БРАНКО В. РАДИЧЕВИЋ - МАЧИСТА

 

 

Роман Сељаци, Бранко В. Радичевић почиње реченицама:

Мај изневери. Бејаше влажан и ветровит. Свети Ђорђе освану у среду, паде на посан-дан. Узнемирише се се свечари. Свети Ђорђе је чувен мрсан светац. И сад његови свечари, као Никољци зимус, ишли су чак у Београд и, још даље, у Ечку. Нису нашли шаран рибу.

Тако ћу и ја почети!

Реч је о писцу мрсне а не посне речи!

Неправедно запостављен и гурнут у страну а један је од значајнијих српских књижевника у другој половини двадесетог века. Поред тога што је био велики писац, он је и сакупљач народних умотворина и боем. Ово последње му додатно даје на значају, што се мене лично тиче. Дан му је био кратак. Ноћ: дуга!

Рођен у Чачку, сада већ далеке 1925. године, упокојио се у Београду 2001. године. Био је, за време Другог светског рата, партизански курир и логораш. (Отац му је био артиљерац и солунац). Правник. Новинар. Књижевник српски. Кривац што данас постоји Сабор трубача у Гучи. И Дисово пролеће у Чачку. И Меморијал Надежда Петровић. Био је председник Српске књижевне задруге. Уредник Дуге. Радио је и у Борби, и уређивао је. Оставио иза себе разнолико, обимно и вредно дело. Објавио је око 70 књига, романа, поезије, прича, народних умотворина. Он је један од најплоднијих српских писаца у другој половини прошлог века!

Сви су му остали помало дужни, и родни град, и критика, и читаоци. Он није остао дужан никоме (икоме). У данашње време, нажалост, није ни читан, ни прочитан! А, био је културна експозитура Чачка у Београду. Критика се углавном бавила његовом поезијом, фразеолошки, досадно и без елана. Има радова о њему али мало који говори о његовом месту у српској књижевности.

Покојни Мачиста има времена да чека да га помену, вели Момо Капор.

Има ли? Питање је. Омладина више не чита ништа дуже од твита.

Завичај има важно место у његовом стваралаштву. Из његових редова о руралном проговара урбани пустињак, чини се, понекад, и циник. Своја дела, као и сви писци, црпео је из детињства. Уз помоћ тешке речи и црне слике, у својим књигама брани жене. Можда: мајке?! А сигурно очеве, синове и кћери – кроз причу о жени! Михиз је написао о његовом роману: роман о жени, толико женски да је право чудо да га је написао мушкарац!

У свом приповедању Радичевић увек иде до краја. То, понекад, плаши читаоца и згрожава критику. Или: супротно: није важно! Чини се, да је то и хтео.

Као код Достојевског, тако и код Бранка В. Радичевића, у његовим делима тешко се могу пронаћи срећне жене и задовољни мушкарци. Не зато што он тако воли, већ зато што он тако види. Неиспуњени и искомплексирани мушкарац искаљује свој бес над немоћном женом и чини је несрећном. И, нису они несрећни једно због другога већ због своје природе и места у заједници. Такви људи, своје ближње, чак и своју децу, повређују својом љубављу. У роману Ноћ тела вели писац: ...неко живи и постаје честити само да не би увредио родитеље који су били честити. Исто то касније захтева од свог детета. Породична част. Изводећи на пут свога сина, није свестан да му у крв и месо утискује судбоносни печат своје трагике...

Жена није срећна и склона је самоубијању чак и кад је бела! Самоубица сам и крв је моја отрована! Жена је увек сама и најчешће бира својом вољом своје мучитеље. Код Бранка она чак не може бити силована него досилована, јер је самим постојањем и местом у друштву већ на неки начин понижена. Исто тако, у нас има села али нема града, осим можда и само полуграда!

У роману Ноћ тела, ликови, и мушки и женски, достојни су ликова Фјодора Михаиловича, али на српски начин, мада нису лишени словенског фатализма. И, као код Достојевског, на крају романа се појави крвави нож.

Суровост мале средине, паланке, мазохизам и садизам паланчана, погана реч која разједа у човеку његову вољу за животом, а онда све те провинције и ружне речи његови ликови понесу и у велики град и дају им још већу димензију – о томе говори писац, поготово у романима Ноћ тела и Бела жена. Провинција је равнодушна према туђем болу тек за нијансу мање од великог града који је циничнији.

Он брани жену и онда када је по карактеру поставља на само дно, када је описује као курву најгоре врсте, ону што пљује хлеб који је храни и брука дом, породицу, децу.

Лепа жена је увек крива и увек несрећна. Њу лепота не брани већ напада. Никада није довољно вољена, говори писац, а ми то знамо и без њега. Како ли је тек оним женама које нису лепе, оним самим и незаштићеним, са дна, то не знамо?! Има таквих жена: роде се као старице, вели писац.

Углавном, ни код Радичевића, а ни у стварном животу несрећни људи никада не заврше срећно. Само: трагично!

Жудња! Похота! Инцест! Сарказам! Парадокс! Гротеска! 

Дела превратничка! Мрсна реч!

Посан живот и масна страст!

Његова стварност је оно што он осећа а не оно што он види!

Његова слика је натуралистичка!

Поред несрећне жене најчешће је ту мушкарац кукавица а поред несрећног мушкарца је жена којом господари сопствено тело. Ипак, мушкарци су слабији јер су принуђени да стално доказују своју мушкост!

