ИГОР М. ЂУРИЋ - ИЗГУБЉЕНИ ЗАВИЧАЈ!

Ноћас ми је Исток даљи него море,

а некад је био у моме дворишту.

И све што сам имао слило се у крик:

„Опрости ми Боже – велики сам грешник“!

 

С' прозора још видим цркву изнад града,

како чува Исток, као млађег брата.

И сокак што води све до бистре реке,

кад смо били деца и није било рата!

 

Мајке нас дозивале, пред прве мракове,

а собе нам мирисале на врућ хлеб и страхове.

Сад кад склопим очи, нема више никог,

само ветар тужно трепери кроз Исток!

 

У туђим сам градовима учио да ћутим,

како човек тајом носи бол у себи.

Ко рану на срцу, знану само теби,

која ноћу тишти, кад останеш сам!

 

Што сам даље ишао, све сам ближи био,

оном прагу који куће више нема.

Јер не губи човек само родну груду,

већ и оно дете које тамо дрема!

 

Ја и даље чувам стари кључ без врата,

једну бледу слику и завичајне бајке.

Ја и даље слутим источку тишину,

коју често чујем кроз глас мртве мајке!

 

Ко ће сада знати шта смо некад били,

кад куће што горе престану да зборе?!

Ко ће зором име мртвог града,

кроз молитву изговорити?!

 

Када моја звезда престане да светли,

и у сутон утихне појац који поје:

дашак моћне снаге вратиће се доле,

и тамо ће живети део смрти моје!

 

Игор Ђурић

2026. године

 

ДЕДА ДАНИЛОВИ ПРИСТАВИ!

  Пише: Игор Ђурић

До шездесетих година прошлог века, дакле и у комунизму, мој деда Данило је имао (држао) слуге. Велико имање и бројна стада захтевали су додатну радну снагу. Звали су се Кадрија и Браим. Деда за њих није говорио да су слуге већ да су ПРИСТАВИ. Поштовао их је и третирао као чланове породице.

Једном је његова најмлађа кћер Емилија видела једног од њих како једе шљиве у шљивику па је повикала:

- Оче, оче, Кадрија краде шљиве!

На шта се деда, веома шкрт на речима и још шкртији на смеху, слатко и грохотом смејао.

Кадрија и Браим су се највише мајали око стоке, у равници и на планини. Били су дедини људи од поверења. Наравно, радили су и друге послове, на њивама, ливадама, виноградима и већ поменутим шљивицима. Ракију и вино нису пили али су волели да поједу воћку, као што се догодило тог дана када је наша чувена тетка Сека мислила да их је ухватила у крађи.

Проверавао сам у речницима и на интернету порекло и значење речи ПРИСТАВ.

Очигледно је да се ради о речи руског (словенског) порекла и односила се на чиновника среске полиције у Руској империји. Отуд ми је у једном тренутку било чудно да ту реч деда употребљавао, обзиром да је у свом говору користио доста турских, албанских и немачких речи али га нисам никада чуо да употребљава речи руског порекла.

У ствари, као и много пута у животу нисам имао појма о чему говорим, јер, реч је српска колико и руска и укорењена је у српском језику још у средњем веку. Тако да деда и није користио руску већ српску реч. Што му дође на исто: све ће ово једнога дана бити српско... и руско....

Иначе је поменуте језике (албански, турски и немачки) користио само кад је хтео да опсује или нареди, пре свега стоци: кравама, овцама, свињама, воловима, коњима, псима. Кад је хтео да оћути нешто: чинио је то на српском. Псовао је на албанском, викао на турском а наређивао на немачком (уосталом немачки и јесте језик као створен за командовање) а ћутао је на српском. Албански је говорио перфектно, турски у фрагментима а немачки онолико колико му је остало од аустро-угарске и немачке окупације. Српски му је био чист као метохијска вода.

Елем, шта сам пронашао у својој аматерској потрази?

У Библији су приставима називани економи или управитељи имања.

У Душановом законику појам пристав се помиње као судски службеник.

У Вуковом речнику стоји да је пристав чиновник, или, чобанин (најамник) који чува стоку, или, слуга који ради код куће, и то је забележио у Крајини Неготинској и у Браничеву.

Деда Данило је, дакле, користио стару реч која се користили још и пре Вуковог времена и која се усталила у српском језику још од Немањића. То, опет, говори о богатству српског језика у Метохији који је упркос великим утицајима турцизама задржао све лепоте старог српског говора.

Реч коју помињем (појам) може имати и значење: судски сведок, поротник или позивар за суђење.

У случају Метохије и Истока очигледно је да је појам био укорењен у свакодневном говору и да су се из њега родила и нека нова значења (речи, појмови), на пример у наставцима који користе исту основу, рецимо у корену речи ПРИСТАВИТИ?!

Ставити на астал, у амбар, у јасла, у оставу; ставити ручак да се кува.

Код нас у Истоку, жене су говориле:

- Приставила сам ручак – мислећи притом да су ставиле (спремиле) на шпорет храну да се кува.

Или:

- Иди, пристави воду за качамак!

- Пристави сено у јасла за краве!

- Пристави стоци!

- Жене су приставиле пасуљ да се кува!

