Драги читаоци, Ђурађ Ђурић прави сајтове и апликације. По струци је археолог, а последњих 6+ година прави дигиталне производе које је користило више од два милиона људи. Направио је и мој нови сајт, igordjuric.staraknjiga.com, где су сада све моје књиге на једном месту. Ако вам треба сајт, за посао, радњу или нешто своје, погледајте његов сајт: archaeoloper.com/sr Прво се бесплатно направи предлог новог сајта, а плаћате тек када се договорите.  
 

Приказивање постова са ознаком ћосић добрица. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком ћосић добрица. Прикажи све постове

уторак, 13. август 2019.

СРБИ И РАСПАД СФРЈ

Пише: Игор Ђурић

13. август 2019. године


Став, како смо ми Срби, и наша држава Србија, изашли из невоља деведесетих као највећи губитници, јесте: замена теза. Чак се може са правом поставити питање о некаквој теорији завере, али у корист Срба и Србије, макар подједнако колико и у корист других. Оно за шта ми нисмо били кадри и способни да урадимо, други су нам омогућили и учинили. Ми смо се, додуше, борили колико смо могли да до тога не дође. Не сви, али један значајан део, свакако. Став да „Срби добијају у рату а губе у миру“ донекле се доказао као тачан. Овога пута смо, губећи у рату по нешто добили у миру. Пре свега независност, у коју су нас, готово, на силу натерали.
Југославија је била другачије замишљена у главама поборника њенога стварања. Свако је ту имао своје рачунице. Карађорђевићи су сматрали да стварају велику краљевину, на чијем ће челу бити они и где ће Срби бити водећи народ. Пашић није сматрао да ствара Југославију већ да се покрајине из распале Аустроугарске монархије уједињују са Србијом, под Србијом. Супило, Мештровић и Трумбић, су спасавали, шта се да спасити, у новој расподели територија. Нико у тадашњој Европи, поготову Енглези, није био срећан због њеног стварања: ни победници, ни поражени. И најрађе би, да је тада било изводљиво, обновили Аустроугарску монархију. Непосредно после Сарајевског атентата, по речима професора Милорада Екмечића (Ратни циљеви Србије 1914), британски медији су писали најпогрдније текстове о Србима које треба потопити и уништити.
Пошто то тада није било могуће учинити онда се невољно пристало на стварање Југославије, пре свега да Срби као победници и народ у успону не би створили проширену Србију, како је ваљало учинити. Истога трена спремала се дугорочна стратегија да се та држава разори. Ако је за утеху: имали смо их под чизмом, макар кратко. 
      Јован Дучић у тексту Југословенска идеологија, истина о југославизму, пише: „Нико међу Србима није разумевао каквог је битног разлога било за та искушења, српском народу који је из ратова 1912. до 1918. г. изашао као победилац трију непријатеља, који су морали с њом закључити три мира на бази: ve viktis. Од Срба је зависило да себи направе државне границе на начин да би оне достизале за 2/3 територије бивше Југославије. И да ту државу Уједињеног Српства нико ни етнички ни историјски не може порећи“.
Васа Чубриловић у књизи Историја политичке мисли у Србији XIX века, на страни 381. пише:
„Иницијативу за оснивање Одбора дали су углавном Хрвати Супило и Трумбић. Хрватски политички људи, који су избегли из земље 1914. или се већ налазили у иностранству, од почетка су схватили тешкоћу положаја свога народа. Хрвати нису имали две слободне државе као Срби, Србију и Црну Гору, које као савезници ратују против Аустро-Угарске и Немачке на страни западних сила и Русије. Они су као и други словенски народи: Чеси, Пољаци, Словаци и Словенци, пошто нису имали своју државу, а веровали су у слом централних сила, морали да путем политичке емиграције и добро организоване пропаганде заинтересују јавно мњење сила Тројног споразума за своје национално питање“ .
Нико, сем Срба, није искрено ушао у ту државу. Срби су поред искрености, делом то учинили из глупости, а делом због притисака. Поражени народи су били принуђени да макар на тај начин сачувају нешто од, и онако сумњивог, националног и државног идентитета. Сам Стјепан Радић, овако говори на суду 1920. године: „Уосталом Хрвати су и сами за се народ у смислу повјестном и културном и политичком, и Хрвати су зато ушли у Југославију да то своје хрватство сачувају“. Карађорђевићи су стварали своју велику монархију а српски народ је видао ране и пребројавао жртве, и осећајући се победником сматрао да је он тај који треба да води главну реч. Тачно је, био је главни народ у тој новој држави, тачно је и да је то тако требало да буде. Али само декларативно, од самога стварања те државе свако је вукао на своју страну и подривао темеље исте, до оних чувених речи изговорених у Скупштини, у сред Београда, из уста хрватског посланика: „Кажите колико кошта та ваша српска крв? Колико кошта Кајмакчалан? Да платимо, па да будемо мирни“. Неки историчари тврде да те речи није изговорио Хрват већ Србин, један од браће Прибићевић, што је у сваком случају: горе!
За стварање Југославије, то јест Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, у облику у којем је створена, а не онако како је Пашић желео, велики утицај имају две чињенице. Прво, влада Николе Пашића у егзилу је била веома рањива и стопроцентно зависна од савезника у сваком погледу, те су концепције Југословенског одбора наметане на силу и уз уцене. Ништа се није променило до дана данашњег. Пашић није био за уједињење како је то наметано. Он је желео да прво Србија утврди своје границе, па да се онда са остатком онога што припадне Хрватима и Словенцима – уједињује. Југословенски одбор наметнут и подржан од стране савезника је инсистирао на реципроцитетним уједињењем на основу одлука парламената, то јест као да се уједињују независне државе својом вољом и да добровољно у ту државну заједницу уносе своју територију. 
      Други фактор, најважнији, јесте пропаст царске Русије и Октобарска револуција. Пашић је био свестан да без подршке Русије не може успети у својим наумима и дипломатском рату који ће уследити противу дојучерашњих савезника, Енглеза и Француза. А било је извесно да такве подршке не може бити јер руско царство више није постојало у свом старом облику. То су разлози због којих је лукави Пашић пристао на стварање те државе, у таквом облику, јер је то био једини начин да Србија материјализује статус победника у Великом рату.
Југославија је била несрећа за Србе а они су имали доста несрећа у окружењу тако да их је иста у властитом дворишту скоро дотукла. Многи су нас мрзели из само њима знаних разлога, најчешће због националног комплекса инфериорности и жеље губитника да се освети победнику. А Срби су у ту несрећну творевину сазидали половину своје популације. У оба велика рата сви остали народи из Југославије нису имали жртава заједно колико Срби за месец дана било којег војевања. Можда је то одговор на питање зашто су нас мрзели? Јер су нам чинили зло. Достојевски вели у једном свом генијалном спису: „Чим сам му учинио зло – одмах сам почео да га мрзим“.
У том расположењу дочекасмо усташке и балистичке каме. Германске авионе и тенкове смо очекивали. Од савезничких авиона смо очекивали помоћ а не бомбардовање које касније доживесмо. За то време на Загреб, главни град најгеноцидније творевине у историји човечанства није пала нити једна бомба, уколико не рачунамо спорадичне или случајне нападе. Од хрватских градова савезници су бомбардовали 1945. године логор Јасеновац при чему је погинуо одређени број логораша. (Ђорђе Станковић у књизи Историјски стереотипи и научно сазнање, оповргава ову тезу наводећи да је савезничка авијација ипак бомбардовала НДХ, наводећи приморске градове и градове у Босни и Херцеговини, па и сам Загреб. Али што се тиче овог последњег само на основу усташке штампе и пропаганде. У савезничким ратним дневницима та  бомбардовања нису регистрована). 

