Рупица Божанског Далија!

Пише: Игор Ђурић

Ево шта је Салвадор Дали говорио у перо Алену Боскеу о Федерику Гарсији Лорки:

Као што је познато, он је био педер и лудо заљубљен у мене. У два наврата покушао је да ме опали. То ми је много сметало, јер ја нисам био педераст и нисам намеравао да му попустим. Све ме је то стављало на муке. Дакле, међу нама се ништа није десило. Али сам био веома поласкан због угледа који сам стекао том везом. У себи сам говорио да је он велики песник и да би му требало дати малчице ону рупицу од дупета Божанског Далија. Напослетку, он се спанђао са неком девојком, тако да ме је она заменила у жртвовању. Пошто није постигао да му ставим своје дупе на располагање, он ми је касније тврдио да се жртвовао он а не девојка: наиме, тада је „први пут спавао са женом“.

*

Изгледа да са годинама постајем мудрији јер све чешће чујем из својих уста реченицу: „Не знам“. И немам више мишљење о свему, чак ни илузију да ја све најбоље знам. Све више сумњам да могу разумем пуно ствари, видим да све има неку дубину и ширину које нисам у стању да досегнем, трудим се да не тумачим догађаје по првом утиску и онако како наизглед изгледају. Све се више трудим да слушам друге, све мање желим да будем чувен. Старији сам али сам мудрији јер све више схватам како је мудрост релативна ствар и како зависи од много ситница и крупница, то, је ли нешто мудро или није. Мудрост је најчешће непримењива у пракси. Мудрост је знати када треба прећутати мудрост, када је треба заштити од огољености свакодневнице а када је треба положити на пиједестал узвишености.

*

Ајкуна је служила у кући где је одрастао Андрић. Након тога, повремено би се видела са све славнијим писцем. Она је у међувремену живела све бедније и сиромашније али се Андрић није претрзао да јој помогне и ако је већ имао много новца. Када је Коста Димитријевић Андрићу пренео Ајкунине поздраве из Вишеграда и њену поруку да народ тешко живи а да се функционери богате, Димитријевић вели да је нобеловац скочио ко попарен, да више није хтео да чује ни реч о томе, говорећи: „Никако не разумем Ајкуну шта ми приреди? Она зна да сам ја под старост постао члан партије, нисам се тамо ни препоручивао ни гурао, али кад су ме кандидовали, није било друге па сам морао пазити да се не дешавају оваква изненађења. Зар вам није познато да сам ја данас на функцији члана Савета федерације?“.

*

Реплика из неког америчког филма коју изговара блаженопочивши Робин Вилијамс, један од ретких америчких глумаца који је личио на човека (јер како каже Емир Кустурица: Холивуд прави говна, али је најгоре од свега што се та говна некако трансформишу у читаву идеологију а то је већ опасно), те отуд није могао ни да издржи до краја, гласи у парафрази овако:

Мењајте политичаре често као пелене: због истог садржаја и истог разлога због чега се мењају пелене!

*

На десетине пута сам пустио да ме преваре, чак и када ми је било више него очигледно и јасно да то чине. По некад ме је било срамота што сам прозрео преваранта, што сам га ухватио у превари, па сам скретао поглед и црвенео. Кад ми иде дужник у сусрет, ја пређем на другу страну улице, да се не сретнемо. И тада, и сада, мислио бих: нека га, нека ме вара, нек' лаже, није ни њему лако чим мора то да ради и то му је довољна казна. И најчешће сам се варао у томе. Било их је брига а моје понашање и васпитање су те битанге тумачиле као моју слабост и страх. Нису имали никаквих дилема, нити гриже савести. Сматрали су да чине оно што треба и шта уопште није лоше.

*

Ко секс сматра само коитусом или његовим најважнијим делом, тај не зна ништа о томе и није осетио оно најбоље. Коитус је само нужно зло, убрзавање ствари за немаштовите сировине. Секс је игра, машта, непрестана промена, истраживање, увођење новог. Добро, то је некада и коитус, или-ти што би рекли: сношај. Сношај, сам по себи, представља и јесте вулгаризација секса. Машта од секса може учинити уметност. Чак и од порнографије. Само се треба играти.

*

Људи очекују, читаоци посебно, да писац изгледа као његово дело, и, супротно: да дело буде пишчев одраз у огледалу. Мож' да бидне, ал' не мора да значи. И кад буде: веома је ретко. Тако да обично долази до разочарења: упознате нешто што нисте очекивали, обично и просто, често неразговетно, још чешће чангризаво. Ништа на њему нема од његових написаних редова. Све другачије, чак! Догоди се, ретко, и супротно. Иза слабих и бедних редова упознате громаду од човека, у коју се заљубите на први поглед и којој се дивите. Купи вас својом појавом, својим ставом, изгледом или памећу, по некад и позом, најчешће: изговореним.

НЕПРИРОДНОСТ ХОМОСЕКСУАЛИЗМА!

Пише: Игор Ђурић

Када би животиње прихватиле концепт хомосексуализма (ако не рачунамо наручене студије које су посматрале два пингвина, три лабуда или крдо бизона који су пред изумирањем - много је већи проценат сексуалног узнемиравања животиња од стране човека, неголи што животиње кидишу на исти пол своје врсте.), или када би код њих дошло до тог поремећаја, или би оне то ''осећале'' у себи, овце би се јагњиле у мањем броју, свиње би се мање котиле, краве слабије телиле – било би мање вуне, меса, јаја, млека. Било би више гладних људи и животиња. Однос у природи би се пореметио. 
      Срећом, са животињама се то природним путем не може догодити (Јеротић: у животињском свету не постоји ни једна позната врста која даје предност у истополним сексуалним односима; Бич – Beach), јер је то код њих регулисано генетиком и анималним инстинктима (уосталом као и код човека, али животиње нису подложне политичком спиновању и духовном инжењерингу, социјалним и друштвеним утицајима, перверзијама или оргијању).

Када би концепт хомосексуализма (јер је то и идеолошки покрет, нешто попут партије или организације: педеризација - глобализација - либерализација, и у том контексту и правцу се креће овај текст) био изводљив у биљном свету (у том циљу би требало научити пчеле и друге инсекте да слећу само са тучка на тучак, а ветар би морао да носи полен у пркно прашника) онда би мање рађало воћа, поврћа и житарица. Мало, мање, па уопште. Не би више било цвећа, дрвећа и траве. Нестало би света.

Све што постоји у облику живог бића: људи, животиње и биљке – настало је из хетеросексуалног односа (или: природом регулисаног односа чак и када нема директног секса). Чак и хомосексуалци. Једино се прости организми размножавају деобом. Али, хомосексуалци не могу чак ни то: да се размноже простом деобом.

Да ли бисте ви посадили јабуку која не даје плод?

Да ли бисте ви сејали пшеницу која не даје род?

Да ли бисте држали крмачу која неће да се праси?

Би сте ли хранили кокошку која не носи јаја?

Како се види из претходних размишљања, хомосексуализам (ма шта то било: девијација, идеологија или нормално стање) штету наноси људској врсти, а на друге живе организме нема никаквог утицаја. Као што комунизам није схватљив свињама, тако ни лудило није карактеристично за цвеће. Добро, из хомосексуалног односа се не рађају деца, али, искрено, зар тако у људском случају није и боље. Ипак, ако прихватимо хомосексуалност као природну а не социјалну појаву, зар не би то исто требала да буде хомофобија? Ако је неко рођен као хомосексуалац, зашто не би био рођен као такав и неко ко се плаши и не воли хомосексуалце? Како неки мушкарац има право да не воли жене, тако и нека жена треба да има исто право да не воли педере.

