О СКРИБОМАНИМА!

Пише: Игор Ђурић

СКРИБОМАН САМ - С' ТИМ СЕ ДИЧИМ...

Ако напишеш лош роман – бићеш лош писац. Ако напишеш шест таквих романа – постаћеш романописац.

На сву срећу, још има људи који нису објавили књигу, и то је оно што даје књижевности какав-такав смисао.

Небојша Васовић

КЛИКОМ ОВДЕ ЧИТАЈ ЦЕЛУ КЊИГУ ''О ПИСЦУ И ПИСАЊУ'' 

Како спојити своје дело са институцијама у Србији? Макар само да ти на неки начин признају постојање, не улазећи у твоје уметничке домете. Поштено, никако! Неморално, има неколико начина, а најлакши је приклонити се некој од страна на идеолошко-политичком простору и сукобу Србије. 

Те сукобљене стране су екстремне, и у међупростору између њих нема скоро ничега, осим неколицине индивидуалаца, безопасних и непризнатих, неприметљивих и надлајаних. Мораш се определити између „друге Србије“ и „небеске Србије“, између негатора и пропагатора, између само-порицатеља и глорификатора, између космополитског шљама и екстремних десничара, између оних који те уништавају на фињака и курвински и оних који ти ломе главу штанглама, десет на једнога. И једни, и други, ти оспоравају право на индивидуалност, а то је уметнику најважнија тековина слободе. 

Из дневника Борислава Пекића извлачим следећи пасус: Како сам постао писац? Данас у подне јавио ми се Михиз телефоном. „Бориславе, рекао је, прочитао сам рукопис Времена чуда. Ви сте писац. 

Па настављам мојим речима и осећајно. Може и тако. Мада је у већини случајева пут неизвестан и дуготрајан, исцрпљујући и трновит, уосталом као и код Пекића. Већина тих мученика, која би се хтела писцима словити и бити признати по том ословљавању од других, испусти душу пре него стигне до циља. 

Толстој је имао другачије искуство. Он у писму А.А. Фету, 23. јануара 1856. године, из Јасне Пољане, пише: ...А знате ли шта ћу вам, као изненађење, рећи о себи: кад сам пао с коња и сломио руку, и кад сам после несвестице дошао к себи, рекао сам сам себи да сам књижевник. Ја сам књижевник, али усамљен, повучен књижевник... Оно што сам штампао раније сматрам само као пробу пера и мастила од ораха... Мени је врло пријатно што ви волите моју жену; мада ја њу волим мање од свог романа, ипак, знате, жена је...

Скрибомани, чувени већ и много помињани, нису свесни своје скрибоманије и они искрено сматрају да су писци, сви одреда: да су велики али несхваћени писци. Чарлс Буковски поучен искуством вели: Постоји један проблем код писаца. Ако је оно што напише штампано и продато у много, много примерака, писац мисли да је велики. Ако је оно што напише штампано у осредњем броју примерака, писац мисли да је велики. Ако оно што напише није никада штампано, а он није имао пара да сам то штампа, онда он мисли да је највећи. Права истина је, како год окренеш, да има врло мало величине. Скоро да је нема, невидљива је. Али сасвим је сигурно да су најгори писци убедљиво најнадобуднији, такви најмање сумњају у себе. 

                                                                                           Милош Јованчевић

     Прави писац сумња у себе, увек и без престанка, и врло често сматра за себе да је скрибоман јер је свестан колико је све релативно, поготову књижевни и уметнички судови и мерила, и колико је невидљива граница која дели једне од других. Из реченице у реченицу једнога дела прелази се та танка граница од генијалности до скрибоманства, у једном делу од једног аутора. Скрибоман је заправо онај који не сумња у своје дело, који свакодневно не преиспитује себе и оно што је написао, који не запада и стваралачке депресије, већ непрестано пише сматрајући да то чини врхунски и без права на исправку али га други не схватају из чисте зависти и љубоморе.

Михиз, који се по властитим речима бавио превентивном критиком, у својој књизи Аутобиографија о другима, о скрибоманима пише следеће: У једном фељтону у НИН-у љутнуо сам се на своје мучитеље. Неправедно, јер су они били већи мученици од мене. Ево делова из тог фељтона. Кад знаш о чему хоћеш да пишеш, а не знаш чиме да почнеш – почни првом реченицом која ти падне на памет. Онда настави још једном, па трећом мање баналном и одједном ћеш се наћи у теми. Онда једноставно избриши прву и другу – саветовао ме је један пријатељ лак на саветима као и сви људи који их се не држе... Пред низом познатих имена и оних који то тек постају, по закону контраста чудно ми се данас хоће да говорим о писцима који то нису и никада неће бити. О онима који морају да пишу, а никад их и нико неће штампати, сем ако сами себе не убију своју злехуду зараду на неко приватно издањце. Дакле о страсницима и манијацима литературе који јој дају све, а којима она ничим не узвраћа. О чудном племену мученика и тирана... Као што су на моја врата улазили, нека уђу и у овај фељтон. Шићарџија, данас је овај тип сасвим редак, готово да је изумро. А било га је непосредно после ослобођења, било га је богами. Манијак, ово је знатно тежа класа од прве. И трајнија. Вечита чак. Побуде свакога од њих су друкчије, манифестације различите... дијагноза њихове болести има увек атрибут „неизлечива“. Манијаци, без изузетака, не пишу прозу. Хуманиста, то је све честити, поштен и диван свет. Имају све особине за пожртвоване другове, за честитост грађанина, за крупан гест, за жртву. Обично су чисти и уредни. Ненаметљиви. Воле фразу громку и патетичну и још ако су по мало сентиментална. Диве се парадоксу... Потпуно су невини од оптужбе за претерану машту. Били би сасвим подношљиви кад не би писали литературу. Нећу да наведем ни један пример. Разуме се, ваљда, до врага, да се не сме исмејавати честити човек само зато што нешто не уме, а воли. Генијалац, страховито личе један на другога. Афективни, препотентни. Презиру у литератури све од реда, на првом месту досадног Иву Андрића (кога нису прочитали). Свакога писца зову по имену – Ћопић је наравно Бранко, Матић је Душко, Раичковић је Стева. Студирају обично историју књижевности без намере да буду професори. Неваспитани. Помало удворице... Несимпатични људи који срећом обично завршавају као џангризави мужеви сентименталних госпођица. Сведок, њега лако познате по девизи. На његовом литерарном грбу пише: „Мој живот то вам је прави роман“. И онда он пише тај свој роман. Најчешће је сведок прозаик. Количине текстова су неограничене. Сведоци не воле литературу. Они воле живот. Свој, наравно. Сведоци су иначе упорни... а животи су им понекад заиста интересантни.... Побегао сам од људи чија је главна заслуга што умеју да пишу књиге, међу људе чија је главна кривица што то хоће а не умеју... 

     Шта би тек данас, у ери интернета и фејсбука, Михиз (ето, и ја њега по надимку) написао о скрибоманима?

