислав Јовановић, Рат који се могао избећи, стр. 70). То значи да је на листи балканских приоритета Америке Косово већ тада заузимало високу позицију, претпоставља се већ тада јаким лобирањем пре свега. Само је непланирани развој рата у Босни оставио то питање по страни за неко време. Дакле, колико је победа Срба у босанском рату убедила Американце у неминовност да се Србима мора одузети што више после Дејтона, толико је ратна машинерија босанских Срба деведесетих година успорила америчку агресивну и ратну политику у вези Косова пошто су били забављени другим јадом и проблемима на које нису рачунали, поготову да ће их бити у толикој мери.

Црна Гора? Неће тамо довека владати србомрсци. Излапеће временом у доброј мери тај црногорски идентитет који се гради на мржњи према свему што је српско. Један део њих схватиће временом апсурдност тога. Па ће постати и остати Црногорци али то неће значити да ће мрзети Србе. Са скоро половином грађана који се изјашњавају да су Срби и више од половине људи који говоре српски језик – српска перспектива у Црној Гори није без основа. Биће Црна Гора српски бастион, макар добар део ње.

Косово и Метохија? Срби и Албанци?! Да неки народи толико времена живе једни поред других а да се не успостави никакав позитиван однос: дешава се још по негде у свету, није новина, али је свакако специфичан случај. У читавом том односу најважније је било повући линије преко којих се није прелазило и преко којих се није дозвољавало другој страни. Срби и Албанци на Космету нису живели заједно, нису живели једни поред других, већ су живели свак за себе, али мешајући се једни другима у живот: и те како. Чудан однос. Није било изгледа да тако нешто испадне на добро и никада није испадало.

Однос Албанаца и Срба јесте бременит сталним сукобима, искрено и истине ради, ти сукоби су углавном и искључиво били изазивани једносмерно у виду терора Албанаца над Србима до 1912. године, а после тога су се наизменично мењале стране, како је која надјачавала те потискивала другу. Срби и Албанци су као пси и мачке. Њихово природно стање је непријатељство једних према другима. Не постоје српско-албански односи, постоје само српско-албански сукоби. Или: албанско-српски, како вам драго. Није у питању неразумевање: ми одлично познајемо и разумемо једни друге. Отуд и спознаја да немогућ никакав договор или помирење. 

      Оно што треба подвући: албански терор јесте константан али они за разлику од Хрвата никада нису вршили масовне егзекуције Срба (?!) и показали такав степен дивљаштва како је то учињено у НДХ. Међу Албанцима је било по некад оног Дучићевог стида. Сам однос убијених Срба у првој години рата, 1941. године, говори о томе: Хрвати су убили неколико стотина хиљада Срба, наспрам шиптарских 10.000, што говори у прилог „цивилизованости“ појединих српских непријатеља. Мађари су, рецимо, убили три пута више Срба од Шиптара у тој 1941. години: око 30.000.

Као што рекох: Република Српска је проблем који се не може разрешити од стране српских непријатеља јер је део решења проблема наметнутог са стране. Зато се отворило (по ко зна који пут) питање Косова и Метохије. Овога пута по њиховом мишљењу није смело бити грешке. Велика сила, до тада невиђена, скупљена је, с' коца и конопца, да се Срби доведу памети и баце на колена. Велика се средства троше, организује је све до танчина. Србији није првина, од Косовског боја против Мурата, преко битака против хабзбурговаца, хитлероваца и мусолинијеваца (са све истим помагачима): сада се сви они заједно налазе на нашем прагу. Није било тешко запалити Косово никад: па ни тад. 

      Непријатељски настројени Албанци нису хтели да живе са Србима, нити да дозволе Србима да живе са њима, на своме. Давно чине зло, таква им је нарав, појавили су се у једном историјском периоду ниоткуд, искористили вакуум и трајно се населили. Истина, стекли су право временом да ту живе и да ту земљу сматрају својом, али су то право после оспоравали свима осталима. Кад би били јачи, и у већини, ударали би немилосрдно. Чим би их закон притиснуо кукали су и приклањали се најгорим српским непријатељима.

Против толике силе 1999.године не би издржала ни једна држава на свету. Срби су издржали колико су могли. Због унутрашњих притисака Милошевић је морао да попусти. Није се он бојао НАТО-а, бојао се Београда. Сви су мислили да је Србија изгубила рат на Космету. И кад се реално погледа: јесте. Тачније: битку нисмо изгубили, јер непријатељ није ушао на силу како је хтео - али рат јесмо: потписом. Ипак, да је прихваћен ултиматум у Рамбујеу, НАТО трупе би окупирале целу Србију, Косово би уз пристанак Србије добило Устав, полицију, судове, и референдум за три године. То би било фактичко признање независности Косова од стране државе Србије. Нисмо се, дакле, џабе борили. Опет смо водили рат за који смо знали да немамо снаге добити га, баш као и 1389. године, а то је већ само по себи велика победа. Право на Небеску Србију - јесте право да се изабере борба, па и погибија. Али док траје борба - рат није изгубљен. Чак и када је изгубљен на тај начин, кроз борбу, он нам даје снагу и наду да ћемо једнога дана доћи на своје. Елем, народ расељен, доста га је и изгинуло, остадоше цркве, манастири и стари двори. Остаде и део народа који није побегао. Добар део. Остало је право на борбу, на дуготрајни рат свим средствима.

