ПРАЗНИЧНО ВРЕМЕ СЕ РОДИ – ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

 Пише: Игор Ђурић

ПОЛИТИЧКА КОРЕКТНОСТ У СЛУЖБИ ГЛОБАЛНЕ ОКУПАЦИЈЕ

Не желим да поштујем различитост – хоћу да различитост поштује мене!

Ових дана је онај део јавности који је иоле нормалан узбудила и ускомешала препорука званичних органа ЕУ (која ће се вероватно преточити у закон) а која каже да више није препоручљиво и не би требало да се користи реч Божић (божићни празници), која би могла да вређа оне који нису хришћани или не верују у Бога, већ да се користи синтагма „празнично време“.

Држим да ће то много значити свима онима који су остали без ближњих, крова над главом и државе, управо због ових истих који би сада да буду „политички коректни“ према њима. Поред тога, ово говори и о томе колико мало познају (и: признају) човека и обичне људе, колико познају навике, обичаје и традицију свих оних којима би да удовоље или оних које кажњавају на овај начин. Наиме, да нешто разумеју и желе да знају и да некога заиста поштују знали би и то да правог муслимана не може вређати реч Божић исто онако како правог хришћанина не вређа Бајрам. А екстремисте заболе она ствар, да простите, за њихову политичку коректност коју и онако тумаче као слабост коју треба напасти.

 Некада су тоталитарни системи и режими функционисали у глобалном смислу – локално. Данас је сваки локални тоталитаризам – глобалан!

Шта карактерише тај глобални фашизам?

Као прво: на велика врата се уводи вербални деликт! И то какав?! Некада је било битно да ћутиш а сада то није довољно већ се зна о чему мораш да ћутиш а шта мораш да говориш! Приморан си да у општој граји и сам грајаш о политичким, расним, родним и сексуалним -  новим правилима коректности.

Друго: страх је главни механизам којим се манипулише људима и уз чију помоћ се влада. Неко ће рећи: шта је то ново, и раније је тако било. Није тако. Раније су се људи плашили политичке репресије и нуклеарне катастрофе. Данас нас присиљавају, на глобалном и локалном нивоу, да се плашимо чак и властите сенке, а, затим, и: вируса, бактерија, микроорганизама, коитуса, разних болештина, уметности, слободе говора, несташице хране и енергената, глобалног загревања, економске кризе, стерилитета, права на властити став, права на борбу... Терају нас (плашећи нас) да носимо брњице, да се вакцинишемо, да се чипујемо, затварају нас у куће као робијаше, уводе полицијске сате, третирају нас као логораше на аеродромима, терају нас да говоримо оно што не мислимо или да ћутимо о ономе што мислимо, да нам је вера погрешна, говоре нам, као и пол...

Пре две деценије је заличило да су интернет и друштвене мреже спасоносно решење за слободу говора и мисли а против диктатуре владара из сенке и њихове цензуре. Испоставило се да је то данас главни инструмент манипулације и цензуре.

Нормалан човек је неслободан! Нормалност је најнеслободнија и најугроженија.

Свет, онај који се словио као „демократски“, са гарантованим људским правима и слободама више не постоји, то је данас свет ограничења и репресије. А и све лошије се живи. Ко је могао да замисли пре само две деценије, или скорије, да ће неко смети да затвара и малтретира људе у Аустралији, Канади, Данској или било којој друго земљи данашње ЕУ?!

Грађанска и слободарска свест су уништене код већине људи и институција. Сваки покушај да се искаже свој став а који се не уклапа у опште токове назива се екстремизмом или тероризмом, говором мржње или непоштовањем политичке коректности. Све најмрачније „теорије завере“ почеле су да се обистињују. У име диктатуре крупног капитала све личне слободе се своде на право на дисање уколико је то у том тренутку дозвољено декретом.

Специфичност идеологије „различитости“ и „политичке коректности“ лежи у чињеници да нема ограничења у етичком, моралном, правном и естетском смислу. То је због тога што стабилност и сигурност, управо, леже у постојаности, поретку, традицији и наслеђу. Човек себе не препознаје у „различитом“ већ у „истом“ – и по томе мери своје поступке и поставља границе за своја достигнућа.

