ШАЛТЕР – НАЈВЕЋИ СРПСКИ НЕПРИЈАТЕЉ!

 Пише: Игор Ђурић

Шалтер је неосвојива тврђава коју Србин већ читав један век безуспешно опседа али никако да је заузме. Није ни чудо: реч је немачког порекла и значи "бројач". А, са Немцима никад нисмо стајали добро.

Србин је срушио читаве империје и царства али не може да сруши шалтер. Србину је лакше голим грудима ићи на бодљикаву жицу или у јуришу освајати непријатељске ровове него да победи шалтер и неумољиве браниоце са друге стране пулта.

Пред најгорим непријатељима и свирепим окупаторима Србин је поносит и дрчан – испред шалтера је мањи од маковог зрна.

Србин се ничега не боји, осим Бога и шалтера. Иако се боји Бога, Србин му се ретко клања, још ређе иде у цркву а почесто зна и да опсује истог, док се испред шалтера редовно савија и клања, удара челом о под а о псовању нема ни говора.

Шалтер често изгледа безазлено: стакло, компјутер, деловодници и папири, печати и штамбиљи, бурек на столу. Рек'о би човек: ништа посебно. Али, оног тренутка када покушате гласом и молбом да доспете до друге стране истог, схватите да сте пробудили звер и увиђате непремостивост и неосвојивост шалтера.

Ништа у Србији очигледније не осликава моћ државе или појединца, снагу дубоке државе и бирократије, као што то чини шалтер. Из тог отвора на стаклу се попут кафанског шубера (шибера) често, сервирана, послужује наша судбина.

Остала је мистерија и тајна од настанка света до дана данашњег: ко командује и шефује онима који раде на шалтерима. Ко су ти полубогови, какве су то величине које су успеле да буду изнад њих?! То ће се, можда, једнога дана и сазнати када се отворе архиви Ватикана и пронађе Златни грал.

Шалтер има своје законитости и неписана правила?

Прво и основно: шалтер се не придржава закона и писаних правила.

Шалтер не смете вређати и провоцирати реченицом: „Само нешто да питам?!“. (Полако, господине, сви би овде нешто да питају). Поготову се не смете позивате на препоруке других шалтера, типа: „Речено ми је да то треба овде да завршим“. (Е, па тај што вам је то рекао, он нека вам и заврши, и потврду и ђунту са ситним нутом). Или: „То ми је неопходно за данас“. (Шта све мени треба, па ништа: млатим се по цео дан са таквима као што си ти). „Да сте јуче радили не бих морао данас да долазим“. (Да моја тетка има муда била би ми теча). "Имам проблем...". (Ниси ми ти једини, имам и ја својих проблема).

Шалтеру не смете приступити усправно већ искључиво погурено и молећиво. Као прво, ако сте усправни друга страна вас ништа неће чути јер је рупа на шалтеру тако подешена да јој можете приступити само пузећи; као друго, исказујете непоштовање јер шалтер није направљен за усправне људе као што ни они са друге стране не желе са таквима да имају посла.

Шалтер је реч мушког рода али је искључиво женска работа. Златно доба политичке и родне равноправности изнедрило је именицу која се не може превести за потребе мушког рода: шалтеруша!

Имати неког свог са друге стране шалтера исто је као и пронаћи место где се дуга рађа или завршава. За тако нешто се уговор потписује властитом крвљу и кошта као и сви такви уговори: продајом душе.

Са шалтером све почиње али се ту никада и ништа не завршава. Шалтер није крај – шалтер је почетак краја. Испред шалтера треба оставити сваку наду, изнад шалтера треба ставити натпис како „рад ослобађа“, ту не помаже чак ни сребрњак намењен Хаду. Шалтер је место које дели земаљски од оностраног живота, то је портал из којег се прелази из једне димензије у другу, он је временска машина, времеплов који вас неће одвести ни у прошлост, ни у будућност, већ ће вас вечно оставити у садашњости. Пред шалтером још нико и никад није успео да прешалтује у већу брзину.

Шалтер није улазак у пакао – то је чистилиште. После шалтера „ни пакао вам неће тешко пасти“.

Испред шалтера мрзите чак и своје сапатнике, оне који чекају са вама, јер да њих није у толиком броју можда особа са друге стране не би била толико нервозна и љута. (Склоните се са шалтера, господине, људи чекају иза вас, задржавате ред, у реду, жалите се где хоћете, само се склоните).

Испред шалтера ће те се сетити и када сте мајку први пут угризли за сису. У секунди ће вам пролетети цео живот испред очију. Ту ће те схватити суштину живота за којом су трагали филозофи од Сократа до Жике Обретковића.

Чак ни златна рибица не испуњава жеље везане за шалтере.

Чак ни у порнићу на шалтеру не можете завршити посао.

Због једне грешке на шалтеру, у решењу о здравственој исправности бабе, пермутовано је слово Д у речи „поједе“ у слово Б, вук из бајке о Црвенкапи није појео бабу већ јој је учинио других триста чуда, због чега је баба, додуше, била задовољна али вук и дан данас мора да посећује психијатра.

Многим мушкарцима се огади халтер кад помисле на шалтер.

Шалтер, у суштини, представља границу између успешних и неуспешних људи (по мерилима времена). Они који су успели по важећем систему вредности никада не стоје испред шалтера. То је место резервисано само за фукару. Чим сте испред шалтера нисте човек – па се према томе управљају и они са друге стране шалтера.