- Децо, ајде да се је', нана је приставила ручак али присмочите лецка!

- Пристави па иди у њиву!

- Пристави софру пристигли су сватови, пријатељи присташе да дају младу!

Приставити – поставити – послужити!

Ко приставља?

ПРИСТАВ!

У хришћанским породичним заједницама старе Метохије, сви они у породици који нису на врху хијерархије (глава породице и најстарији синови) били су слуге (чељад) и тако су их и звали. Служили су породици и заједници. Зато је деда Данило Кадрију и Браима сматрао члановима породице. Добијали су за свој рад накнаду у храни, нешто стоке, мање у парама и једну преобуку годишње. Деда је покривао и неке непредвиђене трошкове: рођење или смрт у њиховим породицама. Како год, они су својим радом омогућавали да њихова породица има шта да једе и од чега да живи.

Крајем шездесетих година престала је потреба у дедином домаћинству за ПРИСТАВИМА. Што није одузела држава - продало се (опет добрим делом држави). Остадоше Кадрија и Браим без посла а деда оста без земље, оваца, крава, волова, коња, шљивика, винограда.

Преостало је, додуше, нешто кућа, плацева и стоке, ипак, и до краја седамдесетих година и његове смрти 1981. године, чуо се дедин промукли глас који то мало стоке „благосиља“ по авлији на разним језицима и са мочугом у руци. Дражи те чворновате мочуге и дединог полиглотства осетио је аутор ових редова на својим леђима кад год би направио неку штету по домаћинству, а чинио је то често.

А као глумица лепа, тетка Емилија утече у Крајину Тимочку за лепушкастим рударским техничаром Петром, да ваде сребро и злато у Бору и да беру шљиве у Шаиновцу, близу којег протиче река Арнаута која ју је именом подсећала на Кадрију и Браима и безбрижне дане кад је хватала лопове по очевом шљивику и била ћерка домаћина који је имао ПРИСТАВЕ.

ИСТОК – ТОПОНОМАСТИКА

 Пише: Игор Ђурић

ИСТОК – ТОПОНОМАСТИКА У ОДБРАНИ СРПСКОГ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ И ДОКАЗНИ МАТЕРИЈАЛ У ПАРНИЦИ ЧИЈИ СУ!

 

ИСТОК, као насеље, први пут се помиње у повељи цара Душана 1348. године, у познатој Призренској повељи (хрисовуљи).

На првом месту, у овом експерименту, треба издвојити цркве и црквишта на простору Истока и околине, па се чак после тога и није потребно трудити даље у казивању онога шта је тема ових редова.

СТУДЕНИЦА ХВОСТАНСКА се налази у близини насеља СТУДЕНИЦА и ВРЕЛО. Прва базилика је изграђена у VI веку а после проглашења аутокефалности српске цркве она постаје седиште Хвостанске епископије и богословско училиште (универзитет), да би се касније подигла на ниво митрополије.

Сам назив ХВОСНО (Хвостно) користи се за северни део МЕТОХИЈЕ. Потиче од старословенске речи „хвост“ што значи дрво или дебело дрво, због тадашњих густих шума на том подручју.

МЕТОХ, зна се: манастирска земља. Реч је грчког порекла и у изворном значењу значи заједница. Чак и онако како Албанци покушавају да преименују назив Метохија у Дукађини иде у прилог овим наводима. Дукађини је изведено из назива Јованова земља или Војвода Јован (дука – војвода; Јован – ђони).

ГОРИОЧ, манастир изнад Истока, XIV век, саграђен на БЕЛОЈ СТЕНИ, метох манастира Дечани. По легенди, изградио га Стефан Дечански да се захвали Светом Николи што му је исцелио „огореле очи“. Изнад самог манастира се налази извор под именом СТРМОДЕЛАЦ.

На месту старог гробља у Истоку, које се зове ЦРКВИШТЕ, налазе се остаци старе цркве Светог Ђорђа која је спаљена у време Кримских ратова.

Црква Светог Јована у ЦРКОЛЕЗУ, прва половина XIV века. Саградио ју је војвода Новак Белоцрквић.

Црква Свтог Николе, ЂУРАКОВАЦ, XIV век.

Итд. итд.

Ако, пак, не верујемо нашим црквама и гробљима, Немањићима и њиховим војводама, онда би можда требало да поверујемо Турцима (што је сасвим у српском духу, касније названим „другосрбијанштина“). Елем, Турци су због убирања пореза и осталих марифетлука пописали становништво на Косову и то 1485. године и у том Скадарском дефтеру на територији данашњег Истока пописане су, поред Срба, само још две породице: једна арбанашка и једна влашка.

Можда је разлог томе и што Немањићи нису дозвољавали сточарима и номадима да се задржавају у пределима који су били њихови.

Тако у Душановом законику постоји један члан који гласи: У селу где се заустави Влах или Арбанас, у том селу да се не заустави други који за њим иде. Ако се задржи на силу, да плати потку и што је испасао. Ето како се чувала домаћа пољопривреда и одржавала национална структура.

Још је пре тога краљ Владислав у Врањинској повељи из 1242. године написао: ни Арбанас ту нема зимовишта.