Сама чињеница да се хомосексуализам најчешће јављао у екстремним условима: великим војним походима, затворима, истополним религијским заједницама – дакле свуда где недостаје хетеро-могућност, говори о томе да је то ненормално стање. То доказује још нешто: управо због тога што је у затворима много више мушкараца, да су некадашње велике војске у великим походима сачињене од мушкараца – проценат хомосексуализма међу половима драстично је различит у корист мушкараца. Нису они сексуално општили међу-собом зато што су волели, већ зато што нису имали жена око себе. Оно, дакле, настаје из нужде, да се човек ослободи притиска сексуалних порива, или, у другом случају, како тврде психоаналитичари, поготову Фројд, разлози су у еротичној везаности за мајку или жеље да се кастрира отац, чиме се бави психогенеза. Најзад, ту је и декаденција, дејство наркотика, разне врсте лудила и ситости. Има и болести. Има и изопачености.

Међутим, ако је хомосексуализам природно стање, како нам говоре и намећу нам, како је у тој ''природној природности'' регулисано продужење те врсте? Шта, хоћете рећи да се чак и хомосексуалци морају рађати из хетеросексуалних односа. Огавно! Макар са становишта хомосексуалног погледа на сексуалност. Наиме, огавност ситуације са становишта хомосексуалне идеологије лежи у чињеници да се и хомосексуалци рађају из негације хомосексуализма. Али, зар све није то по мало паразитски и себично? Банкарски! Нека неко други носи плод, пати у порођајним мукама, нека нас неко други подиже, лечи и храни, у породици, класичној породици, а ми ћемо једнога дана обзнанити да све то презиремо, да смо посебни и специфични. И тражићемо садруга рођеног и узгајаног на исти начин.

Себичност се огледа у томе што хомосексуалци не могу имати деце природним путем, из свог односа, за који тврде да је природан – па самим тим они не схватају и осећају материнске и очинске инстинкте који су јачи од здравог разума и рационалности. Као и дивља звер, и домаћа животиња, тако је и човек спреман на највећу личну жртву да би заштитио своје младунце и омогућио им да одрасту и ојачају, те да постану способни да се брину сами о себи. Неко ће рећи: али постоје људи и жене који због здравствених проблема не могу имати деце. Да! Због здравствених проблема. Физиолошких. Али они и даље у себи осећају матерински и очински инстинкт. Па зар такви људи не желе више од свега да добију пород. И углавном се боре до краја да то постигну.

Хомосексуализам је егоизам јер искључује пожртвованост зарад уздизања и заштите породице, то јест слабијег, а у први план ставља задовољење личних и сексуалних прохтева. Мушкарац ловац, доноси улов у пећину, чува огњиште у којем жена одржава ватру и подиже младунце које је родила. Тако је настала данашња цивилизација. Хомосексуалност све то искључује јер подразумева два ловца или две домаћице, али искључује младунце. Поред тога, егоизам и саможивост се огледају и у томе што у земљама где је хомосексуални брак дозвољен, тек око 2% њих то право и искористи (Слободан Антонић). Слично је и са усвајањем деце.

Поред тога што је деструктиван, хомосексуализам је и непродуктиван јер не наставља врсту, а уједно је и паразитски јер очекује да хомосексуалце рађају нормални мушкарци и жене. На западу (који  рецимо забрањује женама да носе одећу из религиозних разлога – бурке, али дозвољава да два мушкарца усвоје дете), где се највише пропагира хомосексуална филозофија која за циљ има уништење породице и индивидуалца, не можете живети непродуктивно. (Да ли ће капиталиста купити машину која не ради?). 

      Да би сте опстали морате радити и производити. Једино је хомосексуалцима дозвољено да буду непродуктивни. Самим тим, долазимо до закључка да је хомосексуализам једна идеологија, покрет, који за циљ има да разори једину тачку отпора (и: ослонца!) човека према систему: породицу. По природи ствари, хомосексуалац мрзи своје родитеље јер раде оно што је њему гнусно и неприхватљиво и симболизују све оно што њему представља извор патњи и противно је његовој идеологији: негацију онога што он мисли да јесте. Он је рођен након ''прљавог'' односа у којем су се његови родитељи спарили стварајући тако највећег непријатеља хомосексуалаца – породицу!!!

Хомосексуализам је и насилан. По својој природи и због тога што није природан. Сам чин код одређених хомосексуалних актова јесте насилан, деструктиван и болан. И опет противречан, са становишта хомосексуалне и феминистичке идеологије. Наиме, сматра се насилним, понижавајућим и сексистичким примењивање аналног и оралног секса мушкараца над женама које поштују своје достојанство. Са друге стране то управо чине мушки хомосексуалци.

Свет мушкараца и жена који се воле и паре, могућ је и он постоји. Свет хомосексуалаца је немогућ, он је осуђен на пропаст. Немогуће је постојање друштва у којем би сви били хомосексуалци – макар је не може да опстане природним путем. Може опстати вештачки и путем технологије, модификовано. Али и то доказује да је хомосексуалност неприродно стање. Секс (сексуалност) је и средство, и циљ, и потреба. Уколико није све то онда је девијантно. Наравно, и пре свега, секс је задовољство. То је физичка ствар. Али и емотивна. И: физиолошка. Проблем је, дакле, комплексан и не може се свести на то да се неко ''осећа'' тако како се осећа или да је прихватио одређену идеологију, те да је то ненормално осећање: нормално.

Неко ће опет рећи: па чекај, хомосексуалци то ''имају'' у себи, они осећају емоционалну, физичку и духовну склоност и привлачност према особама истог пола (Википедија), не можеш их на силу терати да буду нешто што нису, да се осећају онако како се не осећају, да буду другачији на силу! Добро. А шта ћемо онда са осећајем оних који ''осећају'' потребу да дефлоришу малу децу? Животиње? Шта ћемо са онима који осећају потребу да убијају цивиле у рату или да силују жене у рату и миру? О они ''осећају''. Није довољно осећати нешто у себи па да то аутоматски буде прихватљиво и природно другима, још на силу и наметати све то. (И ја осећам да ми треба новаца да платим рачуне али не идем због тога да опљачкам банку). Јер, и силовање је сексуални акт, и педофилија, и некрофилија, и зоофилија, и геронтофилија. Такође, сексуални акт је и спајање два тела у борделу. У свим тим случајевима постоји "одређена потреба", "одређени осећај", "одређена жеља", "одређена страст". И сви горе набројани случајеви су законима и медицином оивичени као поремећаји, једино хомосексуализам није?!

Али, само спојена тела зрелог мушкарца и зреле жене, који се воле или хоће да испуне своје страсти, или оба, или хоће да добију порода – има оправдања у природи и потреби. У сваком другом случају крњи се ''свето тројство сексуалности'': љубав, страст и пород. Врховни поглавар тога тројства јесте: породица! Све остало је девијација а чим је девијација значи да постоји. Отуд, овај оглед не негира постојање хомосексуализма, само негира тумачење те појаве и наметање ње као природног поретка ствари. Јер, уколико је девијација онда се не може сврстати под појмом ''нормално'', ако није нормално, већ девијантно, докле ће се простирати граница до које ће се толерисати ненормалност? Простираће се дотле докле не смета и не угрожава већину, оне нормалне! Док је лично. Док је ствар појединца а не идеологија која се намеће.

Хомосексуализам је у својој суштини појава сексуално и политички некоректна и нетолерантна. Сексистичка и шовинистичка. Јер, хомосексуалац презире различитост, сексуалну, полну, па и политичку. Он себично жели да општи сам са собом – својом пројекцијом, па пошто је то немогуће (осим мастурбације, али то није општење то је самозадовољавање) онда то чини само са онима који су истополни, који су као он: исти. Расиста признаје само своју боју коже, шовиниста признаје само своју нацију, бигот само своју религију, а хомосексуалац признаје само свој пол. Хомосексуалност није различитост и толеранција, то је ускогрудост и нетолеранција. Најзад, то је и негација сексуалности у којој два полно различита бића привлаче једно друго, исто како расисти негирају другу боју коже, шовинисти оспоравају право на живот другим народима, итд.