Одрастање девојчице уз блудну мајку, у кући која је, уистину, јавна кућа, и њен каснији однос са својим сином (када девојчица постане жена и роди), у тематском центру збивања је код романа Бела жена. То је траг Набокова или траг Радичевића, свеједно је и више симболично и упоређења ради него ради стварне паралеле, јер су оба романа (Лолита и Бела жена) објављени исте 1955. године, али ова наша српска Лолита није предатор већ је жртва. Она је пола девојчица, пола блуд, вели писац. Српска Лолита не заводи – она пати. Она се не нуди, њу отимају и нуде други. Похотници који више не гледају мајку већ траже ћерку која још није сазрела као жена. Боже, како си само безобразно израсла, размишља њена мајка!

Пут Беле жене у пропаст започео је вирењем девојчице кроз кључаоницу! Приморана, а после и опседнута, да кроз кључаоницу гледа своју мајку са разним мушкарцима, девојчица је остарила пре времена и изгубила илузије (невиност) и без физичког контакта и акта (...први пут сам видела себе кроз отвор кључаонице). Решила сам да постанем жена. Јер било је превише оних виђења у кући. Мајчини гости су постали нестрпљиви. Тражили су да и ја седим у њиховом друштву. А моји грозничави снови, праћени јавом иза зида, доносили су ми изјутра модрице испод очију, изгрижене усне и изломљена рамена. Нисам могла више. Ја сам одавно све то већ доживела, у својим сновима; већ одавно сам постала жена.

Перспектива ћерке па мајке, то је роман Бела жена.

Чим је мајка – није човек, пише у роману Сељаци!

Жена је прво мати. И љубоморна на одраслу ћерку, пише у роману Бела жена.

Бела жена није вољена. Бели човек не зна да воли. Дође му на исто. Али, и једна и други гаје у себи клицу самодеструкције и суицида. Бели човек је роман о немоћи... написао је Слободан Марковић.

Радичевићева порнографија је еротска а еротика му је лирска (књижевна). Колико је Чарлс Буковски иза Филипа Рота, толико је Бранко В. Радичевић испред обојице – у књижевном смислу. И не упоређујем их без основа и икакве везе, упоређујем их због књижевног у еротици и еротског у књижевности. Еротика не може бити уметничка уколико не кокетира са порнографијом.

У данашњем времену, времену лажне политичке и родне коректности и још лажније бриге о људима, добар део књига Бранка В. Радичевића нико не би смео ни да штампа а критика би га разапела као мушког шовинисту и болесника, и то пре свега што су ти романи сурово реалистични и говоре истину која постоји ту негде међу нама али се ми правимо да је не примећујемо. Михиз је 1971. године написао: ...блеснуо је најпре као нада младе поезије, па брзо после тога елиминисан из књижевности нечијим „указом“, поново се пробијао на малу сарајевску капију, долазио у Београд, враћао се у Сарајево и цело време писао стихове... Било је ту добрих стихова... Али су одавно наступила времена да добра песма не значи много, да добар песник значи све... Боје су му од земље и од страсти... Готово без икакве друге рефлексије ван оквира секса, ова поезија је код нас најпутенија љубавна лирика коју знам... Готово је чудо како се  спасио порнографије, корачајући на самим ивицама где се страст у блуд сусрећу...

Михиз је писао да у Мачисти постоји крепка снага у којој он тражи боју за своје небо! Са Михизом је, педесетих година, становао на Старом сајмишту. Већ тада је био писац и ноћобдија. Ишао је и у УДБУ на саслушања јер је у пићу знао свашта да говори. Саслушања су се претворила у послушања. Михиз је волео да му аутор говори песму Љубомора!

Тада је певао дан у гранама топола.

Сетим се тебе и одмах ми грешна мисо.

Јутром река, а ти лудо гола.

Па мишљах: да је река мушко, ја бих од бола вриско.

 

И ја сам могао рибе клати.

Нисам веровао грму нити женској јови.

Ти си се могла и младом клену дати.

Из твог су чела ницали бели рогови.

...брдовита од паса, ливадаста под пасом...

Оно што је Живојин Павловић снимао у својим црноталасним филмовима то је Бранко В. Радичевић писао у својим романима. Социјални моменат у његовим делима је важнији од еротике, само, мало ко то види на прави начин. Па и секс је у његовим књигама социјални и друштвени феномен. Мак Диздар 1956. године пише: Двије књиге које су изашле једна за другом – Земља и Бела жена створиле су популарност Радичевићу, али, у исто вријеме, и једнострано мишљење да је његово поетско поднебље искључиво секс, еротика. То је, међутим, само релативно тачно. Та два дјела (једно у стиху а друго у прози) представљају само једну фазу у развитку овог писца у којој је еротика развијена до грубости, али она има и других наговештаја. Ти наговештаји освојили су у Вечитој пешадији нове поетске просторе...