Уколико вам се некада учини да сте из борбе са шалтером изашли као победник: грдно се варате! То се само шалтер игра са вама, попут дивље звери која неће одмах да зада смртоносни ударац плену, него се прво мало поиграва с њиме. Чим му игра досади бићете немилосрдно усмрћени. Већ на другом шалтеру бићете обавештени да то што сте добили на оном претходном не вреди ништа, или има грешку, те да морате поново мечки на рупу.

Највећа снага шалтера лежи у његовој апсурдности: на њему се никада не завршавају послови због којих је отворен и због чега постоји. Поред тога, снагу и јачину му дају незаконитост његових закона. Колико год мислили да сте у праву шалтер нађе начина да вас убеди у супротно својим стаменим игнорисањем закона и прописа. За највеће богохуљење и јерес испред шалтера сматра се позивање на законе и прописе. Јер, да је некоме стало до процедуре и свега тога, тај онда не би ни отварао шалтере.

Да је шалтер постојао у време Херакла то би био његов тринаести задатак, (Кербер би му наспрам тога изгледао као мала маца) којег он не би могао да изврши и тако би пао читав мит о његовој снази и непобедивости. Јер, увек би му фалио некакав потпис, папир или печат.

Да је Троја била опасана шалтерима, уместо зидинама, никада не би била освојена а Тројански коњ би био одбијен за пролазак кроз капију града јер није имао уверење о техничком прегледу не старије од шест месеци, лекарско уверење о вакцинацији и потврду да није осуђиван не старију од 24 сата. Најзад, ни Парис не би отео Хелену без оверене потврде да је намирио порез и да се против њега не води судски поступак.

Испред шалтера не помаже ни лепота, ни памет, ни снага, ни право, осим добре везе (пакт са ђаволом). Поред тога, раде радњу и кесе разних боја у којима су скупоцена пића и чоколаде. На шалтерима ниже категорије још се може проћи са кафом, ратлуком и газираним соком. Међутим, све то ништа не гарантује, већ ваш успех зависи искључиво од расположења поменуте шалтеруше. То је као кад у цркви палите свеће – није гарантовано да ће вам се молитве услишити али је пожељно све то учинити да би се макар разматрале и не би у старту одбиле због процедуралне греше. (Е, па, не може то овако, па где вам је образац МК9СМ123 у три примерка? Па не може без тога. Извадите то у канцеларији број 4, па се вратите).

Највећа милост коју можете добити од шалтера јесте могућност да останете непримећени у своме безначају после изговорене реченице: „Дођите следеће недеље“. Тиме вам се јасно шаље порука да није све изгубљено за вас и да нека нада постоји чим нисте озбиљно схваћени одмах одбијени.

Пут до гробља поплочан је неоснованим веровањима да нису сви шалтери исти и да је неко некада завршио посао због којега је био на шалтеру. Урбана легенда говори да је постојао неки Радослав Раде Опанак из Власотинца који је успео да два пута у животу добије исправну потврду за дечији додатак са шалтера намењеног томе. Међутим, кад у Власотинцу питаш за њега: нико га се не сећа и није познавао лично, већ искључиво по причи, мада говоре да је надимак добио јер је излизао силне опанке остварујући поменути подвиг.

Добра страна шалтера је у томе што после првог сусрета са њиме постајете имуни на њега – увек ће вас угрожавати али вас никада неће убити. Додуше, кад умрете неће успети да добијете потврду о смрти. Оно, укорени вам се и страх – кога су змије уједале тај се и гуштера плаши. Најзад, чак и да смрт тражите испред шалтера нећете је добити уколико немате добру везу или плави коверат.

Није промаја највећи српски непријатељ – шалтер је.

Не отимају нам Косово и Метохију Шиптари и НАТО већ вашингтонски и бриселски шалтери.

Не убија нас корона већ чекање пред шалтерима заједно са вирусима (ни они не могу да пређу на другу страну).

Сизиф, Тантал, Прометеј, Шалтер!

Свако носи свој крст на плећима и стоји испред свог шалтера судбине. А, тамо, са друге стране обично стоји на столу један штамбиљ који вам може променити све а никада то не учини јер се особа која треба да га подигне, умочи у јастуче и утисне на папир никада не врати на време са паузе а и када дође, прошло је радно време: закаснили сте.

Вађење!

Пише: Игор Ђурић

Није га мајка грдила (карала) што се коцкао – већ што се вадио! Што је хтео да се вади!

Вадећи се - још се нико није извадио.

У Истоку се говорило: „Ко се вадио – јебао сам му мајку“.

Треба дакле знати у невољи стати.

Онај оста који знаде кад је доста.

Вађење је зајебана и фатална радња за онога који се вади али и за његову околину (често). Јер, чим си дошао у ситуацију да се вадиш то значи да си истрошио све могуће кредите и пропустио све реалне шансе.

Најчешће се људи ваде у коцкању али се често ваде и у животу.

У животу, иха...ха...ха: у политици, у трговини и пословању, у љубави, у сексу, у пријатељству. Много људи у Србији данас се вади у банкама: већина Срба који улазе у банке – ваде се.