Кршење сексуалних, или било којих других закона или норми, оглушавање о забране, може бити еротски изазовно и слатко само у оквиру тих истих закона, норми или поставки природе. (Дакле, ја могу опљачкати банку због плаћања својих рачуна али треба да будем свестан да ћу одговарати уколико ме ухвате). У свету без закона и норми, где је све дозвољено онда не постоји граница која се због сласти прелази (читати маркиза Де Сада или Мемоаре Казанове). Све се то може регулисати тим истим законима и нормама. Међутим, кршење природних закона увек, и увек, води у деструкцију и сигуран је пут самоуништења и дегенерације врсте, самим тим и света.

Забрањено воће, декаденција у сексуалним односима некад је присутна, код неких пожељна. Често даје драж, то је зачин кад ''јело'' постане бљутаво. Ништа слађе од забрањеног. Али, ма за чиме се посезало, па и за перверзијама, драж лежи у томе да су то забрањене и табу радње, да онај који их чини зна да је то неприродно и болесно, те да га управо то додатно узбуђује, да све то има своју цену и да је то пре свега приватна ствар за приватне одаје и односе. 

А, опет, ни то није сасвим тачно, та флоскула да оно што раде у своја четири зида - то је њихова ствар. Није тачно! Њима је дозвољено да усвајају децу! Када раде то што раде, у своја четири зида: то раде у непосредној близини те исте деце коју су усвојили! По тој логици и педофилија би била дозвољена "у своја четири зида" и ако није јавна!
      Није, дакле, проблем у томе што ће се некад погрешна ствар ставити у погрешно место, већ је проблем сматрати то за нормално и покушати то наметнути као доминантни образац. Њих има тек пар процената међу популацијом а одлучују сада о свему што је везано за друштво: они постављају систем вредности. 

Хомосексуализам или бисексуализам се могу дефинисати и схватити као перверзија и ту не видим ништа спорно али се не може пропагирати природност и здравост тога, не сме се то позитивно дискриминисати, не сме се наметати као образац нормалнији од хетеросексуалних односа. Експериментисање: да! Промовисање експеримента као природног и пожељног става и његово озакоњивање: не!!!

Хомосексуализам је и лицемеран, гледано етички, јер је непринципијелан и селективан. ''Потреба'' и ''осећање'' везани су само за неки орган и неку функцију. На једну потребу. Хомосексуалац се служи оним што му је природа дала осим у једном случају. Очи служе за вид, уши за слух, уста, зуби, језик – све је ту и све има своју сврху и намену. Лезбејка користи и клиторис за оно што му је сврха. Чак се служи и материцом, и јајном ћелијом, кад жели вештачки да се оплоди. Део гејова (гејева) користи пенис скоро исто као и ови други. А онај други део? Они осећају да њихов чмар (анус) има још неку сврху осим оне коју је физиологија анатомијом регулисала кроз милионе година еволуције. Али, они, рецимо, не осећају ''потребу у себи'', да јетру или бубрег искључе из основне намене. Најзад, они не могу ни сам чмар не искључују из примарне улоге. 

(Жорж Батај, "Еротизам": Полни орган је, све у свему, ствар исто колико је то нога (строго узев, рука има нешто људско, а ако изражава духовни живот, али полни орган имамо на веома анималан начин)). 

Сперматозоид и јајна ћелија су најсавршенији природни облици који су једини способни да сједињењем својих различитости створе ново живо биће – у хомосексуализму су потпуно сувишни и непотребни.

Хомосексуализам је идеологија и пропаганда новог светског поретка, либералног капитализма, разних лобија. То је данас политички покрет који руку под руку са тзв. "левичарима" и "еколозима" жели да угуши сваки дашак људске слободе и слободног мишљења! Покрет који стоји иза тога служи се различитим методама притисака и уцена (прочитати књигу Слободана Антонића: ''Моћ и сексуалност: социологија геј покрета''). Утерује се страх у кости јавним радницима и медијима. Ствара се нови политички и сексуално ''коректни'' језик и образац понашања. Индоктринирају се деца у школама. Користе се разним триковима, на пример набрајају велике људе из прошлости лажно наводећи да су били хомосексуалци (најчешће као крунски доказ користе чињеницу да нису били ожењени). Прво, у већини случајева то није истина. Друго, то није доказ ''нормалности'' хомосексуализма, јер је исто тако било великих уметника и научника који су били убице, силеџије, педофили, алкохоличари, наркомани, коцкари... 
      Значи ли то пошто је Ван Гог одсекао себи уво, да треба да се легализује сечење ушију? Значи ли да на основу онога што је писао Набоков треба легализујемо педофилију? Јел' треба да се врати кметство у Русији јер је Толстој био племић? Јел' треба да се врате Енглези у Индију јер је Киплинг протежирао империјализам. Знате ли колико је писаца и научника подржавало нацизам и холокауст?! Треба ли да се легализује убијање људи и животиња јер је то Хемингвеј радио у лову и рату? Или алкохолизам, јер се стотине великих писаца, па и сам Хемингвеј, нису трезнили за живота?! Јел' треба да се легализује самоубиство јер је много уметника дигло руку на себе? Али!!! Идући том логиком, онда је најбољи доказ да хомосексуализам није нормална природна појава управо то да је 99,9% великих уметника и научника била хетеросексуалне оријентације. Шта више, већину својих дела посветили су женама и љубави према њима.

Али, шта чинити?! Они су ту, постоје. Чим имамо старе речи за то: дајгуз, бузерант, буљаш, дукатлија, значи да их је било и раније. Тврде да је њихово стање од природе дато и да они не могу другачије. Дакле, шта чинити? Ништа!!! Пустити их да живе и нормално функционишу. Не дирати им у приватност и људска права. Али треба прекинути ову сулуду кампању која има за циљ да промовише хомосексуализам. Они негирају традиционалне вредности као што су брак, породица и пород, а желе да их законима обезбеде за себе. Брак између жене и мушкарца и породица која произилази из тога – друштвена је и државна обавеза. Хомосексуализам је приватна ствар.

Не дозволити им да усвајају децу! Ако желе децу: нека их сами направе у својим везама.

Не дозволити им бракове! Ако презиру традиционалне вредности као што су породица и брак, због чега онда траже право брака за себе?

Укинути све законе који их позитивно дискриминишу! Уколико желе равноправност и тврде да је њихово стање природно, онда нека се боре у систему који важи за све. Уосталом, може ли се некоме законом дати (накалемити) уд или вагина?!

Желе поштовање? Нека не гурају прст у око опште прихваћеним вредностима, не малтретирају већину и докажу се као људи.

Не можемо порицати да се неки људи и жене осећају као хомосексуалци. Мада, није ми јасно зашто неке лезбејке желе партнерку која се понаша и облачи као мушкарац - а неће мушкарца, или, зашто неки геј жели да гура ствар у рупу а не одговара му вагина? Ако је то ''природна'' ствар због чега већина њих у својим односима имитира баш онај супротни пол, онај који негирају? Ипак, не можемо негирати да постоје и такви. Али, постоје и други људи са проблемима и бољкама, па нико од њих не води кампању да се на пример психијатријским случајевима или дијабетичарима законом омогући оно што већ имају као грађани без тих префикса.

Чак и из најгоре хетеросексуалне везе настане нови живот, може се родити неки Ајнштајн или Тесла. Из најидеалније хомосексуалне везе не остане ништа. Прво је хемија, друго је алхемија. А од гована се не прави пита, нити од гвожђа злато. Свет није идеалан. Али такав какав јесте једини је којега имамо. И само такав какав јесте може постојати и опстати. Од тренутка када девијација постане доминантна, кад престане бити девијација и постане озваничена вредност, то значи да је деструкција достигла ниво када ће започети апокалипса.

