Quo Vadis, несрећниче?!

 Пише: Игор Ђурић

Коза на свет донесе два јарета, па једноме кожа оде на Свето јеванђеље, а другоме на цигански бубањ. 

Народна

 Нико, ама баш нико, не може бити велики уметник, књижевник, наравно: ни човек, уколико душом и телом не припада своме народу. Не може се достићи бесмртност у памћењу следећих генерација и поколења, дакле: свога потомства и народа, неће ниједан постати великан истог, онај који ће добијати улице и споменике, уколико је тај исти радио на штету свога народа, ако га је ружио и грдио а није се трудио да буде бољи од њега.

Не постоји такав у историји човечанства!

Ако мрзиш народ који те је изнедрио и радиш против њега, никада нећеш бити човек којега ће прихватити други народи, (јер, ни они не воле издајнике и продане душе), нећеш постати универзална вредност, нећеш бити уметник: ни локални, ни глобални.

„Из перспективе будућности човечанства – спој националног и универзалног може бити најпотребнија (и победоносна) особина за нова столећа“

Солжењицин

 Човек, поготово уметник (књижевник) мора бити уз свој народ чак и онда када изгледа да се тај народ креће у погрешном правцу. Мора бити уз недаће свога народа, делити са њиме све: добро и лоше, па и лош глас. Мора својим примером бити бољи од свога народа, на тај начин га упућивати на праве вредности и на тај пут, а не: продавати га за шаку злата и приступ туђем кориту са помијама.

 „Сви велики мајстори су укоренили своје дело у некој култури, макар и да би се против ње борили. Што је више неки писац „код куће“, то има више шансе да буде универзалан“.

И. Б. Сингер

 Уметник је човек!

Уметност је страст и зато не може и не сме бити објективна.

Уметник избацује дело из душе и маште и отуд од њега не треба тражити истину!

Када волимо – ми волимо једну жену (мушкарца, како вам драго), њој пишемо песме. Брига нас за друге жене, макар биле лепше, паметније и поштеније од наше љубави. Брига нас! Чак и када чини зло - ми волимо вољену особу. И на њеној смо страни. Гинемо због ње. Тако треба и са отаџбином.

 Ма где и ма како живео, прави писац ће увек припадати историји и судбини свога народа.

Борислав Пекић

 Када пишемо о свом народу, ономе којега волимо и стварамо уметност о њему и због њега (или као његов изданак) то је исто као и када се стихом обраћамо жени коју волимо – брига нас за објективност и истину, желимо само да величамо љубав и оданост према љубави.

Наш либерал вам је дотле догурао, да пориче и саму Русију, то јест мрзи своју рођену матер. Сваки несрећан и неуспео руски факат побуђује у њему смех и уживање. Он мрзи народне обичаје, руску историју, мрзи све.

Достојевски

Неки људи, пак, данас, желе да од уметности праве пропагандне памфлете и то сада у времену када ни историја није објективна, нити документована, када је лаж доминантна а манипулација опште прихваћена, а назови уметници, неки, са ових поднебља, прихватају ту пропаганду верујући њој а не сопственом народу. 

Они не стварају уметност - они су део туђе пропаганде!

Они не доприносе истини - они преносе туђе лажи!

Најзад, није њихово да исправљају туђе грешке, ако их је и било, њихово је да уздигну свој народ својом уметношћу и тако допринесу цивилизацији у којој живимо и месту свога народа у њој.

 Најтежа казна и најгора несрећа за једног писца, то је: наћи се против свога народа.

Иво Андрић

 Уметност није разум – уметност је осећање!

Ми уметност не треба да схватамо – морамо је осетити! 

И када стварамо! И: када је остварену упијамо!

Уметност није истина - уметност је субјективна!

Зашто онда бити део туђе субјективности чак и ако је уметност у питању?!

 Шовинизам, то је лоше васпитање народа.

Космополитизам, то је одсуство сваког васпитања.

Интернационализам, то је принудни рад нације за њој непознате циљеве.

Иван Солоневич

 Изгледа да је ауто-шовинизам ексклузивно српска карактерна особина и тешко је, заиста, разумети и објаснити тај феномен. Нас Србе мрзе прилично, поготово они који су се изнедрили из наше нације верском конверзијом (конвертити) али и већина оних са запада који мрзе Русе. Али, до дана данашњег нико не мрзи Србе и Србију од појединих Срба. Срећом, није их много! Али: није их ни мало!

Питам се: да ли је то део истог процеса? Ово што се данас догађа?!

Да ли је та конверзија променила форму и облик али своју суштину није?!

И, када ће, ако се већ не осећају Србима, престати да се тако представљају. Нека буду оно што воле и желе бити па онда нека представљају ту другу страну онако како су Србе представљали. Најзад, исти је случај и са онима за које сада раде!

 Књижевник који не саучествује у судбини свог народа, није прави књижевник. 

Милош Црњански

Сребреница или Кравица?