Реч је потпуно различита од њеног значења о којем ја овде говорим: никада се вађењем не вадиш, увек се још више гураш према дну одакле би хтео да се извадиш. Вађен никада није извађен, увек је гурнут. Али Срби не би били Срби када свакој појави не би дали ироничан, саркастичан и двосмислен назив (име, надимак). Зато ћерку зовемо сином а лепо спавамо само кад смо као заклани; ми по судовима правду истерујемо а када хоћемо да се женимо ми онда просимо (младу); у рат идемо певајући а плачемо када нам се нешто лепо догоди; када желимо да кажемо „хоћу“ ми кажемо „јок, ти ћеш“; када нећемо да одговоримо на питање ми не ћутимо него велимо „зини, да ти кажем“.

Елем, треба слушати мајку: никада се не вади. Признај стање, признај пораз, прочисти се, покај се, па пробај поново и наново – новим снагама и средствима, другачије него онда када си губио и дошао у ситуацију да се вадиш.

Вађење није добро ни у сексу, то јест, и секс је бољи без вађења.

Вађење је хватање за последњу сламку – али коме и шта може помоћи сламка, било да је прва, било да је последња?!

Вађење некада зна да потраје, понекад заличи и да је успело. Некада, овај што се вади ствара илузију да се извадио. Међутим, то никада није истина. Нема вађења. Вађење је само по себи дијагноза, свршен чин; чим си дошао до њега значи да је ствар пропала.

Вађење није „вожња“, то није последња шанса – вађење је овера дебакла и пораза, срљање у још горе. Не вадиш се ради повратка већ се вадиш јер си већ отишао. Не вадиш се да би победио већ се вадиш јер си изгубио.

Обично са друге стране твога вађења стоји невиђена фукара, она која те је до тога и довела. И тера те да се и даље вадиш јер се сваким новим вађењем ти све више и дубље улазиш у блато своје пропасти. Оног трена када си се слизао са том фукаром ти си већ почео са својим вађењем. Није, дакле, само до фукаре, нешто је и до тебе – ти си најзаслужнији за своју пропаст.

Треба знати када треба стати!

Међутим, често (најчешће) си у ситуацији када то стање не зависи од тебе и када, све и да хоћеш, не можеш стати: много си се вадио и сада нема повратка.

Вађење није истрајност, упорност или доследност. То није избор између земаљског и небеског. Нема то везе са тим темама и питањима. Вађење је пораз у поразу.

Ми Срби, као народ, вадили смо се почесто кроз историју. Индивидуално, руска душа се најпогубније вади.

Скоро свака власт, било где, дође у ситуацију да се вади. 

      Ваде се, више од нас Срба, и околни народи: пропали су више од нас. 

      Почело је да се вади и човечанство због планете.

Вађење није борба – чим си почео да се вадиш ти си потврдио свој пораз и потписао своју предају.

Можеш се вадити на различите начине: кроз карте, уз чашицу, преко заблуде или тврдоглавости, кроз трговину, политику, поред жене или мушкарца, у рату и миру... У позадини вађења си најчешће новац или пороци (углавном заједно).

Има људи, несрећних, који су рођени „вађени“, који су чим су извађени почели да се ваде и који кроз живот ништа друго не раде већ се само ваде, ваде, ваде... То су они којима ништа не иде од руке – осим вађења (а то значи да су стално у некој пропасти).

Има и срећних, оних који се никада не ваде. Има и паметних, оних који знају како “стићи и утећи, и на страшном месту постојати“ – са нагласком на „утећи“.

Сви ми идемо кроз живот ка вађењу, разликујемо се само по томе ко има памети или искуства да на време пред амбисом стане, чак и онда када му изгледа да ће лако прескочити. Јер људе вара заблуда да је било оних који су тај исти амбис успешно прескакали. Да, било је таквих, али се они прескачући нису вадили. Они, ти који су прескочили, нису прескакали своју раку како чине они који се ваде.

Најгоре у вађењу што се код онога који се вади увек ствара привид да је ту: тик и надомак да се извади. То је илузија, опсена, заблуда. Готово је! Вађење је крај, уколико је било право вађење. Јер, има и оних вађења која само личе на то и она створе привид и легенду да се неко некада вадио и успео извадити. Ако је у питању право вађење нећеш се извадити макар неком очи извадио и веће су шансе онога кога су из гроба вадили него твоје.

Савет!?

Па живиш у Србији (на Балкану), шта ће ти савет кад и сам знаш. Кад год помислиш да не може горе и кренеш да се вадиш – већ сутрадан се покајеш и пожелиш да се вратиш у јуче. Не срљај у сутра само да би се померио од данас.

Мењај ствари, бори се, ако треба и страдај у тој борби, то је твоја обавеза, нико ти не каже да се предаш – али само као играч (борац), никад као онај који се вади!

СТЕВАН ЈАКОВЉЕВИЋ – СМЕНА ГЕНЕРАЦИЈА

Пише: Игор Ђурић

          СТЕВАН ЈАКОВЉЕВИЋ – СМЕНА ГЕНЕРАЦИЈА

               Издавачко-просветна задруга СОЈ, 1940. година

Овај роман ваља прочитати. Он има своје добре и лоше стране. Међутим, уколико желите да осетите атмосферу међуратног Београда, да сазнате какви су односи и обичаји владали, како се понашао грађански слој, шта се дешавало у друштву, политици, на Београдском универзитету, државним институцијама, на спортским теренима – онда сте на правом месту уколико сте међу страницама ове књиге.

Највећи добитак од читања ове књиге је ипак спознаја да се скоро ништа није променило осим технологије и временског контекста када је реч о школском систему, корупцији, криминалу, утицају политике на све поре друштва, мушко-женским односима.