Адам, Ева, змија и јабука – то је божански поредак ствари. Међутим, оног тренутка када је хтео да се јави људима кроз своје дете, Бог није створио Исуса из ничега, земаљског праха, морске пене или из Адамовог ребра, већ је поставио ствари тако да дете роди жена из утробе своје а која живи у заједници са мушкарцем, да дете има породицу иако је божанске природе. И пре, и после тога, деца су се рађала из утробе мајке, зачета семеном оца – дато од Бога или од Природе, како вам год одговара. Тако је настало човечанство. Оно опстаје у смрти и рађању.

ДОДАТАК ИЗ КЊИГЕ ИГОР ЂУРИЋ - КЊИЖЕВНИ БЕДЕКЕР:

Разна феминистичка удружења и „борци“ за права жена (који-е у истину чине да жене остану без оног најважнијег, а то су две ствари: женственост и мушкарци) убијају женску природу у женама (исто онолико колико жене убијају филозофско и уметничко у књижевности сводећи све на банално и опште). Хоће да направе од њих нешто што нису и што им није генетика подарила.

Уосталом, као и многе друге ствари које данас силом прилика мењају. Све треба из основе да се промени, да мушко више није мушко, да жене изгубе све атрибуте женствености. Мора да се пронађе неко средње полно стање, по могућству асексуално и дебиласто.

Леви либерализам и политичка коректност убице су еротике и уметности. Убијен је смисао слободе, самим тим и стварања. Све је постало бесмислено а књижевност се нашла у оковима цензуре и бесмислених правила. Цензура и аутоцензура никада нису биле огољеније. Књиге се забрањују (чак и оне давно написане), Достојевски и Орвел се избацују из наставних програма, Чича Тома из своје колибе, жене се избацују из брачног кревета, мушкарци из клозета где се пиша стојећи.

Политика коректности и либерална једнакост су фашистичке идеологије 21. века. Оне пропагирају не-право да људи могу слободно да мисле и да то што мисле могу слободно да кажу или напишу. То је идеологија која гарантује „једнакост“ само онима који су јој се слепо покорили. Та идеологија новог времена заснива се на принципима свих тоталитарних идеологија у прошлости: мањина под претњом и силом одлучује и прописује оно шта се сме а шта не сме да говори и пише већина.

 Некада су тоталитарни системи и режими функционисали у глобалном смислу – локално. Данас је сваки локални тоталитаризам – глобалан!

Шта карактерише тај глобални фашизам?

Као прво: на велика врата се уводи вербални деликт! И то какав?! Некада је било битно да ћутиш а сада то није довољно већ се зна о чему мораш да ћутиш а шта мораш да говориш! Приморан си да у општој граји и сам грајаш о политичким, расним, родним и сексуалним,  новим правилима коректности.

Друго: страх је главни механизам којим се манипулише људима и уз чију помоћ се влада. Неко ће рећи: шта је то ново, и раније је тако било. Није тако. Раније су се људи плашили политичке репресије, затвора, стрељања или нуклеарне катастрофе. Данас нас присиљавају, на глобалном и локалном нивоу, да се плашимо чак и властите сенке, а, затим, и: вируса, бактерија, микроорганизама, коитуса, разних болештина, уметности, слободе говора, несташице хране и енергената, глобалног загревања, економске кризе, стерилитета, права на властити став, права на борбу, права на пенис или вагину...

Терају нас (плашећи нас) да носимо брњице, да се вакцинишемо, да се чипујемо, затварају нас у куће као робијаше, уводе полицијске сате, третирају нас као логораше, терају нас да говоримо оно што не мислимо или да ћутимо о ономе што мислимо, да нам је вера погрешна, говоре нам, као и пол...

Нормалан човек је неслободан! Нормалност је најнеслободнија и најугроженија. Бели хришћанин, хетеросексуалац, традиционалиста са класичним образовањем, родољуб, породични човек: то је образац и фото-робот највећег непријатеља новог времена и нових правила!

Свет, онај који се словио као „демократски“, са гарантованим људским правима и слободама више не постоји, то је данас свет ограничења и репресије. А, и, све лошије се живи. Ко је могао да замисли пре само две деценије, или скорије, да ће неко смети да затвара и малтретира људе у Аустралији, Канади, Данској или било којој друго земљи данашње ЕУ?!

Грађанска и слободарска свест су уништене код већине људи и институција. Сваки покушај да се искаже свој став а који се не уклапа у опште токове назива се екстремизмом или тероризмом, говором мржње или непоштовањем политичке коректности. Све најмрачније „теорије завере“ почеле су да се обистињују. У име диктатуре крупног капитала све личне слободе се своде на право на дисање уколико је то у том тренутку дозвољено декретом.

Различитост није пријатељ креативности онаква каква нам се намеће. Она је, таква каква је, уједно и убица уметности јер се заснива на декретима и забранама. И то најмање из два разлога: прво, она жели сама по себи да буде мерило уметничког само зато што није иста са већ познатим и признатим нормама; друго, шта год неко створио то може бити увредљиво за некога различитог и бити самим тим проглашено за политички некоректно.

Забога, па почели су да руше споменике, забрањују књиге и филмове, а сада је, ето, и Божић стигао на ред – не сме се изговарати та реч. Дизнијеви стари цртани филмови и божића атмосфера су штетни али то што терају у школама да дечаци љубе дечаке а девојчице девојчице (како би се навикли на различитост терајући их да опште са истим, ако хоће различитост онда полови треба да буду различити) то је прогресивно и коректно. Пепе ле твор је мушки шовиниста али забранити деци до пубертета да се изјашњавају у смислу пола није нацистички?! 

Људи више неће смети да се шале, да удељују комплименте, да слободно говоре, да се удварају, да причају вицеве, да пишу песме, да замоле за плес, да поклоне цвет или припале некоме цигарету... Убили су флертовање, пичка им материна!

Уколико се овако настави, на ломачу ће бити бачене књиге до сад написане, уметност која постоји ће бити забрањена, филозофија и историја пре овог времена ће се укинути декретом неког комесара... све ће бити спаљено зарад „политичке коректности“... јер све речено, написано, насликано, снимљено до сада може некога тамо и негде увредити и тај неко „различит“ се може осећати угрожено...

Елем, и у уметности та идеолошка различитост (и: коректност) је погубна али то јој је и циљ. Кроз сито те идеологије пропада чистота и креативност, машта и таленат, субверзивност и експеримент, а остаје као главна вредност прљавштина и глупост. У уметности управо и постоје форма и стил који су у својој суштини неограничени за стваралачку машту, који су подложни дијалектичкој промени али и приљежни историјским контекстима, који имају нека правила која се додуше мењају али не због тога што неко створио нешто „различито“ већ зато што неко створио нешто генијално.

Било је несхваћених генија у историји човечанства али зато што су они били испред свога времена а не зато што су се разликовали од других људи по раси, сексу, полу, вери, пирсингу, хероину, идентитету, или чему већ! 

Они су били различити јер су били генијални а нису били генијални јер су били различити! 

Уметност не спутава машту, различитост, бесконачност – напротив! – она све то подразумева да би живела и развијала се: али не зато што је неко различит већ зато што је талентован и креативан; не идеологијом већ дискурсом универзалних вредности!

Границе, било које а највише у уметности, филозофији и науци, постоје да би се помериле у квалитативном смислу а не да би се игнорисале или брисале у квантитативном схватању. Суштина је подизање лествице сваке нове генерације људи али у границама постојећих и временом доказаних, али и природно подложних променама, правила. Човек, као и човечанство, мора да расте и да се мења природно а не да се смањује и да га силом мењају.