Најтеже је, ипак, онима који покушавају да постану (буду) писци а живе у провинцији и забити. Каже Момо Капор у својим Исповестима: Већ од малих ногу, чим осети да се разликује од својих вршњака, мораће да савлада претешку вештину претварања и скривања своје лепе, племените болести. Нико не зна да потајно пише песме – ако га ухвате, тешко њему! Правиће се, дакле, да је као и остали, чувајући се као куге да изговори судбоносну реч: ја сам уметник... Уметност, то племенито лудило, јаче је од свега. 

      Тешко је свима, армији мученика која свакога дана изнова започиње свој трновити пут ка успеху, али онима из унутрашњости посебно је тешко и узбрдније. Као да је на њих Михиз (опет) мислио док је говорио речима: Глупа и дивна, рањива и преплашена, мученичка душо почетничка! Нико нема разумевања за њих, ни породица чак, а, о околини већ и да не говоримо. Тако је стамена старица, мајка писца Миодрага Булатовића, кад јој је он у госте довео Ковача, када је на њено питање „чиме се бавите тамо у Београду?“, добила одговор да су писци, на то казала: „Ако ђецо, само пазите да вас не увате“. 
     Писац почетник и неуспелник у провинцији (а такви су углавном сви) је мученик. Сматрају га за дембела, пропалицу, будалу и дангубу. Подсмевају му се. Зову га Писац, али са оном дозом сељачке ироније која разара достојанство онога према коме је окренуто омаловажавање. Та сељачка иронија убија зато што уопште и није иронија, нема финесе и мере, већ је отворено вређање и ниподаштавање. Деца на улици вичу: писац, писац! А ђаци у школи, јер је у добром делу случаја наш писац из провинције уједно и просветни радник, викну кроз ходник: писац! – а он, кад се окрене, не види у ходнику никога. Само му у ушима одзвања ходнички ехо. Понекад и теткице викну за њим. Заједничко за све је што сматрају, зовући га Писцем, да га потцењују и дају му оно што заслужује. Јер, они познају само десетерац и песме које се римују а није уопште битно што је рима углавном бесмислена. Околина га толико омаловажава да му чак не даје прилику да пише ни посмртне говоре на сахранама иако су увек у мањку са таквим људима.

Постоји значајнији хендикеп од околине која га не разуме, јер, руку на срце, уметнике нигде баш много не разумеју али их у већим и културнијим срединама макар толеришу. Највећи проблем ствараоца о коме говорим је како стићи до престоничких уредника и издавачких кућа?! Одговор је: немогуће и никако! Наш писац из провинције нема никаквих шанси да неко макар погледа његов рукопис. Уображени уредници само баце поглед на име аутора, па после баце цео рукопис у корпу (иако је наш мученик у пропратном писму нагласио и замолио „како се нада да његов рукопис неће завршити у корпи“). 

     Уредници нашег писца не удостоје ни презира. Да су хтели да се баве провинцијалцима остали би кући, не би долазили у Београд и понижавали се целог живота како би де докопали позиције на којој се тренутно налазе. Рукописе неће нико ни да погледа, чак ни из пуке знатижеље, необавезно, уз сазнање да рукопис нема никакве шансе. Не постоје у Србији уредници, нити конкурси, који нуде фер услове и поштену игру, где се знају правила по којима се може играти – кад су у питању анонимни писци из провинције. 

Оно, правила се знају али су она неправилна. Наиме, није потребно много, треба кренути од малих ствари, поштење би се угледало само у томе да се рукопису да шанса, да се исти отвори и погледа, макар неколико страница, колико заиста и потребно да би се схватило треба ли даље читати или не. Проблем је, међутим, што се на такав начин, нечитањем лоших рукописа не даје никаква шанса ни оним добрим, на које се свакако мора понекад набасати. Кад је рукопис одличан (генијалан) баца се у најтајније шкриње да не би реметио успостављени поредак и неред. Јер, генији ремете поредак, уносе пометњу, намећу нова решења - а, то, српским уредницима и критичарима није по вољи. Српским критичарима и уредницима по вољи су само политиканти и медиокритети, јер уз помоћ њих задржавају своје доминантне положаје и хране своју сујету.

Наш писац уз помоћ неколицине ентузијаста, и од својих пара, одштампа збирку песама или завичајну монографију, организује са директором школе или Дома културе чак и промоцију, на коју дође родбина и нешто знатижељника (јер ће бити послужења) и све се заврши на томе. Стотине примерака онда чами у неком ћошку собе, јер је тешко поделити у тој затуцаној средини толико књига. Не посустаје он, ипак. Он се и даље бори за остварење своје визије, додуше, све више затворен у себе и све уморнији. Најзад ће се као пензионер посветити гајењу пчела и писању породичног родослова, за који ће се, они који га нису никада разумели, одједном заинтересовати, јер ће желети да виде своје име у некој књизи, па макар то био и Учин родослов. А, шта ћемо са Учином жељом да његово име буде на корицама правих књига?! Ту ће жељу понети са собом у гроб.

Постоји и друга страна медаље, макар тако мисли Момо Капор. Каже он: И вас су, као и ружно паче, у вашој вароши малтретирали и понижавали јер су осећали да се разликујете од других. После многих мука најзад сте открили своје јато – били су то престонички писци којима сте припадали. Био би то срећан завршетак ваше приче да их касније нисте поближе упознали. Били су гори од глупих патака; сујетни, нетолерантни, егоисти, пакосници, заједљивци и интриганти, једном речју ни налик на књижевне лабудове које сте замишљали, читајући њихове књиге, у провинцијским сумрацима. Читава ствар врло је једноставна: морате се борити да не постанете као они.

ПЕТАР МИТИЋ...

У време када је рукопис ове књиге добрано поодмакао, на малом бувљаку, на малој пијаци, у Зрењанину, случајно (а, како би другачије?) сам набасао на књижицу чији ме је наслов привукао попут магнета, јер сам већ био дубоко „у материји“. Како постати писац, аутора Петра Митића, беше та књижица. И, то је, те 1965. године већ било треће издање.

Наравно, прво сам желео да сазнам ко је писац поменуте књиге, јер ми само његово име није ништа говорило. На задњим странама писац за себе каже да је рођен 1931. године у Моклишту, код Беле Паланке, да је по занимању кројач, да је волео школу али да није учио и да му је недостатак школске спреме касније отежавао књижевни рад,  којим планира да се бави до краја живота. Ипак, сматра да ће бити добар писац. Написао је, вели, једну књигу прозе коју тек треба да објави јер жели више пута да је редигује. (Легенда о редиговању коју подгревају писци, као кобајаги незадовољни урађеним, они по неколико пута мењају текст, увек тражећи од свога пера више, а углавном је истина да се оно прво написано и остави за књигу, уз срећу што се уопште и то има, а, о некаквом мењању и редиговању нема ни говора).