Краљ Милутин, пак, у својој повељи из 1300. године даје право Арбанасима да могу долазити на црквени панађур о храмовој слави Светог Ђорђа код Скопља, али морају да плате таксу за то.

У поменутом Скадарском тефтеру, Турци користе старословенску и српску топонимију, понекад у својој интерпретацији: ИСТОК је ИСТРАНМЕШ, БЕЛО ПОЉЕ је БУШИН БРАК, ЂУРАКОВАЦ је ЂЕРБЧИША, ТОМАНЦЕ је ОТОМАНИЧА, МУЖЕВИНЕ су МУЗЕВАЧА, ЦРНИ ЛУГ је ЧИРНА ЛУКА, СТУДЕНИЦА је СТУДЕНИЧА, СТАРОДВОРАНЕ су СТАРА АНДОВРАНИ, итд.

Дакле топоними?!

Овде је ипак реч о топономастици (топонимика) и пошто ја немам знања да бих се бавио етимолошком и демографском анализом задржаћу се смо на томе да спасим од заборава неке топониме и да успут даднем неко своје запажање.

Ако почнемо од самог назива централног насеља, одмах на почетку, све је јасно: ИСТОК. Није у питању страна света већ исток (извор, врело, врутак) воде (реке). Реч вуче словенске и српске корене: извир; издан (В.С. Караџић, Српски ријечник). Већ је речено да се насеље на западној страни зове ВРЕЛО. Планина изнад насеља и извора јесте МОКРА ГОРА.

Пошто је крај веома богат водом отуд и следећи топоними: БАРЕ, БАЊЕ, БАЊА, ЦРВЕНЕ ВОДЕ, БЕЛЕ ВОДЕ, ВИЛИНА ВОДА, ЈОШЕ, ИЗВОР, КЛАДЕНАЦ (ХЛАДЕНАЦ), ВИР, ЈАЗ.

Ту су још потоци и реке: ИСТОЧКА РЕКА, ЧАУШ, КУЈАВЧА, БОЛОВАН, МАРКОВ ПОТОК, КОЈЗАЧА, ДЕВИЧКИ ПОТОК, ВРЕОШНИЦА, КРАЛИЦА, ЦРКОЛЕСКИ ПОТОК, БЕЛИШНИЦА, БЕЛИ ДРИМ.

Наравно, било је и места где су оскудевали са водом:  СУВО ГРЛО, СУВО ПОЉЕ, СУШИЦА, БЕЗВОДНИЦЕ.

Из приложеног се да видети да ниједан од топонима нема корена из албанског језика (тешко је и дефинисати те корене) и једино речица ЧАУШ има у свом називу и словенске и турске корене.

Да набројим још топонима везаних за имена насеља, пределе, узвишења, пећине, вртаче, долове, лугове: ГРАДИНА, ЖАЖЕНАЦ, ТРШЕВИНА, РАВАН, ГРАБЧИЋ, КИЛАВИЦА, КОРЕНИК, БЕЛИЦА, КРЊИНО, ТУЧЕП, ЉУБОЖДА, ЦРНЦЕ, ПРИГОДА, ЛИПЉА, ВУЧАР, ЈАБЛАНИЦА, ПЉОСНА, ВЕЛИКА ВРАТА, МАЛА ВРАТА, ЧУНГУЛА, ИВЕТА, ЈАЗБИНА, ЈЕЛА, САМАР, БАЊША, ГРАБ, ДАПКОВИЦА, КРИВАЧА, КУПЛЕНИЦА, ГРАБЉА, ГОЉАК, ГОРИЦА, МЕЧКИНА РУПА, ГУЧИЦА, ПАЉЕВИНА, БЛАЗАТНИЦА, ЦРВЕНА КУКА, ЈЕРИНИН ПУТ, ДЕВИЧ, ОВШЕНИК, КРНА, ЛУКАВАЦ, ДОБРУША, ПРЕКАЛЕ, СРБОБРАН, ТОМАНЦЕ, ЉУБОЖДА, ОРЛОВ КРШ, ШУМЕК, ЦЕРИЋ, БУЧЕ, БОЈЗАЧА, ТРГОВИШТЕ. СТРАЖА, КАЧКАВАЉИ, НОВИН ВРХ, ЈАГЊИЛА, ЛАЗАРИЦА, ЛОЈЗА, ЛУГОВИ, МАНАСТИРСКИ ЛУГ, ОРНИЦЕ, ПИТОМЕ ЛИВАДЕ, КАЉАВИЦА, ПОЉАНЕ, ЛЕЂЕНИЦЕ, ВОГРЉА, МИЛИНА ВРТАЧА, СТРМЕЊАЧА, КОЊСКИ ДО, ГРОМАДА, ТОРШАН, СМЕТОВИ, КРАЉЕВ КАМЕН, ПОПОВ ЛУГ, РАКИЋЕ, РУДЕЖ, РУДНИК, РАКОШ, КОСТРЕЦ, ЈЕРЕБИЊЕ, СИНАЈЕ, МОЈСТИР, ЖАКОВО, ТУЧЕП, ОСОЈАНЕ, ШАЉИНОВИЦА, КОШ, ЖАЧ, ДРАГОЉЕВАЦ, МУЖЕВИНЕ, ДУБОВО.