      Елем, знали смо да ће Италијани доћи по своје, да ће Мађари и Бугари ударити кукавички, јер су увек то чинили. Знали смо да је арнаутска пушка већ давно запета и само чека да опали. Знали смо, руку на срце, и шта нам мисле усташе, али не очекивасмо толико зла од дојучерашње „браће“ и судржављана. Обрни-окрени, Југославија је била српска јама, камен око врата који нисмо имали снаге да скинемо драговољно. (Како исто нам је данас тај камен Европа која нема алтернативе). Зато велико „хвала“ свим нашим душманима који то учинише уместо нас. Цена је скупа али би смо је ми платили у сваком случају. Хвала и Европи што смо далеко од уласка у њу.
Чинећи нам зло - учинили су нам добро. Покопали су наше заблуде, наше поверење и жељу да живимо са онима који то не желе са нама. Растурили су заједницу сасвим неприродну, са народима различитим, који имају посве другачије системе вредности. Југославија која је требала да буде Велика Србија, постала је тамница српског народа. У њој је увек било важно бити против Срба, увек је битно ослабити и повредити Србију, битније од свега осталог. Скоро су сви свој национални идентитет градили на основу мржње према српском народу: тако се подразумева да си Хрват или Црногорац - само ако мрзиш Србина. Тако је и данас. Само што су неки у међувремену увидели да се више не исплати качити се са нама, јер то више није онај исти народ који је ћутке ишао под маљ, каму и у јаму.
Кад је у време највећег покоља Срба од стране усташа тај исти српски народ устао да брани голи живот био је оптуживан истим оптужбама као и деведесетих од Хрвата и Европе: да руши суверену државу својим „србо-четничким хордама“. У извештајима Павелићевих бојовника пише да су Срби устали „против еуропских вредности“. Додуше, има ту и српске кривице. У време НДХ они су свој покрет обојили у црвено и уз помоћ шачице хрватских комуниста опет дали шансу Хрватима да буду на страни напредних снага и победника. 
     У то исто време, у избегличкој влади у Лондону хрватски министри воде расправе о томе како је геноцид над Србима у Хрватској: „српска пропаганда и да Хрвати страдају више од Срба“ (прочитати дневничке забелешке Милана Грола). Најзад, када треба да се пошаље неко ко ће партиципирати у власти са комунистима, та иста влада шаље Хрвата Ивана Шубашића. Тако да два Хрвата, Тито и Шубашић, одлучују о судбини Србије и Срба. Колико су Срби били преварени и шта су им урадили комунисти говори чињеница да смо ми једини народ у свету који је своју народну краљевску породицу заменио с терористом Коминтерне: Карађорђевиће за Броза!
     Смиља Аврамов у књизи  Постхеројски рат запада против Југославије, пише: „Хрватска је била гангрена на телу Југославије... Кнез Павле је у својим размишљањима полазио од тезе да има исто, ако не и веће, морално право да преговара са Хитлером о судбини своје земље, као што га је имала Британија када је трговала са Хитлером о судбини треће земље, тј. Чехословачке...". Према изјави Душана Биланџића, десет дана након ослобођења Београда, на седници Политбироа, Јосип Броз је рекао: ''Ми се према Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали''. А када су му замерили да Уставом из 1974 ''од покрајина жели направити државе и свести Србију на Београдски пашалук, он је одговорио: Па то и хоћу''“.
Да закључимо: највећи историјски добитници распада Југославије јесу Срби, исто онако како су били највећи губитници - њеним стварањем. Колективна трагедија јесте сведена на лично и многи људи су платили високу цену али дугорочно смо као народ и држава добили. Морали су на силу да нас одвоје од те болесне творевине. Други, којима се чини да су добијањем неких својих држава ћарили распадом СФРЈ, схватиће, или: схватају, да није тако. Поготову Бошњаци, Македонци и Црногорци. Када си на поштеној страни космичке правде и неправде, непријатељи који ти чине зло нису ни свесни да су ти учинили добро.
Словенија? Нити су нам шта ваљали и требали, нити ми њима. Нити смо се посебно сукобљавали кроз историју. Много смо различити да би живели у истој држави. Ушли су у заједничку државу само да би сачували делове територија и што се нису много ни питали тада, јер они, за разлику од Хрвата који су имали какве-такве обрисе самоуправе, нису имали никакве назнаке државности или макар провинције, регије, покрајине. Изгубити њих као сународнике већ је само по себи добитак. То је народ без идентитета којег боле сличности са „источном браћом“: источни грех. А, опет, не сличе довољно са онима са којима би хтели да буду исти. Са Словенијом је као са искомплексираном девојком: шта год да јој кажете - погрешно схвати. Једино ми је жао што их тадашње јалово југословенско комунистичко руководство није људски испрашило да запамте занавек, него се ЈНА повукла пред кукавицама, понижена.
Хрватска?  Не постоји народ у Европи који мрзи више други народ, но што Хрвати мрзе Србе. Тешко је за то наћи рационално објашњење. Нити су их Срби задужили нечим да доживе оно што су дочекали у време Другог светског рата и деведесетих. Ако је и постојало нетрпељивости, то је било у границама осталих европских међународних нетрпељивости, чак и у мањој мери но иначе. Онда се догодило то што се у такозваној НДХ - догодило. Камама и маљевима утврђивали су свој национални идентитет и границе. Србосијеком су проширили свој хрватски речник и ''тисућљетњу'' културу. То је једини народ у Европи који је имао концентрационе логоре за децу, где је вршена селекција која се деца могу похрватити, а коју треба истребити. Немци, искрени хрватски савезници, и народ који је у то доба већ увелико ложио крематоријуме по Европи, гадио се од поступака Хрвата према Србима у НДХ. Има ли апсурднијег доказа у крволочности једног народа према другом?! 
      Курцио Малапарте који у то доба обилазио целу ратом захваћену Европом највише се згрозио злочинима док је обилазио Хрватску, Павелић му у канцеларији показује дар који је добио од својих усташа: пуну чинију извађених српских очију. Италијани, као окупатори, покушавају да спасу српске цивиле, Немци апелују на Павелића да обузда своје зликовце. Још један рачун несрећне Југославије свалио се на леђа Срба. Још једна грдна погибија. (Милорад Екмечић: „Етничко чишћење Срба из Хрватске је показало да је проценат од 18,9 у 1931. у почетку 2001. пао на свега 4,42%, а после тога у неколико наредних година на минимум од 0.91%“; Василије Крестић, Знаменити Срби о Хрватима: Хрватска, без Далмације, 1890. године 567.443 Срба, 25,95%. Попис 1948. године у Хрватској: 543.795 Срба, 14,4%. Попис 1991. године у Хрватској: 581.663 Срба, 12,2%. Сада око 2% Срба у Хрватској"). Цео свет је био згранут бруталношћу али су опет интереси великих сила дошли у први план. И, наравно, утицај већ извиканог Ватикана.
          Све се то спремало, наново, и деведесетих. Уплашен, и историјски подучен српски народ, устао је да се брани. Несрећа је била што не беше правог водства да у тој одбрани на прави начин помогне српском народу. Лоша власт и још гора опозиција. Несрећан избор тамошњих кадрова. Пљачка, паравојне формације, безакоње. Велике грешке. И, ту рат изгубисмо. Павелићеви наследници су победили један слуђени народ уз обимну и свесрдну помоћ Американаца и Немаца, те издаје српске. Видело се то по жару којим се рат водио да је тамошњи српски народ обезглављен. На страну помоћ са стране Хрватима, само мало пожртвованијег и одлучнијег отпора и не би се Олуја одвијала тако како јесте, а за неколико дана би се под притиском јавног мњења морало стати (амерички државни секретар, 1995. године, после Олује изјављује „да то није било етничко чишћење“, као што је и чињеница да су Американци Хрватима дали одрешене руке недељу дана да за то време ураде шта могу а после тога или заврше посао или стану). 
      Читав један народ је Туђмановим наређењем протеран са своје земље: постоје аудио снимци и транскрипти тога наређења издатог на Брионима. За све време трајања суђења Милошевићу тужилаштво није успело да изнесе нити један макар приближно јак доказ против њега као што је тај постојећи против Туђмана. Европа је ликовала јер су то њене праве вредности, Срби су поражени. Хрватска постаје етнички најчистија европска земља. Али, Хрвати више нису у истој држави са Србима, те ми и у поразу добијамо: губећи. Отишли су крвници са којима смо морали заједно да живимо. Уједно, у несрећи и збеговима, поправили смо националну структуру, пре свега у Војводини, верујте, то уопште није за потцењивање.
Босна и Херцеговина? Хотећи да ствари доведу до краја српски непријатељи чине кључну грешку која Србе из све те муке избацује као победнике и добитнике: започињу рат у Босни. Желе да потисну Србе, да им одузму право да буду равноправан народ у Босни и Херцеговини. Међутим, тамошњи Срби се не дају, желе да се одбране по сваку цену, цену својих, али и туђих жртава, јер знају да немају избора. Започиње рат до истребљења. У таквом рату знају се правила: мораш бити крвник ако не желиш бити жртва. Изгубиће онај ко буде имао више губитака, победиће она који више освоји. Тамо се водио крвави рат а не спортске радничке игре. То што је било толико жртава говори у прилог суровости сукоба а жртве иду подједнако на душу џелатима и онима са стране који су рат организовали и омогућили.
Започиње време крвавих злочина на свим странама. Срби као победници у том рату морали су их починити у нешто већој мери, уколико су желели да победе. Само из тог разлога. Да је било другачије, српских жртава би било више и не би било Републике Српске. Таква су правила од кад је људи и рата. И Американци побеђују (али и губе) зато што увек убију више него што буду убијени. Да су Срби изгубили рат у Босни били би истребљени, они што би преживели доживели би судбину својих сународника из Хрватске и са Косова. И кога би данас била брига за неколико стотина хиљада убијених Срба? Никога! Зато су Срби у Босни узели своју и туђу судбину - у своје руке. Нису више ишли на клање као овце, како се можда очекивало. Да се разумемо, нису српски непријатељи у Босни седели скрштених руку када су злочини у питању. Где год су могли - убијали су, палили и расељавали Србе. И нису их убили више само из разлога што нису могли и стигли. Но, са друге стране овога пута беше тврд орах, те се по некад зуби поломише. Ратни злочини?! Свега тога је било - јер је било рата. Нема рата без ратних злочина. И: супротно. Треба се, дакле, запитати: ко је и шта је довело до рата?
Би: шта би! Дејтон. Срби су добили своју државу у Босни и Херцеговини. Правом стечену, оружјем одбрањеном. Оно око чега смо се у последњем веку кидали са Османлијама и Аустро-Угарима, оно због чега се спољња политика Енглеске и Русије много пута сукобила преко леђа Срба – изашло је на нашу корист. Оно што су сањали многи српски монарси, револуционари и политичари, српска држава преко Дрине: ено је, сија и живи! Хотећи да уништи Србе, непријатељ је натерао српски народ да се бори и избори. Добили смо српски бисер: Републику Српску. Срби су водили рат и победили. Не разумем оне који говоре да су Срби изгубили све ратове на просторима СФРЈ. Неке јесмо изгубили (у Хрватској), неке нисмо изгубили али нисмо ни победили (на Космету), а у некима смо победили (у Босни).
Грешка је убрзо схваћена, од стране српских непријатеља, али се није дала исправити. Зато се убрзано покретало питање Космета, да западни фактор новом грешком још више ојача Србе и Србију. Рекох већ, Република Српска је данас Српска Атина, бисер на круни српске духовности, српског народа и српске државности. Таман да сви овде пропаднемо: тамо има места за нас. То је рудник богатства нашег духовног и националног напретка. Српски непријатељи су се прерачунали. Ко су српски непријатељи? Сви они који својим делом чине зло Србији! Једноставно је и лако одговорити на питање које се постави правилно.
Грубе претње америчке администрације, претње војном интервенцијом, а у вези Косова и Метохије, дошле су од стране председника Џорџа Буша већ у децембру 1991. године. Тада је он у писму упућеном Милошевићу запретио „да ће САД војно одговорити против Србије ако на Косову дође до драматичног развоја кривицом Србије“ (Владислав Јовановић, Рат који се могао избећи, стр. 70). То значи да је на листи балканских приоритета Америке Косово већ тада заузимало високу позицију, претпоставља се већ тада јаким лобирањем пре свега. Само је непланирани развој рата у Босни оставио то питање по страни за неко време. Дакле, колико је победа Срба у босанском рату убедила Американце у неминовност да се Србима мора одузети што више после Дејтона, толико је ратна машинерија босанских Срба деведесетих година успорила америчку агресивну и ратну политику у вези Косова пошто су били забављени другим јадом и проблемима на које нису рачунали, поготову да ће их бити у толикој мери.
Црна Гора? Неће тамо довека владати србомрсци. Излапеће временом у доброј мери тај црногорски идентитет који се гради на мржњи према свему што је српско. Један део њих схватиће временом апсурдност тога. Па ће постати и остати Црногорци али то неће значити да ће мрзети Србе. Са скоро половином грађана који се изјашњавају да су Срби и више од половине људи који говоре српски језик – српска перспектива у Црној Гори није без основа. Биће Црна Гора српски бастион, макар добар део ње.