Добро, да се не помисли погрешно, није Бранко В. Радичевић само тмуран, суморан приповедач који приповеда о несрећним и изгубљеним људима. Несрећни и изгубљени људи знају да буду и срећни и остварени јер они за боље не знају и не треба им. Често он у својој тмурноћи потражи хумора и ироније, понекад и сарказма. Уме он на весео начин да пише о нашим манама и врлинама. Такав је, рецимо, у роману Грубићи и нежнићи, где је у причу уведена плејада ликова, станара зграде у Возачкој број 63, специфичних и живописних људи и веселих ситуација са тужним завршетком. Сваки лик овог романа прича је за себе. То је та паланка у граду, свет официра, ситних превараната, трачева, парадокса и болесних ситуација. То је прича о љубомори која се манифестује кроз мазохизам (а каква би иначе била љубомора?!). Жена може да буде болесна и од великог здравља, тврде ликови ове књиге. А, и кад је болесна, треба је лечити батинама или мушком снагом. Истући жену било је као „добар дан“. Оне су то прихватале као нешто нормално и образлажу следећим речима: Какви су, такви су, без њих не можемо... Бију нас, то је тачно. Али, ни њима није лако живети. Треба лебац зарадити... Свака је од нас била бивена, па опет лепо, живе смо, здраве, ништа нам то није наудило... Неко бије што воли, а неко – опет – досадно му, па зато бије. Шта би друго чинио... Не ваља кад је муж само наоко као гром. Шта би са њим: у иглу да га уденеш?... Он: глава, она: врат. Па, куд врат, тамо глава...

Разговарао је са људима и крајпуташима (којима је лично кумовао). Слушао је шта труба има да му каже о његовом народу. А, опет, читаву збирку прича посветио је гуслама. Мораву је посебно поштовао, одмах иза тога колико је волео Овчар и Каблар. Јер, волео је српски језик, пошто му је био матерњи а мајка му је била неизбрисиви траг у сваком написаном слову. Та, стотине стихова посветио је мајци!

Крајпуташи су камени војници и окамењени сељаци, они стоје на бранику отаџбине, части и породице као последња линија одбране. Иза њих нема више ничега! Уједно су и опомена! Плава линија живота (византијско плаво са крајпуташа) је линија којом се српски сељак успиње на небо плаво! Српска сељачка, војничка и орачка гробља су осветнички летописи свога времена... пише Бранко В. Радичевић.

Маргина је центар јер народ је на маргини. Елита не постоји осим оне квази. Уосталом, осврните се око себе и све ће вам бити јасно, како је и њему, ономад, било јасно. Један од ретких српских књижевника, из његове генерације (плус – минус), који није био однарођен, напротив, а опет, у његовим књигама има мало тога популистичког и „народног“ у демагошком смислу (иако се, често, не чини тако). Јер, он је о својим људима и своме народу похвално говорио описујући његове мане али је тај народ у потпуности разумео и био уз њега. Романи су му пуни несреће, рекох, можда је зато он тражио од трубе да га разгали и развесели?!

Успео је да својом личном поезијом створи народне песме! У свом његовом елитизму књижевног он је био народни умотворац!

Стихове ја најчешће низао о мајци, оцу и сељаку, завичају, у свим својим варијацијама и хиперболама, да не кажем парадигмама, и увек користећи српски изворни језик! Оба Бранка својом поезијом су нешто нарушила и дрско начела неке теме о којима се није смело гласно говорити, написао је Предраг Палавестра 1958. године.

Његове кратке приче су игра речима народних умотворина. То су питалице, ругалице, надгорњавања, здравице, загонетке, одгонетке, пословице... ето, то су његове кратке приче...

Бранко В. Радичевић је важан по томе шта је писао, како је писао, о чему је писао али и, по томе, какав је човек био, колико је постигао у људскости?! Важно је његово место међу људима, оно што је представљао (поготово у завичају). Важно је где је остао недоречен, где је претерао?! Све је важно! Јер човек је, није само писац.

Његови сељаци мисле на земљу и стоку, или на пичку, ретко на све истовремено. На пород мисли свако ко га има, свако ко га нема и свако на свој начин. Потомство и пород нису једно исто. Потомство и пород постану исто само ако син остане на земљи и настави тамо где је отац стао. Дочим, пород може да буде и копиле, док је потомак онај који ће родити унуке за опстанак бабовине. У роману Ноћ тела пише: Важно је да очеви живе. А кад су они живи, деца на смрт не помишљају. Прво умиру очеви. Они су на то добровољно пристали. И нико с језом не говори о њиховој смрти. Свакако, то је тако обично и потребно. Такав је ред умирања, ред који би било немогуће пореметити. И док очеви живе, деца, ма колико била стара, могу бити безбрижна.

Сељак стоички подноси све муке и срамоте уколико зна да постоји наследник који ће орати земљу у зноју лица свога и чувати стоку више од жене и деце. Отуд сељак, код Бранка, има тај наизглед незаинтересован и фаталистички став према грубости, непоштовању и неприхватљивом понашању синова, кћери, снаја и зетова, неретко и властите жене. Сељаку ништа није важније од порода који ће постати и остати потомак. Јер, чак ни синови нису увек потомци, поготову они синови што само мисле како да се домогну имања и како да га што брже распарчају и продају. Не, нису то потомци сељакови, то су душмани његови! Јер, по сељаку, Бог је ружно створио човека! Поред тога ко ће на имању остати и увећати га, питање свих питања сељака је: ко ће свећу да ми пали?