А сва ова насеља, узвишења и шуме налазе се у пределу МЕТОХИЈСКОГ ПОДГОРА и МОКРЕ ГОРЕ са севера и МЕТОХИЈСКЕ РАВНИЦЕ са истока, запада и југа.

Чак ни комунистичке карте, рађене латиницом после рата и са видљивом тенденцијом нису могле да оду даље од преименовања одређених махала, засеока или бачишта којима су надењавале имена албанских породица које су ту живеле или користиле их за испашу.

Али и у тим картама и даље су доминантно преовлађујући топоними словенског и српског порекла: ПРОВАЛИЈЕ, РУДИНА, СТАРО СЕЛО, ДУБРАВА, ДУШКАЈЕ, КОШАРИШТА, БАЧЕВИШТА, РУПЕТИНА, БУКОВИК, ПОНОР, ШИЉАТИ КРШ, ИВАЊЕ БРДО, РОСУЉЕ, СИНАЈСКО ПОЉЕ, СОЛИЛО, ЛИСАЦ, СТРАЖИШТЕ, ГОЛИ МАЧ...

Када и површно погледамо ове називе (топониме) може се реконтруисати читав некадашњи друштвени систем и људи који су ту некада живели: тамо где су старе грађевине; где је гром жежо; где је равно а гду су ницали граб, буква, јела, липе или цер; где се шума тршила; куд је пљоснато планинским путем; где је најбоља хладовина била; куд су јазбине; шта личи на седло и самар; која је вода какве боје и која је стена каквог колорита; где је гора а где је поље; куд су долови а где су поток или луг; шта су Срби бранили и где се орао лего; где се трговало; где су се овце стрижале а куд се се јагњиле и где су со лизале; ко је и где правио качкаваљ; где су играле русалке; где су врачеви благосиљали храст; где је црква била; где су бачије ницале; куд су провалије и вртаче; који су потоци бесни; где се стража давала а вук вребао; где је краљ седео а лазарице игром и песмом зле силе терале; где су се рађале легенде и песме; и тако даље, и тако даље... још много...

Албанци су кроз време покушавали да преименују или преведу многе топониме али им је то тешко полазило за руком. Ето, рецимо, кад је Исток у питању? Није ишло. Ако би га преименовали као страну света онда би га звали Линдја. Ако би хтели да му дају име „извор“ онда би то звучало рогобатно Бурими. Одустали су и данас Исток зову Истог (Istog). Само су променили последње слово и што сада ни на њиховом језику не значи ишта (ништа). Не могу да преведу и назив реке – Источка река – јер када то преведу буквално најдаље дођу до Источне реке (јер не њихов језик нема синониме за извор – бурим, и не познаје појам истока воде). И суседно село Врело (које је до Другог светског рата било чисто српско а седамдесетих година је постало  чисто албанско) они зову Врела (Vrela) што би била множина за изворе-врела.

Али, са странама света и са изворима и ливадама куд и камо лакше иде. Како, међутим, превести на албански језик топоним и име манастира Гориоч (место где је Свети Никола исцелио Стефану Дечанском огореле очи)? Како у преводу избећи име Марко из назива Марков поток? Како превести Црквине? Метохија? Хвосно? Србобран? Ивање брдо? Ивета? Краљев камен? Русалке? Лазарице? Граб?

Наравно, како рекох, актуелни су и сада фалсификати. Тако је Урошевац данас Феризај а Србица Скендерај. Ново Брдо је Артан а Косовска Каменица Дардан?!

Најдрастичнији пример фалсификовања потиче из времена када су комунисти били на власти и када су давали Албанцима аутономију а то је избацивање назива Метохија из имена покрајине или преименовање врха КАЛУЂЕРОВИЦА у Ђеравица.

Поред тога што, како је речено, никако не могу превести име МЕТОХИЈА, исто тако им тешко иде и са КОСОВОМ (Kosova), јер како ће у једној речи превести поље где има много птица косова, (назив за птицу кос је опште словенски и прасловенски, Александар Лома).

Али, да завршим, највећа мука око превођења лежи у најважнијем топониму, географском и историјском, који је немогуће превести да се не поквари срећа: Косово и Метохија су само две провинције српске земље које су припадале СТАРОЈ СРБИЈИ (Сербија е вјетер).

*

Извори:

Рукописи Милисава Ђурића;

Ономастика Метохијског Подгора, Светозар Стијовић;

Часопис Хвосно;

Ауторово сумњиво сећање.

*

 

ИСТОК, шта ЈЕ?!

 Пише: Игор Ђурић

ИСТОК, шта ЈЕ?!

По свом постанку, Исток је божије дело!

По својој архитектури, стари Исток је еклектика Медитерана и Оријента!

Нови Исток не постоји. Само Велики, Мали и Доњи!

По својој идеји – велики је Исток!

По природи, то је компромис висије, низије и равнице!

По води, непресушан је!

По клими, склад је љутог северца и питомине југа!

Менталитетом је кротке проток Мораве кроз Динару!

По географији, Исток је Стара Србија!

По култури, он је Византија преоденута у Светосавље!