Само по себи, ово је већ интересантно, поготову што на последњој страни књигу препоручују, ни мање ни више, него: Иво Андрић, Миодраг Булатовић, Данко Поповић и Матија Бећковић. За једног кројача који пише о томе како постати писац ово је више него довољно да му се поверује, мада сумњам да су ласкави писци за ово добили по једно шивење одела, гратис.

Пера саветује следеће:

Или се прихватај књижевног рада и обављај га озбиљно или га се не прихватај. Књижевни рад је напоран и сложен и писац је нека врста изузетног бића. Треба маштати о тешкоћама, о циљевима. Треба у делу некога штитити, некога нападати. Мотив треба упорно тражити. Писац треба да посматра свет око себе и да размишља о томе. Мислити за писца - значи писати.  Мотивисати нас могу случајни разговори у парку, путовања, слушањем својих ближњих, читањем, гледањем филмова, успоменама из детињства. За време док постајете писцем стећи ћете многе непријатеље. Они ће вам често, као по неком природном закону, приговарати да треба бити практичан човек а не заносити се недостижним сновима. Људи не разумеју писца почетника али не треба ниподаштавати почетника јер је лакше налазити мане него стварати. Уметничко дело се два пута рађа: за време надахнућа – инспирације, и за време писања – транспортовања животних чињеница. Уколико вам сопствени живот не пружа никакве доживљаје, ви се интересујте за живот других. Живот је, у ствари, огроман роман.  Треба га студирати са више аспеката. Треба осетити радост, бол, чемер, глад, жеђ. Пишите често да би сте научили писати. Читање и писање се узајамно помажу. Машта ће вам додуше као почетнику бити слаба али нема везе: терајте колико можете ако сте талентовани касније ће се и машта стећи. Писање, редиговање (?!), фасцикле, куцање, па онда оставити текст „да сазре“. И наравно, треба се трудити да свако ново писање буде боље од претходног. Треба писати што више и што садржајније, да би сте што пре изградили свој стил. Одређене мотиве и забелешке шифрујте да вам их неко не би украо. Језик вам мора бити свеж и нов и треба да водите рачуна о његовој лепоти и разуђености мисли. У којем лицу ћете писати: ваша је ствар. Не треба баш све писати „из живота“, некад треба и измишљати. Као почетник треба се чувати речи „управо“, „заправо“ и „такође“. И нипошто не имитирати већ постојеће писце. При руци увек имајте оловку и отворену свеску нарочито за неочекиване мисли. Прибегавајте често самоћи. Дело треба да има увод, радњу и расплет. Увод се обично пише напред, радња је најчешће друга по реду а расплет је трећи по реду. Треба изнаћи свој израз, свој језик или стил. Поетика у делу је врлина и мана. Савремена књижевност захтева обавезно психологизирање јунака у књижевним делима. Реченица је основна јединица књижевног изражавања. Боље је нешто мало прочитати него с неким мало попричати. Да би сте друге учили морате сами бити просвећени, зато је неопходно да сваки дан нешто научите читањем, писањем и слушањем разговора. Треба писати и читати наизменично, јер читајући ви озбиљно мислите о туђем делу, а пишући – о свом. У сваком разговору има за уметника корисних појединости. Наравно, анализирајте туђа уметничка дела. Рад без љубави није рад, а то нарочито важи за рад на уметничком делу. Ако сте талентовани, ваша ће се глава сама по себи пунити идејама, проблемима, мотивима, мислима, речима, итд. а ваш једини задатак је да све то пренесете на хартију. Не размишљајте много да не добијете несаницу. Не читајте при слабој светлости. Не користите дроге. Ако сте болесни о томе треба само ви и лекар да знате. Као почетник у писању често ћете се суочити са премореношћу, главобољом, несаницом али не идите одмах код лекара већ је препоручено да се привикнете на то. У случају да сте сувише талентовани и да вас честа у дуга размишљања замарају много, треба смањити своје радно време, и да, ако буде требало, радите само један сат дневно. Претеран рад може прерано одвести у смрт. Често писање и размишљање о форми доприноси изналажењу властите форме. Форма је после мотива главни елеменат у књижевном стваралаштву. Често треба мислити о форми. На форму треба мислити пре и за време писања. Лепота форме је неопходна. Форму ваља прибележити чим вам дође. Свака следећа форма мора да буде боља од претходне. Велики писци су велики мајстори форме. Шаблона у погледу форме нити је било, нити ће их бити. Марљив рад на изграђивању ликова доприноси бржем усавршавању у овом погледу. Лик мора да делује уверљиво. Размишљајте о животу и уметности. Ако се у вама уврежило мишљење да је од литературе тешко живети, ви сте без жара и полета,а то је рђав знак. Помислите да ћете једнога дана постати велики писац. Ако немате самоуверења ви сте без талента. Бити велики писац значи бити велики радник. Баналност у теми и радњи није дозвољена. Треба водити рачуна о естетској, етичкој и идејној оријентацији свога дела. Дело није уметничко ако у себи нема проблема. Детаљ је крв дела. Композиција је важна за дело. Уколико није лепо књижевно дело није уметничко. Постоје добра и лоша дела. Свако дело мора да има дужину, оно не треба да буде ни дуго ни кратко. Треба имати писаћу машину али не куцати са два прста већ са десет прстију. Уздржавајте се од писања мање вредних књижевних дела. Уметник је повучен, миран, тих и осетљив. Осетљивост је основно мерило талентованости. Велики писци су нарочито осетљиви. Чини ми се да је музика највећа уметност.

Тако Петар Митић постаде најцитиранији аутор у овој књизи која врви од цитата великих писаца и уметника! Он је чак постао и јунак једног романа. Момо Капор је инспирисан Петром Митићем написао књигу Како постати писац. У тој књизи, роману-приручнику, Капор иронично, понекад и цинично, оспорава наводе Петра Митића Жуће цитирајући делове Митићеве књиге а уједно развијајући своју причу, кроз своје мисли и искуства а о задатој теми.

Петар Митић ме је подсетио на Данојловићевог Добрислава (мада из прикрајка вребају и чувени Милош Јованчевић, Жика Обретковић, те Станоје Ћебић), сеоског учитеља и песника наивца из Пећи, који је писао бесмислене песме, сам штампао књиге и шпартао широм старе Југославије продавајући их и организујући промоције, те је тако на једном путовању и страдао у саобраћајној несрећи. Његов чувени стих гласи: Вечерас сам те душо, у рану зору снио. 

Милован Данојлић говори о удесу свих нас Добрислава, Игора, Митића: Свака интелектуална делатност укључује одустајање од тзв. истинског живота: обично и пролазно занемарује се зарад вишег, трајног. Али кад се на том, изабраном терену изгуби, промашај је јаснији но доле, у животу: јаснији и коначан. Јавља се ЧИСТ пораз; промашај се десио изван непрозирне матице трајања која све мири, поништава и изједначава. Пад се, онамо, мери најстрожим, убиственим мерилом.  