Бранко В. Радичевић - Мачиста је писац кристално поетске кратке реченице и дијалога који ништа не значе а све говоре. Радичевић је писац кратке форме чак и у дугим формама а кратка форма му је ионако кратка. Рекох, дијалози: подужи. Завереник секса, по Михизу! Уопште, поставља се питање, као код Андрића, јесу ли романи Бранка В. Радичевића кратки, или су у питању подуже приповетке, или су његови романи збирке повезаних прича?! Суштина целовитости његових романа јесу фрагменти. Слика можда није увек јасна али делићи слике јесу! Како рече критичар Миодраг Максимовић: његови романи се не могу препричавати!

Изгубљени град, то је роман атмосфере и језичког богатства!

Ћорава посла – како рече Предраг Протић – инат су и севап! Додао бих: и праштање. А говор опет сочан и мрсан. Рањен а недорањен. Чује се тај говор кроз замандаљен прозор са сокака црних ратних ноћи препуних страха и смрти.

Сујеверице и друге приче су ласцивна сведочанства народних схватања и прихватавања:

Женин је посао, веле:

да донесе воше (воде)

да опере коше (кошуље)

да укува гра (пасуљ)

и да пичке да.

У његовим књигама (записима) наилазим на оно што и сам често радим и замера ми се: стављам две тачке набрајања: по неколико пута у истој реченици: јер не желим да себе ограничавам: у ономе што желим да набројим: и колико пута то желим да учиним!

У његовим делима војници и сељаци марширају у историју и књижевност уз звук трубе која зове у јуриш!

Он не пише теме ради - већ језика ради!

На Сабору у Гучи, тридесетом по реду, 1990. године, Бранко В. Радичевић био је домаћин. Ево његове беседе на отварању:

Све се изгледа мења. Сабор остаје исти. Као елемент. Земља. Ваздух. Вода. Печење. Лебац и сланина. Бели лукац. Коловођа и кец. Први и последњи у колу. Сабор је чудо. И то чудо над чудима. Требало је, пре тридесет и пет година, промарширати улицама Гуче. У антерији. Са шајкачом на глави. У присуству власти. У пратњи трубача.

То је чудо. Тај поход који траје. Који не престаје. Од Сабора до Сабора. Од града до града. У касно лето. Пред јесен. Думбара бубањ. Игра коло. Али, молим вас, замислите: како је то било пре тридесет и пет година. У прикрадици. У прекорици. Као иначица. Тек ће нарасти инат. Тек ће се заинатити прави инат. У свеопштој сумњи.

Прикрадало се. И припремало велико коло. У прикрадици. Наизглед наивно и невешто. Требало је имати храбрости. И одолети покудицама. Шта ће вам то ту? И зашто ће вам баш ту? И шта ће ту Драгачево? И зар се то сме у Драгачеву? И шта ће други рећи? И како ће се други понашати? И ко ће за то одговарати? И шта ако се то у нешто неприлично изроди? Опасно је! Није време! Зашто баш трубе? И шта ће ту трубе? Па то подсећа на ратове! И какви су то били ратови! Има ратова и ратова. Освајачких, нападачких, тлачитељских, неправедних, опаких и зловремених. Шта ће ту трубе? На шта нас подсећају? На некаква књажевства и краљевства?

Није Србин измислио трубу. Шта ће труба у колу? Има она преча посла. Зна се њено место. Испраћа у ратове. И маршира с војскама. Један, два. Под командом. Један, два. Не може у шест корака.

И грунула је. У Драгачеву. Као изазов. И пркос. Присетила. Подсетила. Промладила. Дахнула ведрином. И надом. Јер народ игра. Има наде. Јер народ игра. Добро је кад народ игра. Засвадбариће јесен. Рађаће се деца. Оживеће њиве и ливаде. Биће леба и сланине. Заратариће земља. Неће заратовати. Она ће заратарити. Јер бог Перун, врховни српски бог, није бог ратова, већ берићета, бог плодности. Он опомиње громовима и муњама. Он управља земљом и небесима. И шаље кишу на жедну земљу. Оплођује. Препорађа. Омлађује. Ствара. Дарује.

Требало је лукаво, полако, стрпљиво, уз неопходне додворице и непотребне пристанке, очувати саборовину, која је постала дар, напајала људе вером и надом да још има здравља и да није све прошло и да ће се живети и плодити.

Заиграло је велико саборско коло. И породио се велики, општенародни инат. Труба се претворила у чудо. Ослушните је. Дрма. Чућете што никад нисте чули. Чућете ако сте посустали. Чућете ако сте посумњали. Има спаса. Има наде. Чућете ако сте се одродили. Чућете ако се још нисте породили. Чућете ако сте се заплодили.

Мој глас је слаб. Немам снаге да надвичем трубу. Све што сам говорим, казаће вам труба. Она непрестано само о томе труби. Треба је чути, слушати и разумети. Она уместо нас проговара. Једног дана, ко зна када, дошла је међу нас из далеког белог света. И проговорила је нашим гласом. Баш као да је свирала. Као да се усвиралила. И угуслила. Видели смо је на сликама посвећеним Божјим просторима. Анђели навешћују долазак Страшног суда. Она се потпуно припитомила у Драгачеву. Не позива на јуриш. Неће у рат. Не навешћује пропаст света. Долазак Страшног суда. Започиње коло. Светкује. И разастире радост. И зато је добродошла. Као препородитељка. На радост. И весеље.