По језику, Исток је симфонија Херцеговине и екавице!

По судбини, он је оклопник без мане и страха на српској Голготи разапет!

По прошлости, он је Немањић који ходи њиме!

У будућности, Исток је Србија!

У садашњости, он још није рођен јер је убијен пре него што је умро!

По историји, он је српски и универзалан!

По страни света, Исток је на истоку у односу на запад, на западу у односу на исток а северно је и јужно је у односу на самога себе!

По имену, он је Извор!

По ономе што је био, он сада није и никада неће бити оно што је постао!

Словенски богови су га превели у хришћанство!

Међу градовима, он је племство!

Међу људима, Исток је стање духа!

По вери и цркви којој припада, Исток је Метох Дечански!

По невери, Исток је Источанин!

Главни град Истока је Гориоч!

Владалац Истока са наследним правом јесте Патријарх српски са седиштем у Пећи!

Граниче Исток Мокра Гора и Источка река!

Најнасељенији део Источког царства јесте Источко гробље!

По мојој песми

он је праотац

створен из маховине гробова

и манастирске сиге

а мајка је земља

Света

деце заблуделе

Источана!

По мојој причи

он пропадајући: успиње се!

САБОР И ИГРАНКА

 Пише: Игор Ђурић

                                         САБОР

 За Сабор су битне најмање две ствари: лепо време и саборско теше. Подразумева се да се не доводи у питање да је свако саборовање у суштини слављење неког свеца. За Сабор је, такође, важно и црквено или манастирско двориште. Остало се организовати да: продаја посластица, пива и сокова, по који рингишпил, хармоникаш и локални фотограф.

Временске (не)прилике су веома важне. Нема ништа од сабора кад пада киша. Покуша се како-тако и тада, али: не иде. Саборовање подразумева окупљање по лепом времену. Ако се и деси каква летња непогода она брзо прође и може да буде лепо освежење. Ипак, ако је облачно и пада киша од ране зоре: сабора неће бити. Остаће само тезге са слаткишима и корита са пивима на празној утрини јер, боже мој, предузимљиви трговци су се наместили на својим местима још синоћ или јуче поподне, заузимајући што боља места: а сад та киша поквари све.

За Сабор се чува или купује посебна одећа која се носи или тада први пут или само тада, и она се назива: „саборско теше“. Старији имају један комплет: одело са белом кошуљом и новом капом, који се облачи само за сабор, сахране и славе. Деца тога дана облаче нову одећу коју ће носити целе следеће године: до новог сабора. Гардеробу смо обнављали од сабора до сабора, најчешће око Велигданског сабора.

На саборима се пиво хлади у коритима. И сокови. Али, пиво је најбитније. Сокови су ту да почастимо сестре или симпатије, али се то ретко догађало. Чувало се то мало цркавице за пиво. На пиво се не иде одмах, чим се стигне. Дуго шацујеш са ким ћеш да одеш. Ипак, није то мала ствар. Вода је била сам по себи хладна али је било „предузетника“ који су ноћу ишли у планину, узимали снег и лед из сметова, товарили магариће, да би ујутро пиво било у леду хлађено.

Виспренији и боље организовани сабораши сами донесу послужење и пиће, онако за целу породицу и по којег рођака или комшију. Они, онда, рашире ћебе или чаршав у порти манастира или на каквој ливадици повр' истог, па на ћебе поређају печену кокошку, младога сира, гибаницу и које кувано јаје а из флаше се сипа ракијица у једну чашу из које сви наизменично пију. Кад прође ко-год познат а драг сви са ћебета машу и вичу: „Ајде, ајде!!!“. Ако је на ћебету гужва онда деца устају да пусте придошлицу.

На саборима долазе и разни мешетари и шибицари да узму наивном свету последњу пару. Је ли неко некад видео да је неко и некад пребацио металну алку преко грлића флаше на који је накачена највећа новчаница која је тада у оптицају?! Је ли неко и некад добио на импровизованој лутрији где су на мушеми исписани бројеви а рулет је био мали да би могао да се сакрије под мишку кад наиђе „народна“ милиција?! Је ли неко и некад пропустио да прати млади и заљубљени пар који се управо упутио пут шуме у наивну љубавну авантуру?! Је ли неко икада прескочио да пре сабора запали свећу у цркви и целива икону?! Није се, додуше, нико ни откачио са рингишпила да би видели колико ће да одлети, мада смо сви размишљали о томе.

Многе девојке се са Сабора нису вратиле родитељској кући а ни многи момци нису дошли сами. Само би се сутра по сокацима чуло: „Побегла са сабора...“. Онда следи све редно: мирење, свадба... Некад је девојкин отац тврдоглав па неће одма' да се мири: „држи љутњу“. Потраје то и до унучића. А после се све заборави. Такви бракови испадну најбољи. Сад, шума изнад саборишта није увек спајала људе у брак. Због те шуме су неки бракови и пропали а неки би сигурно да се прочуло.

Прав вам стојим, ни улазак у Европску унију не може да надокнади изостанак једног доброг саборовања у младости. Више вреди једно млако пиво из корита у младости него данас бела шенген виза. Један пољубац, невин и невичан, девојке из оближњег села вреди више него сви приступни фондови овога света. Само то људи не знају пошто сазнају кад се више нема времена ни за шта.