Важно је питање: ко то одређује те границе различитости и ко прописује шта је коректно а шта није?

Како рекох: највећа замка идеологије о којој говорим лежи у чињеници да је она неограничено деструктивна и не служи грађењу хуманог идентитета већ рушењу истог кроз срозавање индивидуалности појединца у оквиру заједнице. Дакле залажући се за право да будеш различити они те, у ствари, терају да будеш исти као и сви други: идиот! Само недефинисаност у оквиру дефиниције може бити људски, политички и уметнички вредна, као авангарда и прилог природној еволуцији и дијалектици. Нико није генијалан само зато што је црн, бео, хомо или хетеро, већ зато што је најбољи у томе чиме га је Бог наградио и што је бацио копље далеко више од других. Копље: знања, талента, инвентивности, маштовитости, далековидости. 

„Различитост“ као идеологија јесте намера и потреба да се правила мењају у ходу - у сврху победе оних који то не заслужују али који испуњавају критеријуме „новог светског поретка“ и новог човека у њему који се своди на ниво "функционалног идиота". Тако полако закорачујемо у време када ће се та „различитост“ наметнути као категорички императив без обзира што ће се систем вредности сводити на то да не постоје вредности већ различитости у оквиру једне идеологије.

А где смо најмање различити, па је то и главни непријатељ политичке коректности новог доба?

Па наравно: у породици!

Најмање смо различити у односу на своје родитеље, браћу, сестре, рођаке!

Или: ту смо највише исти!

Убиће нас различитост јер више неће бити оних који су спремни да се боре и да бране „исте“ (породицу, заједницу, народ, веру, отаџбину). Јер уколико пристанем на наметнуту тезу да бадњак испред моје куће вређа некога, онда више нећу бити ни спреман да браним праг те куће испред које нема бадњака и којега сам се одрекао, као ни оне који су у њој, као ни оне који живе поред мене, као ни оне са којима будем у цркви за време литургије.

Различитост није пријатељ креативности онаква каква нам се намеће. Она је, таква каква је, уједно и убица уметности јер се заснива на декретима и забранама. И то најмање из два разлога: прво, она жели сама по себи да буде мерило уметничког само зато што није иста са већ познатим и признатим нормама; друго, шта год неко створио то може бити увредљиво за некога различитог и бити самим тим проглашено за политички некоректно.

Забога, па почели су да руше споменике, забрањују књиге и филмове, а сада је, ето, и Божић стигао на ред. Дизнијеви цртани филмови и божића атмосфера су штетни али то што терају у школама да дечаци љубе дечаке а девојчице девојчице (како би се навикли на различитост терајући их да опште са истим, ако хоће различитост онда полови треба да буду различити) то је прогресивно и коректно. Пепе ле твор је мушки шовиниста али забранити деци до пубертета да се изјашњавају у смислу пола није нацистички?! 

Људи више неће смети да се шале, да удељују комплименте, да слободно говоре, да се удварају, да причају вицеве, да пишу песме, да наговесте еротику, да замоле за плес, да поклоне цвет или припале некоме цигарету... Уколико се овако настави, на ломачу ће бити бачене књиге до сад написане, уметност која постоји ће бити забрањена, филозофија и историја пре овог времена ће се укинути декретом неког комесара... све ће бити спаљено зарад „политичке коректности“... јер све речено, написано, насликано, снимљено до сада може некога тамо и негде увредити и тај неко „различит“ се може осећати угрожено...

Елем, и у уметности та идеолошка различитост (и: коректност) је погубна али то јој је и циљ. Кроз сито те идеологије пропада чистота и креативност, машта и таленат, а остаје као главна вредност прљавштина и глупост. У уметности управо и постоје форма и стил који су у својој суштини неограничени за стваралачку машту, који су подложни дијалектичкој промени али и приљежни историјским контекстима, који имају нека правила која се додуше мењају али не због тога што неко створио нешто „различито“ већ зато што неко створио нешто генијално.