„Различитост“ није креативност – она је догма идеологије коју намеће „политичка коректност“ у име нове глобалистичке окупације слободних држава и људи. Та идеологија не жели да будемо креативни у оквирима „правила истости“ и талента већ да наша глупост буде неограничена у флоскули „различитости“.

Садашњи екстремни заговорници политичке коректности и различитости, у ствари, сматрају да је концепт за који се залажу (идеологија, пре ће бити) измишљен у сврху да би они могли да малтретирају, тероришу друге људе и да владају њима, није им битно јесу ли исти или различити, битно је само да увек неки други буду жртве, и то већина, и да уколико се дрзну да узврате истом мером онда истога трена буду проглашени криминалцима и дивљацима који не поштују туђу различитост, дакле ових првих, и не схватају потребу ових првих да буду различити у смислу да имају потребу да малтретирају и тероришу друге. Апсурд?! Не, жива истина!

И, тако, уместо добрих старих времена када су се ратови водили због жена, када су се песме писале женама, данас се због такозване „политичке коректности“ не сме рећи да је мушко схватање идеалне жене: светица на улици, курва у кревету, домаћица у кухињи и фригидна у библиотеци. Или, не дај Боже, захтевати од жене да буде мајка!

Међутим, жена онаква каква треба да буде је већ створена из ребра мушкарчева, или од морске пене, а своју природу је показала у Еденском врту и ту се не може, нити се треба, ишта мењати. Макар се не треба мењати из разлога да би остало неке дражи, да живот остане интересантан јер је зачињен женама и мушкарцима онаквим какви треба да буду, свакако не униформисаним или унифицираним, по шаблону и мимо њихове природе.

Жена мора да буде она шкорпија из приче која на средини реке убодом убија жабу која јој спашава живот јер је то њена природа. Природа!

Има правих жена, није да нема. Само их је мало, али је и то довољно обзиром да нема мушкарца и мушкога. Нова правила која су дошла са запада убила су мушкост у мушкарцима. То су сада шоње које перу судове и расправљају о томе који је детерџент најбољи.

Нема жена – нема књижевности! Нема писаца – нема књижевности! Нема мушкога – нема жена! И, тако, нема жена, нема мушкараца, нема писаца, нема љубавница, и шта онда треба да очекујемо од књижевности и уметности?! Откуд?! Нема услова! Да се ја питам, дозволио би легање са женом само мушкарцима који су били у рату или написали књигу (створили уметничко дело), најбоље: оба! Ама, се не питам ништа.

Писац и жена заједно, по мери, то је рецепт за успех, то је непобедива варијанта, то је тајни напитак – за добру књижевност. Било је ретких изузетака первертита али то није вредно помена.

Данас разна удружења педера и лезбејки праве спискове писаца који нису волели жене. Они и такозване „геј иконе“ треба да нас убеде да је изузетак будуће правило. Није! Без добре жене, музе и љубавнице, нема добре књижевности. Могу они да се сликају са Оскаром Вајлдом и Тенеси Вилијамсом, евентуално и са Лорком, (пошто су необразовани и баратају углавном општим местима, ти активисти, рецимо никада нису чули за познатог пољског писца Јежи Анджејевског, који је поред жене и деце, био геј).

Обашка, то што неки нису волели жене не значи да су били педери, већ да једноставно нису срели праву. Јер жена има разних и не може се правити образац идеалне. Она која је за једног идеална, за другог је обична.

Писао је Бранко Лазаревић и о нашим „шупкарима“. По њему је Растко Петровић био педер, „и то активан“, а за њим још и Тодор Манојловић. Винавер, са друге стране, по Лазаревићу, није био педер, али је био полицијски шпијун задужен за књижевнике. Чак је и Милош Црњански, у неком бројнијем друштву, по неким сведочењима (видети Рајко Ного: Запиши то Рајко) рекао да му је Растко Петровић предлагао непристојне међусобне радње које је овај одбио бесно претећи.  

За самог Растка и шта мисли о њему и његовој поезији Сима Пандуровић је написао следеће: Некога интелектуалног и културног сродства између хваљене црначке уметности и поезије Растка Петровића заиста има. Можда је писац „Откровења“ први и највећи Црнац у нашој поезији.

Нисам сигуран на шта је конкретно мислио Пандуровић?!

Дакле, ако тражимо од жене нешто више од оног набројенога, што може да нам пружи, онда нама не треба жена. Ако, пак, тражимо мишљење своје жене о ономе што стварамо – онда нисмо уметници. Онда нам не треба ништа, сублимирајући претходне две дилеме и потребе. Какав је то писац и уметник који од жене тражи нешто више од онога што она Богом и Природом дато већ има?!

Жена има толико божанског у себи да јој паметовање само смета и квари јој нектаре, понекад их тотално пресуши. Њој не пристаје да буде нешто друго осим жене. Не треба писати за жену већ: о жени! Не треба писати за жену: већ због жене! Са женом која би хтела да анализира ваше књиге не може бити лепо у кревету а анализа ништа неће вредети. Све твоје странице падају у воду кад те права жена погледа очима пуним љубави и страсти. Тад више ниси ништа, ни уметник, ни писац, тада више ниси паметан јер она влада тобом. Тада си само заљубљена свиња са дигнутим удом. Тако се постаје уметником!

Ове и овакве редове исписујем из потребе употпуњавања списка оних који ће нападати ову књигу. Ову књигу морају нападати сви предвиђени нападачи иначе није се имало рашта писати је. Вредност ове књиге ће се мерити бројем оних који је мрзе и спаљују а не оних који ће је са задовољством прочитати.

Када ме буду нападали због оваквих редова, онда ће анализирајући написано говорити да сам ја у ствари мушки шовиниста, националиста и ратни злочинац, који пати до импотенције, те да сам притајени хомосексуалац који мрзи жене због своје мајке и који им се свети на овај начин јер је Едипов и Прометејев комплекс толико јак у мени да сам идеалан психички профил за педофила. На овај начин им ето одузимам и ту могућност. Знам за јадац!

ПОЧЕЦИ: МАСТУРБАЦИЈА И ПОРНО

Пише: Игор Ђурић

                     ЧИТАЈ ОВДЕ ЦЕЛУ КЊИГУ!!!

''Колико је пута сваки писац запитао себе: шта ли ће рећи моја мајка кад ово прочита? Шта  ће казати моја жена? Или моја ћерка? Моји пријатељи? Шта ће, уосталом, рећи свет?''.

Пекић

                                      

                                           ПОЧЕЦИ

...Између сна и међуножја:

ЖИВОТ ЈЕ...

„Немогуће је обљубити све жене света, али треба покушати“. Зато, поштована господо Фројд, Адлер и Јунг, ево решисмо да Вам напишемо неколико речи! Не да схватите, само да се забавите. Ништа новога нећете чути. Само потврде већ старих прича и сазнања Лепо је је негде написао Жилијен Жика Павловић: цедимо сећања на детињство као сперму из издрканог курца. Заиста непотребно добро формулисано. Треба из себе исцедити сећање на нешто велико и важно из живота. А шта је веће и важније од секса? Дође време када је све „велико“, када више нема малих и небитних догађаја и успомена. Дође животно доба када би чак повратили и ружно, и гладно, и понижено, само да опет буду оне године кад смо млади и када у своме незнању ишчекујемо да нам се дoгоди нешто грандиозно и значајно – па, да самим тим и почнемо да живимо прави живот.

