Борислав Пекић је један од ретких српских писаца који је сам о себи, још за живота, оставио у писаној форми све што се о њему треба знати. Као и у својој књижевности, тако и у оставштини ништа није препустио случају. Педантни хроничар свога живота, али пре свега свога рада, оставио је мало тога непознатога везаног за себе.
Када је одлучио да постане књижевник више за њега на старо није било повратка. Писао је свакодневно и обимно, водио је дневнике рада, дневнике живота, отварао картотеке и архиве, говорио је у диктафон понекад свестан да не може стићи све да запише док је на улици или у свом стакленику. Није признавао књижевне кентауре, сваштаре, поготово на професионалном плану. Или буди то што хоћеш да будеш или се мани ћорава посла.
Понекад би само повремено побегао у дружење и алкохол, више због духовне него због физиолошке потребе, са пробраним друштвом и још пробранијим пићима. Касније: ни то. Научио је друге, и то су они знали, да морају поштовати његове радне навике, његову сатницу и његово радно време. Био је добар домаћин, примао много гостију, поготову у иностранству, али су они морали знати кад и како. Поред тога, давао им је до знања стање кућних залиха и порекло алкохола, препоручујући им ипак да донесу сами то што желе да пију.
У срцу је имао места за само једну жену, у глави је имао простора за још хиљаду књига, у души је имао уске пролазе куда није могао свако, у духу је био широк за све оне који прођу царину његове душе. Написао је најбољи роман српске књижевности и уопште ових простора: Златно руно. Та књига је духовна и световна историја Балкана и Срба на њему, иако говори о Цинцарима. Многи се неће сложити са мном и искрено: није ме брига. Борислав Пекић је, по мени, заузео високо место на листи најзначајнијих српских књижевника. Он можда нема лирских нота у својим редовима (више је филозоф) и није уједначен квалитетом у целокупном стваралаштву (разлог томе лежи пре свега у његовом жанровском експериментисању, потреба да пише у комерцијалне сврхе да би преживео, али пре свега чињеница да га је рад на Златном руну прилично замарао, исцрпљивао и одузимао му много времена) али је ипак својим романом заузео место са којег ће га било ко тешко скинути.
Ако изузмемо нашу средњевековну књижевност која је немерљива по данашњим аршинима, и обратимо пажњу на оно што би се подвело под књижевност новијег доба, онда је Црњански најпоетичнији српски писац, онда је Ћосић књижевник чије је целокупно дело важан сегмент наше националне парадигме, онда је Његош највећи српски писац узимајући у обзир временски и историјски контекст када је дело настајало, онда је Вук најважнији јер је отео од заборава најлепше од српског народног књижевног стваралаштва, онда је Андрић највише допринео слави српског пера у свету – еее, онда је Пекић писац највећег српског романа.
Као и све које сам побројао, тако је и Пекић био друштвено и политички ангажован књижевник. У политици није успео јер није имао практичног талента за српско политичко блато, јер је био препаметан за тако нешто, а пре свега био је моралан и поштен човек. У теорији је све он знао: да је политика курва са којом не треба јавно парадирати него се тајом миловати, да пре него што се пороби друга нација мора се поробити своја, да је важно да закон одлучује а не чија пушка више добацује, да се на Балкану све говнима на крају запечати...
Због политике се, у турбулентним годинама, разилазио и са добрим пријатељима, пре свега из разлога јер је био искрени демократа али није демократско стављао испред националног, или не дај Боже, као добар део тих пријатеља: национално искључивао зарад демократског. Иако свестан свих мана свога народа никада није пристао да се прода као што су то учинили неки његови блиски пријатељи. А једини је имао стварних разлога да буде оправдано озлојеђен: од свих њих је једино он осетио тежину затворских букагија.
Иако је за свој народ говорио да је усплахирено и пометено стање духа, није се дао увући у анационална и плаћеничка кола којима нису одолели његови пријатељи и колеге, пре свега из користи али и из политичких циљева (што се на крају сводило на исто). Чињеницу да је Србин он је схватао као принуду рођењем, није дакле био фанатик, он ипак није дозвољавао да ико гази по том његовом неизбору. Сматрао је да писац ма где живео мора увек припадати историји и судбини свога народа, знао је да се његов народ најчешће мора уздати у Бога и сув барут и да пет стотина година под Турцима нису донеле ништа доброга ни њима, ни нама.