Косово и Метохија? Срби и Албанци?! Да неки народи толико времена живе једни поред других а да се не успостави никакав позитиван однос: дешава се још по негде у свету, није новина, али је свакако специфичан случај. У читавом том односу најважније је било повући линије преко којих се није прелазило и преко којих се није дозвољавало другој страни. Срби и Албанци на Космету нису живели заједно, нису живели једни поред других, већ су живели свак за себе, али мешајући се једни другима у живот: и те како. Чудан однос. Није било изгледа да тако нешто испадне на добро и никада није испадало.
Однос Албанаца и Срба јесте бременит сталним сукобима, искрено и истине ради, ти сукоби су углавном и искључиво били изазивани једносмерно у виду терора Албанаца над Србима до 1912. године, а после тога су се наизменично мењале стране, како је која надјачавала те потискивала другу. Срби и Албанци су као пси и мачке. Њихово природно стање је непријатељство једних према другима. Не постоје српско-албански односи, постоје само српско-албански сукоби. Или: албанско-српски, како вам драго. Није у питању неразумевање: ми одлично познајемо и разумемо једни друге. Отуд и спознаја да немогућ никакав договор или помирење. 
      Оно што треба подвући: албански терор јесте константан али они за разлику од Хрвата никада нису вршили масовне егзекуције Срба (?!) и показали такав степен дивљаштва како је то учињено у НДХ. Међу Албанцима је било по некад оног Дучићевог стида. Сам однос убијених Срба у првој години рата, 1941. године, говори о томе: Хрвати су убили неколико стотина хиљада Срба, наспрам шиптарских 10.000, што говори у прилог „цивилизованости“ појединих српских непријатеља. Мађари су, рецимо, убили три пута више Срба од Шиптара у тој 1941. години: око 30.000.
Као што рекох: Република Српска је проблем који се не може разрешити од стране српских непријатеља јер је део решења проблема наметнутог са стране. Зато се отворило (по ко зна који пут) питање Косова и Метохије. Овога пута по њиховом мишљењу није смело бити грешке. Велика сила, до тада невиђена, скупљена је, с' коца и конопца, да се Срби доведу памети и баце на колена. Велика се средства троше, организује је све до танчина. Србији није првина, од Косовског боја против Мурата, преко битака против хабзбурговаца, хитлероваца и мусолинијеваца (са све истим помагачима): сада се сви они заједно налазе на нашем прагу. Није било тешко запалити Косово никад: па ни тад. 
      Непријатељски настројени Албанци нису хтели да живе са Србима, нити да дозволе Србима да живе са њима, на своме. Давно чине зло, таква им је нарав, појавили су се у једном историјском периоду ниоткуд, искористили вакуум и трајно се населили. Истина, стекли су право временом да ту живе и да ту земљу сматрају својом, али су то право после оспоравали свима осталима. Кад би били јачи, и у већини, ударали би немилосрдно. Чим би их закон притиснуо кукали су и приклањали се најгорим српским непријатељима.
Против толике силе 1999. године не би издржала ни једна држава на свету. Срби су издржали колико су могли. Због унутрашњих притисака Милошевић је морао да попусти. Није се он бојао НАТО-а, бојао се Београда. Сви су мислили да је Србија изгубила рат на Космету. И кад се реално погледа: јесте. Тачније: битку нисмо изгубили, јер непријатељ није ушао на силу како је хтео - али рат јесмо: потписом. Ипак, да је прихваћен ултиматум у Рамбујеу, НАТО трупе би окупирале целу Србију, Косово би уз пристанак Србије добило Устав, полицију, судове, и референдум за три године. То би било фактичко признање независности Косова од стране државе Србије. Нисмо се, дакле, џабе борили. Опет смо водили рат за који смо знали да немамо снаге добити га, баш као и 1389. године, а то је већ само по себи велика победа. Право на Небеску Србију - јесте право да се изабере борба, па и погибија. Али док траје борба - рат није изгубљен. Чак и када је изгубљен на тај начин, кроз борбу, он нам даје снагу и наду да ћемо једнога дана доћи на своје. Елем, народ расељен, доста га је и изгинуло, остадоше цркве, манастири и стари двори. Остаде и део народа који није побегао. Добар део. Остало је право на борбу, на дуготрајни рат свим средствима.
Али!!! У том рату Србија је изгубила и Шиптаре, изгубила је нож у леђа кад год јој је тешко, излечила се од рака који ју је изједао читав век. А, опет, ако издајници и плаћеници не униште то, а нећемо им дати: контролишемо део Космета где нема Албанаца. И никада им нећемо дозволити да имају своју државу, ни у том другом делу тамо, а при томе више не морамо да их школујемо, лечимо, исплаћујемо енормне дечије додатке и пензије, хранимо... Оно што нисмо успели кроз читаву своју историју сами, успели су наши непријатељи агресијом на Србију: ослободили су Србију од непријатеља који су живели у њој. Ослободили су нас макар на неко време, да се опоравимо и средимо, да ојачамо и да се умножимо, да се промени однос снага међу светским силама. Замислите данас српски парламент у коме седи стотину шиптарских посланика? Замислите владу у којој је пола министара из Тачијеве странке? Замислите председника Србије којег у другом кругу бирају Шиптари? Најзад, замислите за двадесет година председника Србије који је Шиптар?
Кнез Михаило је рекао некад и негде: „Ја желим прво да ускрснем Лазареву Србију, а Душаново царство остављам за после тога“. По идеји Слободана Јовановића, који је знао да се српски народ исцрпео Првим светским ратом (баш како се осећа и данас), да нема снаге и људског потенцијала (јер су најбољи изгинули – а данас су најбољи гурнути у страну) да се бори против многоструких искушења и непријатеља са много страна, „ми треба да умањимо српску зону, па да се утврдимо“. Он је то појаснио у разговору са Миланом Батом Јовановићем, речима „Увек кад сте преоптерећени, сузите домен акције! Ако не можете да успете на једном ширем домену, одмах се концентришите на неком ужем тлу“. 
     Србија је ето добила умањење зоне и уже тло на Косову и има шансу и време да се утврди и ојача, па утврђена и јака да види шта јој је чинити, наравно, уколико штеточине из српске политике све то не покваре, а на добром су путу. Они никада неће имати државу а ми нећемо никад више имати њих а опет ћемо Космет словити за наш. Србе би тамо убијали и овако, и онако. Србија је у ситуацији да контролише тамошњу кризу, да контролише део територије а да нема никаквих обавеза према Албанцима, чак да тражи од међународне заједнице обавезе према тамошњим Србима. Све је то изводљиво уколико престанемо са сулудим срљањем у такозване евро-атлантске интеграције.