Добрило Ненадић  је говорио о почецима празника трубе за Политику: Дабоме, памтим и почетке нашег вашара у Гучи. Ту је био умешан стари чачански арамија Бранко В. Радичевић Мачиста, претеча сексуалне револуције у овим крајевима, бекрија, кваритељ женскиња, писац штипкасте прозе, џумбус мајстор који је са својим романом „Бела жена” наговестио свеопште пипање. Као претеча овога доба.

Бранко В. Радичевић је писао о патњама свога народа, о епопејама и страдањима, о усташама, онолико колико се могло и смело (у прикрадици) у времену када је то радио. И страдању других, о жртвама и џелатима! Али и у таквим случајевима, као у роману Четврта ноћ, он пре свега прича људску причу. И зликовци су људи. И курве су жене. Једино жртве немају своје јасне контуре већ су безлични духови. Драган Јеремић за Четврту ноћ каже да је то атмосфера помраченог ума.

Четврта ноћ нам говори: Те године Руси пробише мађарски фронт. Надкапетан се вратио у земљу. Пред пропаст, болестан, стиже у манастир Светог Крижа. Умолио је да га прими фра Јуре Јукић. Говорило се за њ да је уман и праведан човек... Затече фратра како чисти некакву пиштољчину... Пред запрепашћеним надкапетаном отвори велики сандук и показа му гомилу малих, посивелих, одсечених дечијих ушију... А фратар се насмеја.

- Сад знаш да ти је унапред опроштено.

Приказао је усташе као зликовце, онакви какви су и били. Они силују чак и мртве жене под Стаљинградом и јебу своје сестре. Мало је то ко смео у нашем времену. И то, ни мање ни више, него у психолошком трилеру.

Сад, питање врло важно: како је писац ласцивних реченица, чији су се редови додиривали са порнографијом, и писац грозоморних сцена људског зла, могао да пише онако нежне стихове о мајци и да пише лепе приче за децу?!

Одговор је: таленат свестраности!

Кратко јасно!

Причу Бајка о дечаку и Месецу завршава речима:

Ето: испричах. Али, да сте чули моју мајку кад она то прича! Тако лепо нико на свету не прича. Ви бисте је пажљиво слушали и никад причу не би заборавили.

Тако лепо прича моја мајка.

Тако ћу и ја завршити!

РАСТКО ПЕТРОВИЋ – ДАН ШЕСТИ

 Пише: Игор Ђурић

Човечанство ће нестати. На свету неће више бити ниједног човека. Земља ће се вртети пуста и трула кроз просторе.

Дан шести

Растко Петровић је човек који слободом ништа није стекао и који се у слободу није вратио чак и када из ње није ни одлазио. Разлог томе лежи у чињеници да је он појам слободе сводио на лично (личне изборе) и уметничко (лични израз) а живео је у времену великих историјских догађаја где се војевало за народне и државне слободе и велике циљеве. Расткова идеја борбе је била нешто друго. То је била жеља да буде оно што заиста јесте.

Роман Растка Петровића Дан шести имао је своју чудну и турбулентну историју (као и његов живот) и о томе се мање више доста тога зна (где треба да се зна и ко треба да зна, дакле да не помињемо Дединца и Кона, Ристића и компанију). Тумачења овог дела су разна и углавном погрешна. Као, уосталом, тумачење било којег дела вредног пажње. Растко Петровић спада у групу великих уметника и књижевника који су у свом времену били несхваћени а у каснијим периодима бивали су потцењени. Од свога народа био је одбачен, али није био ни први, нити једини. То може бити само доказ величине.

Растко Петровић је у свом роману демонтирао једну народну епопеју на мноштво личних судбина и цртица (овде се више мисли на епопеју као велико и историјско време него као књижевну форму и дело). Свео је еп о боговима једне историје на лирски исказ о људима једног времена. Он је државну идеју расклопио до нивоа идеје породице, породицу је свео на човека а човека је описао кроз патњу. Он не види рат око себе, он само види патњу појединца. Он не верује да људска патња може породити велике и историјске догађаје али зна да историја није ништа друго до збир најчешће невидљивих и безимених индивидуалних патњи и страдања.

Не, није он на рат гледао „другим очима“ (како неки говоре о овој књизи) већ је све то видео „правим очима“, онако како уметник једино и може да га види. Био је део безимене масе а желео је да деловима те масе дадне лик и име. Без обзира што је за Растка модеран уметник у ствари секс а секс је за њега пол а пол је за њега оно за чим он трага – писац се није бавио искључиво сексом мада је ово роман о половима. Ово је роман ауторовог трагања за полом (сексом). Уз опаску да је Растко у том трагању био храбрији као уметник него као човек.

Није Растко Петровић рат описао „другим речима“ (различитим од већина својих савременика) већ је он о рату говорио гладног језика, празних црева и пуних јаја. Глад је епопеја. И студен је епопеја. И ваши су епопеја. И мртви коњи су епопеја. И живи костури од људи су епопеја. И: голгота! За њега Албанска голгота није епопеја већ зверско позориште у животу у природи. Остало је само епилог неминовног – остало је слава. Растко не бежи од те опште и народне славе, не омаловажава је, једноставно, он говори о себи а не о народу. А, ваљда је и он део тог народа?! Народ је сам о себи проговорио када није имао снаге и храбрости да штампа ову књигу у време опште националне еуфорије и да врати великог писца у земљу одакле је потекао и где је желео да умре кад је еуфорија минула а комунизам стигао.