Било је несхваћених генија у историји човечанства али зато што су они били испред свога времена а не зато што су се разликовали од других људи по раси, сексу, полу, вери, пирсингу, хероину, идентитету, или чему већ! Они су били различити јер су били генијални а нису били генијални јер су били различити! Уметност не спутава машту, различитост, бесконачност – напротив!!! – она све то подразумева да би живела и развијала се: али не зато што је неко различит већ зато што је талентован и креативан; не идеологијом већ дискурсом универзалних вредности!

Границе, било које а највише у уметности, филозофији и науци, постоје да би се помериле у квалитативном смислу а не да би се игнорисале или брисале у квантитативном схватању. Суштина је подизање лествице сваке нове генерације људи али у границама постојећих и временом доказаних, али и природно подложних променама, правила. Човек, као и човечанство, мора да расте и да се мења природно а не да се смањује и да га силом мењају.

„Различитост“ није креативност – она је догма идеологије коју намеће „политичка коректност“ у име нове глобалистичке окупације слободних држава и људи. Та идеологија не жели да будемо креативни у оквирима „правила истости“ и талента већ да наша глупост буде неограничена у флоскули „различитости“.

Садашњи екстремни заговорници политичке коректности и различитости, у ствари, сматрају да је концепт за који се залажу (идеологија, пре ће бити) измишљен у сврху да би они могли да малтретирају, тероришу друге људе и да владају њима, није им битно јесу ли исти или различити, битно је само да увек неки други буду жртве, и то већина, и да уколико се дрзну да узврате истом мером онда истога трена буду проглашени криминалцима и дивљацима који не поштују туђу различитост, дакле ових првих, и не схватају потребу ових првих да буду различити у смислу да имају потребу да малтретирају и тероришу друге. Апсурд?! Не, жива истина!!!

То право на различитост дефинисано кроз политичку коректност либералних левичара и глобалистичких капиталиста представља терор појединца над заједницом, то јест: то је терор групе појединаца над сваком појединачном заједницом!

Поредак који на овај начин треба да се створи на глобалном нивоу поред тога што је опасан по нормалне људе и њихову слободу у својој суштини је и лицемеран. Наиме, угушиће нас императивом да имамо право на сопствени избор и различитост али само донде докле то њима одговара и док се уклапа у њихову агенду, чим тога нема и не буде, правила се (опет) мењају и настају рестрикције: нећу да се вакцинишем, поштујете моје право на избор и моју различитост – не може!!! – или вакцина или у логор, гето, затвор, нећеш бити лечен, не можеш да се крећеш; хоћу да живим по свом избору, у уређењу моје земље које ми намеће моја вера, нација, боја коже, традиција, јер сам различит од вас – не може!!! – или ће бити како ми кажемо и бићеш исти као и ми или ћемо те бомбардовати, убити, раселити, окупирати; не желим да будем различит, хоћу да будем исти као моја породица, моја вера, моја раса, моја нација, хоћу свој Божић, у својој кући, у свом граду, у својој земљи – не може!!! – твоја породица, твоја вера, твоја раса, твоја земља, твој Божић, твоја различитост, вређају друге, зато мораш бити различит, као ми а не као ти, иначе ћемо ти судити и ићи ћеш у затвор...

Дошао свету крај, што би рекла моја покојна рођака...

РЕКЛАМЕ ЗА ИСПИРАЊЕ МОЗГОВА!

 Пише: Игор Ђурић

МАРКЕТИНГ У СЛУЖБИ ГЛОБАЛНЕ ИДИОТИЗАЦИЈЕ (ИЛИ: ИДИОТСКЕ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ)

Говоримо, мање више, о маркетингу. Наравно, поред тога што се све те рекламе раде (а, којима нас свакодневно бомбардују путем телевизије и интернета) за одређене циљне групе, оне исто тако и креирају менталну и друштвену атмосферу код појединца и у друштву, такође циљано и са намером. Оне поред тога што стварају јавно мњење, врше и ментални инжењеринг стварајући нове генерације малоумника, простор где су улоге јасно подељене: деца су размажени дебили, мушкарци шоње и кретени а жене ленчуге и сподобе без трунке емпатије.