     У Ћосићевој књизи Време смрти, један од јунака, Вукашин Катић, вели: „Због неопходности да се национално групишемо и збијемо у снази и простору“. Мора се одбранити Србија да би се бранило српство, да би се ослободило Косово. Само јака и стабилна Србија може да буде од помоћи и користи Србима у окружењу, па и Србима на српском Косову и Метохији. У супротном, и сама Србија ће бити уништена и бачена на колена а то би онда значио крај и за Србе ма где живели. Чак и када је Република Српска у питању.
Закључак: Распадом СФРЈ конститутивни народи су добили своје државе. Већина њих по први пут у својој историји. Најзад: и Срби су поново обновили своју државу! У Хрватској их има још, имају своју имовину, нешто се њих вратило, нешто њих остварује своја права. Остаће неки тамошњи фактор, не какав би требало јер да није било геноцида било би их данас половина у Хрватској, али ће бити. Опет, ојачали су својим потенцијалом белом кугом опустошену Србију, поготову Војводину. Срби су из ратова деведесетих изашли с новом државом: Републиком Српском, и ту се нема шта додати. Сама Србија стаје на ноге олакшана одсуством Албанаца из ње а који би, да су остали у њој, значили и њен крај а да не испале нити један метак више. Својом демографском експанзијом појели би нас (као што ће појести Македонце и Црногорце) за десетак година. Овако имамо шансу да ојачамо и станемо на стабилне темеље, па тек онда да решавамо тај проблем. Средства која би трошили да гушимо њихове буне треба утрошити на просперитет српске државе. Део истих улагати на север Косова и у енклаве. Када једнога дана у Црној Гори победе неки други људи, умнији и поштенији, а који ће се изјашњавати и као Срби и као Црногорци којима црногорство не почива на мржњи према Србима (сасвим је свеједно, једни од других не можемо све и да хоћемо) Срби ће имати три столице у УН.
Ето, ово је епилог ратова и распада СФРЈ – на који и даље насрћу.


среда, 21. фебруар 2018.