Једном је милиција послала провокаторе на Сабор не би мало обуздала „верска окупљања“ јер, боже мој, религија је опијум за масе. Провокаторима није било тешко да испуне свој наум са пивом и ракијом подгрејаним саборашима и дошло је до туче. Било је разбијених флаша и глава: милицијских и саборашких. Стигла су, у међувремену, појачања и једнима, и другима. Многи су ухапшени. Народ се ускомешао и побунио. Почео је да се окупља. Приведени су убрзо пуштени. На збору грађана у сали општине народ је говорио о неправдама а функционери су се трудили да смире страсти. Тада је изговорена и чувена реченица: ''Другови, има овде неки што се само пиљкају и турају жишке, али ми ћемо све то у записник: цакара-цакара...''. Ипак, Сабор је тада победио. Била је то прва мини-народна револуција на овом делу Балкана.

Најважнији и најпосећенији сабор у нас био је онај Госпојински на крају лета, у Гориочу. То је био крешчендо летњих активности. После њега се студенти спремају пут Београда, ђаци за школу а рођаци са стране са пуним зембиљима и теглама назад одакле су дошли. Тај сабор се углавном завршавао игранком у Истоку, избором лепотице вечери, којом тучом пијаних ђилкоша и одласком кући у рану зору. А Исток је био свеж, чист и леп у рану летњу зору. Данило Николић у „Власницима бивше среће“ пише: „Свакога јутра, кад се сунце склони иза високих Проклетија, кад град падне у светли сумрак, а сва Метохија, докле око допире, до нејасних брда изнад Ораховца и, лево, до Истока и Ракоша, сва у пурпуру...“. Тај исти Исток би после Госпојина дана бивао миран, тих и пуст.

Затим, окупљали смо се и на Ускршњи сабор - Велигдански, исто у Гориочу, али би он бивао посећен: како кад. То је зато што је Ускрс углавном падао мимо распуста а Исток је био град који је имао више својих становника напољу него у њему самом.

                                                          аутор текста: први с лева

Ту је и ноћно саборовање код цркве Св. Апостола Петра и Павла у центру Истока: Крсти. Иду литије око цркве преко дана а коло око цркве увече. На Крсте нам долазе гости из околних села и других градова а ми им ту посету узвраћамо на њихове.

Комунисти, не би лењи, па и они направише доста добар сабор. За 2. мај код „доње школе“ (имали смо у Истоку „доњу“ и „горњу“ школу) се увек окупљало највише људи.

Саборовали смо и уочи Ђурђевдана на Извору и то барабар са Циганима и Шиптарима.

Некако смо и четвртак рачунали као мини-сабор, у најмању руку: вашар. Четвртак код нас у Истоку пада тачно у дан. Није као код неких других, рецимо Пећанаца где је падао у среду. Четвртком је у Истоку бивао пијачни дан. Сјате се људи са свих страна да тргују: продају или купују. Тога дана, у исто време, на истом месту, тик један уз другога одржавали су се обични и сточни пијац – па су гужве бивале велике, увек. Да, на периферији једног и другог пијаца (који су, у ствари, били једно те исто) продавала су се и дрва, креч, песак, грађа, другим речима: све. На обичној пијаци: поврће, воће, сир, кајмак, јаја, жито, занатски производи, касније и шверцована гардероба и роба. На сточној: бикови, свиње, овце, кокошке...

И остали у вароши добро су пролазили тога дана: ћевабџинице, продавнице, кафане. Било је гужве у општини, болници, суду, пошти. Ко је шта имао да завршава из околних села: остављао је то за четвртак. Источани су имали тога дана највише гостију и путника намерника (мада нам то они нису признавали пребацујући нам да више волимо да се гостимо него да угостимо). После пијаце се сврати код рођака или пријатеља, на чашицу ракије, кафу, ручак, понекад и: телефон.

Четвртак се у Истоку још звао и „љубавни дан“. Не треба објашњавати зашто је то тако кад су конотације и више него јасне. Девојке и младићи из околних села долазили су тај дан у Исток иако нису имали никаква посла. А ми смо их чекали: начекерили би се на сред центра и чекали. Онда би добацивали девојкама, цоктали језиком или звиждали за њима. Ако су саме. Ако су са браћом онда би их само погледали испод ока. Оне су се трудиле да тога дана обуку оно најбоље што имају, до испред Истока би дошле у опанкама или гуменим чизмама а онда би ту обукле неке лепе ципеле или чизмице а опанке би сакриле у неки плот да их сачекају при повратку (ово је неправедна урбана легенда о тим прелепим девојкама). Тада је настала чувена реченица изговорена у љутини и љубоморном бесу а кад би нас одбила нека од тих лепих девојака: „Крије опанце по плоту а овамо ми изиграва госпођу!“. У ствари, нису те девојке биле госпође: биле су племкиње најчистије крви, неискварене, вредне, чисте и лепе.

                            

                                     ИГРАНКА ДО ЗОРЕ

 Никад: диско. Увек: игранка.