У тим рекламама, углавном, више се и не могу видети деца, жене и мушкарци који нормално изгледају и делују. Поготово се ретко могу видети (у нормалном контексту, дакле ако није карикирање и спрдање у питању) бели људи, хетеросексуалци, патријархално и родољубиво опредељени, који негују породичне и хришћанске вредности (или: тамни људи, хетеросексуалци, патријархално и родољубиво опредељени, који негују породичне и исламске вредности), жене које су стуб породице, нежне мајке и верне супруге и деца која воле, поштују и слушају своје родитеље. 

Ту, у тој атмосфери која се ствара и приказује, жена мора да буде курва да би појела омиљени бомбон, мушкарац шоња и папучар да би купио тепих а дете мора све да поломи по кући и да избегне неколико фаталних повреда да би добило омиљени слаткиш. Мушкарац на тим рекламама слаже веш и пере судове док жена све то контролише, под будним оком, јер, боже мој, ово је ново време у којем треба разорити разлике у половима како би се отворила врата новима, онима што су „они“.

Гледајући већину тих реклама, нормалан човек схвата да су оне намењене идиотима а сигуран је да су их направили они који знају свој посао и знају шта раде. Дакле, идиотизација је достигла одређени ниво и сада је треба само надограђивати. Они који праве рекламе, дакле, познају доминантну циљну групу и према њој одређују стратегију и тактику, они поред тога што продају неки производ – производе и будуће потрошаче. Али, нити би они то радили, нити би ико то плаћао, да те поруке не наилазе на плодно тле и да не дају резултате.

Принуђен си, данас, да гледаш дебиле који са женама расправљају о упорним масним флекама, гледаћеш њихова срећна лица када схвате да могу да оперу посуђе иако је храна на њима скорела. Дете на реклами беснеће на свог болесног оца, викаће на њега пуна срџбе и мржње због тога што је не може водити на концерт због своје болести, уместо да му скува чај и купи лекове, да се брине и негује га. Два моржа ће попут идиота седети на каучу и лупаће се по стомацима срећни због тога што су се прејели као свиње али имају лек који ће им помоћи да сваре сву ту храну.

Убедиће те да твоја срећа и испуњеност живота зависи само од тога који телефон поседујеш и на коју си мрежу прикључен и да уколико купиш онај најскупљи више ти пријатељи и родбина неће ни бити потребни. Јер, медикаменти против прехладе и грипа, по тим рекламама, не служе за оздрављење већ да би се направили добри селфији. Ни у кући не треба ништа да радиш, нити да се бринеш што дете неће да једе поврће: фудбалери славног тима ће ти опрати веш и убедити дете да једе шаргарепу (јер за то дете родитељи нису никакав ауторитет већ су то неписмени терачи фузбала по ливади). Наравно, безалкохолно пиво биће колац у сандук и срце твог здравог разума. Забога, каква је сврха пити пиво које не „вата“ (па то су још Шурдини пајтоси елаборирали у Врућем ветру)?!

Цео минут ће те убеђивати, тебе будалу испред телевизора, како управо они имају лек који ће ти помоћи више и боље од било чега другог а онда ће ти за три секунде избрбљати да се „о индикацијама, мерама опреза и нежељеним ефектима, посаветујете се са лекаром или фармацеутом“. Онда ће те, на следећем ћошку, сачекати интелектуалци, уметници и спортисти, којима су иначе пуна уста урушеног система вредности и који на другим местима рондају због друштва које пропада, и убеђивати те да ће ти се све жеље испунити уколико се будеш кладио и коцкао и да је сечење славског колача безвредна ствар у односу на бонус који добијаш кад уплатиш новац који си отео од дечијих уста (без обзира што ћеш на тај начин разорити породицу и себе, јер у коцкарима, веле неки, има више деструкције него код алкохоличара или наркомана).

Не, таман посла, ниси ти будала, али није згорег знати које боје треба бити папир са којим ћеш обрисати дупе али и која је крпа, то јест: сунђер, најбоља(и), да све буде чисто када ти се жена врати с посла. И немој, никако, доносити доручак жени у кревет уколико на кошуљи имаш флеку и не личиш на Хју Џекмана, него прво опери кошуљу одређеним детерџентом а  онда тек приступи.