Међутим, кад човек боље размисли, Митићевој књизи, осим наивности, нема се много шта приговорити. Наравно, он је, као и ја, користио општа места и знане истине, али је човек писао своју књигу и готова ствар. Али, зашто се онда ја бавим овде овом књигом? Не да бих се подсмевао њеној наивности, општим местима и шаблонима. Никако! Желео сам управо да постигнем супротно: да говорећи о њој, покажем бесмисленост високо научних теорија о томе да се писање књижевности може учити и научити. Ништа због своје наивности ова књига не губи, чак добија, јер је искрена, али, нити из ње, нити на факултету, нико не може научити: како постати писац! Једино се, додуше, може научити како не писати књиге о томе како се може постати писцем. 

Ова Митићева наивност је практично кориснија од свих теорија књижевности и писмености, сем уколико се не спремате за позив просветног радника или радника у култури. Али је највећа лепота ове књиге што Митић писце сматра митским бићима, људима који куцају са десет прстију, који пате од несанице и главобоље јер стварају велика дела, и који знају све, за разлику од нас бедних почетника-уметника. Они су генијални али крајње осетљиви људи који су рођени да буду велики и недостижни. Ипак, Митић на самом крају вели: Чини ми се да је музика највећа уметност.

Добри Митић даје добре али бескорисне савете. Добри Митић добро жели уметности али се уметности не може помоћи – она се ствара. Добри Митић својим ентузијазмом окупља велика имена у похвали и подршци своје књиге. Они сигурно нису ни читали ту књигу али су се предали пред енергијом и ентузијазмом аутора, победила их је његова љубав према књижевности. Они би написали било шта, само да га виде срећног. Добар је Митић са добром књигом, само ја нисам добар са лошом. Нема нити једне мисли Митићеве коју ја на неки начин нисам већ употребио. Једина разлика између мене и њега је та што се он искрено клањао божанству а ја сам помало јеретио.

ПИСАЦ: ШТА ЈЕ ТО?

Пише: Игор Ђурић

О ПИСЦУ И ПИСАЊУ - ПОПУЛАРНА ТЕОРИЈА И ИСТОРИЈА - ЧИТАЈ ЦЕЛУ ОВДЕ

ПИСАЦ ЈЕ? ... ДА НЕ ЛАЈЕМО...

...империјална амбиција са уметничког становишта.... Салвадор Дали

Не пише се да би се живело - већ се живи да би се писало. Не плаћа се за писање – већ се плаћа разним валутама да би се то чинило. Не пише се због славе себе – већ због славе написаног. Не мора неко да зна за писца - ако многи буду читали оно што је написао. Тотална књижевност би била она у којој се књиге не би потписивале аутором, чак ни издавачем, само насловом и садржајем. Једино у ретким случајевима кад су аутор и дело једно те исто! Само, тада није нужно ишта и писати, тада се поред тоталне књижевности дешава и тотална уметност, значи: тотални живот. 
      Не ствара се ради живљења и преживљавања, већ ради живота самога, есенцијалног, неоптерећеног материјалним моментима. Не ствара се ради других, нити ради себе, већ зато што се мора, што другог излаза и начина нема. Нема друге стазе и другога пута - а да буде прави. Кривим путем иду скоро сви, само ретки знају пут и остало: где су кренули и због чега све то. Не пише се да би се писало - већ се пише да би се читало. Када се написано прочита, споје се две душе: пишчева и онога који чита, човека. Уметника и живота!!!

Сартр је писао да се писац обраћа свима али га сви не читају. Ја бих додао: још мање га разумеју. Какав год да је писац, добар или лош, признат или анониман, то је тешко разумљива зверка. То је најчешће зато што ни њему није најјасније шта је, како, и, о чему писао. Ипак, постоји део читалаца, од којих су неки и сами писци, који поприлично добро разумеју неке написане редове.

Харолд Пинтер је у беседи поводом пријема Нобелове награде написао, јер због болести није могао да присуствује додели, следеће:

Писац је целог живот рањив, готово огољен.

Нема потребе да кукамо због тога.

Писац је сам тако изабрао и оковао себе тим избором!

Тачно је, међутим, и када кажу да сте изложени свим ветровима, а неки од тих ветрова заиста су ледени. Потпуно сте сами, себи препуштени, на ветрометини, у празном простору.

Нема уточишта и нема заштите – уколико не лажете – а у том случају сте, разуме се, већ изградили сопствену заштиту и заправо се може рећи да постајете политичар.

Киш у Часу анатомије вели: Чињеница је, велим, да писац има своје митско генеалошко стабло као древне племићке лозе, и грб свога порекла с гордошћу истиче на свом рукопису, на свом палимпсесту: то је као водени жиг на хартији на којој пише; видљив знак порекла. 
      Писац је чудна и самољубива цвећка, чак и кад лоше говори о себи, он и даље сматра да је бољи од свих осталих. Кад говори добро о другима, он заправо прича о себи. Анатол Франс је написао како хоће да говори о себи поводом Шекспира, поводом Расина, Паскала или Гетеа... А Монтењ у својим Огледима каже: Ја сам предмет своје књиге. 
     Писац увек пише о себи. Отуд биографски и психолошки приступи према аутору, а не према делу, имају највише смисла од свих критичких поступака. Писац често не пише о себи али се себе не може ослободити у потпуности. Коме то успе у већој мери – већи је писац, уколико није велики човек. Велики људи кад пишу о себи онда настају и велика дела, ама, таквих је врло мало. И када не пише конкретно о себи, писац кроз дело предочава свој поглед на свет, људе, догађаје, преноси своје свесне и несвесне, и подсвесне, поруке другим људима, разноси пером своје идеје или оне које је прихватио за своје, објашњава своја схватања нашироко и надугачко, чак и када су погрешна, развлачи, као питу, своју филозофију, била она празна или полупразна (пошто пуне филозофије нема, наиме, увек се нађе други филозоф да оповргава твоју филозофију), гњави вас својим емоцијама и својим стањима, као да вама није доста ваших стања и срања, разлаже нам доживљаје из детињства и лепрша својим успоменама. Књига коју читате то је онај човек који се горе потписао. Не треба вам наслов, наслов је име писца.

Мића Поповић каже: Уметнику је његова сујета насушна потреба: служи за голи опстанак. Ни говора о томе да би се уметник усудио да убије сујету. Чиме би је заменио? Убеђењем? Али ко може да буде убеђен у нешто „што по себи није“? У тако нешто се може веровати, а то веровање је увек у опасном суседству са сумњом. Сујета испред сумње поставља доста чврст бедем и бди да се у бедему не појави пукотина. 
      Дучић ниже своје љубавне афере и по коју тучу, на пример, са колегом дипломатом Милутином Јовановићем. Када је овог потоњег пребио у кабинету помоћника министра иностраних дела, рекао му је: Реците ми хвала, курво једна. Због ове туче ући ћете у историју српске књижевности! Његова сујета, Дучићева, је била толико јака, да је он измишљао своје аристократско порекло. Када је Слободан Јовановић својевремено уделио комплимент Дучићу, речима да пише као Шатобријан, Дучић му је одговорио: Зар сматрате Шатобријана тако великим писцем?