Деси се само старост – и то: како коме. Ерик Берн у књизи Секс у љубави, пише: „Један од знакова да младост пролази је кад мушкарцу почну да расту длаке из ушију. Поузданији знак је када за кафанским столом почне да разговара о новцу, а не о женама“. После четрдесете: садашњост и будућност су само остаци прежвакане прошлости!!! После четрдесете године мало је још ''невиности'' остало неизгубљених и већина њих нити су моралне, нити су законите, нити су физичке изводљиве. Дође време када се више размишља о другим стварима, најчешће о смрти. (Салвадор Дали: „После еротизма, смрт је тема која ме највише интересује“). Након тога, пред крај живота, у старости, више се радујете кад ујутро добро серете, него ако доживите оргазам. То већ више није мушкарац.

Гинтер Грас у својој аутобиографској прози написао о томе како су га у животу мориле три глади: за храном, за сексом, и за уметношћу. У Бертолучијевом филму, стари земљопоседник, којега глуми Берт Ланкастер, каже отприлике следеће: није страшна ни болест, ни рат, ни никакво друго зло, већ вели он: Проклет је онај коме се више не диже! Млеко и говна. Нема сврхе. Неће очврснути. Кад не поможе ни младо девојче, које му одговара да нико не може мусти бика, узе човек конопче, те се обеси. 
      Казанова, Мемоари, III књига, страна 275, каже: „Cazzo non vuol’ pensier“. – ''Курац неће брига''. А бриге дођу са годинама. Мада, било је и других објашњења, кроз историју: ''Када се уд ни на који начин не може узбудити и извршити сполни чин, то је знак природне импотенције; али када је узбуђен и усправљен, но ипак не може извршити своју функцију, то је знак зачараности''. - Hostiensis ''Suma''.

Сви покушаји понирања у своју или туђу прошлост сведу се на причу о женама. Сва људска (мушка) стремљења окренута су томе, док је мушкарац способан и репродуктиван. Чак и када то више није: он се најрадије сећа жена. И жене, добар део живота, посвете женама: бране од њих свога мужјака, своје дете, саме себе. Ни мушки, ни женски, никада нису искрени пријатељи са женама. Све се врти око секса и еротских сањарија. Најзад, држимо као потпуно тачну Фројдову теорију да су осим тежње за опстанком све остале човекове енергије сексуалне природе. И остале Фројдове, а много озбиљније теорије, сматрамо, ако не потпуно тачним, а оно као сасвим солидне путоказе ка расветљавању нечије личности, поготову уметникове. Једино не сматрамо тачним да су те тежње узрок девијација и обољења. Човеку је болест у његовој природи дата.

Он је, као дечак, био мутант, комбинација књижевних ликова за које ће тек касније чути. Испод стола, или у дворишту, он је тада био Франкенштајн састављен од карактерних особина Оскара из Лименог добоша и Тома Сојера из Тома Сојера (са све Хаклбери Фином): волео је девојчице таман онолико - колико и да база около са деранима и завлачећи се на разна места, пеца рибу и вирка кроз ограду. Није имао добош и није био највећи мангуп: али је био нека варијација између – уметник, дакле!!! Доктор Оскар и мистер Сојер. Одрастао човек заробљен у телу детета, ипак само дете, али са прохтевима зрелога чељадета.

Жан де Лафонтен је поред басни, писао и овако:

„Волимо, јебимо, то двоје

Не треба никад да се раздваја;

Наслада и жуд, па то је

Оно што душа најређе спаја.

Курац, пица и два срца млада

Рађају слогу пуну склада,

Коју лицемер залуду напада.

Амарилис, запамтите сада:

Волети без јеба ако вреди ишта,

Јебати без љубави - то је ништа“.

Врло рано је, рекосмо већ, почео да осећа сексуалне потребе и нагоне. Чак и пре него је прочитао неку од Лафонтенових басни, намењеној деци, је ли. (Ту наступа Оскар добошар у њему и Фројд да то појасни другима вам њега, пре него је читао Лимени добош или Фројдове књиге). Па.... могло би се рећи: апетите. Вероватно је исти случај са свом нормалном децом (па и ненормалном, само је разлика у предмету жудње). Како је написао Оскаров отац Гинтер Грас у својим мемоарским списима, као и код њега, тако је и његов „уд био без разума и намеравао је изгледа да цео живот проведе без истог“. 
      Врло рано је већ имао прва сексуална искуства. Зна се већ како то иде. И директно, и индиректно, посредно и непосредно. Углавном наивно (по данашњим мерилима) али њему и те како вредно и пријатно. Деца врло рано почну да истражују секс уколико им се укаже прилика за то. А најчешће се укаже, осим уколико не живе на пустом острву. („Бране и решетке не чувају врлину жена и девојака“, Молијер). То што касније ћутимо о томе, говори да нисмо искористили шансу и нисмо довољно сазрели иако смо имали добре предуслове за то. То што је рано желео секс и невиним дечачким очима нешто видео или пипнуо, може касније само користити у најглавнијем кроз цео предстојећи живот, у: демистификацији. Када се једном скине ореол недодирљивости „те ствари“ онда кроз потоњи живот иде много лакше. Тако ми заиста сазревамо или не. Платон у Законима каже: „Образовање је прво стицање врлине код деце, када се у њиховим душама роде уживање и љубав, патња и мржња исправно усмерени, док то још не могу да схвате разумом“.

И зато се не слажемо са званичним интерпретацијама Фројдовог учења. Њему, нашем јунаку, ништа касније није шкодило. (Дејвид Купер Манифест оргазма: „Такозване перверзије нису сексуална обољења већ пре пробна решења сексуалних проблема....“.). Њему, нашем јунаку, је ишло. Не онолико колико би он, наш јунак, волео да јесте: јер човек увек жели више од онога што има; али свакако: врло добро. (Много касније је у већ поменутом Куперовом „Манифесту оргазма“ наш јунак је нашао потребну му интелектуалну дефиницију и моралну сатисфакцију: Предрасуде, законски устоличене, моралистичке забране сексуалности везане за узраст, треба демистификовати исто тако хитно као и сам „сексизам“. Увођењем деце у доживљај оргазма кроз спонтано истраживање сопственог тела, међу вршњацима у игри, постаће, верујем, још пре конца овог века, део потпуног општег образовања).

 Претпостављао је да девојчице са којима је „то“ радио, не придају касније много пажње „томе“, брзо забораве и ништа им не значи. Није ни чудо: оне „тога“ имају и преко главе, оне бар тога нису жељне. И, поред тога, жене су углавном несретна створења. Изједају их непрестане и нереалне амбиције, неостварени снови и стална ишчекивања нечег бољег. Жене се увек осећају прекраћено. Стално мисле да заслужују више и да су могле да прођу боље. Углавном су у праву, по том питању, али немају никакве користи од тога. Тако им прође живот.

Има жена које престану да буду жене. Уништи их тежак живот, мужеви и деца, заостала средина, патријархално васпитање. Временом оне постану асексуални таоци средине, посматрамо их као несексуална бића, као машине са душом. И оне, временом, прихвате такав статус, па се и понашају као биљке, не желе ником да се свиде, никога сексуално да узбуде, никога емотивно да занесу, па и ако је остала нека женска чар, оне покушавају да је сакрију. Углавном, иза тако уништене жене стоји једна џукела од мушкарца, или читав чопор истих.

Жена која не привлачи сексуално макар неког мушкарца, макар на неки начин – није жена. Не говорим овде о старицама већ о још репродуктивним женама. Највише је таквих случајева у заосталим срединама притиснутим традицијом, радом и верском искључивошћу. Нема то везе са патријархатом или годинама. У свету мушкараца привлачне жене су на цени и оне су истински владаоци. Ово ће пре имати везе са психичким поремећајима појединца и заједнице у својој узајамности. Ово ће пре имати везе са недостатком патријархата и правих мушкараца. Срећемо жене у заосталим срединама: завијене у мараме, неоднеговане, уништене тешким радом, оне су изгубиле својства жене осим у функцији и звању: мајке, стрине, тетке, сестре...

