Ноћ у планини, уз ватру!

 

Пише: Игор Ђурић

Ватра јесте најисконскији спољашњи утицај и осећај код нормалног човека (данас има много ненормалних људи). У ватри, испред себе, човек види васиону, стварање и уништење света. Осети рађање и умирање.

У овој причи, када кажем ватра мислим на огњиште.

У овој причи, говори се само о доброј ватри.

Поред огњишта крај отворене ватре човек седи и општи са својим прецима.

Не говоримо, ми Срби, тек онако, за свој дом: огњиште.

Напустио је своје огњиште!

Умро је бранећи свој кућни праг и своје огњиште!

Свио је породицу око огњишта!

Затрло му се огњиште!

Наши стари су око огњишта седели, кували, грејали се, госте дочекивали.

Јесте, ватра нас је горела и пустошила али нас је и грејала и живе нас одржавала.

Дом, кућа, пећина, логор – све је то огњиште!

Огњиште је спокој!

Устајали смо, тако, зором, да хладом идемо у планину, пут Планинског пута, па онда преко Липља или Крне, право у Трговиште.

Идемо у планину да проведемо неколико дана, пошто деде и бабе више не иду у исту са стоком а родитељи се више не баве земљорадњом. Било је то време када су се људи одрицали земље због дечијег додатка. Зато, већ годинама, чим смо стасали, сваке године по два пута идемо да проведемо неколико дана у некој од напуштених бачија. Било је, ту и тамо, још оних последњих Мохиканаца који су се и даље пели и силазили, на и са планине, сваке године са овцама и говедима.

Упртили смо ранчеве пуне хране, ракије, кафе, и свега онога што ће нам требати у дивљини. Воду нисмо носили, планина се не зове бадава: Мокра Гора.

Успут, док местимично одмарамо, проповедамо планинске легенде, причамо о дивљим зверима и нашим прецима који су се, очи у очи, суочавали са њима. Успут (опет) договарамо се и шта нам ваља чинити уколико се и ми сусретнемо са неком зверком, рецимо мечком са мечићима за коју се говорило да је најопаснија. Касније, кад смо стасали, набавили смо разно оружје па смо причу о одбрани прескакали: подразумевало се.

Рано ујутро, стижемо пред неку од празних бачија, прво седнемо да се одморимо, уз дуван и мученицу, па се уз тај мерак договарамо шта ћемо и како ћемо, чија је шта дужност и ко ће шта радити. Треба очистити бачију, поправити и средити уздигнути лежај, полице, доградити огњиште, донети буковог лишћа које које ће нам служити као душек за спавање, донети воде с кладенца или са Белих Вода. И најважније, припремити довољно сувих дрва да ватре у бачији буде целе ноћи, па на даље (дрва ће се свакога дана обнављати).

Око ватре ћемо се окупити, скувати кафу, испећи ручак, огрејати (угрејати) и причати до касно у ноћ. Попићемо! Певаћемо!

Најважније, та ватра ће нам чувати страх!

Уколико је летње време, треба припремити дуплу количину дрва и за ватру (огњиште) испред бачије око које ћемо седети на деблима и трупцима до глувог доба ноћи. Тада, лети, око поноћи, потпалиће се ватра и у бачији јер су у планини и летње ноћи изузетно хладне.

Уочи Петровдана требају се спремити крупна дрва, дебла, да се направи велика ватра. Та прича је испричана на другом месту мојих сећања.

Најлепши део је онај када се ватра рађа: пуцкетају суве гранчице, па се полако додају све крупније и веће гране, док ватра не ојача да може да свлада и велика дебла.

Седење око ватре је оно што је мене највише вукло да се поново и наново враћам у дивљину. Зими, када је све около завејано, не може се описати осећај сигурности и заштићености који даје ватра која гори у средини и спознаја да имамо довољно дрва за неколико дана. Зими се, ватра пали одмах. Тешко је тада наћи сува дрва па ће се око запаљеног огњишта поређати мокри трупци и гране, који ће се тако сушити и припремати за горење. Кад су дрва влажна онда огањ много дими, некад толико да не видимо једни друге. Срећом те бачије имају добру вентилацију па се нећемо погушити као Шапића говеда (или су то биле Крстића козе?!).