Али!!! У том рату Србија је изгубила и Шиптаре, изгубила је нож у леђа кад год јој је тешко, излечила се од рака који ју је изједао читав век. А, опет, ако издајници и плаћеници не униште то, а нећемо им дати: контролишемо део Космета где нема Албанаца. И никада им нећемо дозволити да имају своју државу, ни у том другом делу тамо, а при томе више не морамо да их школујемо, лечимо, исплаћујемо енормне дечије додатке и пензије, хранимо... Оно што нисмо успели кроз читаву своју историју сами, успели су наши непријатељи агресијом на Србију: ослободили су Србију од непријатеља који су живели у њој. Ослободили су нас макар на неко време, да се опоравимо и средимо, да ојачамо и да се умножимо, да се промени однос снага међу светским силама. Замислите данас српски парламент у коме седи стотину шиптарских посланика? Замислите владу у којој је пола министара из Тачијеве странке? Замислите председника Србије којег у другом кругу бирају Шиптари? Најзад, замислите за двадесет година председника Србије који је Шиптар?

Кнез Михаило је рекао некад и негде: „Ја желим прво да ускрснем Лазареву Србију, а Душаново царство остављам за после тога“. По идеји Слободана Јовановића, који је знао да се српски народ исцрпео Првим светским ратом (баш како се осећа и данас), да нема снаге и људског потенцијала (јер су најбољи изгинули – а данас су најбољи гурнути у страну) да се бори против многоструких искушења и непријатеља са много страна, „ми треба да умањимо српску зону, па да се утврдимо“. Он је то појаснио у разговору са Миланом Батом Јовановићем, речима „Увек кад сте преоптерећени, сузите домен акције! Ако не можете да успете на једном ширем домену, одмах се концентришите на неком ужем тлу“. 

     Србија је ето добила умањење зоне и уже тло на Косову и има шансу и време да се утврди и ојача, па утврђена и јака да види шта јој је чинити, наравно, уколико штеточине из српске политике све то не покваре, а на добром су путу. Они никада неће имати државу а ми нећемо никад више имати њих а опет ћемо Космет словити за наш. Србе би тамо убијали и овако, и онако. Србија је у ситуацији да контролише тамошњу кризу, да контролише део територије а да нема никаквих обавеза према Албанцима, чак да тражи од међународне заједнице обавезе према тамошњим Србима. Све је то изводљиво уколико престанемо са сулудим срљањем у такозване евро-атлантске интеграције.

     У Ћосићевој књизи Време смрти, један од јунака, Вукашин Катић, вели: „Због неопходности да се национално групишемо и збијемо у снази и простору“. Мора се одбранити Србија да би се бранило српство. Само јака и стабилна Србија може да буде од помоћи и користи Србима у окружењу, па и Србима на српском Косову и Метохији. У супротном, и сама Србија ће бити уништена и бачена на колена а то би онда значио крај и за Србе ма где живели. Чак и када је Република Српска у питању.

Закључак: Распадом СФРЈ конститутивни народи су добили своје државе. Већина њих по први пут у својој историји. Најзад: и Срби су поново добили своју државу!!! У Хрватској их има још, имају своју имовину, нешто се њих вратило, нешто њих остварује своја права. Остаће неки тамошњи фактор, не какав би требало јер да није било геноцида било би их данас половина у Хрватској, али ће бити. Опет, ојачали су својим потенцијалом белом кугом опустошену Србију, поготову Војводину. Срби су из ратова деведесетих изашли с новом државом: Републиком Српском, и ту се нема шта додати. Сама Србија стаје на ноге олакшана одсуством Албанаца из ње а који би, да су остали у њој, значили и њен крај а да не испале нити један метак више. Својом демографском експанзијом појели би нас (као што ће појести Македонце и Црногорце) за десетак година. Овако имамо шансу да ојачамо и станемо на стабилне темеље, па тек онда да решавамо тај проблем. Средства која би трошили да гушимо њихове буне треба утрошити на просперитет српске државе. Део истих улагати на север Косова и у енклаве. Када једнога дана у Црној Гори победе неки други људи, умнији и поштенији, а који ће се изјашњавати и као Срби и као Црногорци којима црногорство не почива на мржњи према Србима (сасвим је свеједно, једни од других не можемо све и да хоћемо) Срби ће имати три столице у УН.

Ето, ово је епилог ратова и распада СФРЈ – на који и даље насрћу.

Из књиге Косово - Вечити рат

УСТАШЕ У ОЧИМА СВОЈИХ САВЕЗНИКА!

Пише: Игор Ђурић

Шта су о усташама мислили и говорили хрватски пријатељи и савезници!?

По G. Fricke-у, немачком историчару, а у интерпретацији Богдана Кризмана, Мусолини је рекао следеће:

„Павелић је велики магарац ако мисли да ће моћи поубијати све Србе“.

У јеку политичких и медијских расправа о усташоидним властима Хрватске, која је узгред чланица ЕУ, о томе ко су и шта су биле усташе, о њиховој ''државотворној мисији'', о поздраву “За дом спремни!“, и о томе како Степинца треба канонизовати – свако заступа своју страну, најчешће субјективно и острашћено. Мисли се на Србе и Хрвате. Данима слушамо о томе шта нам Колинда има рећи о томе, и шта јој одговарају неспремни и необавештени политичари са друге стране.

Зато ћу у овом тексту покушати, укратко, јер материјала има толико за неколико томова књига, да изнесем ставове и мишљења неке треће стране, усташких савезника из рата, њихових пријатеља и помагача, пре свих Глеза фон Хорстенауа (Edmund Glaise von Horstenau) немачког војног изасланика у НДХ.