Освежење је данас читати књигу у којој се деца „плаше“ наставника, студенти професора, деца родитеља, где се у школи ударају шљаге, у којој је дозвољено шутнути куче које на вас кидише на улици и говорити „политички некоректно“ о женама у кафани.

Жена је женка док је девојка. (стр. 22)

Кроз ову књигу осетићете дух телевизијских серија Монтевидео и Сенке над Балканом, чак и атмосферу познијих романа Добрице Ћосића (када говори о студентима, затворима и полицијским истрагама). Овде ће се прочитати о тадашњим фудбалерима и фудбалским утакмицама, руским емигрантима, масонима у Београду, о удовицама које неискусну омладину уче сексу, о остављеним девојкама које трудне завршавају живот у Сави и Дунаву, о томе кроз какву су тортуру пролазили ухапшеници у Главњачи, о појави наркоманије и морфијумских зависника у Београду, о притисцима на штампу и судове, о финансијским и судским аферама.

Дакле: филм, фузбал и аероплани – као код Црњанског и Кракова.

Када се спомиње Јаковљевић сви прво помисле на Српску трилогију и његову сестру Милицу. Мало се пак говори о томе да је он био професор и ректор Универзитета, те академик.

Ову књигу би с правом могли назвати грађанским романом. Па добро, није лоше присетити се да је некада у Србији постојала грађанска класа и да је било грађана. Може се, са друге стране, рећи и да је то роман сувог реализма и књига без претензија, па ако, није ни то лоше обзиром каквим смо галиматијасом и глупостима обасипани последњих деценија. Ово није велико дело српске књижевности али је поучно дело – што није мала ствар. А није ни лоша књига, што само по себи много значи. Јер, постоје велике књиге, добре књиге, оне које нису лоше, оне које су лоше и оне које су штетне.

Иако ова књига има елементе петпарачких романа никако је не треба потценити, као што је нећемо ни преценити. Лака проза је очигледно у крви Јаковљевића, брата и сестре, али ипак ова књига иде корак даље и заслужује пажњу.

Али, зашто не рећи да је ово роман о породичним вредностима. О систему вредности. О урушавању истих. Ко год жели да пороби или уништи један народ тај прво хоће да разори породицу. После тога оно што чини темеље идентитета истог. Кров и фасада после отпадну сами од себе.

Ова књига пре свега говори о важној улози жене у породици и друштву. Главне улоге. Од жене све зависи. Пре свега васпитавање деце и одржавање здравља породице. Али, овде ћете прочитати и о женској ћуди а и о томе да се у Београду већ одавно почело укорењивати и развијати оно помињано женско „занимање“: спонзоруша. Дочим је курварлук много старији од времена о којему књига говори.

Где нема праве жене нема ни породице.

Када падне породица: пада и друштво.

Жена је та која породицу уздигне или закопа. Она је стуб који држи породицу, ако је права жена, чак и када у породици нема правог мушкарца. Када она то није: у овој књизи ћете прочитати нашта то испадне.

Смешно... Љубав данас у двадесетом веку... Данас је све за новац. А љубав постоји само према оцу и мајци – говори овако једна ученица женске гимназије, вероватно духовна претеча онога што данас називамо спонзорушама и ријалити девојкама. Међутим, није баш тако... то је што је онда било изузетак и помодарство данас је опште прихваћени образац.

      Данашња младеж расте у доба аероплана и радија, па све брже спознаје и живље се развија. Наравно... не треба их препустити њима самима. Морамо будно пратити сваки њихов покрет. (стр. 47)

Шта тек ми данас треба да кажемо по истом питању?  

Данашњем читаоцу ова књига може изгледати патетично и наивно. Отуд читалац мора пре свега да заузме временску дистанцу, да схвати контекст и да покуша разумети дух времена. Снобизам и малограђанштина, тако карактеристична (и данас) за такозвану „београдску елиту“ овде су приказани за мој укус превише карикирано и без финеса, али, зар се то другачије и може?

Могло би се рећи да је ово и друштвено-социјални роман. Он говори и о недостацима државе али и о нужности да се иста сачува:

Немогуће је угодити свима људима. Али има једна ствар, која мора свима нама да је изнад свега а то је отаџбина! (стр. 54)

Ово је књига о добрим и лошим ђацима, о онима који су знали пречицом, и шумом, и друмом. Ово је књига о грамзивим лекарима:

...оно што је некада била велика срамота за човечанство трговина робљем, данас је, не мања срамота трговина лекара људским здрављем... (стр. 93)

Ово је књига која говори о разочарењу ратника у времену када је наступио мир. О томе како су се осећали одбаченим и превареним од политичара.

Овом земљом од рата управљају забушанти и лиферанти, људи који тегобе рата нису осетили. Безглавом политиком дотерало се дотле да је данас срамота рећи да си био у рату... Ти људи кад дођу на власт не само да се промене духовно, него измене чак и физиономију. И одмах чујете на радију: господин министар, тај и тај, па онда само похвала. А тај исти спикер говориће то исто за његовог противника сутра, када дође на власт... Када бих ја био неко, забранио бих уопште, да се помињу имена министра на радију... (стр. 52)

Овде ћете прочитати о појави урбаних верских секти у предратном Београду али и о томе како се професори универзитета или судије малтретирају и пензионишу јер нису по вољи владајуће партије и њених апаратчика (и како се и једни и други међусобно крљају и опањкавају). Актуелна књига и данас. У сваком погледу. Па и у погледу недостатка здраве критике, то јест, кризе морала код интелектуалне и научне елите.

