ФИЛОЗОФИЈА ДИЛДА (дилдо-а)

Пише: Игор Ђурић

Или: ЗАВИСИ КО ЈЕ СА КОЈЕ СТРАНЕ

Дилдо о којему је овде реч није помагало. То је начин размишљања и систем вредности. Дилдо је овде статусни симбол и параметар, то је ријалити, то је фотеља министра, задње седиште службеног аутомобила, партијска књижица, спортски резултат, завршни рачун фирми контроверзних бизнисмена. Дилдо је све. А није ништа.

Данас, скуп и дугачак ауто, дубок новчаник и велики калибар утоке нису више продужени пенис већ су скраћени дилдо или само дилдо.

Живимо у ери силикона. Силиконске су долине, протезе, сисе, пениси, жене, мушкарци... Живимо дакле у ери сурогата.

Шта би могла бити филозофија дилда, о којој овде говоримо? Како је можемо дефинисати? Који је партијски програм дилдоизма?

То је филозофија по којој се треба равнати на следећи начин: други ће радити оно што је ваш посао, природа и еволуција нису више важне, породицу можемо заменити пластичним луткама, жене мушкарцима, а без обзира на то диже ли вам се или не, јаки сте или сте слаби, паметни сте или сте глупи  - можете бити ''алфа мужјак'' уколико имате дилдо до којег долазите уз помоћ политике, естетске хирургије или новца. Што сте моћнији то вам је дилдо дужи. И супротно: што вам је дилдо дужи то значи да сте напредовали у друштву.

Дилдо ће вам заменити све: пенис, знање, искуство, снагу, поштење, веру, пол.

Дилдо је све!

Дилдо је моћ!

Дилдо је власт!

Дилдо је богатство!

Ипак, дужина и квалитет дилда нису толико битни да би тиме импресионирали околину или задовољили незадовољне. Дилдо се данас користи да би се задржала позиција, поразили непријатељи и да би се само-задовољио его. 

Дилдо се више не гура у вагину или шупак. Дилдо се данас попут глоговог коца забија у срце и душу!

Дилдо више није утешитељ, средство за задовољење или продужетак! Дилдо је сам по себи, сврха, смисао, циљ, идеја!

Дилдо је диплома – пенис је знање!

Дилдо је функција – пенис је струка!

Дилдо је пластика – пенис је природа!

Дилдо је силикон – пенис је сиса!
          Дилдо је лаж - пенис је истина!

Дилдо је институција – пенис је инспирација!

Дилдо је намештење – пенис је уметност!

Дилдо је глупост – пенис је мудрост.

Дилдо је отуђени појединац – пенис је солидарна заједница!

Дилдо је парадигма друштва у којему смо заглавили. Уопште, у овом размишљању, дилдо није дилдо, није ни фалусни симбол, већ је начин живота, размишљања, облачења, неукуса. Дилдо су књиге које читамо, песме које певамо, филмови које гледамо, жене са којима лежемо, идоли којима се клањамо. 
         Или: дилдо су књиге које су награђене, песме које су снимљене, филмови који су добили новац, жене које су образац система вредности, мушкарци који су кукавице, идоли којима се клањамо (ово последње је, дакле, исто)!

Дилдо није чак ни оно што ћемо добити или ће нам на крају остати. Чак ни то! А, и чему? Па ми као људи полако али сигурно постајемо: дилдо-и. Пластичне направе и силиконска помагала које импотентни естаблишмент гура у рупе система, оног ''система'' који само ствара привид да смо људи и да одлучујемо о нечему, а, у ствари смо помагала која им служе да и поред импотенције могу да  (нас) карају! 

ЧЕКАЈУЋИ ''БОЉЕ СУТРА''!!!

Пише: Игор Ђурић

„Прво се вратити није могло, а није ни требало. Друго нам се није допадало, хтели смо дакле нешто Треће...

- Где је треће никад нема среће – рекао је гуру. Понекад је и песник био.

- Зашто?

- Треће је увек мутна средина између првог и другог. Три је јебен број. Трећи квари сваку љубав. Трећи у рату увек први страда. Трећи се увек највише искилави. И на гробљу кад носи сандук. Трећи увек открива мунђу двојице. Трећи је увек крив. Треба бити прво или друго, студен или врућ. Бити млак и бљутав, бити треће, не води ничему...“.

Борислав Пекић, ''Године које су појели скакавци''

ПРОЛОГ:

Прво је прошлост. Друго је садашњост. Треће је будућност.

Јуче сам хтео али нисам могао.

Данас хоћу и могу.

Сутра нећу моћи све и да хоћу.

Хоћу да ми буде добро и приступачно кад могу и хоћу а не сутра када не будем могао и хтео.

''Боље сутра'' је медицинска и болесничка ствар. Добићеш печење, колаче, виски и цигаре – кад више не будеш смео да их конзумираш због притиска, холестерола и шећера. Добићеш лепе и младе жене кад више не буде могао да ти се дигне (да простите). Примиће те у модерно опремљену болницу када ти лека не буде више било.

Скакавци дођу, обрсте и оду.

Ови већ деценијама брсте и не одлазе. Глођу овај народ и ову земљу.

Питање. Како може онај ко ти је отео ''данас'' и ''јуче'' - да ти пружи ''боље сутра''?

ЧЕКАЈУЋИ ''БОЉЕ СУТРА''

или: Отето – проклето!