Писање није ослобађање, бежање, понирање, потреба. Писање је живот: дакле, све горе побројано и још много више, и још много горе. Најбоља дела настају кад се описује промашени живот, кад се бежи од њега у литературу, кад се понире у његову суштину, кад је потреба за писањем на првом месту у то мало времена датог нам живљења.

Ретко који писац искрено воли да говори о својим делима. Наравно, најчешће мора то да чини, али из нужности а не од воље. Често писац пристане и на погрешно тумачење својих дела јер му је тако лакше, мање је компликовано, а њему је свеједно. Зна он, да ће неко и некад, макар појединац, тачно схватити свако његово слово, а то је више него довољно. Има славних писаца, овенчаних највећим наградама, који су наскроз погрешно схваћени, и сами су живели у тој лажи, а догодило се да за њихова живота нико није разумео њих: као људе и писце. Ко има среће, опет ће га схватати само мали проценат људи, тек један од стотину. Андрић је једном рекао: Одбијте оно што о мени пишу критичари па што остане – то сам ја. А, ко би и волео да говори о своме делу када га најчешће питају: где проналази инспирацију, има ли дело аутобиографских момената, шта тренутно пише, која му је књига најдража, шта тренутно чита, шта би поручио младим писцима који тек почињу...

- Како писац увек у делима говори о себи а са друге стране не воли да говори о својим делима? Ту нешто не штима?!

- Знате, господине, кад би сваки писац морао да разјашњава својим читаоцима сваки ред, онда је ово бесмислени посао. Уколико Ви до сада нисте схватили куда ја идем овим писањем, онда нисте на правом месту. Можда је ово погрешно место, али свакако Ви нисте његов део! О читаоцима ћу нешто касније.

Сви се ми задужимо исто, само исто не враћамо: по томе се разликујемо, по мало, међу-собом. Иначе смо мали, да мањи не можемо бити. Само будале могу мислити да могу бити велики у односу на оно око нас, поготову, на оно изнад нас. Не постоје велики људи, већ само људи који су више вратили. И, нешто мало више схватили. И они други који не дадоше ништа! А, и то „ништа“ је релативно.

Писац у Србији (и свуда у свету) треба да буде ништа - да би био неко!!! Писац не може да буде неко и нешто – само једно од та два. Има пуно оних који су неко и нешто, ама, нису писци. Писцу не може добро да иде, у материјалном смислу, у супротном није добар писац. Има и богатих писаца само што они нису велики, али су ипак некакви писци. Није то зато што је богатство лоше само по себи, већ зато што код уметника духовно мора бити испред материјалног: иначе не иде! Писац се, додуше, може обогатити, али тек онда кад је већ дао скоро све од себе и кад му је свеједно.

- Било је писаца богаташа који су били велики!

- Ма, да, зашто све схватате буквално?! Ово је више фигуративно: увек је богатија машта онога који жуди за нечим, ето, то ми прво пада на памет.

Писац, ако није верник, најусамљенији је човек на свету – рече Данило Киш давне 1976. године. 
      Писац не сме да буде у пресеку већине. Треба бити изнад просека у сваком погледу. Мора више да дадне. Ваља бити супериоран у односу на друштво, али само пасивно супериоран: само духовно. Не сме много да се меша у световне ствари, осим да брани неки принцип или мишљење. И, кад се меша, мора бити достојанствен и господствен. И кад се ваља у својој повраћки, мора бити то исто. Достојанству и госпоштини се можемо учити од старих мајстора. Замислите ситуацију где се у некој телевизијској емисији Андрић на пасја уста псује са Селимовићем?! Па упоредите са оним што данас гледате како чине ови назови писци и све ће вам бити јасно. 
      Духовна супериорност се не стиче лајањем, него необазирањем на лајање других. Поштовање се не стиче на силу већ потенцирањем да не заслужујете то поштовање. Величина се постиже кад скромност коју ви потенцирате други оповргавају величајући вас. Писци јесу врло често инцидентне личности али та инцидентност треба да се изражава или у критици према властима, или, у критици према девијацијама у друштву, или, у нихилистичком боемисању. Данас писци праве инциденте да би били у центру медијске пажње, да би се овајдили новчано од тога, да би освојили власт, постали функционери, данас писци хоће да буду министри и директори.

- Па шта је било боемисање него скретање пажње на себе и веселу братију, прављење скандала да би се чуло о вашем имену?!

- Заиста мислите да су на такав начин размишљали Тин или Домановић? Хм, можда сте у праву?!

Иво Андрић, Прича из Јапана: Благодарим вам, другови моји, на заједничкој патњи и вери и победи и молим вас да ми опростите што не могу да с вама делим и власт као што сам делио борбу... Ми песници смо за борбу рођени; страсни ловци, али од плена не једемо... Зато вас остављам, другови завереници, и идем да потражим има ли гдегод која мисао која није остварена и која тежња што није извојевана.... 
      Писац не сме да буде у власти, или, још горе, око власти. Треба увек да буде против сваке власти. Писац не сме да припада никоме; често ни сам себи – он је сведок – каже Момо Капор. Мора да буде мученик, да „исусовски“ испашта своју мисију. Писац који је у власти, има мале шансе да у будућности остави светло име долазећим генерацијама. Писац којега је власт кињила, хапсила и забрањивала, осигурао је место у будућности свога народа. Још ако је добар писац, их!  Његово име славиће неке друге власти и подизаће му споменике када њега више не буде било.

Догоди се и да чувени дисиденти у неком времену постану власт и то им буде највећа грешка: не остане ни иза писца, ни иза председника државе, скоро ништа. Уместо великана борбе против тираније остане од њих само сенка упрљана владањем. Ретко се дешава да писац за живота добије споменик или улицу, то је код нас за сада успело само Десанки Максимовић. Обично следеће генерације исправљају неправду претходних режима. Да би се то догодило пишчево је да за живота буде противник свакога режима, био он демократски, или што је најчешће: тирански. 
      Палавестра у својој Критици идеологије каже: Ситуација писца и интелектуалца изложеног тзв. кетману, коју је Чеслав Милош описао у својој дивној књизи Заборављени ум, карактеристична је за све интелектуалце у комунистичкој цивилизацији. Чак и сада, када се побуњена интелигенција на Истоку ослободила страха и понижења, када је надвладала очај и ћутање, у душама тих интелектуалаца остао је дубок ожиљак, стечен у борби за морално достојанство ума и за духовни интегритет личности. Запад је ту борбу искрено подржавао и имао доста топлих симпатија за сваку демократску алтернативу, али никад није сасвим разумео шта је заправо требало књижевнику Вацлаву Хавелу да с обе ноге загази у политику и да од дисидента постане председник Чешко-Словачке државе. Према прихваћеним и устаљеним западњачким стандардима, посао писца није да управља државом. Он може да буде идеолог побуне, може да седи у тамници, да говори на митинзима, може да пали масе и да растура опозиционе новине по булеварима, али своју душу никад не треба да изводи изван свог повртњака, нити треба да своју реч мења за неки бољи друштвени положај.