Око тог огњишта ћемо причати своје момачке приче, измишљати сексуалне авантуре, разговарати о животним плановима, договарати се о предстојећем лову, пећи сланину или кобасицу на пруту, приповедати страшне приче о планинским разбојницима, хајдуцима и зулумћарима. Највише би причали, како би ноћ замицала, о крволочним чопорима вукова који нападају торове и не остављају ништа живо иза себе. И заиста, неретко би чули завијање каквог самотњака у даљини, оног који због наше галаме и ватре не би прилазио. Имали смо прилике, додуше, пар пута, и да присуствујемо тим крвавим пировима, у ноћима када се ништа није видело (када се облаци спусте, магла падне и пада киша) вукови би напали тор неког горштака а чобани су управо запаљеним бакљама (дакле: ватром) покушавали да одбране стадо (дуго времена им је то било једино оружје). Ми смо пуцали у ваздух (јер не видиш у шта би пуцао), касније кад смо постали старији и имали чиме, а ујутро би наилазили на трагове покоља. Увече би још више ценили нашу бачију и огњиште у њој.

Ватра ће горети целу ноћ, сваке ноћи. У најгорем случају, ујутро кад устанемо, биће жара па само треба набацити неколико грана и ето опет огња.

Мени су много лепе успомене оне које ме подсећају на то време. Легнеш у кревет од лишћа (тек касније смо набавили простирке и вреће за спавање), дремаш, ватра пуцкета и баца језичке светлости по гредама брвнаре, ти слушаш са пола ува твоје другаре како поред ватре цевче шљивовицу и озбиљно разглабају о разним „важним“ темама (или се просто зајебавају). Неретко ће те изненадити неком несланом шалом али ти се нећеш љутити. Због тога си, најзад, и ту.

Чак и када сви изнемогну и полегају, увек ће неко устати да баци коју цепаницу на ватру, често цвокоћући од зиме и страха, уколико је излазио спорад себе. Рекох, периодично ће се тако задимити да ће бити неиздрживо седети унутра али само на кратко. То су ћуди планинских ваздушних струја и различитог дрвета, на које се мора рачунати.

Наравно, целе ноћи та ватра неће седети беспослена. На њој ћемо кувати, пећи, сушити. Данас нам узимају паре да би нам (као атракцију) скували кафу у жару или испекли месо а ми смо то тада радили као нешто нормално јер другачије нисмо ни могли.

Колико год дана да останемо у планини (ми смо ишли „у њу“ а нисмо се пели „на њу“), одржавање ватре ће бити приоритет број један. Били смо толико посвећени томе да би често иза нас остајало много неискоришћених дрва за ватру (та дрва ће добро доћи ловцима који набасају ту)..

У колиби ватра не треба да буде ни велика ни мала. Не сме да згасне јер ће бити много дима, нити сме да се распојаса па да нас својом снагом отера од ње.

Споља гледано, у мрклом планинском мраку (у коме ћеш видети само звезде ако имаш среће да је ведро), бачија ће изгледати као новогодишња јелка јер ће се кроз њене прореде између греда пробијати светлост од огњишта. Ти прореди су намерно стављени због вентилације, да би млеко опстало и ваздух струјао. Нису наши стари били глупи - само смо ми били глупи да то схватимо.

Већ трошим шесту деценију живота, назире се и крај, а и данас, додуше све ређе и кад ми се укаже прилика да будем поред ватре, увек бивам фасциниран неком небеском снагом коју осетим у себи. То је нешто исконско што се пробуди у мени, неки ген чувара огњишта и пећине, те ловца. Осетим топлоту која ми улива спокој за породицу (чопор) и светлост која нас чува од мрака.

Ватра те натера да се замислиш и да размислиш о смислу и бесмислу у себи, о ономе што осећаш у својим генетским записима, ономе што рудариш из своје и колективне подсвести, о ономе ко си и одакле потичеш, о Богу који је створио све око тебе и искрицама које се управо стварају изводећи арије постанка и нестанка (јер божије стварање никада не престаје и то је Његова највећа моћ). Осећаш, исто такву ватру су гледали и твоји преци, исто им је пуцкетање дрвета звучало.

Уистину, само гледаш опчињен!

Ноћ у бачији, у планини, на две хиљаде метара изнад мора, то је ноћ поред ватре и мириса смоле која гори.

Остао сам давно без властитог дворишта. Прво су ми га отели и запалили а после смо ми то отето продали. Питање је имам ли времена и права за нову авлију. Живим, додуше, лагодно, у стану с парним грејањем, у центру (каквог таквог) града. Ипак, сањам о томе да имам неко своје ћоше где повремено могу наложити своју ватру и седети поред ње.

То је ствар детињства и навика. Ватру смо имали и у шпорету, и зими и лети. Моје детињство је детињство шпорета на дрва и само једне просторије која се греје зими, те летње кујне где се кувало преко целог лета исто тако на таквом старом шпорету на дрва. То детињство носи са собом мирисе и звуке ватре коју производе букове и храстове цепанке.