„Оћемо вечерас на игранку?“ – било је сувишно питање у Истоку моје младости. Па наравно, ко неће?! - а под условом да је млад, прав и уз брдо брз?! Пешачили би километре и километре да би стигли до неког села где се одржава игранка и исто толико преваљивали назад враћајући се у ситне сате праћени лавежом уморних паса и кукурикањем сањивих петлова (од којих ће неки због тога сигурно завршити у лонцу). Између доласка и повратка неуморно смо играли „чачак“ и „моравац“, а у паузама када се хармоникаш одмарао, играли смо и: „бит“ – диско или porn music (како ју је називао мој пријатељ Метју из Квинса). И: пили пиво. Понекад се опили, па се и потукли. Добили батина, није било ни без тога.

Ипак, туче су најчешће избијале кад локални гелиптери не би хтели да плате карту или око тога ко ће да води коло. Није свако могао да буде ни кец а камоли коло да води. А, то је била ствар престижа и многи су волели да буду коловође. Не дао ти бог да почнеш друго коло а једно се већ води и коловођа заплиће ногама све у шеснаест, све забацујући главу, онако ђилкошки, у страну.

Туче на игранкама нису биле опасне и крволочне (не по данашњим мерилима) јер се „раздвајало“. Постојала је институција „раздвајања“. Чим севне нека песница сви около скоче да раздвоје завађене стране. Постојало је додуше и курвинско „раздвајање“ када те онај што те кобајаги раздваја удара мучки док те држи и гура. Око девојака су се ређе тукли конкуренти јер је то било срамота. Шта има да се бијеш са неким због девојке. Лакше је њој да опалиш шамар ако те не слуша или шврља. Али су се зато међусобно тукла браћа и родбина девојака са претендентима да буду момци истих. Због тога се водило рачуна је ли девојка која те интересује дошла са родбином или сама. Ако је ово прво у питању онда је требало извести грдне маневре како би је нека другарица извукла у мрак и довела на виђење. Зато се удварање почињало неприметно: погледима, миговима и поздравима преко другарица. Понеко би „попио“ и анонимни колац преко леђа. Пошаљу му поруку као да га нека девојка чека на неком мрачном месту, мученик се обрадује али кад стигне на наречено место уместо врелог пољупца добије колац по леђима из мрака и јасну поруку шта се мисли о његовим љубавним плановима.

Постоје обичне игранке и „Плаво вече“. Обичне су оне које  се одржавају редовно, једном или два пута седмично а „Плаво вече“ се организује у специјалним приликама о великом празнику: државном или верском. Ко му и због чега надену такво име - нисам успео да докучим. Претпостављам да се од некуд то чуло па се само преузело. За „Плаво вече“ су карте нешто скупље а гужве су, по правилу, веће. Тада се бира најбољи плесни пар, најбољи играч и, наравно: мис вечери. „Мистер вечери“ се није бирао – сви би му се, наиме, смејали. Понети титулу „Мис вечери“ на „Плавој вечери“ аутоматски је значио скок рејтинга дотичне девојке. Она би одма' почела „на високо да бури“ а момци би се ломили око њене наклоности.

Испред сале, где би се одржавала игранка, а то је обично била школа или месна заједница по селима или домови културе по већим местима, продавала су се пива и сокови. Обично се, као и на саборима, хладило у коритима пуним воде. Главни фрајери су били они који би цевчили пиво целе вечери и испод ока меркали шта се догађа около. Већина таквих би ретко и улазила на игранку или би ушли тек пред крај да одиграју опроштајно коло. После поноћи се карте више не би наплаћивале и могао је да уђе ко хоће.

Они што су у то време имали аутомобиле: волели су да седе у колима и гледају шта се дешава испред. У ствари су показивали свој статус. Тада је настала чувена реченица упућена некој чори на игранци: „Ајде да седимо у кола“. 

Ономе коме се посрећи да нађе девојку највећи је проблем представљао како да се неопажено искраде у мрак са њом. Кад се успе у томе онда се такви парови враћају из мрака тек пред крај игранке врло често одвојено или једно поред другога али потпуно незаинтересовано: као, случајно су се срели. Били би румени у лицу и озарени. Она би се видно срамила а он би још видније био поносан. И да поједе батине исплатило би се: заљубљен је до ушију, не би ни осећао бол.

Некада би се на игранци пустио и плес. Ретко би се ко приватио плеса, а, и кад би се то догодило имали би храбрости да плешемо само са рођакама или комшиницама. Са оним девојкама са којима би волели да се стиснемо - већ је ишло теже. У таквим ситуацијама се добијало много „корпи“ јер су девојке редом одбијале све молиоце за плес (углавном речима: „Јел'  мислиш да сам курва?“). Тада доживите највећи блам на игранци: обично мораш да прођеш од краја до на крај сале, која је у том тренутку празна јер су се сви повукли до зидова а како би ослободили простор за потенцијалне плесаче, сви те гледају док тако ходаш врло несигурно, па онда помно прате како ће се завршити твоја авантура са плесом. Пошто у већини случајева добијеш „двојку“ тада треба да се вратиш на своје место истим путем, овога пута испраћен смехом и подјебавањем присутних. Девојка је поносна што ти је дала „љинге“ а остале се смејуље мислећи у себи „да ти тако и треба кад молиш ту гуску за плес“. Ето зато смо избегавали да тражимо игру, а, и кад би нашли девојку не би смели јавно да плешемо са њом. Дешавало се да музика за плес свира а да нико не плеше, па после неколико минута онај што „пушта“ музику (нисмо имали појма шта је то диск-џокеј) промени и пусти некаквог народњака и у исти мах би се сви хватали за руке и играли.