БОРИСЛАВ ПЕКИЋ

Пише: Игор Ђурић

Борислав Пекић је један од ретких српских писаца који је сам о себи, још за живота, оставио у писаној форми све што се о њему треба знати. Као и у својој књижевности, тако и у оставштини ништа није препустио случају. Педантни хроничар свога живота, али пре свега свога рада, оставио је мало тога непознатога везаног за себе.
Када је одлучио да постане књижевник више за њега на старо није било повратка. Писао је свакодневно и обимно, водио је дневнике рада, дневнике живота, отварао картотеке и архиве, говорио је у диктафон понекад свестан да не може стићи све да запише док је на улици или у свом стакленику. Није признавао књижевне кентауре, сваштаре, поготово на професионалном плану. Или буди то што хоћеш да будеш или се мани ћорава посла.
Понекад би само повремено побегао у дружење и алкохол, више због духовне него због физиолошке потребе, са пробраним друштвом и још пробранијим пићима. Касније: ни то. Научио је друге, и то су они знали, да морају поштовати његове радне навике, његову сатницу и његово радно време. Био је добар домаћин, примао много гостију, поготову у иностранству, али су они морали знати кад и како. Поред тога, давао им је до знања стање кућних залиха и порекло алкохола, препоручујући им ипак да донесу сами то што желе да пију.
У срцу је имао места за само једну жену, у глави је имао простора за још хиљаду књига, у души је имао уске пролазе куда није могао свако, у духу је био широк за све оне који прођу царину његове душе. Написао је најбољи роман српске књижевности и уопште ових простора: Златно руно. Та књига је духовна и световна историја Балкана и Срба на њему, иако говори о Цинцарима. Многи се неће сложити са мном и искрено: није ме брига. Борислав Пекић је, по мени, заузео високо место на листи најзначајнијих српских књижевника. Он можда нема лирских нота у својим редовима (више је филозоф) и није уједначен квалитетом у целокупном стваралаштву (разлог томе лежи пре свега у његовом жанровском експериментисању, потреба да пише у комерцијалне сврхе да би преживео, али пре свега чињеница да га је рад на Златном руну прилично замарао, исцрпљивао и одузимао му много времена) али је ипак својим романом заузео место са којег ће га било ко тешко скинути.
Ако изузмемо нашу средњевековну књижевност која је немерљива по данашњим аршинима, и обратимо пажњу на оно што би се подвело под књижевност новијег доба, онда је Црњански најпоетичнији српски писац, онда је Ћосић књижевник чије је целокупно дело важан сегмент наше националне парадигме, онда је Његош највећи српски писац узимајући у обзир временски и историјски контекст када је дело настајало, онда је Вук најважнији јер је отео од заборава најлепше од српског народног књижевног стваралаштва, онда је Андрић највише допринео слави српског пера у свету – еее, онда је Пекић писац највећег српског романа.
Као и све које сам побројао, тако је и Пекић био друштвено и политички ангажован књижевник. У политици није успео јер није имао практичног талента за српско политичко блато, јер је био препаметан за тако нешто, а пре свега био је моралан и поштен човек. У теорији је све он знао: да је политика курва са којом не треба јавно парадирати него се тајом миловати, да пре него што се пороби друга нација мора се поробити своја, да је важно да закон одлучује а не чија пушка више добацује, да се на Балкану све говнима на крају запечати...
Због политике се, у турбулентним годинама, разилазио и са добрим пријатељима, пре свега из разлога јер је био искрени демократа али није демократско стављао испред националног, или не дај Боже, као добар део тих пријатеља: национално искључивао зарад демократског. Иако свестан свих мана свога народа никада није пристао да се прода као што су то учинили неки његови блиски пријатељи. А једини је имао стварних разлога да буде оправдано озлојеђен: од свих њих је једино он осетио тежину затворских букагија.
Иако је за свој народ говорио да је усплахирено и пометено стање духа, није се дао увући у анационална и плаћеничка кола којима нису одолели његови пријатељи и колеге, пре свега из користи али и из политичких циљева (што се на крају сводило на исто). Чињеницу да је Србин он је схватао као принуду рођењем, није дакле био фанатик, он ипак није дозвољавао да ико гази по том његовом неизбору. Сматрао је да писац ма где живео мора увек припадати историји и судбини свога народа, знао је да се његов народ најчешће мора уздати у Бога и сув барут и да пет стотина година под Турцима нису донеле ништа доброга ни њима, ни нама.
Док су други само глумили дисиденте он је већ био у мањку са годинама које су му појели скакавци. Док су други по иностранству блатили свој народ и за то узимали новац, он је Енглезима преко радија тумачио њихову властиту историју. Док су се други крили по канцеларијама и кафанама, он је у Београду потписао сваку антирежимску петицију. Док су други трошили стипендије „мрске“ им комунистичке диктатуре, док у се башкарили по становима које су добили, док су трошили плате и дневнице – он је својим пером зарадио свако парче хлеба свога насушнога. Док су други по салонима сркали виски, он је добијао пендреке по леђима од „народне милиције“. Дакле, поред тога што је био велики писац, Пекић је био и велики човек, што је међу српским писцима била и остала реткост.
Такозвани „дисиденти“ га нису подносили јер нису имали његов педигре. Био је све оно што они нису смели да буду: урбан тип, противник режима који је одробијао своје грехе према том истом режиму, изгнаник из земље који је тамо напоље живео од свога пера, мученик. Он је један од ретких књижевника из Брозовог доба који није крио да га је УДБ-а и после робије позивала на некакве разговоре. Пошто није имао начина да их избегне тражио је да се ти разговори обављају на јавним местима, у кафанама. Није хтео да се крије по буџацима као добар део његових колега који су добрано и добровољно радили за службу.

Други писци, његови савременици и пријатељи, су га мрзели јер су знали какав је писац. Критичари су од њега зазирали јер су се плашили снаге његовог пера и своје мањкавости према ономе што је написао, наравно осим Михиза који га је стално молио да скрати своја писанија, понекад и за неколико стотина страница: Али, човече божји, шта Вам би, да напишете роман од три хиљаде страница? Код нас се пишу мале књиге, па и њих мало, давно смо ми смислили замку, у коју ватамо и у коју се вата наша докоњачка навика и неистрајност: шта има да се каже, може то и покраће, понајбоље анегдотом – вајкао му се Михиз у једном писму. А Пекић као да је свестан да је све то релативно, да кад већ нико не чита озбиљне књиге онда није ни важно колике су, писао је и даље. У једном писму Палавестри између осталог Пекић вели: Схватио сам да ме не читају ни они који ме цене. И настављао је да пише, и да живи од свога писања, од својих радио драма и филмских сценарија, а једном се чак окушао и као глумац.
Својим понашањем и ставом Пекић се прикључио плејади наших књижевника препознатљивих по господственом држању и префињеним манирима. Раме уз раме, тик поред Ракића и Андрића, стоји господин Пекић. Пекић је био мешавина госпоштине једног дендија и универзитетског професора, прави Европејац, интелектуалац са јајастим кожним закрпама на лактовима сакоа од твида. Био је од оних људи који би обукли смокинг и ставили лептир машну и на последњој вечери пред јутарње стрељање. Писао је: Одржавај хигијену због самосвести, хумор због душевне хигијене... Душевном пропадању увек претходи занемаривање изгледа и личне хигијене, а следи му телесно распадање.
У свом књижевном стилу и поступку био је мајстор парадокса, виртуоз ироније, цепидлака детаља. Многи му замерају да је Златно руно оптеретио са превише споредних слика и детаља, да је био преопширан, да је повремено досадан и монотон. Замерају му углавном они који су свесни колико је за њих непрепознатљивих чворова он уткао у ћилим од те књижевне громаде, и да они не би знали, ни умели, то ни приближно да ураде, таман да живе још три живота и да добију још пун џак додатне памети. Највише су га критиковали они који нису ни прочитали целу књигу. А таквих је много међу његовим колегама и критичарима.
Пекић је, пре свега, као књижевник био крвави радник. Он се није толико ослањао на таленат и инспирацију, без којих наравно никада не би постигао то што јесте, колико је полагао на свакодневни и рударско мукотрпни рад. Радио је, радио, радио, читао, истраживао, снимао на траке, правио картотеке, архиве, генеалогије. Њега највише оспоравају еснафски лењивци, људи који су ушли у академије и институције са збирчицама и причицама, они који нису могли из себе да исцеде неколико страница месечно или годишње.
Неко ће приметити да сам у портретима других писаца за ову књигу (Црњански, Андрић, Крлежа, Ћосић, Киш, Ковач) тражио и понекад исписивао пронађено у вези лоших страна људскога и уметничкога код поменутих писаца. За Пекића то овде нећу чинити јер је он све своје животне цехове уредно платио из свога џепа и поштено. Живот га није миловао у тој мери да му се не би опростила по која мана или недоследност. Једноставно, од његове књижевне и људске величине, од начина на који је кроз живот ходао, те негативности постају непрепознатљиве и невидљиве од дужине сенке коју баца за собом.
Он је све своје носио са собом и свесно плаћао своје изборе. Али, чак и када је рушио државни поредак он је поштовао државу. Не као институцију већ као тековину. Сматрао је да држава не живи од човечјих права, него од његових дужности. Када је био ухапшен и осуђен по важећим законима, који су били антиљудски и ригидни и које је он хтео да мења, он је то ипак на неки начин поштовао. Говорио је да је на робију отишао искључиво из разлога што су га ухватили.
Међутим, његова робија и слобода су у духу, и он се често није осећао слободним чак и када је био напољу, у Лондону, у колевци парламентарне демократије. Говорио је да је туђина затвор, удобнији и безбеднији али ипак врста изолације. Слобода је за њега била бити у савезу са собом.
Туђина му је тешко падала на душу. Сматрао је да човек губи ако не живи на правом месту, а право место је само оно где си рођен и одрастао. Сматрао је да је најгора туђина она коју човек неразумевањем других сам себи створи. Сматрао је да писац не треба дуго бити одвојен од свога језика јер је то писцу једино средство егзистенције и да је спона са пореклом и тлом генетска и митска.
Учите млади људи од великог човека, поготову ви који планирате бекство у туђе туђине. Можете научити много од њега. Пре свега како један Србин може бити господин и Европљанин не одричући се себе. А и остало. Али, не тражите оно што сам ја хтео, већ учите о животним изборима и дилемама. Ја сам хтео нешто друго и нисам успео у томе...