Има лека и ако си импотентан (фригидност још не помињу) али се поставља питање: шта ће ту уопште секс и можеш ли га упражњавати уколико по цео дан ринташ, бираш детерџенте, переш, чистиш, куваш, храниш децу, итд. (притом се подразумева да и остале, мушке, послове одрађујеш, јер, иначе, откуд сва та скупа кола, станови и погледи на море у тим истим рекламама, поред жене која се само пирлита). Једина ти је утеха што ћеш у паузама свих тих активности скокнути до банке где ће те дочекати љубазне и насмејане службенице и одобрити ти кеш кредит за пет минута, да можеш ко човек на одмор или да замениш славину на чесми, или да се не кријеш од укућана по стану. И да нахраниш маце и куце скупоценом храном и то за оне паре које ниси годинама понудио или послао остарелим родитељима јер, руку на срце, и они на тим истим рекламама изгледају лепо и свеже, као да им ништа и не треба, добро ухрањени и обучени, још кад дрмну неки сируп за зглобове или циркулацију, или купе мерач притиска уз приложени последњи чек од пензије, 'де ће им бити крај?!

Они ће пак, остарели родитељи, ови прави и ненашминкани, болешљиви и прилично офуцани, уживо и ваши, што једва састављају крај са крајем, што су жељни да виде унучиће и кивни на снаје алапаче и феминисткиње или на зетове коцкаре, узвратити ударац свакодневним гледањем јутарњих програма на којима се спроводи друга врста рекламне кампање (такозвано „испирање већ и онако излапелог мозга“) и тим истим незахвалницима од деце, унучади, снаји и зетова, жестоко узвратити на дан избора, зором, као што чине већ неколико деценија.

Бесни због тога и про-западњачки оријентисани, јашта, они, деца нечијих родитеља, ће претити како ће све оставити и отићи на запад (тамо, као, не постоје рекламе и идиоти који их гледају) али ће, док то не учине никад, чежњиво гледати како холивудска старлета милује гладну афричку децу или фудбалера који је добио пола милијарде евра за уговор како рекламира чипс, и искрено ће веровати у то, апсурдно  и утемељено у истини исто онолико колико та глумица заиста жали ту децу и колико онај једе тај исти чипс. Обоје су лицемери и то добро плаћени. Они који, пак, верују у виђено, углавном једва састављају крај са крајем.

Једно је сигурно, уколико сте уплатили осигурање, лопови слободно могу да вам оробе кућу или стан. Ви ћете читати новине и болеће вас кривак за све. Добро, има и непријатних ситуација, рецимо ако сте млада и лепа жена али имате гасове па вам се у лифту догоди то да ће неколико мушкараца запушити нос и гледати вас са гађењем, али чим узмете пилулу против надимања и гасова сви ће вас волети и нико вас више неће избегавати а, ако, не дај боже, средите простату са дивним препаратом који се нуди ето вас на јахти окруженог са лепотицама, све млађа од млађе и лепша од лепше, знате о чему причам.

Креативни и млади људи свих боја коже, раса, нација и сексуалних опредељења, насмејано и срећно конзумираће безалкохолна газирана пића после којих вам надимање и гасови не гину. Реклама, међутим, не показује и говори о војницима који широм света убијају цивиле и окупирају друге земље а исто тако воле да пију та пића.

То, да ли вам је будући зет кретен или није, да ли је добар, лош или зао, зависи од тога хоће ли попити киселу воду на недељном ручку код вас или неће. Са друге стране, девојка ће знати јесте ли ви прави човек за њу уколико поједете тону хране а после попијете таблете за лакше варење. Нажалост, дечаку који једе љути чипс могу помоћи само ватрогасци.

Уколико желите да терате бицикл, трчите или радите јогу за време „оних дана“ - не очајавајте. Има лека и за то. Обавезно изаберите улошке које и до неколико пута боље упијају и имају крилца. Уколико, пак, користите таблете за срце добро би било да узмете и таблете које ће ваше срце штитити од оних првих а на крају зашто не узети и пробиотике најмање шест дана пред путовање или ако пијете антибиотике који ће убити све живо у вашем организму.