Овај роман јесте слика и прилика грађанског Београда (мада говори и о сељацима) у предвечерје Другог светског рата: растакање породице, раскалашност градских жена, мито, корупција, прљава политика, међунационалне зађевице, странчарење пре стручности, неодрживост постојеће државе. Чекајте! Зар се много тога променило од тада?!

Најзад, ово је роман лепог грађанског српског језика, првих љубави, укусно и са мером дозиране еротике, речи која је нешто вредела, људи који су се држали струке и морала. Дакле, ово је један свеобухватни приступ времену и догађајима, са пуно различитих људских карактера и судбина.

Време и људе које описује ова књига је оно када се појављују идеологије које ће разорити свет какав је до тад постојао и однети животе милиона људи: фашизам и нацизам. Са друге стране као могућа алтернатива младим људима у трулом капитализму јавља се комунизам. Ова последња идеологија постаје врло популарна међу ђацима и студентима у Београду.

Набацују нам да смо комунисти зато, што се боримо за економско побољшање своје и свога народа. А то баш доказује да смо националисте... Ми не можемо да негирамо постојање нације... Нација је заједничка вредност. И зато, ја одбијам од себе да сам анационалан... јер ми не желимо да рушимо старо, већ ово данашње што не ваља...

- Само слободан човек воли отаџбину.

- Али то не значи да треба мрзети нацију! (стр. 10, II књига)

О комунизму и фашизму:

Имаш две краве... Ако би били социјалисти онда би они рекли: ова једна крава је моја, а ова друга твоја... Ако би били комунисти, онда би рекли: узимамо ти обе краве, а млеко ћемо делити... А ако би дошли фашисти, они би ти оставили обе краве, да их ти негујеш и храниш а све млеко би ти узимали. (стр. 223/224, II књига)

Док будете читали ову књигу схватићете да се у српској политици ништа није променило сем одела и аутомобила. И тада су странке урушавале државу и бринуле само о сопственим интересима. И тада су владале Курте и Мурте.

Код нас није још теориски разрађен појам јавне функције и јавног интереса. И зато ђак који прође кроз школу не добије, тако звано, грађанско васпитање. А кад заврши школу, он не долази на положај јавне функције по својим способностима, већ по партијској препоруци. Он не служи више јавној функцији, то јест држави, већ партији и њеним интересима. (стр. 515)

Као и данас, и тада је крупни капитал стајао иза политике. Он је одређивао ко ће владати. Ово је зато и храбра књига (у датом временском контексту) јер раскринкава и отворено говори о тадашњој власти, о корупцији, о диктатури, о начину владања силом и манипулацијама. Можда је она тада, у релевантно време, најбоље пронашла и дефинисала узроке због чега је комунистичка идеологија постала толико популарна међу народом: радницима, ђацима и студентима.

Док су се политичари оптуживали јавно, прост народ се међу собом мрзео, индустријалци Словенци, Хрвати и Срби, сложно и заједно гулили су кожу са леђа тим истим народима, руку под руку с политичарима.

     И са "комшијама" је било исто:

У вароши (Сплит) је Владимир срео велики број Београђана. У разговору покретало се одмах хрватско и српско питање и жалило се на непредусретљивост Далматинаца...

- Али молим те – објашњавао је један адвокат из Београда – да ли си ти чуо кадгод да се ми у Београду бусамо како смо Срби. А међутим овде, на сваком кораку ти подносе под нос: „Ја сам, господине, Хрват!“.

- Шта ћеш! Они су сада у националном пубертету, што смо ми одавно преживели... (стр. 426/427)

Политика се и тад водила по принципу „ко није са нама тај је против државе“, посланици и министри су награђивали и запошљавали партијске војнике и намештали тендере и лицитације. Чак је све исто и данас кад је у питању набавка службених аутомобила. Чак се и скупштински ресторан помиње у истом контексту као и данас.

Отаџбина не сме бити послодавац, који експлоатише своје слуге... (стр. 54)

По узору на своју сестру, ни Стеван није хтео да одступи од праведног, по мало наивног, и срећног краја: зло је изгубило а добро победило. Макар у овој причи. Догодила се и смрт на крају: али смрт вољене и у љубави. Смрт која погађа оне који воле. У свету мржње и то је у неку руку срећан крај. Тужан али срећан. Макар у овој књизи.

Породица је победила!!!

ЗБОГ ЧЕГА СЕ СРБИ МЕЂУ СОБОМ МРЗЕ?!

Пише: Игор Ђурић

Уље на платну: Горан Пешић

Није можда ово време (а можда и јесте?!) када мржња међу људима доминира, већ је ово време када технологија омогућава да се та мржња (кроз ружну реч и још ружније дело) лако и масовно шири и буде брзо доступна. Иначе, људи ко људи, увек су се без разлога мрзели, макар исто колико и данас то чине.

Можда и грешим?!

Оно што ипак не могу да схватим јесте: откуд у људима толико порива ка мржњи и потреба за ружним речима и делима према потпуно непознатим људима, случајницима, најчешће?
       Откуд оволико негативне енергије, оволико зла, оволико нетрпељивости?