Хорстенау потиче из старе аустријске породице, војник и политичар, аустријски вицеканцелар у једном периоду, поборник националсоцијализма. После окупације Југославије и стварања НДХ, Немачка успоставља дипломатске односе са марионетском НДХ и за амбасадора именује Зигфрида Кашеа (Kasche Siegfried). У свом извештају из 1941. године немачки амбасадор у НДХ Каше, за којега се говорило да је већи усташа од Хрвата, ипак каже:

„Питања народности: Мржња на Србе је необично велика. Треба за сада рачунати са одговарајућим мерама прогона. Ублажење тога расположења могуће је само постепено“.

И он, дакле, а реч о старом СА и нацистичком кадру, не може да се начуди о коликој је мржњи реч и о каквом је систему реч?!?

Као везу између немачких трупа и хрватске владе Хитлер поставља генерала Едмунда Глеза фон Хорстенауа. Исти ће водити дневник од априла 1941. године до јуна 1945. У првом усменом извештају Хорстенау говори Хитлеру о томе шта је тек видео о новооснованој НДХ. Он каже да би Хрвати најрадије да постану немачки протекторат, а сви присутни на састанку се спрдају и смеју када он говори да је Павелић већ поделио маршалске и адмиралске чинове и ако још нема ни војску, ни морнарицу. Хорстенау пише како су и касније, кад би хтели да орасположе Хитлера, људи из његове близине препричавали ову анегдоту.

„Од свих страних народа који су се од марта 1939. нашли под немачком управом, или су стајали под немачком хегемонијом, постојао је само један једини који је стварно био одан немачкој држави и његовом вођству: Хрватска“ – пише Хорстенау у свом дневнику, како је исто рекао Хитлеру.

Глез фон Хорстенау је, макар на основу онога што је говорио, радио и писао, био искрени пријатељ Хрвата. Он воли Хрватску, воли Загреб. На једном месту каже ''да више воли да живи у Загребу, него у Бечу''. Али ни он, као нациста и Немац (мада стално потенцира своје аустријанство), није остао равнодушан према злочинима усташа и НДХ. О Павелићу и усташама он пише све најгоре, чак ни он не може да разуме злочине према Србима (које он не воли бог зна како и спори се Нојбахером који је тврдио да је од усташке руке страдало 700.000 српских цивила, а који је био специјални немачки опуномоћеник за Балкан, оптужујући га да је српски пријатељ и да ради против Хрвата). Хорстенау се бори да прошири границе НДХ, да наоружа Павелићеву армију, да се Италијанима да што мање од хрватске земље. Али и он, такав какав јесте, у својим дневничким забелешкама о Јасеновцу пише да је то МЕСТО СТРАВЕ! Замислите када то каже један проверени нациста?!

Он обилази логор Јасеновац у покушају да спречи злочине и тамо затиче стравично стање а највише га погађају призори побијене деце. Каже:

„Ова места страве и ужаса у Хрватској, под Павелићем, кога смо ми довели на власт, врхунац су ужаса. Најгоре јесте у Јасеновцу у којем обичан смртник не сме ни да привири“.

Хорстенау не остаје само на дневничким забелешкама. Он пише дописе Кашеу и Берлину. Он тако пише један допис ''о стању у логору Јасеновац'' и тражи да се исти преда лично Алојзу Степинцу, на руке, а у којем између осталог стоји:

„У односу на децу чврсто су ми обећали да ће се ствари поправити. Но, и у овом случају желим да се сам уверим сопственим очима да ли су одржали обећање. Волео бих, Ваша узвишености, да сам све ово могао да Вам саопштим и усмено, али сутра морам да отпутујем у Берлин“.

Немачки генерал, Хитлеров војни опуномоћеник за НДХ, пише Степинцу о убијању српске деце у логорима, моли га да својим ауторитетом спречи те страшне злочине и нигде нема трага да је Степинац нешто учинио, макар само по том једном допису, а Ватикан сада хоће да га канонизује?!

Хорстенау покушава да обиђе и српска села, да покуша да спречи масакре. Тако пише о једном одласку на терен, следеће:

„Сва тројица немачких војника су тако дивни момци да човеку не преостаје ништа друго већ да их загрли јер су пристојни, лепо васпитани и гнушају се онога што се догодило и што су видели. У несрећно село упало је два пута по пет стотина фукара и зликоваца, старих између петнаест и двадесет година, под командом двојице усташких поручника. Побили су све оне до којих су стигли, жене силовали, а затим мучили све док нису умрле; и децу су убијали. У Сави сам видео један женски леш ископаних очију и са комадом дрвета угураног у полни орган. Сиротица није имала више од двадесет година када је допала у руке овим неманима и вампирима“.

Дакле: фукара и зликовац, вампир и неман – то су усташе у очима хрватских пријатеља и савезника! Када овако говоре њихови пријатељи шта треба тек да кажу њихове жртве?! Не може нити један квази-историчар, нити политичар, ни сама Колинда, нико не може да докаже другачије него што њихов пријатељ из рата каже у следећим редовима:

„Сви ови догађаји довели су до неколико крајње непријатних сусрета и жучних расправа са Павелићем... Његове најверније сараднике назвао сам злочинцима. Услов да би Хрват могао да ступи у усташку службу јесте то да он мора да убије најмање једног Србина, да силује једну Српкињу и да покраде српску имовину. Казао сам да би сваког другог усташу требало ставити уза зид и стрељати“.

Ето, то су усташе, то је „За дом спремни“, то је Степинац! Не!!! Не кажем то ја, неки тамо Србин. То каже велики хрватски пријатељ: Едмунд Глез фон Хорстенау. А Колинда и компанија нека причају шта хоће. Ни са друге стране нису ништа бољи од њих. Јер да јесу, ни би по министарствима запошљавали старлете и неписмене апаратчике, већ некога ко би се на бољи начин позабавио оваквим проблемима: на овакав начин. Ено их школована деца на све стране.