...Ево у чему је мој проблем ...Проналазим редове написане у свом дневнику:
...Читајући Пекићеве белешке и записе које је водио уз настајање Златног руна и Атлантиде, схватајући тим читањем како је темељито и обимно радио, долазим до сазнања да никада нећу написати роман, онакав какав би ја желео да тај роман буде...
...Проналазим уочљиве мотиве које је Пекић препознао у Саги о Форсајтима, Џона Голсвордија, за стварање психолошко-породичне структуре Његована. Мислим да му је ово дело доста припомогло и да му је основа за структуру и карактере које је сачинио...
...Код Пекића је вампирство метафора за цикличност времена и борба која се у њему води: Истовремено је одсутност времена, одсуство историје, коначност - једино право време романа''. Проблем вампирства: Јасно је да је то помоћна метафора, жудња за бесмртношћу, везана за проблем времена, трајна је преокупација човек, од мита до Хајдегера... Ствар није у томе да пронађемо кључ за своју прошлост, него да нађемо за будућност. Наш проблем није у томе како да оживимо него како да упокојимо вампире. Прошлост је вампир и право је питање како га упокојити. А да би се то постигло, мора се једном почети са екскретирањем отровног духа из наших живота...
...Бедна је улога савременога романсијера, не може се више измислити ни једно лудило које није и примењено и описано.... Историја је писцу одузела посао да их набраја, психологија да их тумачи, религија да их се реши, наука да их описује и кадкад да их лечи, философија над њима умује, а политика да их користи. Шта остаје писцу?...
...Писцу идеологија није потребна. Њему су потребни машта, стрпљење и разумевање. А ни добар живот нису му наодмет. Мука ме хвата од теорија према којима се  само под мукама праве дела...
...Са грађом треба успоставити душевни однос. Без тог додира, споја, ензоса, уједињења душа, без тог потпуног љубавничког несебичног међусобног прожимања с' уметничком материјом- нема дела...
Оваквих исечака и цитата имам на стотине у својим записима и дневницима. Пекића сматрам чланом породице. Духовне породице. Себе као усвојеника, иако се никада нисмо срели. Њиме се бавим од времена када сам написао прве редове за печаћење намењене. Хтео сам од њега да учим а онда сам схватио да је то немогуће. Не можете научити нешто што је Богом дато, природом потврђено и мукотрпним радом уобличено. Зато сам се и мануо ћорава посла учења и Пекићу приступио како се и приступа родбини: безусловно и с љубављу.

Завршио сам. Слава Богу! Извини Пекићу!

уторак, 13. јун 2017.

О Димитрију Туцовићу, из књиге "Косово - Вечити рат"

Пише: Игор Ђурић

...И најзад исти сценарио од 1990-е па до 1999-те, где се ''грактало'' о угроженим људским правима и ''злочинима Милошевићевог режима''. Али нико да објаснио како то да је ''жртава'' на Космету све више и више а да ''злочинаца'' скоро и да нема. И, као и данас, и тада се међу Србима јављали они који су подржавали такве приче из разних разлога. Пре свега су идеолошки разлози у питању. Од Димитрија Туцовића који је, уз помоћ Косте Новаковића и Милоша Требињца, нападао ''великосрпски хегемонизам'' и ''злочине'' над Шиптарима у ''Борби'' и ''Радничким новинама'', преко комунистичких апаратчика Срба („Наш општи став био је да се Косово уступи Албанији, и то због уједињења са Албанијом“, Милован Ђилас, Момчило Ђорговић, Верник и јеретик, страна 138.), па до данашњих представника невладиних организација, скоро се ништа није променило у вокабулару напада на Србе. Једина је разлика што је Димитрије Туцовић погинуо бранећи своју земљу, док ови данашњи пљују по своме народу из удобних и амнестираних дезертерских фотеља.