Откуд мржња по принципу „ништа лично“ када мржња једино може имати некаквог смисла уколико је индивидуална и из личних разлога? Једино се тако донекле може разумети.

Ширење мржње своје звездане тренутке доживљава експанзијом друштвених мрежа и њиховом доступношћу чак и функционално неписменим људима. Данас скоро свако може да отвори налог на фејсбуку, твитеру или блогу. И, углавном може да пише шта год хоће. Уколико на фејсбук ставите слику лепе али наге жене администратори ће вас блокирати али зато можете да сејете ружне речи и да ширите мржњу колико год вам је воља (уколико ни дирате свете краве политичке и родне коректности и наметнуте каноне екстремних левичара са запада). Дочим, ширење глупости је неограничено и пожељно.

Српски народ и грађани Србије данас не пропадају због економске кризе, Косова или беле куге: овај народ изједа међусобна мржња. Српски народ пропада јер много слуша и говори ружне речи, јер мрзи, чини се никад као сада. И то: мрзи се међу собом. Мрзи се због политике или места рађања, због висине плате или пензије, позиције у друштву, лепоте или интелигенције. Најчешће се Срби мрзе без икаквог разлога. Највише због власти! Мислим да данас ни један цивилизовани народ на свету нема у својим редовима толико само-међу-мрзитеља као што то имају Срби. Осим Руса: ту се води мртва трка.

Е, сад, да би ишли у корак са друштвеним мрежама и остали медији  не буди лењи: телевизија, новине! Свуда се сеје мржња. Ко год мисли другачије биће обасут мржњом и ружним речима. Ко има више медија тај више и мрзи. Мржње има посвуда и на другим местима: на улици, на плажи, на паркингу, у аутобусу, у цркви, у болници. Где год застанете и ослушнете чућете руже речи пуне мржње. Скоро никад лепу.

Додуше, лепу реч ћете на српским медијима, мрежама, улицама или трибинама  чути о животињама, хомосексуалцима, Хрватима, Русима, Украјинцима или Американцима, чак и о Албанцима – само да Србин нешто лепо каже о другом Србину, комшији, рођаку, куму, колеги – то скоро никада нећете чути... Према непријатељима смо перверзно снисходљиви а наспрам непријатеља или моћних смо пуни „разумевања“.

У Србији се подједнако мрзе и они који су успели и они који су пропали, и богати и сиромашни, власт и опозиција. Најчешће мрзимо оне слабије од нас: који не могу да нам узврате. Кад више не знају шта да мрзе код себе и међу-собом, Срби се онда поделе: па једни кажу да више нису Срби и мрзе ове што су то остали, а ови им узвраћају истом мером. Чак и језик мржње, који је исти, називају другим именом.

Да будемо јасни: нећете чути лепу реч Србина о Србину уколико та реч нема цену, ако није продата и неће бити наплаћена, уколико није из користи или политике. Уколико није улизичка. Уколико није издајничка. Уколико није полтронска. Уколико није рајинска. У Србији су од Срба према Србину лепе речи резервисане само за моћнике на власти или за капиталисте који их плаћају.

Невероватно! Још нисам стао пред касом, шалтером, у реду за сладолед, а да не чујем макар неку ружну реч. Најчешће: много ружних речи. Па се после чудимо што се више не смејемо и не рађамо, и што бежимо одавде.

Србија је једина држава на свету у којој је дозвољено да чак и они који нису Срби а живе у Србији говоре ружно о Србима који живе у Србији и још због тога напредују и богате се. Имаш таквих битанги на тоне. Живе од српског зноја и српске крви а пишају по свему што је српско.

У Србији данас не можеш бити човек са именом и презименом. Можеш бити само  категорија коју ће неко мрзети и која ће некога мрзети: власт, опозиција, дошљак, староседелац, звездаш, партизановац, четник, партизан, грађанин, сељак, мушко, женско, запослени, пензионер, плавуша, црнка, верник, атеиста, леви, десни, интелектуалац, радник, професор, ђак... Чак и у оквиру саме „категорије“ мрзе се међусобно. Уколико, пак, ниси ништа од горе побројаног то те не спасава од мржње: мрзеће те и мрзећеш јер ти разлог није потребан и лако је доступан. Ипак, највише мржње се овде сеје према политичким неистомишљеницима и цивилизацијским тековинама.

Мржњом децу васпитавамо а после се чудимо што нису добри људи и што нас не воле као родитеље.

Мржња не може донети ничега доброга а више штете нанесе ономе који мрзи него ономе који је (о)мржен. Али: само штету доноси!

Оволико мржње и ружних речи – колико данас има у Србији – никоме и ништа не могу донети доброга! Ни мало: доброга! Само: зло! У памет се људи! Ко сеје мржњу, жњеће туђи гнев по себи! 

Зато, морамо у себи потражити васпитања, љубави, солидарности и трпељивости. Ако нађемо: успели смо!!!

Ружна реч није добра а без доброте нисмо људи. Ни звери. Јер звер не мрзи. У својим најближима (па онда концентрично и према свима) морамо гледати оне које не познајемо. Па уколико волимо оне који нам по правилу могу учинити највеће патње (јер нико не може да те повреди као твој најближи) а због чега би мрзели људе које никада нећемо срести и са њима разговарати?!

Лепа реч не кошта ништа – ружна реч нам душу разједа и чини нас физички ружнима.