СРБИ СУ КРИВИ ЗА СВЕ!

Пише: Игор Ђурић

Наравно, слажем се, за све су Срби криви. Они су зло. Зато их је ваљало побити и истерати са огњишта. Зато их је ваљало убијати од када је света и века. Знали су то и они од раније, па и не тако давно, рецимо усташе, балисти и нацисти. 

Тако је у експериментима доктора Менгелеа над логорашима било прилично Срба (које су потоње комунистичке власти крстиле као ''Југословене'', ипак тешко је поверовати да је у тадашњим нацистичким логорима било њихових најбољих савезника Хрвата који су били заузети својим логорима, поготову не за експериментисање). У експерименту заведеном под ознаком М-СС-820 од 22.05 1943. године, који је рађен да се утврди колико љуско биће може да издржи под екстремно ниским температурама, национални састав оних који су били подвргнути мучењу био следећи: 39 Руса, 27 Француза, 34 Пољака, 11 Чеха, 3 Словака, 22 Украјинаца (читај Руса или комесара), 9 Белгијанаца, 26 Рома, 79 Југословена (читај Срба). Иначе зачетници улогорења и оснивачи првих концентрационих логора су Енглези у Бурским ратовима. Тек да се зна.

Што се тиче хрватског ''бранитеља'' који је негде изјавио да свако зло долази од Срба, он је ''у праву''. Он мрзи Србе и за њега су они зло. Човек је био само искрен. Скоро сам разговарао са пријатељем по сличној теми. Чак и нацисти крију своје планове и радње везане за такозвано ''коначно решење''. Савезници скоро да нису успели да пронађу никакво наређење које би директно било везано за холокауст.  Рајнхард Хајндрих је потписао једно наређење 2. јула 1941. године у којем се између осталог каже: „Следеће ће бити извршено: треба ликвидирати све функционере коминтерне, официре вишег и средњег ранга и екстремисте из редова партије, чланове централног и обласних комитета, народне комесаре, Јевреје у служби партије и државе...“. Наравно, наређење је везано за напад на СССР, али треба обратити пажњу на формулацију: овде се говори само о Јеврејима у служби државе и партије, и то на крају.

Херман Геринг потписује наређење неколико дана касније и оно је следеће садржине: „Објашњавајући надаље задатак који вам је дат 24. јануара 1939. године о решавању јеврејског питања емиграцијом и евакуацијом на најбољи могући начин у садашњим околностима, ја вам на овај начин скрећем пажњу и упућујем вас да извршите све потребне припреме у погледу организационих, финансијских и материјалних питања за тотално решење јеврејског питања унутар немачког утицаја у Европи“. 

Са друге стране, такозвана Зелена фасцикла из Нирнберга, у којој су Герингова наређења садржала је отворене инструкције о томе шта треба радити у СССР-у: „...многе десетине милиона људи на том подручју ће постати сувишне па ће или умрети или бити присиљени да емигрирају у Сибир...“. Дакле, сви знамо о чему се ради, али окорели нациста покушава да буде што неодређенији, помиње само емиграцију и евакуацију, са потребом да се сакрију праве намере. Немци крију своје делатности, замећу трагове до краја рата док су Хрвати отворено говорили о трећинама Срба које треба поклати, покрстити или протерати. 

А Хрвати, њихове најверније слуге из тог времена? Они не крију. Они се хвале. Они се такмиче ко ће више заклати Срба. Курцио Малапарте, који тада крстари Европом као ратни репортер, био је ужаснут посетом Хрватској и Павелићу. Док, како рекосмо нацисти покушавају да сакрију шта раде, поглавник се хвали: показује му у свом кабинету, на свом радном столу, посуду пуну извађених српских очију коју је добио баш тог јутра, као поклон од својих верних усташа. Док Милошевићу на суђењу у Хагу нису могли пронаћи нити једну наредбу за оно за шта је оптужен, у исто време имају Туђманов снимак са Бриона где он отворено наређује да се Срби етнички очисте.

Сребреница или Кравица?

Пише: Игор Ђурић

Сваки догађај има своје историјско тумачење али и политичку позадину. Углавном је позадина релевантнија, док историја као наука углавном губи. Најчешће се користе стереотипи који су продукт медијске кампање и митови који настају сталним понављањем неистина. А онда, силе које надвладају и имају јачи јабац и дужу батину кроје ''истину'' по њиховој мери. Заборави се Јасеновац па се прича о Сребреници; заборави се холокауст па се говори о непостојећем геноциду почињеном од стране Срба.

Неколико примера о произвољном и нетачном доношењу закључака у контексту догађаја. Масакр у Катињској шуми догодио се у марту месецу 1940. године када су совјетске власти стрељале на хиљаде пољских официра и интелектуалаца, све оне које су сматрали елитом, и тај се масакр се данас користи као аргумент о томе како су Руси били зликовци који су поделили Пољску са Немцима и били исти варвари. Тачно је да се масакр догодио. О броју убијених су подељена мишљења до дана данашњег. Од око хиљаду колико говоре Руси, до двадесет хиљада колико тврде Пољаци. Шта је овде спорно?