Дешавало се, као и на саборима, да нека девојка „побегне“ са игранке. Онда би морала да се разбуди породица младожење, па ако је млада по вољи: пуца се и пије, а ако „не пуни око“, у љутњи се чека јутро да се штета исправља. Не спавају ни родитељи побегуље, брину што је нема мада сумњају шта је у питању јер нису баш ни они слепи и луди, нешто се кувало и мувало, а отац само понавља жени: „Кад сам ја говорио, ти си викала ''пусти дете'', ето ти сад!!!“.

Кад дође неко непознат на игранку, поготову кад се установи да је из великог града, онда сви присутни буље у њега или њу. Девојке су биле слабе према таквим момцима, док су се локални момци углавном плашили да приђу велеградским дивама.

            Кад се девојка у'вати у коло до тебе: то је добар знак. Када ти не дозволи да се ухватиш до ње (него чврсто држи руку) и то је знак: само не добар. Ти се наравно правиш невешт, па се ухватиш до другога (или, још боље: до друге) као да ти није била намера да се хваташ до оне што те није пустила, већ је то било више случајно, па те и не погађа што ниси пуштен. Али зато, кад се ухватиш до оне која ти се свиђа онда не пушташ више никога ту: пробају многи али ти држиш њену руку тако чврсто да би је пре сломио него пустио неког клипана да ти прекине коло. (Тако је мој отац својевремено, док је био млад, играјући коло поред моје мајке једном официру који је пробао да се ухвати између њих рекао следеће: „Немој да се 'ваташ на воз за који немаш карту“). Ако се, пак, девојка и други пут исте вечери ухвати у коло до тебе (и она, као, случајно) ствар је већ озбиљна и треба размислити шта ваља даље чинити. Прво што ти падне на памет је обично то да је позовеш, у четвртак, у Исток да се видите. Четвртком је у Истоку пијаца па је то као неки сваконедељни мини сабор. Ко је имао шта да заврши, завршаваће у Истоку углавном тога дана.

За игранку обучеш најбоље што имаш. Ту нема калкулисања. Девојке које долазе из суседних села и које пешаче добар део пута, обично долазе у патикама (прошло је време опанака) које непосредно пред салу сакрију а из кесе изваде најбоље ципеле које имају (углавном и једине) и тако се у великом стилу појаве на игранци. О стиловима облачења и компонованим бојама нећу овом приликом. Нећу уопште јер не желим да кварим романтичну ноту мога приповедања.

Постојали су и они које су волели да „кваре игранке“. Поготову је то била конкуренција из другога села. Такви дођу са намером да направе гужву и да дотична игранка испадне на лош глас. Наравно, организатори су се трудили да то осујете, или, макар, да врате истом мером кад им се за то пружи прилика.

Најбоље игранке се одрже после каквог летњег сабора. Тада је на сцени целодневни програм. Преко дана на сабор, поподне у кафану, увече: игранка. Било је много пијаних тога дана али би их велика маса апсорбовала па нису толико долазили до изражаја – колико су могли и хтели.

Програм игранке би био подељен на неколико блокова музике. Пуштала се музика са разгласа и свирао би хармоникаш уживо. Не морам ни да поменем да је ово друго било много популарније. Хармоникаш је свирао кола: чачак, моравац, жикино или неку песму уз коју се игра Није се, међутим, мрштио и кад би неко наручио песму, наравно и при томе тури нешто на хармонику. Хармоникаши су били веома популарни међу народом и девојкама. Сматрани су за добре прилике и људе који својим занатом имају обезбеђену егзистенцију. Гитаристе и осталу музичку боранију већина је држала за будале и губитнике.

Неки би пробали да уђу на игранку кроз прозор и да на тај начин не плате улазницу. Успевало би то али веома ретко. Морао би неко од „твојих“ прво да уђе са картом, регуларно, и да ти после отвори прозор и прихвати те како би се попео. То је било тешко извести у препуној просторији димензија „пет са пет“, јер већина сала и није била већа. Због тога се некада стварао осећај неописиве гужве и када је унутра бивало педесетак људи.

Ови што су долазили и одлазили на игранке пешке увек су то чинили у већим групама: сви који иду из тог села, или насеља, скупе се и иду заједно. Тако су родитељи једино и хтели да пуштају женску децу.

Једном сам био на једној игранци у неком селу под планином где су бабе, тетке и мајке седеле на хоклицама по рубовима сале и плеле чарапе док су њихове штићенице играле. Довеле су ћерке и унуке на игранку али их чекају ту да би их и вратиле кући. Пошто је сала била обложена ламперијом постојала је реална опасност од пожара. Зато се после одређеног времена са бине огласио један омладински активиста речима: „Утуљите цигаре се ћемо да батаљишемо игранку“.