И, наравно, када нас после неколико месеци изолације пусте из наших брлога а које нисмо чистили недељама, нити смо се сами купали и прали, нећемо се окупати и средити, опрати зубе и намирисати, већ ћемо само узети жвакаћу гуму и кренути на љубавни састанак: да се љубимо и ко зна шта још. Лично, дође ми да пукнем од муке када видим све оне манекене са плочицама на трбуху и синовима хомосексуалцима, и који јашу делфине, како ме позивају да купим дезодоранс, и то мене са мојим пивским стомаком и разумљивом нетолеранцијом према дукатлијама.

Наравно, ни држава, то јест њени органи, није имуна на маркетинг (овде се не мисли на онај предизборни који је тек прича за себе): позиваће вас са екрана да се превентивно здравствено прегледате а када заиста то и будете желели онда ће вам заказати скенер за шест месеци; децу ће позивати да цинкаре педофиле и родитеље – барабар, или на приказане бројеве телефона или код школског психолога, али кад дође време да се купи гардероба, психолога и невладиног сектора неће бити ни од корова него ће ту исту децу школовати родитељи, плаћаће све рачуне, куповати патике и мобилне телефоне, штитити их и од педофила; гледаћете кампање у којима ће претити како нико не сме попреко да погледа џукелу која уједа децу на улици али нико неће поменути све оне свиње, кокошке и телад, које кољемо и једемо свакодневно, нити их је брига за права сиромашних и гладних, па ни оних изуједаних.

Када те путем пропаганде убеде и натерају да носиш брњицу у виду маске на отвореном и аусвајсе свуда, и када те увере да треба да се вакцинишеш да се не би разболео али се разбољеваш ипак тако вакцинисан зато што се други нису вакцинисали без обзира што ти јеси: ипак сте у истом кошу, и када те убеде да су све оне претходне вакцине стваране деценијама ништа према овој која је настала за неколико месеци, и, када те ови други увере да је ветеринарски лек против шуге бољи од вакцине или да корона не постоји него да се пушта из ваздуха некакав отров или да су они који су умрли а ти их лично познајеш, у ствари, пропагандни трик светских моћника, онда ће те лако убедити и то да су нуклеарне електране чисте и безбедне и да тренутно нема енергије и хране само због тога што се ниси вакцинисао, Руса или због кризе на светским тржиштима а не због мешетарења на берзама и зато што се енергија и храна извозе и даље троше и бацају немилице у земљама развијеног света... другим речима: све се може уколико имаш телевизор и гледаш га, уколико ти је интернет приступачан и ако си довољно писмен да читаш новине.

Најзад, биће ту и позива на толеранцију па ће се појавити билборди на којима ће нас позивати на трпељивост и љубав према (е)мигрантима. Видећемо, тако, на билборду, како њи'ов Хасим држи нашу Јелену за руку али нећемо видети како наш Миодраг држи њи'ову Хуснију за руку чак и ако би Миодраг користио детерџент са десет пута концентрованијим нечим (јер они, су, ти мигранти и избеглице, прилично нетолерантни и то њих вређа, а нас, да простите, ко јебе).

Да не дужим већ сам одужио. Примера има много а ја немам воље да улазим у дубље социолошке и остале анализе које нико неће читати (из горе приложеног види се и због чега). Јер, овде није у питању само нуђење одређених производа већ формирање и конструкција те производња будућих конзумената по мери времена и производа који се нуде и који ће се нудити у будућности. А, руку на срце, треба и припремити сву ту стоку да се лакше влада и манипулише њоме. Јер, исти се образац користи и када дође време за политички маркетинг. Како рече један рекламни слоган: „нису све овце за шишање“. Тачно, неке су овце за мужу а неке, богами, и за клање.

Уколико наручите наш производ у следећих пола сата добићете га по невероватној цени од..... али то није све, уколико га наручите одмах и дупло добићете невероватних ....% попуста, понуда важи само данас.... и тако данима, месецима, годинама... све до Дугог коначишта и породице Топаловић.