Само неколико месеци пре Катињске шуме, Пољаци су у Бидгошћу на ''Крваву недељу'', у септембру месецу, трећега, 1939. године, убили око хиљаду немачких цивила. Немачки извори, наравно, тврде да је убијених било много више. И тако данас, док добар део западне и наше јавности говори о Сребреници они исти ћуте о Кравици и околним српским селима око Сребренице. Шта се овим подвлачи? Нико није посве крив или прав кад се води рат! У сукобима и ратовима најчешће пропаганда победника одлучује чији ће се злочини обелоданити и чији ће се мртви пребројати. Пропаганда победника и јачега! Историја као наука? Истина? Ништа од тога. Истина се налази испод наслага које ретко ко саструже. Није то намењено широким народним масама. Народу је намењено да буде топовско месо и статистика. 

Има ли разлике у злочину и жртвама између Срба из околине Сребренице и Бошњака из Сребренице? Између Пољака из Катињске шуме и Немаца из Бодгошће? Је ли једне више болело него друге? Да ли су једни заслужили да умру а други нису?! Осим по броју. Па и он је релевантан, тај број, као што знамо и видимо. Нема! Међутим, постоји фундаментална разлика између свих горе побројаних случајева и нацистичких и хрватских концентрационих логора. По томе се разликује холокауст и геноцид од ратног злочина, те се овде не упоређује Аушвиц, Мајданек или Јасеновац са горе побројаним случајевима.

Жртве се глорификују или релативизују према односу снага и потреби моћнијега. Рецимо, више је Руса погинуло у бици за Лењинград него америчких и британских војника заједно током целог рата. А Русима данас оспоравају све то. Више је Американаца страдало у фабрикама за производњу наоружања него што их је рањено у борбама током Другог светског рата. Медаље су добили само ови други. Један од помоћника атентаторима на краља Александра Карађорђевића и Луја Бартуа, тадашњи помоћник војног аташеа Немачке у Паризу, Ханс Шпајдел био је касније истакнути генерал НАТО пакта. СССР је тражио од Пољске да дозволи прелазак трупа када је избила криза око Чехословачке (Минхенски споразум) јер по уговору била дужна да брани Чехе. Пољаци то нису дозволили. После су рондали када им се догодила иста судбина.

Британци нису евакуисали Ковентри, и ако су знали да ће бити жестоко бомбардован, да не би угрозили операцију прислушкивања и дешифровања немачких комуникација (Енигма). Черчил је жртвовао свој властити народ. Никада није одговарао за то. Око 20.000 људи је погинуло у немачком бомбардовању Ковентрија. Савезници су касније узвратили непотребним сравњивањем Дрездена са земљом, када је погинуло око 25.000 људи. Генерал Харис који је наредио бомбардовање Дрездена добио је Викторијин крст. Пилоте који су у Хирошими и Нагасакију убили скоро 300.000 људи Труман је одликовао. Герингу су судили за Ковентри. То је поента.

Судили су у Београду немачком генералу Леру за бомбардовање Београда 1941. године. Међутим, нису судили генералу Вилсону за бомбардовање из 1944. године, исто Београда, и са приближно истим бројем цивилних жртава.

Када је завршен рат победници су судили Немцима у Нирнбергу. Млако, али су судили. Међутим, на тим суђењима није поменута ни Катињска шума, ни Бодгошћ, ни Херошима, ни Дрезден. Како се данас не помињу Кравица (за време Другог светског рата муслиманске усташе убиле у том селу 500 цивила), Бјеловац, Залазје, Ратковићи, Бљечева и тамошњих 3500 убијених Срба. Злочин, жртве и казне су биле селективне и тада, и сада. То би требало да знају они што из Србије хрле да у Сребреници убију Србе из Братунца још једном, и опет у тами, анонимно и без светла историјске и кривичне позорнице.

О медијском спиновању јавности поводом броја убијених Албанаца на Косову и Метохији читај кликом овде!!!

Драган Крстић - Психолошке белешке 1968-73

Пише: Игор Ђурић

КОНТИНУИТЕТ ИДИОТИЗМА СРПСКЕ ПОЛИТИКЕ И ПОДАНИШТВА СРПСКЕ ЕЛИТЕ!

Драган Крстић, „Психолошке белешке 1968-73“, Балканија, Нови Сад, 2015

Драган Крстић (1929-2006) је психолог по струци, авијатичар, познавалац многих језика и преводилац, затвореник комунистичког режима, аутор Психолошког речника, Београђанин, који је тридесет година (1960-1988) водио тајни дневник, за који није знала ни његова ужа породица. Колико су српски национални, етички и државни проблеми константни, говори и актуелност редова овога списа који у својој основи изгледају као да су писани последњих тридесетак година, можда баш од оног времена када је Крстић престао да води дневник па све до данашњих дана. Ови редови су политички, психолошки и историјски скенер српских понирања и заблуда, чини се никад актуелнији него данас.

Треба узети у обзир да су диктатура и тоталитаризам променили своје облике и данас су другачије форме испољавања у питању. Оно што се некада постизало репресијом и силом система данас се постиже другачијим методама, свакако ефикаснијим. Сада можете говорити, мање више, шта год вам је воља али не смете дирати прокламоване принципе да су такозвана парламентарна демократија и капитализам једини могући начини постојања државе и друштвеног живота, и да их није дозвољено мењати, а у ствари, тај систем служи да се штити крупни капитал и профит оних који заиста владају светом. Иако се на тим демократским изборима углавном унапред зна ко ће победити ми глумимо или верујемо да о нечему одлучујемо.