- Писцу је све дозвољено само у стварању дела, и, у љубљењу жена.

- А, још колико пре пар десетина страна говорило се овде о моралу...

-...али се није мислило на тај морал, забога, зар све мора да Вам се црта?!

Није неуспео писац онај који је написао лош роман. Неуспео писац је онај који никада до краја није покушао да изистински проба да живи са оним што осећа у себи. Неуспео је онај који је хтео да узима а не да даје.Такви су после најопаснији и најштетнији: писци који нису живели као уметници! 
      Писац се не може онемогућити у своме делању, у својој потреби (па тек онда мисији). Не штампају те! Па шта?! Пиши, то је твоја обавеза према самоме себи, ако то нико не може прочитати, онда говори: пријатељима, непознатим људима у кафани, никоме!!! Вичи, нек те прогласе лудим. Што им луђи изгледаш, више ће те се плашити. Пиши, па гурај у сандук, једнога дана можеш бити неки нови Стендал или Кафка. Пиши, јер што је написано то постоји. Кад напишеш, твоја књижевност је рођена. Није од одлучујуће важности хоће ли се она публиковати. Певај ако неће да те штампају, певај чим смогнеш и укаже ти се прилика. И: плачи! Једнако је важно и да плачеш своју уметност. Не моли битанге да објављују твоја дела – већ живи своју уметност! Ако живиш своју уметност, не могу ти ништа!

- Ако неко пише лоше романе то је онда неуспео писац, писац али лош, рекао бих.

- Лош: можда, неуспео: не! Ако је неко свој живот проживео у души као уметник онда је он успео. Не мора се само стварати, може се и живети уметнички!

Писцу можеш наудити свакако. Можеш му узети парче 'леба и фишек дувана, можеш га утамничити и стрељати. Можеш писцу не дати новца, богатства (за које рекосмо да му смета), одузети му његових пет минута славе. Али!!! – писцу не можеш одузети и забранити могућност да пише. Писац увек може да пише, чак и ако нема оловку и папир. Да пише и да говори. Отуд зазирање моћника од књижевника, зато што правом писцу не можеш зачепити губицу, нити кад му језик одсечеш, као што и не можеш забранити писану реч ни кад му руке поломиш. Књижевник, прави, а не фарисеј, и кад ћути, и кад напише, шаље мудре мисли и поруке, онима који могу да их чују, просветљује људе, руши диктаторе и системе. Отуд моја прича да се може бити великим писцем и без написаног слова. Треба само имати све што има велики човек: памети, морала, харизме, унутрашње лепоте... Добро, не мора тај баш писац бити али уметник засигурно: да!

Писац се креће и ходи по магли. Густој магли која не да погледу ништа даље од властита носа. Уколико је нос подужи, онда ни толико. Писац никада не зна сигурно (осим до нивоа претпоставки, које, ако се обистине неки после називају и: визијом) где се налази, докле је стигао, докле ће стићи, колики је у очима других?! Зато само најупорнији успеју, не обазирући се на околну маглу. Они се крећу ма где и докле стигли, јер негде ће ипак стићи обзиром да стреме ка нечему.  Писац никада не зна где се налази са својим делом (чак и кад му се чини да зна) али ипак повремено прихвати по неку додељену му улогу (или је сам себи додели). 
      Борхес: Жао ми је што морам да кажем да уопште немам естетику. Ја само умем да пишем поезију и приче. Немам никакву теорију. Мислим да теорије, заправо, не служе ничему. Писац који би писао само оно што хоће – био би лош писац. Писац мора да пише са извесном невиношћу. Он не би требало да мисли о ономе што ради. У противном оно што ствара неће бити његово.

Сигуран сам да су највећи генији светског списатељства остали непознати, да неки можда нису написали нити једног реда а да су они који су ипак писали, много и добро, доживели (и тако умрли) да нико није прочитао нити једног њиховог реда написаног. Постоје дела која покрију писца, али постоји и писци који су већи од својих дела. Међутим, ретко кад писац за живота схвати колико је његово дело. 
      Писац треба да има још један живот да би видео да ли га цене, каже Борхес. То је трагика али и утеха. Трагика, јер никад ниси сазнао своје домете. Утеха, јер постоји нада да ћемо једнога дана бити много већи но што смо били за живота. Када писца дело наткрије, када га прерасте, онда је време да се заћути и подели исто. Тог тренутка дело више није пишчево, већ свију. Зато се у стварању требамо придржавати наше мудре Исидоре, која је доказ да у правилу увек постоје изузеци, а која закључује овај наш пасус речима: У уметности и књижевности прави стваралац никад не ради за ново и модерно, него за трајно и вечно.

Писац је несрећан створ. И кад му добро иде, кад је окружен лепим женама које га желе на једну ноћ, или цео за живот, увек је он несрећан. Понављам, ако је прави и ако је уметник. Пре свега је несрећан јер зна шта треба а нема снаге за то. Ма колико имао снаге, писац увек зна да може више и зна како изгледа „то“ више. И зна да не може стићи тамо куд би хтео те је зато несрећан. И увек је незадовољан, чак и када га прогласе за највећег свих времена, кад му споменике подигну, кад умре и постане бесмртан: увек је незадовољан својим делом. Увек га сматра малим и безначајним и зна да је то могло много боље и вишље, али, ето, он то није могао.

Писац је несрећан јер је углавном сам. Не у самоћи која му је потребна да ствара, она је нужна и он је воли, већ у самоћи када није сам. Кад није сам онда је писац усамљен и несрећан. Сања о томе да ће га неко разумети без и једне речи, без и једног написаног реда, само погледом и то једним. Писац сније о идеалној особи која ће разумети њега и његово дело само после једног измењеног и укрштеног погледа. Таквога никада не сретне, те остане усамљен и несрећан до краја живота. Тек после његове смрти, кад прође одређено време, по неко га схвати. Ни тада није касно. 
      Опет Мића Поповић каже: Проблем симбола стар је колико и проблем људске духовне комуникације. Враџбински, као и касније религијски или идеолошки симболи, били су увек нешто широко препознатљиво;  симболи у модерној уметности нечитки су. Изгледа ми, због немогућности уметника да се идентификује са већином грађана. Разлог постаје јасан: уметник је сам.

Писац је несрећан јер је увек на сметњи другима, јер је на туђим леђима, за туђим асталом, а при томе не осећа никакву захвалност. Његова несрећа лежи у уверењу да је њихова обавеза да брину о њему. Он тада не схвата шта значи реч „љубав“ или макар да и неко други има своју мисију подједнако важну стварању уметности: нахранити уметника. Писац сматра да му се увек мање даје, колико он узвраћа. Он давање према себи и не схвата као давање већ као обавезу других, да послуже њему - који служи уметности, самим тим, је ли, и човечанству. Он давање њему схвата као привилегију оних који дају. Често их зна казнити тако што престане да узима од њих и почне узимати од других. А, онда ови кажњени нису начисто да ли да се радују или да буду тужни због казне?! 
      Миленко Поповић у књизи о Црњанском и Дучићу пише како треба имати на уму да Дучић никада ништа није молио. Наступао је увек тражећи нешто као да је то његово освештано право, као да он чини милост другима да му нешто учине. Такав је уосталом био и Иво Андрић. Кад би њих двојица нешто тражили, онда је давалац био пресрећан да може то да учини, била то жена или неко други.