Док су други само глумили дисиденте он је већ био у мањку са годинама које су му појели скакавци. Док су други по иностранству блатили свој народ и за то узимали новац, он је Енглезима преко радија тумачио њихову властиту историју. Док су се други крили по канцеларијама и кафанама, он је у Београду потписао сваку антирежимску петицију. Док су други трошили стипендије „мрске“ им комунистичке диктатуре, док у се башкарили по становима које су добили, док су трошили плате и дневнице – он је својим пером зарадио свако парче хлеба свога насушнога. Док су други по салонима сркали виски, он је добијао пендреке по леђима од „народне милиције“. Дакле, поред тога што је био велики писац, Пекић је био и велики човек, што је међу српским писцима била и остала реткост.
Такозвани „дисиденти“ га нису подносили јер нису имали његов педигре. Био је све оно што они нису смели да буду: урбан тип, противник режима који је одробијао своје грехе према том истом режиму, изгнаник из земље који је тамо напоље живео од свога пера, мученик. Он је један од ретких књижевника из Брозовог доба који није крио да га је УДБ-а и после робије позивала на некакве разговоре. Пошто није имао начина да их избегне тражио је да се ти разговори обављају на јавним местима, у кафанама. Није хтео да се крије по буџацима као добар део његових колега који су добрано и добровољно радили за службу.
Други писци, његови савременици и пријатељи, су га мрзели јер су знали какав је писац. Критичари су од њега зазирали јер су се плашили снаге његовог пера и своје мањкавости према ономе што је написао, наравно осим Михиза који га је стално молио да скрати своја писанија, понекад и за неколико стотина страница: Али, човече божји, шта Вам би, да напишете роман од три хиљаде страница? Код нас се пишу мале књиге, па и њих мало, давно смо ми смислили замку, у коју ватамо и у коју се вата наша докоњачка навика и неистрајност: шта има да се каже, може то и покраће, понајбоље анегдотом – вајкао му се Михиз у једном писму. А Пекић као да је свестан да је све то релативно, да кад већ нико не чита озбиљне књиге онда није ни важно колике су, писао је и даље. У једном писму Палавестри између осталог Пекић вели: Схватио сам да ме не читају ни они који ме цене. И настављао је да пише, и да живи од свога писања, од својих радио драма и филмских сценарија, а једном се филму чак окушао и као глумац.
Својим понашањем и ставом Пекић се прикључио плејади наших књижевника препознатљивих по господственом држању и префињеним манирима. Раме уз раме, тик поред Ракића и Андрића, стоји господин Пекић. Пекић је био мешавина госпоштине једног дендија и универзитетског професора, прави Европејац, интелектуалац са јајастим кожним закрпама на лактовима сакоа од твида. Био је од оних људи који би обукли смокинг и ставили лептир машну и на последњој вечери пред јутарње стрељање. Писао је: Одржавај хигијену због самосвести, хумор због душевне хигијене... Душевном пропадању увек претходи занемаривање изгледа и личне хигијене, а следи му телесно распадање.
У свом књижевном стилу и поступку био је мајстор парадокса, виртуоз ироније, цепидлака детаља. Многи му замерају да је Златно руно оптеретио са превише споредних слика и детаља, да је био преопширан, да је повремено досадан и монотон. Замерају му углавном они који су свесни колико је за њих непрепознатљивих чворова он уткао у ћилим од те књижевне громаде, и да они не би знали, ни умели, то ни приближно да ураде, таман да живе још три живота и да добију још пун џак додатне памети. Највише су га критиковали они који нису ни прочитали целу књигу. А таквих је много међу његовим колегама и критичарима.
Пекић је, пре свега, као књижевник био крвави радник. Он се није толико ослањао на таленат и инспирацију, без којих наравно никада не би постигао то што јесте, колико је полагао на свакодневни и рударско мукотрпни рад. Радио је, радио, радио, читао, истраживао, снимао на траке, правио картотеке, архиве, генеалогије. Њега највише оспоравају еснафски лењивци, људи који су ушли у академије и институције са збирчицама и причицама, они који нису могли из себе да исцеде неколико страница месечно или годишње.