Моје је детињство и ватра у дворишту, када се пече ракија или топи маст, када се окреће прасе на ражњу или тек само неки роштиљ. Моје сећање и ватра у сушници (пушници) где се суши месо и кобасица.

Ноћ на планини, у бачији, уз ватру, кад си млад и са својим пријатељима, тек заљубљен или већ остављен, уз звуке дивљине који допиру споља – а, шта више треба и шта би више помогло да дечак постане момак а момак човек?

Ватра пуцкета и прича причу о некоме ко је седео поред ње и подстицао је да гори (прича). То је иста она ватра која у нама гори милионима година, јер људи смо и постојимо због воде, светлости и топлоте.

Искрице су као звезде. Жар је као лава из утробе земље. А човек поред ватре је божије чељаде, дете те исте ватре, који је ту да се диви, јер друго и не може у својој немоћи да досегне до својих корена и оног исконског у себи.

Људи су украли ватру од богова. Украли смо је, елем, и мислимо да њоме владамо, а, опет, у заблуди смо. Ватра је и даље остала божанска ствар. Огањ! Дом! Огњиште. Све је то од Бога, јер породица и потомство су у питању и њихова заштита. Морају бити на топлом и светлом док не ојачају. То је опстанак! Морамо сачувати своје пећине! Морамо одржавати ватру у њима!

 Прометеј је крађу ватре платио разапет, својом јетром и неограниченом патњом.  И дан данас орлови кљуцају његову дроб на Кавказу.

Ја крадем ову причу од ватре у бачији, загрејан вискијем у расхлађеном стану, и за разлику од Прометеја, плаћам је само јетром.

Прича о једној слици (која је можда већ испричана)!

  

У марту 1999. године, пре него су почели да нас сатиру бомбама и ракетама, пошто су нас пушкама и ножевима већ сатирали, узео сам своју стару Практику (коју још чувам са све филмом у њој) и кренуо пут манастира Гориоч и цркве Светог Николе у њему. Поиздаље, направио сам један снимак манастира.

Ломили су се, тих дана, међу собом, зима и пролеће, рат је надвладавао мир. Било је очигледно само онима који су држали очи отворене.

Огориоча! Огореле очи!  Манастир је добио име по томе што је Свети Никола излечио изгореле очи Стефану Дечанском а он у име захвалности подигао цркву на том месту.

Дакле, почетак марта, и за неких двадесетак дана хуље ће нас напасти, почеће да бацају бомбе по нама, само зато што живимо тамо где смо рођени и што су се Немањићи дрзнули да подижу цркве баш ту. Зликовци из Америке барабар са слугама кренули су да нам отму Метохију. И Косово! Иако нису знали, тако безверни, шта ће радити са црквама и манастирима - осим да их пале.

Треба узети у обзир да рат у Метохији траје, у том тренутку и уназад, већ две-три године, са различитим интензитетом. Свакога дана су се негде водиле борбе, чула се грмљавина артиљерије и хук пуцњаве. Није било баш препоручљиво шетати се шумама и брдима око Истока.

Али мене је нешто вукло, призивало, осетио сам потребу и направио неколико снимака. Фотографисао сам пејзаже, детаље, објекте. Људе нисам, осим оца Саве.

Шкљоцао сам и од тих снимака сам касније урадио фотографије које су ми данас изузетно вредне и емоционално важне. Било је то још време када се водило рачуна да се филм у фотоапарату приштеди.

Тога дана је настала и та чувена фотографија манастира Гориоч са Проклетијама у позадини, коју данас многи користе у електронским и штампаним издањима али скоро нико и никада не објави име аутора фотографије.

Рекох, слика је настала уз помоћ моје Практике и теле-објектива Пентакон 4/200, због даљине али и позадине сам користио тај објектив уместо обичног па сам тиме изгубио фокус и оштрину што је фотографији дало уметничких нота.

Слика је забележила све иако се то СВЕ на њој не види јер прво мора де се осети! Монументалност природе, лепоту манастира, снежне врхове Проклетија, бакарна брда надолазећег пролећа и рата. На тој слици се јасно види да ће Срби убрзо напустити Исток и да ће Гориоч остати сам у својој стамености и постојаности.

Направио сам, рекох, неколико снимака: Извор, рибњак, своју кућу, још пејзажа, галебове, детлиће, али нити једна од тих фотографија није успела да забележи оно што је Гориоч дао слици о којој пишем овде. Гориоч је отворио очи мом објективу.