Можемо ли се надати ''бољем сутра'' ако смо се одрекли ''бољег данас''? Улагање у ''боље сутра'' јесте одрицање од ''бољег сада'', макар када је наш случај у питању. Обзиром да нам је и ''јуче'' било веома лоше, а будућност је ипак неизвесна категорија, чини се да нам управо сада краду последње време и живот које никада нећемо моћи надокнадити.

О чему се ради? Чекајући ''боље сутра'' ми се постепено и константно (на силу) одричемо дела по дела свога живота и његовог квалитета. Одрицали смо се прво луксуза, па онда, мало по мало, свега осталог. Сада само преживљавамо. Дакле, подразумева ли  то обећано ''боље сутра'' да нам се прво врати све што нам је отето, чега смо се одрекли, без чега смо остали – па кад нам се све то врати да нам онда буде још боље?! Или, ''боље сутра'', које нам се обећава, подразумева да ће нам се тек нешто, делић, од отетог и одузетог, вратити?!

Каква је наша ситуација у погледу ''бољег сутра''? Већ сам користио једну причу објашњавајући сличне теме, па ћу је поновити и сада, јер сликовито и јасно објашњава оно о чему желим да вам кажем реч-две...

Живео неки човек у великом сиромаштву, са много деце и слабим приходима. Једнога дана, очајан, оде код свештеника да се пожали на своју муку и затражи савета или помоћи. Кад је објаснио своју муку, духовник и божји слуга (свештеник, хоџа, рабин) му рече:

- Иди сад кући, и уз пут покупи девет паса луталица, те их храни две недеље, па се потом врати.

Мучени човек учини тако. После две недеље, на питање свештеника како му је, одговори:

- Сад је још горе, и то мало хране што имамо, отимам деци из уста да бих нахранио псе.

- Сад иди кући, па уз пут покупи девет мачака, те и њих храни, па се врати за две недеље.

Збуњен човек учини тако, јер беше верник и немаше много шта да изгуби. После две недеље говорио је свештенику:

- Сада је много горе, готови смо, мачке и пси све поједоше.

- Врати се кући, па пусти псе, те се врати после истог времена као и пре – даде савет свештеник.

Уради човек тако и после две недеље бејаше нешто задовољнији:

- Сад је мало боље. Од када сам пустио псе, остане нам мало више хране, те и деца нешто поједу.

- Врати се кући, па пусти и мачке.

После две недеље угледа свештеник на прагу богомоље озарено и срећно лице сиромашка.

- Хвала Вам часни оче. Спасили сте ме. Од када сам пустио и псе и мачке, хране имамо више и сада нам је добро...

Ето, то нама раде већ деценијама: ХРАНЕ ПСЕ И МАЧКЕ НА НАШОЈ ГРБАЧИ А КАД НАМ ОСТАНЕ МРВИЦА, ИЛИ СЕ КОЈА ЏУКЕЛА ИЗГУБИ, МИ СМО СРЕЋНИ!

Годинама губимо део по део свога живота. Узете су нам нормалне ствари: лечење, школовање, летовања, култура, храна. Отете су нам плате и пензије. Све је поскупело: комуналије, струја, превоз, грејање. Порези су подигнути и плаћају се на све и свашта. Уништене су институције културе и спорта, урушен систем вредности партијским кадровањем, образовање је сведено на најниже гране. Опљачкана је наша имовина а ми смо сведени на јефтину и робовску радну снагу. И САДА НАМ НЕКО ОБЕЋАВА ''БОЉЕ СУТРА''?! Да би нама било ''боље сутра'' ви нама морате да вратите ''боље сада'' и да одговарате за отето ''јуче''!

Јер, што да се лажемо, некима је већ ''боље сутра''. Већини народа није. Код тог малог дела који је већ у ''бољем сутра'' су и нож, и погача. И зато је илузорно очекивати да ће се они одлучити милом да дају нож и поделе хлеб. То ми сами треба да узмемо. Међутим, биће тешко. Због чега? Због тога што смо млако или нисмо уопште бранили да нам отимају ''боље данас'' и брзо смо заборавили ко нам је отео ''боље јуче''. Да тада нисмо дозволили да нам отимају, не би смо данас морали да чекамо на њихову милостињу. То је као са борбом за слободу и против окупације. Када се бориш за слободу ти не тражиш од окупатора да ти поклони слободу већ се бориш за оно што си већ имао и што ти је силом отео.

Све док ћутимо и трпимо на данашње бахаћење, не сме се очекивати да ће они сутра да се уљуде. Све док се не побунимо зато што нам данас отимају не можемо се надати да ће нам сутра то исто вратити – јер, зашто би отимали иначе?! Знате, ако си данас – бићеш и сутра. Ако ниси данас – нећеш бити никада! Као реална категорија у животу постоји само: сада. Јуче је прошлост. Сутра је будућност. Јуче си већ потрошио, сам се упитај: како и по којој цени? Сутра можда нећеш ни доживети, а, и ако доживиш ко ти гарантује да ће то бити боље? Ми се морамо борити за боље данас и боље сутра. Постоји, у људском смислу, само данас. Ако данас, за Божић, не можеш своме унучету даривати чоколаду – по томе се мери твоја мера, и за данас, и за сутра. А ''боље сутра''? Сутра тебе више неће бити а унуче ће прерасти жељу за чоколадом. Само неколико Божића он ће бити дете. Неће остати ни успомене. Скупо је то.