''Женин је посао, веле:

да донесе воше (воде)

да опере коше (кошуље)

да укува гра (пасуљ)

и да пичке да''.

Бранко В. Радичевић, ''Сујеверице и друге речи''

Јесте, осетио је да би желео да се пари са женкама још док је био клинац. Осећале су то и оне.  И оне су то хтеле. О томе пише Пјер Луис, у песми ''У СПОМЕН ИНСТИТУТКИЊИ'':

(одломак)

Не волим да видим у цркви Светог Срка

Девицу с очима што се од заноса коче

Где исповедајући ужасе под сукњом се дрка

И шапће: "Ох пардон - ја свршавам оче".

Не волим кад ми на балу девојчица у блузи

Од тила призна, пијућ учтиво сок од вишње:

"Кад много плешем, волим да ме неко нагузи".

Па се извини: "Пардон! Рекох реч одвише".

Џапнули би се, хотећи и једни и други, у каквом мрачном ћошку, не гледајући много: ко је ко, и у каквим су релацијама. Не, није било ничег озбиљног: само дечије знатижеље. Осећао је задовољство као велики, осећао је потребу за редовним џапањем и трљањем. Врло рано је постао мушко иако је цео живот остао дерле. Детињство достојно Фелинијевог погледа на свет у Амаркорду: са свим финесама.

Ипак, све је почело зарад љубави и због девојчица (тада још нису биле девојке - Тако млада а већ Мађарица). Желео је да их фасцинира памећу, кад већ није леп. Мислио је да није леп. Није му била потребна велика памет да би то схватио. Почео је веома рано да чита књиге. Желео је да преко књиге доспе између њихових ногу, да отварајући корице књига заправо шири ноге и убрзава срце женама (ипак су оне све жене ма колико година имале). Кад су и народни песници сматрали да се ту може сместити читаво село, зашто не би и он имао право на жељу да се ту скраси.

Ајде село да селимо!

Гди ћемо га населити?

Међу ноге девојачке,

Та ту може село бити:

Има шуме, има воде,

Има земље за орање!

 (В.С. Караџић)

У великој је заблуди био – данас зна. Жене не полажу много на памет. И не замера им на томе. То што их је презирао због тога, њима ништа није шкодило. Жене воле лепе, јаке и богате мушкарце са великим природним капацитетима. Па и тада, кад је био мали, волеле су лепе дечаке из функционерских породица са потенцијалом да им удови порасту. Углавном...  Памет му је после помагала, не да их фасцинира њоме, већ да манипулише њима, али то је већ нека друга прича. Ипак, обрни-окрени, колико год да си паметан, колико год да памећу засениш околину и жене - увек се на крају стигне до дужине фалуса и дубине новчаника (фигуративно више, а: и стварно). У лошој књизи Клуб обожаватеља, лошег писца Ирвинга Валаса, коју је читао из проклете навике да чита, макар било шта ако нема ништа друго, нашао је ипак једну мисао вредну пажње: „Мушка батина је највећи поравнатељ под капом небеском, највећи остваритељ једнакости на свету. Добра укочена биџа дугачка двадесетак центиметара више је учинила на промовисању друштвене правде на свету него сви велики мозгови заједно“.

                          МАСТУРБАЦИЈА И ПОРНО

О мастурбацији, Жан Жак Русо, Исповести: „Овај покор, повољан стидљивима и онима који се боје срамоте, има једно велико преимућство за све оне чија је машта бујна: он им даје могућности да располажу својим полом у потпуности и да по вољи пруже својим задовољствима лепотицу која их дражи и без њеног пристанка“.

Мастурбирање је, по Вудију Алену, „секс са неким кога волимо“. Мастурбирао је као и сви нормални дечаци тога времена: редовно (опет: као Мирабо). Као и сви нормални дечаци свих времена. По некад колективно, са друговима. Најчешће: сам. По некад периодично. Кад-кад и неколико пута на дан. До порно литературе из иностранства се тешко долазило. Није је било довољно, била је забрањена, тешко се налазила - била је на цени. Зато се морало пуштати машти на вољу. Њему није био проблем - одувек је био маштовит. У том узрасту се углавном машта о зрелим женама. Девојке њиховог узраста су их слабије интересовале. Али, сексипилних зрелих жена и није било нешто нарочито много у тадашњем окружењу, па је пар њих углавном свима служила као инспирација. Колико - толико, било је за свачији укус. И за његов.

Треба узети у обзир да је то време у којем није било видео рекордера, кабловске телевизије, дискова, интернета. Постојала су два телевизијска програма, од којих један нису увек могли да ''у'вате'' (иако су покушавали са пробушеним алуминијумским лаворима), и који су свој програм завршавали вестима око поноћи, са чувеним џинглом Евровизије и оним њиховим знаком. Права реткост су били пројектори за целулоидне траке. Имали су их неки Цигани из места и по који гастарбајтер. На тај начин је видео прве порниће. У биоскопима се давала мека еротика (за данашње појмове) и није било баш подесно за самозадовољавање - бар што се њега тиче, (то није срамота, срам нек је друге!!!; јер се човек не би самозадовољавао кад би имао некога да га задовољи; просто, зар не?!). Многима није сметало да то раде и у биоскопу. И радили су, не кријући се.

Од тог периода, периода несташице, заволео је порнографију као што се заволи све недоступно. (Стари Спенсер је говорио да је „оно што је за једнога порнографија, за другога је смех генија и... да без лицемерја не би било порнографије“). Прво, све се види, и кад је скривено чарапама и ципелама. Друго, све је могуће. Треће, нема мољакања. Четврто, доказује се да су ствари веома једноставне: кад се хоће и кад се може. Једино што му се није свидело јесу огромни црначки фалуси који су га доводили у дилему да ли је све у реду са њим?! Тада је заволео и немачки језик, и дан данас га подухвати милина кад га чује негде у позадини. Шнел, шнел, шприцензи, шприцензи!!! Завидели су порно глумцима. Мазиш згодне жене и још ти плаћају за то. Кад би за некога из места хтели да подвуку како је успео у иностранству говорили су „да је глумио у порнићима“. Уопште није било дилеме да ли је већи успех глумити Хамлета или бити порно глумац?! - у корист овог другог.

Да би оправдали своје афинитете према порнићима (много касније кад су се појавили видео-клубови) говорили су да их интересују искључиво порнићи који имају ''радњу''. Као, није њима до тих ствари него их интересује неки заплет, некакав епилог. На крају ваљда и некаква порука, шта ли?! Оно, кад погледаш, сваки од тих порнића и јесте имао радњу: праву радњу. Никаквих алузија, скривених порука, симболике, метафоре!

Пристизао би из иностранства и по који порно часопис. Били су скупи и тражени, тако да су се крчмили и продавали по сликама, страна по страна. И то би било довољно, кад се набави. Он је поготову волео италијанске порно стрипове. На домаћем тржишту је постојао само магазин Чик, који никако није могао да задовољи њихове прохтеве са више него скромним сликама голих девојака, чак најчешће и не скроз голих, (један његов друг је псовао кад глумица у еротском филму не би била скроз гола, већ би на себи имала чарапе или ципеле, сматрао је да за паре које је дао за биоскопску карту треба да има потпуну голотињу). То је био лист, што-но би рекли: са уметничким претензијама. А где се ''умеша'' уметност, ту нема добре и квалитетне порнографије. Где се ту појави жеља за емоцијом онда нема ништа од квалитетног секса. Правила порнића се знају, тако да су из дна душе мрзели кад би аутори покушавали да додају нешто романтике или, не дај боже, уметности.