Фотографије сам израдио већ као избеглица, када је рат био привидно готов а ја био свестан да више ништа неће бити исто у нашим животима. Отуд ми је та фотографија још дража и вреднија јер ће остати као доказ једног времена и једног човека, да се упореди с оним што ће доћи када се Гориоч буде вратио у Србију а Срби у Гориоч.

МОЛИТВА

 

МОЛИТВА

Игор Ђурић

Господе,

мира ми треба више од воде и хлеба

а здравља више од спокоја!

Учини,

да се пронађе начин

да добијем само оно што заслужујем

а дајем само оно што бих волео примити!

Уради,

да ме људи не мрзе без разлога

и не воле без заслуга!

Боже,

изведи ме на пут

који ме води до предака

на којем ме испраћају потомци:

поносни и једни и други;

и сам ја;

и Ти

због доброте коју ми подари и ја је прихватих!

Господе,

спокоја ми дадни са здрављем

и научи ме упозорењем

да не узлетим и не погордим се

због хлеба и воде које имам

и које Теби дугујем!

СРБИЈА!

  Пише: Игор Ђурић

Србија

кћи Косовска

мати Војводства

сестра Острошка

дете остављено

 

Србија

кућа људи разасутих

граничара

трбухом за хлебом

надничара

вратом од каме

преживелим!

 

Србија

топла погача

здела врућег млека

заклон одбеглом брату

повој детету прекодринском

 

Србија

земља

дубока

колико гробу треба

уска

колико рало довати

широка

колико се фронт простире

висока

колико јој деца досегну

 

Србија

кћи Косовска

мати Војводства

сестра Острошка

бака детету прекодринском

и сама дете остављено!

ИСТОК, шта ЈЕ?!

 Пише: Игор Ђурић

ИСТОК, шта ЈЕ?!

По свом постанку, Исток је божије дело!

По својој архитектури, стари Исток је еклектика Медитерана и Оријента!

Нови Исток не постоји. Само Велики, Мали и Доњи!

По својој идеји – велики је Исток!

По природи, то је компромис висије, низије и равнице!

По води, непресушан је!

По клими, склад је љутог северца и питомине југа!

Менталитетом је кротке проток Мораве кроз Динару!

По географији, Исток је Стара Србија!

По култури, он је Византија преоденута у Светосавље!

По језику, Исток је симфонија Херцеговине и екавице!

По судбини, он је оклопник без мане и страха на српској Голготи разапет!

По прошлости, он је Немањић који ходи њиме!

У будућности, Исток је Србија!

У садашњости, он још није рођен јер је убијен пре него што је умро!

По историји, он је српски и универзалан!

По страни света, Исток је на истоку у односу на запад, на западу у односу на исток а северно је и јужно је у односу на самога себе!

По имену, он је Извор!

По ономе што је био, он сада није и никада неће бити оно што је постао!

Словенски богови су га превели у хришћанство!

Међу градовима, он је племство!

Међу људима, Исток је стање духа!

По вери и цркви којој припада, Исток је Метох Дечански!

По невери, Исток је Источанин!

Главни град Истока је Гориоч!

Владалац Истока са наследним правом јесте Патријарх српски са седиштем у Пећи!

Граниче Исток Мокра Гора и Источка река!

Најнасељенији део Источког царства јесте Источко гробље!

По мојој песми

он је праотац

створен из маховине гробова

и манастирске сиге

а мајка је земља

Света

деце заблуделе

Источана!

По мојој причи

он пропадајући: успиње се!

САБОР И ИГРАНКА

 Пише: Игор Ђурић

                                         САБОР

 За Сабор су битне најмање две ствари: лепо време и саборско теше. Подразумева се да се не доводи у питање да је свако саборовање у суштини слављење неког свеца. За Сабор је, такође, важно и црквено или манастирско двориште. Остало се организовати да: продаја посластица, пива и сокова, по који рингишпил, хармоникаш и локални фотограф.

Временске (не)прилике су веома важне. Нема ништа од сабора кад пада киша. Покуша се како-тако и тада, али: не иде. Саборовање подразумева окупљање по лепом времену. Ако се и деси каква летња непогода она брзо прође и може да буде лепо освежење. Ипак, ако је облачно и пада киша од ране зоре: сабора неће бити. Остаће само тезге са слаткишима и корита са пивима на празној утрини јер, боже мој, предузимљиви трговци су се наместили на својим местима још синоћ или јуче поподне, заузимајући што боља места: а сад та киша поквари све.