Књига је за Петровића важнија од данашњице (значи: и уметност), поготово је важнија од стварности коју је креирао рат (који не зависи од човека а мало и од људи, то јест, народа). Људи само започну рат али после више не могу да га контролишу. Могу само да пате и преживе. Албанска голгота која је уследила уз мало среће донела је тежак, угласти сан, готски, с торњевима, сталактитима и химерама што се снева на грудима уморног сневача којега ујутро чекају планине пуне снега и љутих Арнаута.

     Растко Петровић у свом роману природу и људе посматра очима сликара а догађаје слуша ушима музичара – па све то записује у књижевност као песник. Он је гледао очима човека: у човека који пати. Други су гледали и видели: народ у судбоносном чину. Разлика је између личног и општег али се на крају све сведе на историјско јер време нема времена за човека већ само за историју. Да би се чуо и глас човека  постоји књижевност и писци попут Растка Петровића.

Он на догађаје о којима говори гледа: одоздо! Сеоба Србаља (било која, па и она преко Албаније) гледа се: одозго! Његови видици су сужени јер му је шира слика већ унапред била позната. Јер, он је човек који је у средишту огромне жене и он је мушкарац који свет посматра очима те исте жене. Он свет описује чулима жене. Он на мушкарце, ратнике, децу, све гледа осећајем женскога.

А, у Дану шестом жена је заклана, силована, жена је курва, жена је делија-девојка, жена пати у порођајним мукама. Мушкарци их силују, децу им праве. Када то не чине мушкарци су страховито лепи.. лепши од жена. И жена и крава на нови живот доносе на свет исто. То вели Растко кроз говор својих јунака. Он презире женску потребу да се служи мушкоме. Он жели да лично и сам буде слободна жена. Он види само лепоту мушкога. Међутим, и мушко и женско рађа жена у сузама и болу. Ту, дакле, нема разлике. И све има женски облик: људи, планине, патња, снег, олуја... Због тога Растко пати: он би да и мушки, ти лепи Аполони, могу да буду равноправни са женама: да могу да роде, да могу женски да трпе.

Скоро нико од Петровићевих јунака не воли живот. Као код Достојевског. Код њега ретко ко воли да живи и приличан број њих размишља о томе како да се само-усмрти. Можда и зато што је у животу, по њему, све женско: сав рат, у таквом случају, све што се збива, труљење, проливање крви, сва ова мука и вапијање, није ништа друго до циклус женствености у природи... Ово није рат људи, није такмичење људи, већ циклус женствености...

Жена Растка Петровића је, дакле, огољена мноштвом детаља, оних које уочава само љубитељ курви или хомосексуалац. Фасцинација курвањским детаљима доводи до повраћања. Код њега не постоји пол (мушки, женски) код њега егзистира секс (мушки, женски): размишљала је како јој ноге почињу другачије него код њега, и како свршавају другачије. Трудећи се да га сустигне и да уравна корак са њим, мислила је на то. Бити другог секса. Шта значи бити другога секса главна је Расткова дилема и централна тема ове књиге за оне који ће знати да је прочитају на прави начин. Кога буде интересовао само садржај, само радња ове књиге, томе ће се књига неће ни допасти.

Хомосексуализам Растка Петровића у његовом књижевном изразу доказ је да та прича не мора бити огавна и огољена како се данас о томе говори и пише. Она не мора бити ни јавна, она се може свести на лично, на лепо, на уметничко. Када описује мушку лепоту Расткова поетичност реченице зна да буде суптилнија од поетичности израза Милоша Црњанског. Он је, дакле, своје дилеме уздигао на ниво уметности, као и многи велики уметници пре њега. Он своје патње претвара у лирику а своје дилеме у врхунски стилски обликоване реченице. (Дочим, Милош Црњански се није баш најпоетичније изражавао о педерлуку Растка Петровића оптужујући га да му је предлагао непристојне радње које је Црњански одбио претећи). 

Није све у овој књизи лишено националног и епопејског али је Петровић то покушао и успео да претвори у симболе, да и то обуче и спасе од студени и смрзавања. Вук Растка Петровића (вучица) је гладан и олињао али и даље спреман да закоље. Као и Србин тога доба (Српкиња). Он се повлачи супротно од српских војника – он се враћа ка Србији. Коњ Растка Петровића умире са људима (са народом, део је народа), у снегу и леду, гладан, уморан и рањен. Коњ умире на путу, дорат или шарац, свеједно је, српски је то коњ и њега желе да затру заједно са онима који те коње тимаре и товаре. И, жао је Растку коња. Колико и човека. Зато он не описује галоп српске коњице која јуриша на непријатеља већ пише о смрти верних коња на планинама које су делиле живот од смрти и без којих је галоп са исуканим сабљама немогућ. Вук и коњ: словенска митологија! Ту се, и на тај начин, Растко чеше о себи омиљеним темама и дотиче националне теме. Широка словенска идеја је тек довољна Растку да себе пронађе у националној идеји

Само књижевни слепац не може приметити да се у свакој реченици ове књиге писац бори са унутрашњим ломовима и потрагом за својим идентитетом (полним). Зато и није хтео да вређа национални дух таквим приступом. Он се клони свога народа из поштовања према њему. Он зна да нешто није у реду са њиме и жели да то исто разреши сам са собом кроз велику књигу. Петровић је велики писац па он своје физичке и духовне падове и болести доживљава кроз своје дело подижући их на пиједестал. Он нас не замара са неважним детаљима он нам даје уметност. Од њега се друго и не очекује, он друго и не нуди.