Неко ће приметити да сам у портретима других писаца за ову књигу (Црњански, Андрић, Крлежа, Ћосић, Киш, Ковач) тражио и понекад исписивао пронађено у вези лоших страна људскога и уметничкога код поменутих писаца. За Пекића то овде нећу чинити јер је он све своје животне цехове уредно платио из свога џепа и поштено. Живот га није миловао у тој мери да му се не би опростила по која мана или недоследност. Једноставно, од његове књижевне и људске величине, од начина на који је кроз живот ходао, те негативности постају непрепознатљиве и невидљиве од дужине сенке коју баца за собом.
Он је све своје носио са собом и свесно плаћао своје изборе. Али, чак и када је рушио државни поредак он је поштовао државу. Не као институцију већ као тековину. Сматрао је да држава не живи од човечјих права, него од његових дужности. Када је био ухапшен и осуђен по важећим законима, који су били антиљудски и ригидни и које је он хтео да мења, он је то ипак на неки начин поштовао. Говорио је да је на робију отишао искључиво из разлога што су га ухватили.
Међутим, његова робија и слобода су у духу, и он се често није осећао слободним чак и када је био напољу, у Лондону, у колевци парламентарне демократије. Говорио је да је туђина затвор, удобнији и безбеднији али ипак врста изолације. Слобода је за њега била бити у савезу са собом.
Туђина му је тешко падала на душу. Сматрао је да човек губи ако не живи на правом месту, а право место је само оно где си рођен и одрастао. Сматрао је да је најгора туђина она коју човек неразумевањем других сам себи створи. Сматрао је да писац не треба дуго бити одвојен од свога језика јер је то писцу једино средство егзистенције и да је спона са пореклом и тлом генетска и митска.
Учите млади људи од великог човека, поготову ви који планирате бекство у туђе туђине. Можете научити много од њега. Пре свега како један Србин може бити господин и Европљанин не одричући се себе. А и остало. Али, не тражите оно што сам ја хтео, већ учите о животним изборима и дилемама. Ја сам хтео нешто друго и нисам успео у томе...
...Ево у чему је мој проблем ... Проналазим редове написане у свом дневнику:
...Читајући Пекићеве белешке и записе које је водио уз настајање Златног руна и Атлантиде, схватајући тим читањем како је темељито и обимно радио, долазим до сазнања да никада нећу написати роман, онакав какав би ја желео да тај роман буде...
...Проналазим уочљиве мотиве које је Пекић препознао у Саги о Форсајтима, Џона Голсвордија, за стварање психолошко-породичне структуре Његована. Мислим да му је ово дело доста припомогло и да му је основа за структуру и карактере које је сачинио...
...Код Пекића је вампирство метафора за цикличност времена и борба која се у њему води: Истовремено је одсутност времена, одсуство историје, коначност - једино право време романа. Проблем вампирства: Јасно је да је то помоћна метафора, жудња за бесмртношћу, везана за проблем времена, трајна је преокупација човек, од мита до Хајдегера... Ствар није у томе да пронађемо кључ за своју прошлост, него да нађемо за будућност. Наш проблем није у томе како да оживимо него како да упокојимо вампире. Прошлост је вампир и право је питање како га упокојити. А да би се то постигло, мора се једном почети са екскретирањем отровног духа из наших живота...
...Бедна је улога савременога романсијера, не може се више измислити ни једно лудило које није и примењено и описано.... Историја је писцу одузела посао да их набраја, психологија да их тумачи, религија да их се реши, наука да их описује и кад-кад да их лечи, философија над њима умује, а политика да их користи. Шта остаје писцу?...
...Писцу идеологија није потребна. Њему су потребни машта, стрпљење и разумевање. А ни добар живот није му наодмет. Мука ме хвата од теорија према којима се само под мукама праве дела...
...Са грађом треба успоставити душевни однос. Без тог додира, споја, ензоса, уједињења душа, без тог потпуног љубавничког несебичног међусобног прожимања с' уметничком материјом- нема дела...
Оваквих исечака и цитата имам на стотине у својим записима и дневницима. Пекића сматрам чланом породице. Духовне породице. Себе као усвојеника, иако се никада нисмо срели. Њиме се бавим од времена када сам написао прве редове за печаћење намењене. Хтео сам од њега да учим а онда сам схватио да је то немогуће. Не можете научити нешто што је Богом дато, природом потврђено и мукотрпним радом уобличено. Зато сам се и мануо ћорава посла учења и Пекићу приступио како се и приступа родбини: безусловно и с љубављу.
Завршио сам. Слава Богу! Извини Пекићу!
Нема коментара:
Постави коментар