Пише: Игор Ђурић

Сваки догађај има своје историјско тумачење али и политичку позадину. Углавном је позадина релевантнија, док историја као наука углавном губи. Најчешће се користе стереотипи који су продукт медијске кампање и митови који настају сталним понављањем неистина. А онда, силе које надвладају и имају јачи јабац и дужу батину кроје ''истину'' по њиховој мери. Заборави се Јасеновац па се прича о Сребреници; заборави се холокауст па се говори о непостојећем геноциду почињеном од стране Срба.

Неколико примера о произвољном и нетачном доношењу закључака у контексту догађаја. Масакр у Катињској шуми догодио се у марту месецу 1940. године када су совјетске власти стрељале на хиљаде пољских официра и интелектуалаца, све оне које су сматрали елитом, и тај се масакр се данас користи као аргумент о томе како су Руси били зликовци који су поделили Пољску са Немцима и били исти варвари. Тачно је да се масакр догодио. О броју убијених су подељена мишљења до дана данашњег. Од око хиљаду колико говоре Руси, до двадесет хиљада колико тврде Пољаци. Шта је овде спорно?

Само неколико месеци пре Катињске шуме, Пољаци су у Бидгошћу на ''Крваву недељу'', у септембру месецу, трећега, 1939. године, убили око хиљаду немачких цивила. Немачки извори, наравно, тврде да је убијених било много више. И тако данас, док добар део западне и наше јавности говори о Сребреници они исти ћуте о Кравици и околним српским селима око Сребренице. Шта се овим подвлачи? Нико није посве крив или прав кад се води рат! У сукобима и ратовима најчешће пропаганда победника одлучује чији ће се злочини обелоданити и чији ће се мртви пребројати. Пропаганда победника и јачега! Историја као наука? Истина? Ништа од тога. Истина се налази испод наслага које ретко ко саструже. Није то намењено широким народним масама. Народу је намењено да буде топовско месо и статистика. 

Има ли разлике у злочину и жртвама између Срба из околине Сребренице и Бошњака из Сребренице? Између Пољака из Катињске шуме и Немаца из Бодгошће? Је ли једне више болело него друге? Да ли су једни заслужили да умру а други нису?! Осим по броју. Па и он је релевантан, тај број, као што знамо и видимо. Нема! Међутим, постоји фундаментална разлика између свих горе побројаних случајева и нацистичких и хрватских концентрационих логора. По томе се разликује холокауст и геноцид од ратног злочина, те се овде не упоређује Аушвиц, Мајданек или Јасеновац са горе побројаним случајевима.

Жртве се глорификују или релативизују према односу снага и потреби моћнијега. Рецимо, више је Руса погинуло у бици за Лењинград него америчких и британских војника заједно током целог рата. А Русима данас оспоравају све то. Више је Американаца страдало у фабрикама за производњу наоружања него што их је рањено у борбама током Другог светског рата. Медаље су добили само ови други. Један од помоћника атентаторима на краља Александра Карађорђевића и Луја Бартуа, тадашњи помоћник војног аташеа Немачке у Паризу, Ханс Шпајдел био је касније истакнути генерал НАТО пакта. СССР је тражио од Пољске да дозволи прелазак трупа када је избила криза око Чехословачке (Минхенски споразум) јер по уговору била дужна да брани Чехе. Пољаци то нису дозволили. После су рондали када им се догодила иста судбина.

Британци нису евакуисали Ковентри, и ако су знали да ће бити жестоко бомбардован, да не би угрозили операцију прислушкивања и дешифровања немачких комуникација (Енигма). Черчил је жртвовао свој властити народ. Никада није одговарао за то. Око 20.000 људи је погинуло у немачком бомбардовању Ковентрија. Савезници су касније узвратили непотребним сравњивањем Дрездена са земљом, када је погинуло око 25.000 људи. Генерал Харис који је наредио бомбардовање Дрездена добио је Викторијин крст. Пилоте који су у Хирошими и Нагасакију убили скоро 300.000 људи Труман је одликовао. Герингу су судили за Ковентри. То је поента.

Судили су у Београду немачком генералу Леру за бомбардовање Београда 1941. године. Међутим, нису судили генералу Вилсону за бомбардовање из 1944. године, исто Београда, и са приближно истим бројем цивилних жртава.

Када је завршен рат победници су судили Немцима у Нирнбергу. Млако, али су судили. Међутим, на тим суђењима није поменута ни Катињска шума, ни Бодгошћ, ни Херошима, ни Дрезден. Како се данас не помињу Кравица (за време Другог светског рата муслиманске усташе убиле у том селу 500 цивила), Бјеловац, Залазје, Ратковићи, Бљечева и тамошњих 3500 убијених Срба. Злочин, жртве и казне су биле селективне и тада, и сада. То би требало да знају они што из Србије хрле да у Сребреници убију Србе из Братунца још једном, и опет у тами, анонимно и без светла историјске и кривичне позорнице.

О медијском спиновању јавности поводом броја убијених Албанаца на Косову и Метохији читај кликом овде!!!