Оно што се некада постизало силом данас се постиже банкарским системом. Бришу се појмови као што је породица, нација или држава, бришу се полови и сексуалност, круни се природна интелигенција човека а његово образовање усмерава се ка функционалном идиотизму. Некада су само неки народи живели у диктатури, данас су тек неки људи свесни да читав свет тоне у једноумље и неслободу. Својевремено је тога био свестан и Драган Крстић који је хируршки прецизно формулисао проблеме српског друштва, али и глобалне проблеме, и једина је разлика начин на који се диктатура спроводила. Данас њему нико не би бранио да води такав дневник јер механизми са којима се влада нису угрожени деловањем интелектуалаца. Шта може интелектуалац да уради у мору идиота са мобилним телефонима?! Најзад, како су му комунисти некада отели стан, тако би му данас то учиниле банке – дакле, крајњи ефекат је исти.

Драган Крстић води дневник о тадашњим табу темама: Титу, комунистима, усташким и шиптарским злочинима, диктатури, интелектуалцима који се продају и ћуте, међунационалним односима у СФРЈ. Да је неким случајем тадашња полиција дошла до тих списа, Крстића би чекала дугогодишња робија. Шта је апсурд? У данашњој Србији, 2016. године, немогуће је писати и говорити оно што је Крстић писао 1968. године а да то јавност и медији пренесу. Истрајност и ентузијазам појединца је најдаље докле се може стићи и да није било историчара Ратка Вукелића вероватно никада не бих ни чуо за ову књигу. Писање је некажњиво али је објављивање и презентовање скоро немогуће. Интернет се појављује као једина тековина слободне речи али је тешко разазнати у том непрегледном мору информација шта је добро, а шта не.

Крстићеве анализе (и чињеница да је дневник вођен у релевантно време а не касније кроз сећања и мемоаре када је било лако ''мртвоме вуку реп мерити'') су веома прецизне, тачне и веродостојне, чак и ако се из ове временске перспективе изгледају као општа места и ништа посебно. Рецимо, описи и анализа студентских демонстрација 1968. године су сама суштина тих догађања, без улепшавања и идеализовања. А прочитао сам много сличних покушаја. Он је одлично разумео шта се догађа и тачно је описао због чега је побуна пропала пре него се и догодила. Он сматра да су професори који су се прикључили побуни превеслали студенте из антикомунистичких демонстрација до црвеног универзитета.

Исто се може рећи и за механизам владавине комунистичке клике и анализе њиховог унутрашњег система организације и идеологије. Он је већ тада тачно увидео на који начин и којим механизмима Тито влада, сматрајући у већини случајева на штету Срба, Србије и Српске православне цркве – и уз помоћ Срба. У свом дневнику Крстић не анализира само идеолошки аспект режима - етички, већ се бави и естетиком диктатуре. Он говори о архитектури, пејзажној архитектури, о соц-реалистичком нагрђивању града и сивим те ружним грађевинама, и најзад пише о потреби да се Београд и Београђани спусте на реке, одакле су отерани. Он, дакле, још 1969. године говори о некој варијанти Београда на води.

Оно што је суштина овога записа јесте заправо да је Крстић кроз анализу међусобних односа народа и народности СФРЈ већ тада предвидео крвави распад и међусобно истребљење тих народа. Поготову је обратио пажњу на муслимане и католике преобраћенике. Крстић за постојање и опстајање Титове диктатуре подједнако окривљује и СССР, и западне демократије предвођене Америком, ове друге чак и више, јер сматра да се Тито не би одржао без њихове помоћи. Што се тиче онога што чини главни стуб комунистичке диктатуре то је по њему социјалистички малограђанин, носилац социјалистичког морала, онај који је позајмио своје лице за концепт социјализма са људским ликом. Наравно, да би се такав социјалистички малограђанин формирао морала се прво уништити ''грађанска малограђанштина'', тај тихи и ушушкани средњи слој претходне друштвене хијерархије. Овде можемо наћи и неке историјске информације, из прве руке, на пример о пучу 27. марта 1941.

Може се рећи да су дневници Драгана Крстића, то јест оно што у њима пише, у ствари један подужи предговор онога што ће професор Мило Ломпар четири деценије касније писати у књигама Дух самопорицања и Повратак српском становишту. И само порицање и непостојање српског становишта јесу предмети Крстићевих размишљања и анализа.

Крстић је школске 1945/46 избачен из свих школа у Југославији без права полагања приватних испита. Описао је хајку на њега у време гимназијских дана у којој је учествовао и Бора Ћосић, потоња перјаница друго-србијанштине а тада СКОЈ-евски активиста. Интересантан је и део који говори о последњој жељи вајара Томе Росандића да буде сахрањен у Београду а да његова кућа и његова дела буду музејски простор поклоњен Београду. Власт није испоштовала последњу жељу вајара већ га је мртвог предала Хрватској са свим његовим делима. Има овде, затим, и редова о четничком покрету и конгресу у селу Ба, 1944. године.

Ако треба тражити ману овога списа, њу нећемо наћи у садржају, већ делимично у форми: аутор се местимично понавља и по негде је непотребно преопширан. Али све то уопште не утиче на квалитет и духовно освежење које књига чак и данас даје. Додатна вредност је, пак, опис духа времена и на примерима ''малих'' или ''мањих'' тема: слављење новокомпонованих празника, мегаломански филмски пројекти, ко се, како и где сахрањује у Београду, мисли о надреализму, књижевности и филму, руској емиграцији у Београду и Србији, феномену телевизије која се тада рађала, потискивању ћирилице из српског језика и употреба страних речи и појмова.