Некад, пре извесног времена, написао сам у свом Дневнику, под датумом 09. децембар 2009. године: Читајући ''Африку'' Растка Петровића закључујем из његових редова да није важно: јеси ли белац међу црнцима, већ, да ли си човек међу људима?! Није њега Сима Пандуровић без разлога назвао највећим Црнцем међу нашим песницима (очито не мислећи да је баш реч само о његовој поезији у збирци Откровења). Шта бих онда овде и за крај додао и допунио: Читајући роман Дан шести Растка Петровића схватио сам да није важно да ли си мушки секс са женском душом већ да ли човек у било којем сексу!

(Растко у овој књизи помиње и мој Исток: хвала му на томе!).

*

Књижевни тренутак - доказана осредњост!

 Пише: Игор Ђурић

Покушао сам да прочитам, пре неколико дана, књигу од једног савременог и признатог српског писца. То ме један пријатељ навлачи, дајући ми повремено неку нову књигу, јер зна да не читам скоро ништа од савремене продукције. После двадесетак страна прекинуо сам читање и написао у дневник: осредњост примерена нашем времену, због тога је вероватно и популаран: критика, издавачи и читаоци се препознају у његовим редовима и поистовећују са његовим мислима.

Да, тако сам написао: осредњост примерена времену у којему живимо!

То би могла бити дефиниција уметничког и књижевног тренутка у Србији (и: другде). Лествица је спуштена у сваком погледу, пре свега због идиотизације појединца а након свега због комерцијализације онога што се нуди идиотима (логично је).

Не смем ни да помислим како ће све то изгледати у времену које је пред нама, у блиској будућности (да не идемо сувише напред, нема потребе, процес је у току).

Идиотизација и комерцијализација не би биле толико опасне (јер све то није почело јуче) да иза свега тога не стоји институционализација осредњости. Не сме се отићи корак више и дуже, не сме се стремити ни корака уназад (ка старим и провереним вредностима), нема будућности, нема прошлости (само проклета садашњост у форми која нам је наметнута и без права на сутрашњост у виду „ствараоца испред свога времена“, авангарде).

Не чине то свесно писци који су у „главном току“, који су истакнути као образац и пример (они који се штампају, промовишу и награђују) јер они не знају боље и другачије осим тако како сада чине.

Не чине (најчешће) намерно то ни националне институције (за ненационалне институције није важно, оне тако раде свој посао) које стоје из таквих писаца: и у њима су људи овога времена и система вредности, знања и поимања. И када то чине намерно онда је то чисто користољубље заогрнуто идеологијом.

Нису криви српски писци зато што су данас тако стваралачки јалови и што пишу тако како пишу, нити су криви они који их објављују и промовишу, нити они што све то читају: нико од њих не зна за боље! 

Па због чега су онда криви? Због тога што мисле да знају! А владарима то одговара јер куд би они и како комуницирали са паметним људима и лагали оне који имају истанчан укус за уметничко. Лепо каже актер у филму В – као Вендета: „Писац лажима говори истину а политичар истином лаже људе“.

Па ко она свесно и намерно чини зло српској књижевности и уопште овоме друштву?!

Систем вредности урушене породице и друштва, начин живота и вредновање образовања, и, наравно, политика која се кроз институције предала глобализму (дакле, институције, иако можда не увек намерно, али оне штету чине, па није много ни битно из којих разлога). Све оно за шта смо мислили да не ваља и да треба мењати, у ствари, једино је било вредно у нашој „заосталости“. Били смо бољи и паметнији људи док смо жудели за технолошким и потрошачким светлима запада (и повремено путујући иста гледали) и лажним животним стандардом (који се састојао од ропске зависности у задужењу код банака), а, са друге стране, док смо читали праве књиге и ишли у старомодне школе (које су нас терале да читамо) – него данас када немамо ни једно, ни друго (осим дугова). 

Ми смо тада у том тоталитарном систему имали могућност да своје неслагање са стањем у друштву искажемо кроз књижевност, филм, музику, сликарство... као ствараоци или они који читају, слушају, гледају... Али, да би тако било: то исказивање је морало бити снажно и уметничко. Уметничко зато што није смело бити отворено. Данас, међутим, ем, нема дела, ем, нема се коме дело дати. Нема забрана али има игнорисања – што је горе. Нема потребе за уметничким, психолошким и филозофским у делу: дај само политике, силикона и авиона.

Данашња публика (која је створена таква каква јесте, није настала сама од себе, створена је по одређеном обрасцу који је подразумевао нечитање и необразовање) нема у себи потенцијала, нити могућности, да упореди оно што данас чита са доказаним и правим вредностима, са великанима из прошлости. Они, чак, немају могућност избора, данас, да се сами одлуче шта ће читати од савремене продукције (то је продукција).

Зашто?

Нису читали и не читају. Од почетка су им, преко "главног тока", нуђени лаки радови и осредњи мислиоци и они су на основу њих поставили своје параметре и периметре, и сада ни они не знају за боље. Већ годинама, да не кажем деценијама, чак ни у језичким гимназијама, ученици заврше школовање са одличним успехом а да притом нису прочитали нити једну књигу из лектире. И зато после тога осредњост прихватају као озбиљну литературу а све испод тога као осредњу и лаку књижевност.