Опет, писци су као жене: што се више нуде то их мање желе. 
      Писци су као курве: што их мање платиш то се више труде да те задовоље. 
      Писац је као Циганин: никада да се скраси у једној причи а кад има масло са њим и гузицу маже. 
      Писци су као деца: кад се са њима петљате обично осванете мокри.

Писац је почешће и најчешће несрећан због несрећне и неузвраћене љубави, али пошто почесто и најчешће пише о томе онда нема потребе да се овде и даље о томе изјашњавамо.

Писац је несрећан кад се напије. 
      Писац је несрећан кад нема новца за пиће. 
      Писац је несрећан кад се отрезни.

Писац је несрећан због лоше штампе, због штампарских грешака иако сам пристаје на све само да осети мирис олова преко својих речи.

Писац је несрећан јер је сваки разочарао своје родитеље. Родитељи су га сматрали за губитника и пропалицу још од онога дана кад је изашао пред њих са својим сулудом идејом о својим списатељским плановима. Знали су да је њихово дете пало под лош утицај, да су га покварили и да од њега никада неће бити ништа. Немају чак снаге ни да га жале после баљезгарија које је писао и објавио, поготову на његова сећања и асоцијације из детињства, на његове опсервације о сексу и декадентне политичке ставове. 
      Кад су неки гости на Слави питали оца глумца Раше Плаовића „шта су му по занимању деца?“, он је одговорио: „Први је инжењер а други професор“. „А, Радомир?“ – бејаше упоран гост. „Он је глумац“ – одговори стари смркнута израза лица. „Ма пусти га, 'ће се тргне“ – утешио га је знатижељник. 
      Са друге стране, Љубу Тадића су негде упитали шта је по занимању? „Глумац“ – одговорио је. „Добро, добро, знам... него шта радиш пре подне?". Они нису писци ама су уметници. 
      Колико је пута сваки писац запитао себе: шта ли ће рећи моја мајка кад ово прочита? Шта ће казати моја жена? Или моја ћерка? Моји пријатељи? Шта ће, уосталом, рећи свет?'' – вајкао се Пекић кад је већ било касно, кад повратка из бесмртности више није било. 
     Писац никада не пише о будућности. Чак и кад се тако чини, он увек и само говори о свом детињству. Ако имају другу децу, пишчеви родитељи онда срећу потраже у њима. Ако немају: онда су и родитељи писца несрећни људи.

- Зато ти пониреш у прошлост, у детињство? Носиш у себи бол што си разочарао своје родитеље?

- Прочитао си, мој надобудни читаоче и сапатниче, да писац увек пише о свом детињству: на овај или онај начин. Нисам ја разочарао родитеље: очекивали су они од мене још и горе.

Писац је несрећан кад му нестане мастила, кад нема хартије, најнесрећнији је, убедљиво, кад не зна о чему би писао. Знао би он „како“ али не зна „о чему“. Туга је велика и несрећа писца кад започне и заврши дан изнад празне хартије. И кад има мастила, неће оно само од себе. Мора да потече из главе, преко срца, кроз вене до пера и хартије. Дуг је то пут и увек негде има прекида. Али ће ми слабо ко вјеровати и разумјети, како је приповјетке тешко писати, жали се 'артији 'роми Вук, наш.

Писац је несрећан када га цене и поштују погрешне особе а углавном тако бива. Цене га из посве погрешних разлога. Цене га из разлога које писац углавном мрзи или не примећује, којима не даје на важности или их сматра пропратним појавама. Понекада, све то на кратко прија али срећу не доноси. Писац је несрећан кад је „звање“ а кад није „дело“. Кад је људима битан због имена а не због учињеног и створеног. Када је нека жена у моди, то је природно, али када је уметник у моди, то је одвратно, вели Ернесто Сабато.

Писац је увек несрећан кад га пробуде, а када спава увек ружно и лоше сније, тако да се не зна шта је горе: спавати или се будити?! Зато је писцу најлепше да будан сније и спије, само му то ретко кад полази за руком. Писац, отуд, не зна са људима. Учини му се понекад да зна: али не зна. Једноставно, ствар је у поимању и функционисању. Све што је за друге људе, нормалне, важно, за писца није. И: супротно! 
      Писац ходи сасвим другим стазама и богазама, неутабаним најчешће. Што је стаза непроходнија, то писац има веће шансе да буде добар. Зато га је лако преварити у свакодневним пословима и животним ситуацијама. Али је немогуће сакрити му свој карактер. Писац зна са киме има посла, али не зна: како. Увек рачуна на људскост, на широкогрудост, макар на несвакидашњост, и увек га зајебу себични и покварени. Увек због оног чувеног: „Ма не би он то, а, и ако би, онда мора тако!“.

Има писаца, оних правих, који држе до речи и верују на реч. То су узроци због којих најчешће пострадају али они и даље терају по своме. Уколико не би веровао у универзалне људске вредности које морају у неком облику постојати код свакога, онда: рашта? Други то схвате као слабост, као глупост, наивност. Најчешће је писац свестан да га варају (ређе је свестан да ће га преварити, и ту је проблем) – и пуста. Види шта се дешава али каже себи: „Ако му је то природа и ако му то чини задовољство, па нека га“. Да, уметник најчешће тако размишља у животним ситуацијама када га варају. Као кад у кафани трошиш последње новце са битангама које су богатије од тебе, и које се не ватају за новчаник, а само да би им гледао срећна лица која одају мишљење да те варају, да се гребу, а да ти то не знаш: ти плаћаш! А теби чини највеће задовољство управо да гледаш та лица, те гримасе, та ниска задовољства. Јер, те физиономије се не могу видети код онога који се гребе а нема: то је сасвим природно. Међутим, потпуно је другачија слика, у великом кадру, кад гледате лица онога који се гребе а има више од тебе. Одох у баналност. И то је најбољи доказ да не разумем ово о чему пишем.

Писац не зна са људима. Писац зна о људима. Описаће до танчина и најмрачнији ум а превариће га најобичнија улична сецикеса. Стићи ће до најудаљенијих тајни можданих вијуга неког човека али ће пасти на најјефтинији преварантски блеф. Допреће до најтананијих осећања а измамиће му задње паре лажни просјак. То је зато (и треба да буде тако) што је уметник са друге стране. Зато уметници живе лоше и сиротиња су: јер не знају о практичним стварима. И кад се роде богати, они то спискају. Уколико неко зна са новцем, људима, законима, уколико му добро иде и има куле те градове, и пун новчаник, верујте: тај није уметник. Понајмање писац. Јер музичари оду на тезгу, а сликари продају по неку слику, режисери сниме филм који се гледа, али писац уколико пише праву књижевност осуђен је да га мало или уопште не читају.