Ајде, да прилагодимо целу причу српском менталитету: нема смисла волети некога кога не познајемо и без разлога али је глупо мрзети некога чак и са разлогом уколико је тај разлог бесмислен и имагинаран. 

Не требамо се на силу и без разлога волети али се морамо обавезно због менталног здравља нације: не-мрзети!!!
     

Уз курац је Митру кад попије литру!

Пише: Игор Ђурић

Негде пред битку код Варварина у Првом српском устанку 1810-те године, Хуршид-паши су саветници говорили да крене на Србе (и Русе) јер су Срби добри у шанцу, и у шуми, али никако не смеју Турцима на мегдан ''у поље''. Овај их је послушао и пред одлучујућу битку обратио се својој војсци речима: „Сви кажете да Србин не смије у поље, него се крије по шуми или се по брдима закопава у земљу ко свиња; сад ето поља, а ето Србина; сад да видимо ко царев хљеб једе“. Срби изашли у поље и разбили турску војску.

*

„Слобода значи, пре свега, не лагати. Тамо где се множи лаж, најављује се тиранија, или се она наставља...“.

Албер Ками

*

Мића Поповић: „Уметничко дело је последња одбрана једног народа“. Мада, како сада стоје ствари са српским уметницима, јадна и бедна нам је та последња одбрана.

*

Џони: „да ли лажем када кажем, да је срећа у три ствари...“.

*

Етикетирали су ме у животу баш пуно. Изгледам као картонски куфер каквог циркузанта облепљен налепницама са мотивима градова, који је у циркуским колима обишао свет, а, у шатри провео век. Прву етикету у животу прилепили су ми кумови (скоро сам сазнао да ми је име, у ствари, дала њихова ћерка, тада девојчица петог-шестог разреда јер је у повратном телеграму којег је нашла на полици и који је чекао њеног оца, уписала име које јој се свиђало). И нисам лоше прошао, могла ми је наденути име Стаљин или Лењин. Овако сам именом Игор пролазио сасвим добро.

У тим првим годинама живота, јашта, било је етикета: ''плачко плаче изгубио гаће'', '''де пије зека воду'', ''немирко'', ''усранко'', итд. Прву озбиљнију етикету добио сам кад са пошао у школу: на зиду је неко написао ''смрт шкавелима'' а ја сам схватио да сам између осталих и ја тај ''шкавел'' – Србин. То ми је мање тешко пало од етикете ''клемпави'' коју ми је залепила једна девојчица у коју сам био заљубљен и којој љубав изјавих, ах, ах!

Етикете су се ређале како сам стасавао, неке као инсинуација, а неке утемељене у чињеницама: ''неталентован'', ''дркаџија'', ''паметан'', ''смотан'', ''начитан'', ''занесен'', ''музикалан'', ''дрогераш'' („...завезао би ја њега за дрво па би му пустио армолику на уво док се не излечи, мајке му га набијем...“), ''чупавац'', ''ћелавац'', итд.

Да сам ''из четничке породице'', сазнао сам на разговору за пријем у Војну гимназију. Да сам ''јебач'' сазнала је једна девојка у другој години средње школе (пре тога сам исту етикету сам себи пришивао без икаквог утемељења, баш како се углавном етикете и додељују). Нимало наивно није изгледало када су ми прикачили етикету ''велико-српског националисте'', у трећем разреду средње школе. Имао сам све петице и једног кеца: из албанског језика. Поред тога мој национализам се огледао и у томе што сам прво научио да јебем а нисам научио албански језик.

Другови и другарице из одељења наденули су ми надимак ''Фројд'', јер сам читао књиге. У војсци ме је један мајор ''безбедњак'' опет подсетио на ''улогу моје породице у контрареволуцији'' али су ми због лепог рукописа ипак прилепили етикету ''ћате''. Пресудило је и то што сам официрској деци писао лектире а осталој војсци писма.

На факултету су ме професори мрзели и дали ми етикету ''нерадника''. Мрзели су ме јер ништа нисам знао. Околина ме је у међувремену частила етикетама ''алкоса'' и ''женскароша'', а један део женске околине ми је доделио етикету ''мушке свиње''. Ја сам себи, управо тада, почео да прилепљујем етикету ''песника''.

А онда су дошле деведесете, ''тужне и несретне'',  и ова садашња иста компанија која влада (''у уџбенике и у читанке ушле су битанге'') прилепи ми етикете ''миш из рупе'', ''домаћи издајник'' и ''ст(В)ани п(В)аћеник''. Као таквом увалише ми пушку и послаше у рат да покушам сам себе окарактерисати као ''патриоту''.

После бомбардовања, када побегох из Метохије, у Шумадијицу питому, спичише ми етикету ''Шиптар'', држава ме је назвала ''расељеним лицем'' („...нисте ви избеглице, ви сте само привремено морали да промените адресе...“), а за време боравка у Њујорку звали су ме ''факен Рашан фром Сибериа''.

Кад је стигла ''демократија'' у октобру месецу и када је постало популарно и наплативо бити ''страни плаћеник'', наравно мени избрисаше претходну етикету, исти они који су ми је и залепили, већ ми наденуше да сам ''ратни хушкач'' и ''злочинац'' (због оне пушке коју су ми дали док сам био ''страни плаћеник'' и ''домаћи издајник'').