Машта. Једино је остајала машта (тада, кад су почињали). Затвори очи и крени у пустоловину. Кад би знале неке варошке госпође колико је сперме просуто у њихову част и колико је оргазама доживљено са њима у главној улози, сигурно би требале да буду врло поносне на то, Бог да им душу прости. (Уместо не-емотивне и хладне речи: СВРШИТИ, у његовом крају се користила много топлија и лирски разигранија реч: СЛАЧАК. Па тако, уместо: ''свршио сам'' (као да си радио неки тежак посао, косио или копао), ви девојци или жени кажете: ''дош'о ми слачак'' (било је нешто лепо и слатко). При том, појам ''сперма'' за њих је био стран. Говорили су: ''слуз'').

Жао му је што није имао прилике да касније кроз живот сретне неку од њих, тада већ старих дама, и да им открије своју тајну. У тим годинама, а изречено дискретно, то би им сигурно значило. У тим годинама све значи, а камоли то. (Оно, имао је прилике да једну од њих чак и ''воли''. Али много, много касније. Он је тада био момак у снази и није оскудевао за тим а њој су латице већ почеле да опадају и негдањи сексипил се назирао тек у траговима. Отворено му се нудила. Жао му је, понављамо, што јој макар није рекао: „Госпођо, ја сам се некада свакодневно мазио мислећи на Вас. Хвала вам на томе из свег срца“. Требао је). Као клинци, маштамо о маторкама. Као матори људи: о клинкама. Машта ли ико икада о нама? (Стара кока – добра супа, или: Најслађе је пиче кад јој длака ниче: питање је сад?). Одбио ју је, у ствари: побегао. После тога, није му се више јављала на улици. Понудила се у погрешно време.

Мушкарац који држи до себе никада се не одриче неких ствари. Треба неговати те навике и зарад „добрих старих времена“ и због очува(ва)ња своје самосталности у односу на жене. Са женама најбоље иде када си равнодушан према њима или кад имаш толико снаге и способности да уверљиво глумиш ту равнодушност. Та психичка равнотежа се стиче онанијом. Предност порнографији над еротиком треба да пружи сваки мушкарац. О љубави и еротици у сексу говоре само они који ''не могу''. Или они који су као деца мислили да ће им израсти длаке и красте по рукама зато што раде то. Да, тако су их плашили или се шалили са њима. А они би често погледали и разгледали дланове не би ли пронашли длаке које ничу (а није на пичу). Ален Боске је једном питао Салвадора Далија „са којом женом би волео да проведе ноћ?“, а овај му је одговорио: „Ниједном. Често су ми постављали то питање. Ја сам стопроцентно веран Гали. А што се тиче повремених поподневних мастурбација, ех... шта ћете... то чиним само да задовољим своју воајерску нарав, а да нико не сме ни да ме пипне“.

Елем, узрастање уз оскудну порнографију било је веома корисно за њега. И за све дечаке њему сличне. Није то воајеризам или болесна потреба. То је правилан одгој. Од оних који се на време сретну са порнографијом скоро никада не испадну неки девијантни типови. Лажу психолози. Као, играте се са дечијим пиштољима, па кад одрастете постанете убица. (Ниче: ''Мушкарца треба учити ратовању, а жену да служи за одмор ратнику. Све остало је бесмислица''). Ваљда је боље да играте са луткицама, па кад одрастете постанете геј?! Ретко такви застране у сексуалном опредељењу или оријентацији. Чак и ако ту неку девијацију у себи имају, они је на неки начин исправљају гледајући порниће. Па и ако не може да је исправи, а, он онда, гледајући порниће садржине какве воли, испуњава део својих жеља тако да у свакодневном животу онда не испољава настраност или болест. 
      Тадашњи порнићи су били наивни а поучни. Увек је мушкарац „имао“ жену и глумили су да им је лепо. Шта ћеш бољу пропаганду нормалног сексуалног опредељења?! Размножавање је анимални инстинкт, еротика је емотивна потреба, порнографија је филозофски систем. Инстинкт поседују сви, емоцију имају неки, а филозофијом се баве само одабрани. Човек жуди само за оним што нема, што не поседује, или за оним што му је забрањено. Порнографија служи да смањимо унутрашњи притисак који нам ствара жудња за нечим – било чиме, не мора да буде само секс у питању.

Нигде се, као у малим местима какво је било његово, није више причало о сексу а мање исти упражњавао. Његов родни град је обиловао вегетацијом, шумом која се уздизала планином изнад њега, али је било мало дрвећа да се на њих попне свако ко је са њега хтео да викне „како хоће жену“ (una donna). Да скупимо све крушке, шљиве, јабуке, орахе, тополе, јасене, јове и остало, било би то мало - колико је жена фалило мушкарцима његовог роднога места. А, како нису били довољно паметни да се попну макар и на тај број доступног дрвећа и да вичу из свег гласа, онда су девијације ишле у другом правцу: углавном су се плашили жена (кад их стварно сретну) и опијали су се кад год би им се указала прилика.

              *
 Порно није ништа лоше. Није ни штетно. Наравно, као и код многих других ствари у животу, није штетно уколико се конзумира у нормалним количинама. Порно је терапија. Због порно-г није учињено много кривичних дела али је много више избегнуто сексуалних деликата. Ко није могао себи да приушти порно: чинио је иста. Мушки воле порно више од жена, јер мушко углавном увек има више неиспуњених сексуалних фантазија и снова, то јест, жени је лакше да их испуни уколико их има, довољно је само да каже: да! Мушкарац мора да моли или плаћа. Мушки су некако перверзнији у жељи а жене су то више у чину. Мушки су склонији физичком а жене духовном, а када је секс у питању. У љубави је пак супротно. Жена у сексу више користи мозак од мушкарца који почесто не може да користи ништа осим маште која опет нема везе са мозгом. Запетљасмо се.

О порно-у говоримо. Не о сексу. Већину ствари везаних за секс, оних необичних, несвакидашњих, експерименталних: нисмо у стању да доживимо и себи их приуштимо. Из разноразних разлога. Зато и постоји порно, да можемо да видимо како то изгледа, да нас жеља мине. У порно окружењу све је могуће. Порно филозофија све дозвољава. Порно начин живота је најлепши јер ту нема незадовољних. У порно свету, док пљачкате кућу, поред новца и накита, чека вас и секс од газдарице инициран. Кад поправљате инсталације или треба да отпушите одвод чека вас секс са домаћицом и њеном прсатом ћерком. Било које занимање, било који посао, било која ситуација: увек вас чека секс. У болници, у затвору, на бензинској пумпи, у цркви... Можете бити носач или баштован али вам то неће сметати да имате најлепше богаташице и племкиње. Лепе кућне помоћнице и још згоднији шофери увек су на располагању газдарицама и газдама, и супротно. Да не помињемо беби-ситерке и учитеље клавира. У порно свету, ташта вам је увек невиђено згодна и расположена да вас злоупотреби.

Порно, то вам је комунизам. Узимаш шта хоћеш и колико ти треба а дајеш колико можеш, имаш и колико ти траже. Сви су равноправни и сви имају шансу у порно свету: стари, млади, велики, мали, лепи, ружни. Порно свет није расистички свет – напротив. Није ни сексистички – ма шта се мислило о томе. Није националистички – чак је препоручљиво да буде заступљено што више народа и боја. Није ни насилан и опасан по живот – чак и када некога „убију од курца“, њој или њему је лепо. И када те туку, у порно окружењу, то чине искључиво због тога што ти то волиш и тражиш од њих.

Порно је исправљање неправде и неравноправности. За све то што си понижаван у стварном животу порно ти врати у својој праведности. Бежање из правог живота у порно свет јесте бежање из неправде у правду, из неравноправности у могућност равноправности. Порно свет је понекад једини излаз за губитнике сваке врсте. Једина терапија за пропаст која је снашла несналажљивога. Једини вентил за болеснога да не учини зло.