Оно што није ни за похвалу, ни за куђење, већ је чињенично стање јесте то да је Драган Крстић био кетман у дословном значењу тога појма. Он је у јавности живео један живот (универзитет, симпозијуми, конгреси, службена путовања, комисије), а када би у својој соби остајао сам са својим записима постајао би сасвим други човек, онај прави Драган Крстић. Зато Крстић није дисидент већ је кетман. Међутим, то му је омогућило дистанцу која му је створила услов да остави много квалитетнији и природнији траг о времену, него да је био дисидент. Није био оптерећен ишчекивањем јавности и дисидентским ореолом, што је често доводило оне који су то били да дају слабија дела и јаловије мисли, и који су слављени априори због дисиденства а не због онога што су оставили иза себе као дело. Ипак, да би оставио храбар и искрен траг у својим мислима, о својим мислима, у свом дневнику, Драган Крстић је морао да се послужи кетманством (ипак лишеног рајинског менталитета, јер је очигледно да Крстић није рајински повлађивао режиму, рецимо да је се само пазио). Јер, било је то време КАДА СУ СЕ ЉУДИ ПАМТИЛИ ПО ДОБРУ САМО НА ОСНОВУ ЧИЊЕНИЦЕ ДА НИСУ ЧИНИЛИ ЗЛО.

Међутим, чини се да је најбоље и најлакше о овој књизи говорити кроз речи самога аутора и ономе што је он кроз те речи описивао. Тек тако ће се видети колико визионарског је имао у себи тај живописан и интересантан човек. Наравно, најбоље је прочитати књигу, то јест: све, када буду доступне. Поднаслови испред пасуса дати су мешовито, и за тадашње, и за садашње време, и плод су интерпретације аутора приказа:

О диктатури:

„Још је Парето (Pareto) дефинисао да ће мањинска група моћи да се одржи на диктаторској власти само ако (1) ликвидира елиту опозиције и ако (2) наметне појединцима оне моделе понашања које та група одабере као за себе корисне“.

О народу и интелектуалцима у тоталитаризму:

„Параноик се у нашим условима често веже за диктатора“;

„Режим се обраћа полуписменом становнику“;

„Бољи део интелектуалаца избегава да се појављује у јавној комуникацији да би избегао идентификацију са режимом“;

„Апатија и опште безнађе је велико“;

„Тотална апстиненција као одговор на тоталитарни режим“;

„У тоталитарном систему интелектуалци могу рачунати на комотнији живот само ако дају посебне доказе о својој припадности режиму. Сви остали, а то значи огромна већина, морају се задовољити минимумом егзистенције“.

О транзиционој и партијској Србији:

„Да би развио хоризонталну динамику и агресију он (режим) мора да отворено и ли прећутно негира све нормативе понашања и у ту игру улеће само онај део популације који је склон преступничком понашању. Стога се у друштву развија системски криминалитет, и оно и по том фундаменталном основу престаје да буде друштво и држава“.

О некомпетенцији и ''стручности'', лажним дипломама и партијским књижицама:

 „Политичар који одлично познаје француску културу, јер је још док је био шегрт ударен француским кључем, па је добро утувио у главу све што је француско“;

„Један од њих је и Ж. који је радио, ако не у целини урадио, барем неколико докторских дисертација за друге, а да сам није докторирао“;

„Увођење ''партијности'' у науку – што значи и у системски развој сазнања – проширило је зачарани круг и иначе затворене идеолошке свести“.

„Професор Карамата: Господо комунисти, ви све можете и све знате са својом партијском књижицом. Можете постати професори универзитета, директори опере, балета, драме, можете постати чак и примадоне певачке или балетанске, постајете директори или сарадници научних института, генерали, фудбалери, инжињери, спортски руководиоци или Дон Жуани, а можете бити и политичари, или било шта друго што вам падне на памет. Али, господо, ја са таквим људима не желим да имам посла и то је главни разлог што одлазим“;

„Створен је велики круг лажних интелектуалаца са лажним доприносима култури и науци“.

О Хрватима:

„Проглашени су кривим они који су били прогањани, а гонитељи су себи задржали оправдање за терор“.

О ''друго-србијанштини'':

„У универзитетској јавности, која је заједно са Академијом наука требала да буде репрезент српских интелектуалаца, све што је аутономно, аутохтоно и аутентично почело је да губи своје вредности, а све што је инострано почело да добија на тежини и значају“;

„Тај тип интелектуалца није се бавио стварањем, већ разарањем српских културних вредности и њиховом негацијом“;

„Био сам један од многобројних ''задатка'' Боре Ћосића када је имао своју ''улогу'' у револуцији. Књига стварно говори о прогону становништва, у коме је писац учествовао на страни власти... Учествовао је у хајкама на своје другове, такође гимназијалце, који се нису слагали са послератним политичким системом“.

О ''младости Србије'':

„Сви односи на Универзитету неизоставно су се репродуковали и на студенте, међу којима је такође завладао идол службе страним културама и оданости иностраним политичким центрима, заједно са занемаривањем или одбацивањем сопствене културе, као и развојем изопаченог схватања сопствених историјских циљева“.

Европски пут српске ''елите'':

„Из тог односа може произаћи само периферна, провинцијска култура неке матичне културе, као сервилна историја ко зна чијих историјских циљева, јер су патрони склони да их мењају и размењују са другима, а мали смерни и верни поданици, поносни на своје велике заштитнике, свеједно морају да их служе“;

„Једна култура се може потиснути само ако се понуди друга, по својим вредностима виша култура“;

„Ход уназад је прогресивнији од трачања беспућем“.