За Сабор се чува или купује посебна одећа која се носи или тада први пут или само тада, и она се назива: „саборско теше“. Старији имају један комплет: одело са белом кошуљом и новом капом, који се облачи само за сабор, сахране и славе. Деца тога дана облаче нову одећу коју ће носити целе следеће године: до новог сабора. Гардеробу смо обнављали од сабора до сабора, најчешће око Велигданског сабора.

На саборима се пиво хлади у коритима. И сокови. Али, пиво је најбитније. Сокови су ту да почастимо сестре или симпатије, али се то ретко догађало. Чувало се то мало цркавице за пиво. На пиво се не иде одмах, чим се стигне. Дуго шацујеш са ким ћеш да одеш. Ипак, није то мала ствар. Вода је била сам по себи хладна али је било „предузетника“ који су ноћу ишли у планину, узимали снег и лед из сметова, товарили магариће, да би ујутро пиво било у леду хлађено.

Виспренији и боље организовани сабораши сами донесу послужење и пиће, онако за целу породицу и по којег рођака или комшију. Они, онда, рашире ћебе или чаршав у порти манастира или на каквој ливадици повр' истог, па на ћебе поређају печену кокошку, младога сира, гибаницу и које кувано јаје а из флаше се сипа ракијица у једну чашу из које сви наизменично пију. Кад прође ко-год познат а драг сви са ћебета машу и вичу: „Ајде, ајде!!!“. Ако је на ћебету гужва онда деца устају да пусте придошлицу.

На саборима долазе и разни мешетари и шибицари да узму наивном свету последњу пару. Је ли неко некад видео да је неко и некад пребацио металну алку преко грлића флаше на који је накачена највећа новчаница која је тада у оптицају?! Је ли неко и некад добио на импровизованој лутрији где су на мушеми исписани бројеви а рулет је био мали да би могао да се сакрије под мишку кад наиђе „народна“ милиција?! Је ли неко и некад пропустио да прати млади и заљубљени пар који се управо упутио пут шуме у наивну љубавну авантуру?! Је ли неко икада прескочио да пре сабора запали свећу у цркви и целива икону?! Није се, додуше, нико ни откачио са рингишпила да би видели колико ће да одлети, мада смо сви размишљали о томе.

Многе девојке се са Сабора нису вратиле родитељској кући а ни многи момци нису дошли сами. Само би се сутра по сокацима чуло: „Побегла са сабора...“. Онда следи све редно: мирење, свадба... Некад је девојкин отац тврдоглав па неће одма' да се мири: „држи љутњу“. Потраје то и до унучића. А после се све заборави. Такви бракови испадну најбољи. Сад, шума изнад саборишта није увек спајала људе у брак. Због те шуме су неки бракови и пропали а неки би сигурно да се прочуло.

Прав вам стојим, ни улазак у Европску унију не може да надокнади изостанак једног доброг саборовања у младости. Више вреди једно млако пиво из корита у младости него данас бела шенген виза. Један пољубац, невин и невичан, девојке из оближњег села вреди више него сви приступни фондови овога света. Само то људи не знају пошто сазнају кад се више нема времена ни за шта.

Једном је милиција послала провокаторе на Сабор не би мало обуздала „верска окупљања“ јер, боже мој, религија је опијум за масе. Провокаторима није било тешко да испуне свој наум са пивом и ракијом подгрејаним саборашима и дошло је до туче. Било је разбијених флаша и глава: милицијских и саборашких. Стигла су, у међувремену, појачања и једнима, и другима. Многи су ухапшени. Народ се ускомешао и побунио. Почео је да се окупља. Приведени су убрзо пуштени. На збору грађана у сали општине народ је говорио о неправдама а функционери су се трудили да смире страсти. Тада је изговорена и чувена реченица: ''Другови, има овде неки што се само пиљкају и турају жишке, али ми ћемо све то у записник: цакара-цакара...''. Ипак, Сабор је тада победио. Била је то прва мини-народна револуција на овом делу Балкана.

Најважнији и најпосећенији сабор у нас био је онај Госпојински на крају лета, у Гориочу. То је био крешчендо летњих активности. После њега се студенти спремају пут Београда, ђаци за школу а рођаци са стране са пуним зембиљима и теглама назад одакле су дошли. Тај сабор се углавном завршавао игранком у Истоку, избором лепотице вечери, којом тучом пијаних ђилкоша и одласком кући у рану зору. А Исток је био свеж, чист и леп у рану летњу зору. Данило Николић у „Власницима бивше среће“ пише: „Свакога јутра, кад се сунце склони иза високих Проклетија, кад град падне у светли сумрак, а сва Метохија, докле око допире, до нејасних брда изнад Ораховца и, лево, до Истока и Ракоша, сва у пурпуру...“. Тај исти Исток би после Госпојина дана бивао миран, тих и пуст.