Писац је подвојена личност. Он је оно што други знају и оно што он зна: о њему, о свему. Уметник често увиди да се гледишта по истом питању разликују и од његове снаге зависи колико ће инсистирати на тој разлици. Уколико то чини мање – мањи је уметник. Уколико, пак, наметне свој став, своје мишљење (он као појединац маси окренутој према њему или против њега) онда је он јак и велики. Само, да би се то догодило мора се нешто понудити, нешто снажно и широко – а опет разумљиво. Тачно је да писац ствара посебан свет у својим делима али не може тај свет бити толико посебан да га не разумеју и други. Не сви, није нужно, али неко мора. Није нужно да увек разумеју твоје дело али је обавезно да увиде да нису способни да разумеју нешто што превазилази њихове капацитете. Чак је ово задње и пожељно: што те мање разумеју више ће те се плашити. Волети те неће никад, ту немој да имаш илузије, и не дао ти бог да узлетиш па да се срушиш јер је то најгори начин да сазнаш и спознаш неке истине.

Писац је слаб шофер. Најчешће уопште не вози. Не знам због чега је то тако?! Можда због помањкања спортског духа и мањка жеље за трком. Писац, наиме, више воли да се креће споро и уназад, неголи: брзо и напред.

Писац не може довека остати у имагинацији и свету маште. Мора повремено и у стварност, јер поред тога што је уметник, он је и човек. И једно без другога не иде, иначе не би имало смисла. Имагинација је потребна у стварању, човек је потребан да стане испред (или: иза) створеног. Човек представља своју имагинацију у реалном и суровом свету. Он је овлашћени представник, он се брине о земаљској судбини дела и његовим правима. У свету имагинације не постоје правила, у реалном свету постоје и ми их се морамо придржавати. Кад хоће да се прода, писац своју цену диже својим делом. Кад треба да упрти пут делу у славу, онда дело диже своју вредност карактером писца. Писац и дело не могу једно без другога чак и када се раставе завршним чином стварања. Написано се мора идентификовати са неким. Неко се мора представити кроз написано.

- Контрадикторан си, час говориш једно, час друго. Једном кажеш да писац не сме бити у пресеку већине, да не сме живети друштвеним животом, а, убрзо после тога кажеш да понекад мора изаћи из света имагинације?

- На жалост, или на срећу, цела ситуација у вези овога је контрадикторна. Зато што ми овде разговарамо о уметности а не о науци.

Писац не сме имати систем, не сме правити законе писања. Писац само и искључиво мора да буде оно што јесте: мученик коме душа вришти, те, као пуштањем крви и он мора да пуста дело из себе како би преживео. Како би живео. Писац мора да буде оно што јесте, па такав какав јесте да нешто уради или не уради. Како рече Ибзен, писати значи сести пред самог себе као судију. Њему се суди, и њему се пресуђује и то од њега лично. Отуд нема ни говора да писац може бити успешан и срећан. Он се само лажно смеши и клима главом не слушајући шта други, и он сам, говоре.

Писац не може створити велико дело ако није слободан. Уколико је прихваћен од система у којем живи, па још и ако је признат од истог, онда он није слободан. Опште народно прихваћени писац јесте успешан али није велики и генијалан, обзиром да сви схватају његову визију и оно што жели да каже, сви га прихватају, сви га воле... Писац кога прихвата систем, кога прихвата маса: није слободан. И супротно је исто: када писац прихвата систем у коме живи. Чим прихвата систем то значи да живи под неким правилима. Или-ти, што би Сартр рекао: Пошто их краљ храни а елита чита, они једино настоје да одговоре захтеву те ограничене публике. 

Писац не може од свога дела, нити од свога народа. Он може бити свачији али се не сме одрећи својих корена. Језик му је главно оруђе у стварању дела, а, језик: то је народ који га користи. 
      Црњански је сматрао да књижевник који не саучествује у судбини свог народа, није прави књижевник. Нарцисист у литератури у категорији литерарних онаниста. 
      Андрић по истој теми каже: За писца није најстрашније бити несхваћен, непризнат, осуђен на оскудицу и самоћу. Најтежа казна и најгора несрећа за једног писца, то је: наћи се против свога народа. 
      Гете је говорио да ћеш најбоље упознати неког писца уколико одеш у његов родни крај.

- Ти: о индивидуалцу који мора бити део масе?!

- Да!!!

Нестрпљење је највећи непријатељ уметников. Самоћа непознатог песника је један од најдубљих доживљаја песника, по Црњанском је. А, опет, по Чехову је млад писац, нарочито ако нема среће, сам себи изгледа незграпан, неспретан, сувишан, живци су му напети, искидани; њега неодољиво привлаче људи који имају везе са књижевношћу и уметношћу, он се врти око њих, непризнат, неприметан, бојећи се да смело и право гледа у очи као страсни коцкар који нема новаца. Жудња за славом повезана је са тим. На крају испадне увек да писац није имао довољно времена. Кад је сазнао како треба, исцурео му је песак. По речима Николе Кољевића, Андрић је схватао да је слава тешко бреме и да уздизавши уметника који остаје анониман, који се градитељски претапа у дело, уметник највише да од себе. Он се јадао неком свом пријатељу да највише жали што није целог живота писао под псеудонимом.

Писац који није прочитао много књига не може бити добар писац јер није добар и мудар човек. Увек сам био већи читалац него писац, писао је Борхес. За Вулфову рај је непрестано читање. М. В. Љоса каже да пре него је постао писац, био је, као и сви – читалац. Једноставно то је повезано са љубављу и опсесијом. Можете мрзети неке књиге зато што су лоше, или их мрзети зато што су боље од ваших, да парафразирам Хемингвеја, али морате много читати јер не можете без тога. Као што човек није комплетан без љубави, тако ни писац није употпуњен ако није прочитао брдо разних књига и чита их до краја живота. Већ смо констатовали да писац мора бити добар човек а да би био велики писац (лош човек може бити добар писац али не може бити велики), па тако читајући много, писац постаје бољи човек а то се може, верујте ми. А, онда, временом из прочитаног и доживљеног проистекне мудрост. У почетку може бити само знање и ново искуство али временом то постане мудрост.

Писац писањем опстаје, преживљава, брани се. Почео сам да пишем из најдубљих, биолошких, рекао бих скоро криминалних побуда, говорио је Миодраг Булатовић. Писац не пише што воли већ што мора. Пишем да бих лакше умро, писао је Кафка, да би на неком другом месту написао како истинско уметничко дело не представља виртуозан чин, него рођење. Да је до љубави, писац би само читао, никада не би писао и био би срећан. Не пишем да бих живот средио и глатко га објаснио, напротив, пишем да бих живот компликовао и показао га као труднији и тежи но што људима изгледа, написао је пољски писац Јежи Анджејевски.