И све је ово грешка непоправљива. Да би се нешто исправило и штета поправила потребно је следећих 20-30 година забранити да се у Србији чита све оно што је написао у истом том периоду. А то је неизводљиво, непрепоручљиво и неприхватљиво. Дакле: безизлаз!

Па какви су данас, већином, „признати“ српски писци, па и овај мученик о коме говорим и који се овенчао свим књижевним наградама?

Каква је данас српска књижевност?

Она је, или, малограђанска (естрадна), или, друго-србијанска (политичка).

Нажалост, у Србији више не постоји ни добра стара петпарачка књижевност.

Три метера сомота, три су врсте писаца!

 Пише: Игор Ђурић

Три метера сомота, три су врсте писаца, а остале на Дунавцу, љуљају у чамцу!

Постоје три врсте писаца. За почетак. Да упростимо ствари.

Баш тако: врсте. Нису то родови.

Ко су и шта су: кратко ћу. И: примером!

Пао је снег и прекрио брег. И не само брег! И дрвеће, и кровове, и улице, и долове, и оборе, и колибе, и борове, и тополе.

Пао је снег да открије трагове. Пао је снег да сакрије намере. Пао је снег да искриви поглед. Снег је пао јер није на одмет.

Прва врста писца, да не кажем: лисца, изаћи ће на терасу своје (чешће: туђе) куће и видети величанствене фигуре које је природа извајала и измислила, облике као у бајци. На једној страни јелен трчи, на другој страни звезда пада, на трећој страни санке прште. Ено тамо и принцезе на зрну грашка и у чизмама једног мачка. Из дворца је кула никла, код витеза сабља бритка. За таквог писца, у његовим очима, снег је направио триста чуда својим падањем, вајањем и обликовањем. На сваком кораку такав писац види нешто што други не виде и тако поетски разигран писаће маштовито и бајковито а да вас притом уопште не вара и лаже.

Друга врста, други писац, исти као први лисац, кад изађе па се склизне, он оловку своју лизне, неће гледат преко снега већ ће видет испод њега, прљавштину, блато, смеће, поцепане неке вреће, покушаће он да схвати шта се испод снега крије, шта видљиво сада није, већ ће бити свима знано кад пролеће стигне рано. Такав писац ће тражити и видети оно што други желе да сакрију (или: не желе да виде), оно што је белина сакрила. Они траже блато које ће настати отапањем снега. Како и сваки човек, тако и снег скрива прљаве тајне, непријатности од којих бежимо, реалну слику живота а не бајковито маштање, сакрива наше недоследности, недостатке, мане, а приказује нам лажну слику и опсену: мисли се на снег.

Трећи писац, трећа лија, нит је гуштер – нит је змија, изаћи ће, смело, гордо, погледаће ће ригорозно и видеће што је већ знао: да је само снег пао. Нема маште - ни лирике, нема тајни ни - ни симбола, нема снова – ни дворова. Тај неће понирати у психологију, неће тражити оно што се не види, или оно што се крије. Он ће једноставно видети снег, вратиће се у топлу собу и трудиће се да што верније и реалистичније опише оно што је видео (до у најситније детаље).

Дакле: експресија, импресија, реалност.

Елем: симболика, психологија, природа.

Један ће описати снег.

Други ће говорити о ономе испод снега.

Трећи ће тражити облике између снега и земље.

Већина ће бити завејана у снегу и неће ништа видети. Не већина: људи! Већ већина оних који мисле да су писци.

Добро, неки неће ни гледати завејани простор испред себе већ ће из главе писати о тропским пределима и плажама пуним голих девојака: то су они најтиражнији, они што се удварају публици, што пишу оно што други желе да читају, што скривају стварност у својој плиткости а немају маште. То су они на брегу медиокритета.

Дакле, има писаца више од три врсте. Али писаца нема у врсти, то јест, ретки су. У врстама су људи. Писац је усамљен ма у каквој заблуди живео. А јединка нити може чинити врсту, нити може стајати у врсти: ако је појединац.

Наравно, писац би требало да буде све горе побројано и ништа превише од горе набројаног. Њему треба да буде најважнији унутрашњи порив, оно што као поруку или пројекцију добија из себе. Иначе: није уметник. То се не да научити, то се мора осетити а пре тога родити.

Није важно како писац пише већ је битно шта уметник у човеку осећа. Некада је потребно описати реалност, некад се мора побећи у симболе, мора се и маштати – најчешће се мора и треба копати по мраку и трагати по скривеним и опасним местима.

Суштина је: видети, не видети, видети другачије или видети више. И све то када затреба, када поступак то од нас захтева. Или, ништа од тога зађемо ли у чисту уметност где форма постаје садржај а садржај замењује радњу пошто она постаје опис.

Читалац који види само снег тражиће од писца да му пронађе и опише симболе. Онај који у себи има маште желеће да му писац предочи психологију снега. Онај који схвата унутрашње и скривено биће жељан да му се дадне хипер-реалистички опис. Није све до писца, дакле, нешто је и до читаоца.

Тих писаца, довека, три је врсте од ока, али оних с врха брега има их ко снега.

С врха брега они су, што дупета продају, што за паре, што за славу, што за празну главу.

ЧИТАЈ ОВДЕ О СКРИБОМАНИМА!!!