Косово:

„Ако се анализирају њихови говори, види се да се они ничег толико не плаше, колико моралне обнове Србије. Ако би Србија била лишена Косова, извора њене моралне снаге, вероватно да би се на тај начин могао спречити процес моралне обнове Србије“;

„Садашњем политичком устројству земље требало је доста времена да схвати да се стварни, дубоки политички ударац Србији може задати уколико се стварно, па чак и формално Косово и Метохија отцепи од Србије...Тиме би били створени повољни услови за разбијање средишта њене културе и историје“;

„Македонија има већи проценат Шиптара од Србије, па ипак, нема аутономну област. Хрватска има два пута већи проценат Срба, па они ипак немају своју аутономију...“;

„Кад Срби прослављају ''пораз'' на Косову они стварно прослављају трајање своје егзистенције и ненарушивост свог историјског бића“.

Распад СФРЈ:

„Јер ће се криза неминовно отворити са смрћу главног гангстера, једној од најпрљавијих личности скорашње историје – ако је то уопште наша историја“;

„У Југославији су ти процеси убрзани објавом перманентног рата Србији од стране свих у Југославији (уз присуство, разуме се, страних сила)“.

Црна Гора:

„Нема песника у српској култури који се као Његош, без остатка, и пером и мачем и државношћу, посветио српској историји. Стога и није случајно што се режим толико окомио баш на Његоша, јер би одвајање тог горостаса из српске културе и историје много значило у потискивању Срба са историјске позорнице и светске културе, што би олакшало колонизацију Југославије. Има већ неколико година како се све чини да би се Његош приказао несрпским писцем“.

Интелектуалци и уметници:

„Готово ништа од онога што се јавља у друштвеној комуникацији, а нарочито не од онога што се назива интелектуалним производом, није и не може бити сродно са духовношћу... На тај начин садашњи појединац – јер пре свега о њему говорим, будући да садашњи друштвени ангажман у највећој мери није његов – бива постављен, или сам себе поставља у улогу посматрача са галерије неке блесаве и хаотичне позоришне представе. Позориште је можда његово, али представа није. Та представа насилно је постављена као репертоар, прљава је, ружна и наказно режирана. Неки су пристали да играју улоге у тој представи, а неко је присиљен да учествује као посматрач. Нико нема шансу да утиче на репертоар и једина алтернатива је промена позоришта, одлазак у емиграцију, која представља само другу врсту понижења, и која са собом носи другу врсту моралних искушења“.

 „Било који чин који би могао водити неком стваралаштву бива унапред стерилисан, али институционални систем инсистира на његовом одигравању“.

Општи мук:

„Мислим да можемо пристати само на оно што се може сматрати истином, евентуално можемо правити неке мање компромисе да би уопште доспели у могућност да нешто кажемо. Ако нисмо у стању да кажемо оно што се може сматрати истином, онда морамо заћутати и зарађивати свој хлеб уско професионалним услугама“.

Преобраћеници:

„У терминима аналитичке психологије (психоанализе) некадашњи православац, сада преобраћеник у римокатолицизам или ислам, ратује са својом сенком, против свега онога што је дубоко потиснуто у њему, и против чега се он тако жестоко бори у оквиру ''свесног'' дела личности – наводно свесног, јер та његова свест све је друго само не рационална“.

О Србима:

„Вулканска природа мржње према нама“;

„Одлуке Техеранске конференције биле су тако апсолутно и неопозиво окренуте против ''сељачке'' Србије, која је смогла снаге да у Југославији брани ту индивидуалност, и која је тако усамљено деловала на целој европској позорници. Конгрес у селу Ба био је последњи крик у одбрани те индивидуалности и последња достојанствена ћутња пред обречењем историје“.

О данас популарним доктринама:

„Као што су Вебер и остали одавно приметили у основи западне цивилизације лежи протестантизам (нарочито у њеном екстремном, англосаксонском облику), а психоаналитичари су томе додали и ''аналну фикцију'', или аналну регресију, што је све довело до изразите материјалне производње и преоријентације ка материјалном систему вредности“.

Политичари:

„Мисле да се баве политиком, а стварно су обични чиновници диктатора, добро плаћени и са овлашћењима да могу све што не нарушава интересе главног газде“.

О вођама:

„Увођење инфантилно-паренталних односа је артифицијелно, али је објективне природе и као такво има свој објективни почетак и мора, затим, имати и свој објективни крај. Инфантилност односа, коју ''паренталне'' диктатуре славе као свој највећи успех, стварно је негативне природе и тај инфантилитет друштва најпре се огледа у негативном односу према реалности, у одсуству стваралаштва...“.

Српске власти (било које):

„Нова јаничарска власт у Србији заиста је лако дошла до великог плена (лако је су јој тај плен доделиле велике силе), али се нашла у апсолутној изолацији, што је могло довести до њене негативне селекције. Никада у историји Србије на власти није била тако бесловесна екипа људи, која разметљиво, али очајнички врти кроз себе неки блесави садржај општења и грчевито ''ужива'' благодети овоземаљског живота, убеђујући себе да је то његов једини смисао. Попут ондашњих јаничара, и ови садашњи знају да су потпуно одбачени, не само од људи, већ и од историје, и не хају ни за шта. Они се и не труде да о себи створе неку допадљиву слику, не скривају своју наказност и по некад се хвале својим бесмислицама“.

Најзад, из пера Драгана Крстића изводимо закључак због чега је ова књига актуелна после скоро пола века од свога настајања:

„Најслабију тачку Срба у наопаком ''новом'' времену представљају интелектуалци...Све оно што су урадили или написали не вреди три паре, и једва да уопште постоји, онако како је лажна и сама реалност са којом се баве“.

----------------------------------------------------------------------------------------------------
ЧИТАЈ КЛИКОМ НА ЛИНК РОМАН:
Игор М. Ђурић 
ТЕНЦИ или: ГУБИТНИК ИГОР К.