Чувени Милош Минић, на седници ЦК СК Србије, која је одржана у мају 1981. године, поводом шиптарских антисрпских демонстрација на Косову нашао је за сходно да дискутује (по тој теми) на следећи начин: „Догађаји на Косову су дубоко забринули свакога у Србији, исто онако као што су забринули и све наше људе у осталим републикама. Али су ти догађаји охрабрили и српски национализам. Стога је изузетно важно за Савез комуниста Србије да се повуче јасна граница између ове забринутости најширих редова наших људи, у којој се изражава снажан и српски и југословенски социјалистички патриотизам, и српског национализма и шовинизма који у садашњем моменту напада на читаву албанску народност...“. Тако је много година касније Наташа Кандић изјавила поводом шпекулација о убиству шесторо српске деце у пећком кафићу ''Панда'', да су јој „Албанци говорили да убиство у “Панди” није починио нико од њих и као један од доказа навели то што су полиција и војска започеле потрагу за починиоцима 17. децембра, три дана након убиства“. Како год да  окренеш: по овој матрици Срби су криви, чак и за властите смрти и погроме над њима, а пошто матрица ''добро ради'' она се користи скоро у истом облику и обиму - читав један век.
Александар Ранковић је једном испричао Добрици Ћосићу (''Пишчеви записи'' 1981-91, стр 20.) следећу причу: „У акцији прикупљања илегалног оружја на Косову, 1956. године, прикупљено је 26.000 пушака, стотине митраљеза и бацача, два топа, хиљаде револвера и много муниције. А на Брионском пленуму 1966, због тог прикупљања оружја, оптужен сам за терор над Албанцима на Косову и Метохији“. То је деценијска, да не кажем вековна, матрица понашања Албанаца на Косову, и њихових помагача из Србије и извана. Чак и када се прикупља нелегално наоружање, забога и топови, то се све приказује као терор над њима.
Димитрије Туцовић у свом памфлету ''Србија и Албанија'' на једном месту пише: „Буржоаска штампа је тражила истребљење без милости, а војска је извршавала. Албанска села, из којих су људи били благовремено избегли, беху претворена у згаришта. То беху у исто време варварски крематоријуми у којима је сагорело стотинама живих жена и деце“. Примећује се да се овај текст ни по чему не разликује од фразеологије и општих места о којима сам говорио у овом тексту. Шта можемо закључити из ове реченице (што већ нисмо закључили из сличних које су претходно навођене)? Па, најмање две ствари: да су Албанци благовремено напустили села и да су у тим напуштеним селима изгорела деца и жене у варварским крематоријумима!!! ''Карнегијева комисија'', међународна комисија која је оформљена 1913. године са задатком да истражи злочине у балканским ратовима, користила се истим методама и речником. Ето образаца по којима су касније радиле невладине организације, а пре њих комунисти, а између њих медији са запада и код нас. Ову књигу Димитрија Туцовића, нове комунистичке власти штампаће одмах након рата, 1946. године у Загребу, у тиражу од 25.000 примерака. За паметног доста...
...О коминтерновском анти-српству овако пише Добрица Ћосић у писму Споменки Хрибар, 1986. године: „Сви су стари и прави комунисти, од Димитрија Туцовића до Александра Ранковића, Марка Никезића и Мијалка Тодоровића – идеолошки мазохисти; између српског и југословенског, свагда и у свему ће бити за југословенско, и за ''југословенско'' погазиће и истину, и правду, и достојанство своје и свог народа, сматрајући то светом дужношћу комунисте ''велике'' и ''угњетачке'' нације; српски комунисти ће бити први који ће свако заступање националне правде, слободе, интереса свог српског народа која није на ''партијској линији'' оквалификовати као ''великосрпство'' и ''национализам''“. Све што ће потоње невладине организације и поједине политичке партије, од деведесетих па на овамо, изговорити и радити у основи је наставак анти-српске политике коју је прописала и водила Коминтерна. Давно је то почело. Овако је деспот Угљеша Мрњавчевић писао у повељи помирења са Византијом, о Душану Силном: „...прогласивши себе самодршцем Србије и Романије... неправедни мач против сасвим недужних дизао, и недостојно отимао ромејску слободу и уставност онима, који су се у њој родили, одгајали и одрасли, па и у област божјих ствари потезао неправду... присвајајући себи одлучивање не само о људским него и о божанским стварима, па је створио неканонски саморукоположеног патријарха и, дрско отргнувши не малобројне митрополије од саборне Христове цркве припојио ономе, због чега се и десило, да је настала не мала схизма...“. (Грчке повеље 263-5)...
...Време Балканских ратова је пресудан период у коме су створене медијске матрице које ће се користити до данашњих дана кад год треба нешто рећи против Срба а у корист Шиптара. Тако и аутор преноси писање тадашње западне штампе „о страшним злочинима српске војске“ која је 1912. ослободила Косово и Метохију али наглашава да је: „српско виђење целе ствари другачије“. Касније ће о томе писати и Димитрије Туцовић духовни отац вокабулара данашњих невладиних и антисрпских организација, као и појединаца. Београдско Време је 7. августа 1923. објавило репортажу о Азему Бејти, вођи качачких банди,  „као о мирном и трезвеном младом човеку који је био интелигентан и говорио неколико страних језика“, (П. Имами, н.д, 135.). Идејни оци медијских лажи које су допринеле да се изврши бомбардовање 1999-е године створили су своју „чељад“ на причи о наводним српским злочинима на Косову и Метохији 1912-е године. Наравно, нико не спори да су извршени некакви злочини али свакако не у обиму какав је тада представљан у страним медијима. Колико је само злочина почињено над Србима са Космета до те године, да је освета била истинска и мери у којој је била заслужена вероватно Албанаца и не би остало на Косову. Да је све то пропаганда говори и чињеница да је у наредним годинама изостала масовна освета својствена Албанцима а коју су могли да спроведу већ три године касније. Убијали су они пуно и након те три године али свакако не онолико колико би то чинили да је три године раније српска војска убила 200.000 њихове сабраће како је то пропаганда, пре свега аустро-угарска, представљала....


КОЛИКО АЛБАНАЦА СУ УБИЛИ СРБИ 1999-те? - читај овде

четвртак, 25. јун 2009.

Добрица Ћосић - Време змија


Пише: Игор Ђурић
             

25. 06 2009. године           

Па, да! Сад' ми је јасно што се ускомешао морални талог овога друштва. Ћосић, по свом обичају, пише отворено о ономе што мисли о унутрашњим и међународним политичким дешавањима. Где се највише замерио појединкама и појединцима? Замислите?! - дрзнуо се да осуди бомбардовање Србије од стране Америке и сателита, па још и да говори против њих самих, а замислите он неће ни да прихвати тезу да су Срби једини и искључиви кривци за све што се догађало на просторима бивше СФРЈ. Нечувено! И, нормално, неко је "из вана" (и, "из 'нутра") одмах дао миг: време је да зарадите своје апанаже, удрите по српском писцу и академику, да не квари омладину. Јер, зна се још од старе Грчке шта следи онима што кваре младеж. А, овима није било потребно два пута рећи. Време змија јесте време нашег поднебља и садашњег битисања.

Мислим да Ћосић у књизи није накнадно кориговао своје погрешне процене и перцепције из релевантног времена па то мени књигу чини интересантнијом. То је једна од највећих вредности ове књиге. Јер, мене интересује шта је писац мислио у то време и на који начин је размишљао а не шта је после десет година прочитао у новинама или видео на телевизији. Тако вреди погледати шта Ћосић пише о томе шта је добро и неопходно (по њему) учинити за српску ствар, шта ваља без одлагања урадити. То је још више разљутило дотичне креатуре, јер: нико не сме и нема права да се бори за српске интересе, па макар то били и сами Срби, па макар та борба била чисто саветодавне природе! Колико треба времена „глупим Србима“ да схвате да је најбољи Србин – неСрбин?! Или што би рекао покојни генерал Кастер.... Чудно је време дошло, уместо НАТО авиона Србијом лете сподобе на метлама. Душу дало за неког новог Булгакова.

Ћосић се, даље, дрзнуо, (много се по њима дрзао у овој књизи) да људе који су бранили Космет, који су бранили отаџбину од НАТО агресора и шиптарских терориста, назове: херојима. Недопустиво! – са становишта наших непријатеља. Са мог становишта то није радио у довољној мери: требао је целу књигу да посвети њима.

Каже Добрица: „Српски народ нема будућност са тројицом комунистичких Црногораца. Милошевићем, Булатовићем и Ђукановићем“. Капнуло је, дакле, и нешто дуванскога новца да се поспеши тужба против оца нације из чијег су шињела, ако ћемо право да зборимо, и изашла наречена господа-другови. Сад, један је мртав, други политички мртав а само онај марлборо-мен је и даље моћан. Или, то њега можда нарочито и не тангира?

Ћосић моралним ништацима назива: Клинтона, Олбрајтову, Блера, Кука, Шредера, Фишера, Ширака, Ведрина, Солану, Кушнера и Холбрука. Овакво друштво је тешко назвати неким другим именом. Побуниле су се организације за „људска права“ и „млаћење празне сламе“ јер су неки од наречених данас радо виђени гости у Београду. Једино што, кад дођу, морају стално да држе руке на леђима: дугачак је ред дупе-увлакача у земљи Србији.

„Три идеологије“ - каже Ћосић – „оставиле се или ће оставити дубоко крвави траг у двадесетом веку: бољшевизам-стаљинизам, фашизам-нацизам и амерички клинтонизам-глобализам“. Руку на срце, свака од поменутих идеологија је имала присталице у Србији: неке мање, неке више. У некима је учествовао и сам Ћосић. Али му се данас не замера то. Он је тужен јер нико не сме да каже ништа против агресора Србије: у Србији. 