Затим, окупљали смо се и на Ускршњи сабор - Велигдански, исто у Гориочу, али би он бивао посећен: како кад. То је зато што је Ускрс углавном падао мимо распуста а Исток је био град који је имао више својих становника напољу него у њему самом.

                                                          аутор текста: први с лева

Ту је и ноћно саборовање код цркве Св. Апостола Петра и Павла у центру Истока: Крсти. Иду литије око цркве преко дана а коло око цркве увече. На Крсте нам долазе гости из околних села и других градова а ми им ту посету узвраћамо на њихове.

Комунисти, не би лењи, па и они направише доста добар сабор. За 2. мај код „доње школе“ (имали смо у Истоку „доњу“ и „горњу“ школу) се увек окупљало највише људи.

Саборовали смо и уочи Ђурђевдана на Извору и то барабар са Циганима и Шиптарима.

Некако смо и четвртак рачунали као мини-сабор, у најмању руку: вашар. Четвртак код нас у Истоку пада тачно у дан. Није као код неких других, рецимо Пећанаца где је падао у среду. Четвртком је у Истоку бивао пијачни дан. Сјате се људи са свих страна да тргују: продају или купују. Тога дана, у исто време, на истом месту, тик један уз другога одржавали су се обични и сточни пијац – па су гужве бивале велике, увек. Да, на периферији једног и другог пијаца (који су, у ствари, били једно те исто) продавала су се и дрва, креч, песак, грађа, другим речима: све. На обичној пијаци: поврће, воће, сир, кајмак, јаја, жито, занатски производи, касније и шверцована гардероба и роба. На сточној: бикови, свиње, овце, кокошке...

И остали у вароши добро су пролазили тога дана: ћевабџинице, продавнице, кафане. Било је гужве у општини, болници, суду, пошти. Ко је шта имао да завршава из околних села: остављао је то за четвртак. Источани су имали тога дана највише гостију и путника намерника (мада нам то они нису признавали пребацујући нам да више волимо да се гостимо него да угостимо). После пијаце се сврати код рођака или пријатеља, на чашицу ракије, кафу, ручак, понекад и: телефон.

Четвртак се у Истоку још звао и „љубавни дан“. Не треба објашњавати зашто је то тако кад су конотације и више него јасне. Девојке и младићи из околних села долазили су тај дан у Исток иако нису имали никаква посла. А ми смо их чекали: начекерили би се на сред центра и чекали. Онда би добацивали девојкама, цоктали језиком или звиждали за њима. Ако су саме. Ако су са браћом онда би их само погледали испод ока. Оне су се трудиле да тога дана обуку оно најбоље што имају, до испред Истока би дошле у опанкама или гуменим чизмама а онда би ту обукле неке лепе ципеле или чизмице а опанке би сакриле у неки плот да их сачекају при повратку (ово је неправедна урбана легенда о тим прелепим девојкама). Тада је настала чувена реченица изговорена у љутини и љубоморном бесу а кад би нас одбила нека од тих лепих девојака: „Крије опанце по плоту а овамо ми изиграва госпођу!“. У ствари, нису те девојке биле госпође: биле су племкиње најчистије крви, неискварене, вредне, чисте и лепе.

                            

                                     ИГРАНКА ДО ЗОРЕ

 Никад: диско. Увек: игранка.

„Оћемо вечерас на игранку?“ – било је сувишно питање у Истоку моје младости. Па наравно, ко неће?! - а под условом да је млад, прав и уз брдо брз?! Пешачили би километре и километре да би стигли до неког села где се одржава игранка и исто толико преваљивали назад враћајући се у ситне сате праћени лавежом уморних паса и кукурикањем сањивих петлова (од којих ће неки због тога сигурно завршити у лонцу). Између доласка и повратка неуморно смо играли „чачак“ и „моравац“, а у паузама када се хармоникаш одмарао, играли смо и: „бит“ – диско или porn music (како ју је називао мој пријатељ Метју из Квинса). И: пили пиво. Понекад се опили, па се и потукли. Добили батина, није било ни без тога.

Ипак, туче су најчешће избијале кад локални гелиптери не би хтели да плате карту или око тога ко ће да води коло. Није свако могао да буде ни кец а камоли коло да води. А, то је била ствар престижа и многи су волели да буду коловође. Не дао ти бог да почнеш друго коло а једно се већ води и коловођа заплиће ногама све у шеснаест, све забацујући главу, онако ђилкошки, у страну.

Туче на игранкама нису биле опасне и крволочне (не по данашњим мерилима) јер се „раздвајало“. Постојала је институција „раздвајања“. Чим севне нека песница сви около скоче да раздвоје завађене стране. Постојало је додуше и курвинско „раздвајање“ када те онај што те кобајаги раздваја удара мучки док те држи и гура. Око девојака су се ређе тукли конкуренти јер је то било срамота. Шта има да се бијеш са неким због девојке. Лакше је њој да опалиш шамар ако те не слуша или шврља. Али су се зато међусобно тукла браћа и родбина девојака са претендентима да буду момци истих. Због тога се водило рачуна је ли девојка која те интересује дошла са родбином или сама. Ако је ово прво у питању онда је требало извести грдне маневре како би је нека другарица извукла у мрак и довела на виђење. Зато се удварање почињало неприметно: погледима, миговима и поздравима преко другарица. Понеко би „попио“ и анонимни колац преко леђа. Пошаљу му поруку као да га нека девојка чека на неком мрачном месту, мученик се обрадује али кад стигне на наречено место уместо врелог пољупца добије колац по леђима из мрака и јасну поруку шта се мисли о његовим љубавним плановима.

Постоје обичне игранке и „Плаво вече“. Обичне су оне које  се одржавају редовно, једном или два пута седмично а „Плаво вече“ се организује у специјалним приликама о великом празнику: државном или верском. Ко му и због чега надену такво име - нисам успео да докучим. Претпостављам да се од некуд то чуло па се само преузело. За „Плаво вече“ су карте нешто скупље а гужве су, по правилу, веће. Тада се бира најбољи плесни пар, најбољи играч и, наравно: мис вечери. „Мистер вечери“ се није бирао – сви би му се, наиме, смејали. Понети титулу „Мис вечери“ на „Плавој вечери“ аутоматски је значио скок рејтинга дотичне девојке. Она би одма' почела „на високо да бури“ а момци би се ломили око њене наклоности.

Испред сале, где би се одржавала игранка, а то је обично била школа или месна заједница по селима или домови културе по већим местима, продавала су се пива и сокови. Обично се, као и на саборима, хладило у коритима пуним воде. Главни фрајери су били они који би цевчили пиво целе вечери и испод ока меркали шта се догађа около. Већина таквих би ретко и улазила на игранку или би ушли тек пред крај да одиграју опроштајно коло. После поноћи се карте више не би наплаћивале и могао је да уђе ко хоће.

Они што су у то време имали аутомобиле: волели су да седе у колима и гледају шта се дешава испред. У ствари су показивали свој статус. Тада је настала чувена реченица упућена некој чори на игранци: „Ајде да седимо у кола“. 

Ономе коме се посрећи да нађе девојку највећи је проблем представљао како да се неопажено искраде у мрак са њом. Кад се успе у томе онда се такви парови враћају из мрака тек пред крај игранке врло често одвојено или једно поред другога али потпуно незаинтересовано: као, случајно су се срели. Били би румени у лицу и озарени. Она би се видно срамила а он би још видније био поносан. И да поједе батине исплатило би се: заљубљен је до ушију, не би ни осећао бол.

Некада би се на игранци пустио и плес. Ретко би се ко приватио плеса, а, и кад би се то догодило имали би храбрости да плешемо само са рођакама или комшиницама. Са оним девојкама са којима би волели да се стиснемо - већ је ишло теже. У таквим ситуацијама се добијало много „корпи“ јер су девојке редом одбијале све молиоце за плес (углавном речима: „Јел'  мислиш да сам курва?“). Тада доживите највећи блам на игранци: обично мораш да прођеш од краја до на крај сале, која је у том тренутку празна јер су се сви повукли до зидова а како би ослободили простор за потенцијалне плесаче, сви те гледају док тако ходаш врло несигурно, па онда помно прате како ће се завршити твоја авантура са плесом. Пошто у већини случајева добијеш „двојку“ тада треба да се вратиш на своје место истим путем, овога пута испраћен смехом и подјебавањем присутних. Девојка је поносна што ти је дала „љинге“ а остале се смејуље мислећи у себи „да ти тако и треба кад молиш ту гуску за плес“. Ето зато смо избегавали да тражимо игру, а, и кад би нашли девојку не би смели јавно да плешемо са њом. Дешавало се да музика за плес свира а да нико не плеше, па после неколико минута онај што „пушта“ музику (нисмо имали појма шта је то диск-џокеј) промени и пусти некаквог народњака и у исти мах би се сви хватали за руке и играли.

Дешавало се, као и на саборима, да нека девојка „побегне“ са игранке. Онда би морала да се разбуди породица младожење, па ако је млада по вољи: пуца се и пије, а ако „не пуни око“, у љутњи се чека јутро да се штета исправља. Не спавају ни родитељи побегуље, брину што је нема мада сумњају шта је у питању јер нису баш ни они слепи и луди, нешто се кувало и мувало, а отац само понавља жени: „Кад сам ја говорио, ти си викала ''пусти дете'', ето ти сад!!!“.

Кад дође неко непознат на игранку, поготову кад се установи да је из великог града, онда сви присутни буље у њега или њу. Девојке су биле слабе према таквим момцима, док су се локални момци углавном плашили да приђу велеградским дивама.

            Кад се девојка у'вати у коло до тебе: то је добар знак. Када ти не дозволи да се ухватиш до ње (него чврсто држи руку) и то је знак: само не добар. Ти се наравно правиш невешт, па се ухватиш до другога (или, још боље: до друге) као да ти није била намера да се хваташ до оне што те није пустила, већ је то било више случајно, па те и не погађа што ниси пуштен. Али зато, кад се ухватиш до оне која ти се свиђа онда не пушташ више никога ту: пробају многи али ти држиш њену руку тако чврсто да би је пре сломио него пустио неког клипана да ти прекине коло. (Тако је мој отац својевремено, док је био млад, играјући коло поред моје мајке једном официру који је пробао да се ухвати између њих рекао следеће: „Немој да се 'ваташ на воз за који немаш карту“). Ако се, пак, девојка и други пут исте вечери ухвати у коло до тебе (и она, као, случајно) ствар је већ озбиљна и треба размислити шта ваља даље чинити. Прво што ти падне на памет је обично то да је позовеш, у четвртак, у Исток да се видите. Четвртком је у Истоку пијаца па је то као неки сваконедељни мини сабор. Ко је имао шта да заврши, завршаваће у Истоку углавном тога дана.

За игранку обучеш најбоље што имаш. Ту нема калкулисања. Девојке које долазе из суседних села и које пешаче добар део пута, обично долазе у патикама (прошло је време опанака) које непосредно пред салу сакрију а из кесе изваде најбоље ципеле које имају (углавном и једине) и тако се у великом стилу појаве на игранци. О стиловима облачења и компонованим бојама нећу овом приликом. Нећу уопште јер не желим да кварим романтичну ноту мога приповедања.

Постојали су и они које су волели да „кваре игранке“. Поготову је то била конкуренција из другога села. Такви дођу са намером да направе гужву и да дотична игранка испадне на лош глас. Наравно, организатори су се трудили да то осујете, или, макар, да врате истом мером кад им се за то пружи прилика.

Најбоље игранке се одрже после каквог летњег сабора. Тада је на сцени целодневни програм. Преко дана на сабор, поподне у кафану, увече: игранка. Било је много пијаних тога дана али би их велика маса апсорбовала па нису толико долазили до изражаја – колико су могли и хтели.

Програм игранке би био подељен на неколико блокова музике. Пуштала се музика са разгласа и свирао би хармоникаш уживо. Не морам ни да поменем да је ово друго било много популарније. Хармоникаш је свирао кола: чачак, моравац, жикино или неку песму уз коју се игра Није се, међутим, мрштио и кад би неко наручио песму, наравно и при томе тури нешто на хармонику. Хармоникаши су били веома популарни међу народом и девојкама. Сматрани су за добре прилике и људе који својим занатом имају обезбеђену егзистенцију. Гитаристе и осталу музичку боранију већина је држала за будале и губитнике.

Неки би пробали да уђу на игранку кроз прозор и да на тај начин не плате улазницу. Успевало би то али веома ретко. Морао би неко од „твојих“ прво да уђе са картом, регуларно, и да ти после отвори прозор и прихвати те како би се попео. То је било тешко извести у препуној просторији димензија „пет са пет“, јер већина сала и није била већа. Због тога се некада стварао осећај неописиве гужве и када је унутра бивало педесетак људи.

Ови што су долазили и одлазили на игранке пешке увек су то чинили у већим групама: сви који иду из тог села, или насеља, скупе се и иду заједно. Тако су родитељи једино и хтели да пуштају женску децу.

Једном сам био на једној игранци у неком селу под планином где су бабе, тетке и мајке седеле на хоклицама по рубовима сале и плеле чарапе док су њихове штићенице играле. Довеле су ћерке и унуке на игранку али их чекају ту да би их и вратиле кући. Пошто је сала била обложена ламперијом постојала је реална опасност од пожара. Зато се после одређеног времена са бине огласио један омладински активиста речима: „Утуљите цигаре се ћемо да батаљишемо игранку“.