Оно, у међувремену сам пар пута опет постајао ''издајник'', ''затуцани националиста'', и слично – како су се размењивале ове битанге што владају исто и исти - само мењајући идеологије. Ја сам лично себи накачио етикете ''џангризала'', ''депресивца'', ''скептика'', ''писца'', и још много чега. У последње време чујем од владара да сам ''нерадник'', ''неспособњаковић'', ''анти-европејац'', ''анти-реформатор'', ''затуцани Србенда'', ''хејтер''...

Једном сам, на једном месту, бранио нечије нешто. Неки "велики Србин" ми је пребацио да није патриотски да Србин брани албанско. Одговорио сам му: „За тебе сам ја тренутно Албанац“. Што би рекао књижевник Љубиша Јоцић: у животу сам био све осим лезбејке.

ШЕР БУДАЛЕ!

Пише: Игор Ђурић

У роману На Дрини ћуприја, Иво Андрић на једном месту цитира арапску пословицу: „Има три ствари које се не дају сакрити а то су: љубав, кашаљ и сиромаштво“. Ја бих додао и четврту: лудило!

Остало је то, поготову нама са југа, од Турака, као и ћуприја у Вишеграду. Сам појам и његово значење: шер-будала! Дакле, то није обична будала или благословена сеоска луда, то није неко ко има психичких проблема или је хендикепиран. Не! Шер-будала уопште није будала! А, није ни шерет. Тај се само претвара да је то што није. Он наиме своје шерове жели да оправда будалаштином. Мада, има и оних шер-будала који и не оправдавају своје шерове. Таквих данас највише срећемо.

Најкраћа дефиниција шер-будале гласи: то је неко ко другоме прави штету а прави се луд. Луд у смислу: нисам ја крив, што гледате мене?! Као: нема тај појма о чему се ради, он је ту случајно и само ради свој посао. Шер-будала увек има израз лица као Калимеро. Неправда, па то ти је! Тај после почињене штете увек жели да се све заборави и да се настави по старом, јер то што је он учинио није урадио зато што је штеточина већ зато што је будала.

Шер-будале имају још једну важну карактеристику, наиме, за све што они ураде лоше, крив је неко други (поред будаланства). Јер, када права будала уради нешто лоше, свима је јасно да је то резултат његовог стања, док је код шер-будале ситуација потпуно супротна: тада је тешко дефинисати због чега је нешто урађено јер се тај поред вас прави будалом.

Ипак, главна карактеристика шер-будала јесте то да ма колико забрљали и штете направили они ће се увек на крају правити луди. Када чине лоше, они као нису свесни свог будаланства, али се тога увек сете када се потегне питање одговорности за почињено. То је као оно: извини, ничега се не сећам, био сам пијан. Они, дакле, несвесно праве штету, а свесно се бране својим лудилом. То је тако у теорији, у пракси су они свесни и једног и другог.

Механизам деловања шер-будала је веома добар и ефикасан. Наиме, они постижу следеће, да после сваке учињене лоше ствари или изречене ружне речи, увек се нађу на истом и почетном положају, по принципу: пуј пике не важи. Шта је било било је. Нема никакве одговорности и консеквенци. Нека оштећена страна претрпи штету и увреду, као да се ништа није догодило, а шер-будала ће наставити по старом, иначе не би била то што јесте.

Нормалне и поштене људе највише нервира код шер-будала чињеница да се они увек претварају како немају ништа са непочинством (у најмању руку га нису свесни), да су се ту задесили случајно, да су покушали да исправе ствари, и да су, у ствари, они највеће жртве тога што се догодило. Запамтите! Шер-будала увек има наиван и невин израз лица! Тај најчешће ћути и гледа негде у даљину. Наравно, прави се луд. Зна, урадио је то што му је мисија и сад треба да сачека па да крене наново.

Шер-будали не можеш ништа, јер треба да докажеш да није будала што је скоро немогућа мисија. Поготову што и сама шер-будала никада неће јавно признати да је то што јесте: да није будала. Највећа лукавост шер-будала састоји се у томе што нису праве будале а претварају се да су највеће. Дочим, праве и истинске будале ће се увек трудити да докажу како то нису. Онај ко чини штету и ружна дела правећи се будалом, јесте шер-будала. Права будала, и ако то чини несвесно, увек ће покушати да убеди околину како није будала. Јасније, уколико је права будала клинички (патолошки) случај, шер-будала је карактерна особина  и одређени тип човека. Као пичка и пизда. Једно може бити болест, друго је дефинитивно ментални склоп.

Неке шер-будале уобразе да имају мисију од Бога и народа, дату да исправљају ствари које су поставили нормални и умни људи. Често за то имају прилике и могућности, јер људи сматрајући их будалама не обраћају пажњу на њих у време док се успињу и уздижу. Када се то схвати и увиди: касно је! Када се шер-будала докопа позиције одакле може да чини шер (да шерује) без потребе да се прави будала, онда они други нормални људи листом постају будале. Тада шерови покажу право лице и оно за шта су створени и шта им је права природа: то су штеточине са невиним изразом лица.

Шер-будала је попут човека којега су као клинца у школи и дворишту сви малтретирали. Пошто није права будала, он је свестан тог понижавања и презира околине. Због тога се по сваку цену труди да се докопа позиције са које може да се свети и освети. Данас, и јуче, то је најлакше учинити уз помоћ политике. Због тога Србијом често харају шер-будале. Чине непоправљиву штету и праве се луди. Србија је земља у којој су шер-будале неретко владале будалама, док се друге шер-будале труде да их замене. И тако: деценијама!!!