Ипак, чудим се како им се макар није допао Ћосићев дефетизам који провејава кроз неке делове књиге?! Зар им није довољно што је на неколико места написао „да се не вреди борити за Косово, да је рат унапред изгубљен па се зато не вреди ни борити узалуд“?! Нема места чуђењу, допада се сигурно њима тај дефетизам, али што би рекао Тито: „Mаљо је то“. Сувише мало да би амортизовало све оно што је Ћосић написао о њиховим послодавцима, газдама и макроима. Оне, као, кажу, да му највише замерају што је написао да је Албански народ примитиван. Ја сам схватио да је на једном месту цитирао новинарку Шпигла, а на другим местима то чини, а на тај начин, у своје име али нисам, заиста, осетио мржњу у његовим речима јер је то увек чинио у неком контексту а, ако ћемо право, он се у књизи ни о Србима не изјашњава баш увек најбоље. 
     И, то углавном чини с правом. У сваком случају, примитивизма има у сваком народу на кугли земаљској али је Србија на првом месту на свету по примитивизму елите. Можда је Албански народ у неким сегментима своје колективне свести примитиван?! Можда?! Али је српска елита, или оно што се подразумева под тим: примитивна, да примитивнија не може бити. Што замерати Ћосићу што је тако нешто рекао за Шиптаре кад нисмо замерили Бајдену што је то исто рекао за Србе, но смо га дочекали са црвеним тепихом, а по понашању наших политичара фалили су само црвени фењери на зградама где су га примали наши званичници. Не знам само, ко је преузео улогу мадам?!


Заблуда је Ћосићева да је било могуће разграничење и подела Космета мирним путем. И ако дође до тога то ће пре бити последица рата него неког договора. Међутим, да се није ратовало, де се одмах прихватио Рамбује, данас не би било ни Србије, ни северног Косова, ни енклава. Не би било ни оних 150 земаља у свету које и даље не признају Косово као независну државу. Не тврдим да је ова и оваква данашња Србија нешто добро и право, али је, за сада, ма колико се трудили и у самој Србији, и даље, на већем делу своје територије: неокупирана. Јесте распродата али макар не морамо да гледамо америчке војнике како крстаре српским друмовима. Ипак, постоји опасност да плиткоумни и потплаћени политичари издају земљу (не би то била права издаја јер не можеш издати нешто чему никад ниси припадао) и пусте окупаторе на мала врата, чему су иначе склони и у Владином, и, у неВладином сектору. А, то је данас у Србији једно те исто: верујте ми на реч. 
Пуна су им уста Европе и НАТО-а. Хоће по сваку цену да иду код оних који су нас колико јуче убијали, код окупатора и непријатеља, код оних који нам отимају део територије, код савезника свих наших ратних и иних противника. „Ја мрзим Европу јер је намерна да уништи мој народ“ – каже Ћосић на 67-мој страни књиге. Ту реченицу му неће опростити разни „европљани“ у Србији. Ко данас каже да је за Европу и НАТО – савремени је Милан Недић, кажем ја. Не кажем да је Милан Недић негативна појава, ствар је у перцепцији, он није имао никаквих избора – ови данас имају избор: ДА ОДУ! Недића сам више поменуо као метафору, па ко воли нек изволи. Нема изговора, ретко када је Србија имала идеалну позицију при избору. Увек су одлуке доношене „уза зид“ и са „ножем под грлом“.

Удаљих се од Ћосића а, у ствари, нисам. Покушавам да објасним ко су његови непријатељи, ко напада његову књигу. Не ударају они на писца. Не! Стар је и немоћан он, да било шта промени. Ударају они: на стуб друштва! Тако бар мисле. Црква, војска, академија, књижевници, Црвена звезда, непослушни професори, породица, национална свест, здрав однос према сексу – и још много тога је на удару оних који треба да направе од Србије банана републику. (Црна Гора и Македонија нису ни то, оне су крем-банана републике, ова друга нема чак ни име, прва га има али га је укаљала признавањем Косова. 
     Кад смо већ код Црне Горе вреди на овом месту подсетити на који начин Слободан Јовановић у књизи Влада Александра Обреновића на страни 310 (I књ.) описује посету књаза Николе Србији учињену 1896. године: „Кнез Никола држао је краља Александра за руку, брисао сузе, крстио се и падао на колена, успомене на ''тужно Косово'' поново су оживеле, - и цела црква је ридала.... То косовско расположење које је од првог часа изазвао код света, кнез Никола одржао је и даље. На дворскоме ручку говорио је без уобичајене дипломатске уздржљивости. У његовој здравици краљу Александру запажено је ово место: ''Ја ти дођох на Видовдан..... Цијело је Српство данас у духу с нама; што оно жели, желимо и нас двојица...“).

На неким местима Ћосић је контрадикторан. Час говори једно, час супротно. Вероватно су у питању године. Час је пацифиста, час милитант. Једном су српски борци - хероји, на другом месту су људи који безразложно гину, на трећем месту - пљачкаши; на једној страни је песма на тргу пркос и храброст, већ на следећој је - глупост и гротеска.

У свој дневник, вођен у време бомбардовања Србије, Ћосић је непотребно, ван логике и форме уметнуо размишљања о религији, хришћанској филозофији, о догми и гностицима. На таквим местима се и образованији читалац изгуби и после неколико редова није сигуран какву књигу чита и о чему писац говори, тако да могу да замислим како су се само мучиле оне којима памет и опште образовање (заједно са моралом) и није баш најјача страна. Ван сваког контекста (говорећи о томе шта тренутно чита) он помиње поједине ауторе и њихова дела, па на основу тога изводи закључке и прави паралеле, уместо да је радио супротно: да своје мисли поткрепи примером, он пример поткрепљује „накнадном памећу“. Такође, на много места и много пута, Ћосић се понавља, записује исте мисли, поставља исте дилеме. Ипак, на доста места је, богами, и добро начепио многе политичке и јавне личности из света и Србије а неки су од њих и данас моћни и опасни. 
     Начепио је и оне које не би требало (није препоручљиво) начепити ни на који други начин: „гомилица београдских дама које не знају за стид, и чија имена због личне нелагоде не наводим...“. Те београдске „даме“ (ко је помињао да је потребна мадам?!) је највише наљутило што Ћосић говори и о српским злочинима у својој књизи и залаже се да се кривци приведу правди. Како се само дрзнуо да им отима 'леб из уста?! Оне су те, и једине, које (за новац) смеју говорити о српским злочинима. Неће то радити тамо неки српски писац, па још и ЗА ЏАБЕ, чисто из неких моралних и етичких разлога. Ко хоће о моралу – нека иде у цркву!!! Невладине ствари све раде за паре и тачка! Не пљују оне по српском народу зато што то воле, таман посла, оне то раде за новац. Ништа лично. Nothing personal.

Дигло се много прашине ни око чега. Ћарио је само Ћосић и драго ми је због тога. Књига се продаје и једва сам је нашао. Продавци у књижарама по унутрашњости су ми говорили да свака испорука плане за пола сата и да праве листе чекања. Ћарио је и невладин сектор, намакли су још који долар у сврху блаћења Србије и Срба а на случају Ћосић ће се богами још зарадити. Као по обичају, једино није ништа ћарио српски народ. Никакву велику мисао и истину му није подарио отац нације са овом књигом. Јер, сви ми знамо оно што је он написао на страни 150: „А Албанци, то балканско племе које у свом постојању није ништа вредно створило за светску културу и цивилизацију, које се прославило вештином у шверцовању дроге, данас је најславнија жртва на Планети“.

Знамо, да. Али, оца мораш поштовати и кад понавља једну те исту причу, јер знаш да он то чини из најбоље намере, мораш мајку волети и кад посенили, или то што је родитеља снага мало издала не значи да треба да му окренемо леђа. Не можемо бирати своје родитеље, не можемо бирати у којој земљи ћемо се родити и које ћемо вере и нације бити, на крају, не можемо бирати ни ко ће нам бити отац нације - али можемо све то поштовати колико је у нашој моћи, јер на тај начин поштујемо себе, и покушати да дамо оно најбоље из нас не би ли поправили све то: земљу, нацију, веру и ИДЕЈУ. Зар да нам они који нападају Ћосића буду алтернатива?! Уопште није важно шта је написао у књизи Време змија – на његовој сам страни. На нашој сам страни.

Странице

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog