шнел, шнел...шприцензи, шприцензи...

Пише: Игор Ђурић

Често чујемо, као оно: борите се за особу до које вам је стало!

До курца!

Борите се ви за своју породицу, за своју земљу, а особу до које вам је стало: волите. На њој је да ли ће она волети вас. Мислим, каква је сврха борити се за некога ко се двоуми, ко је са неким другим или вас не воли?!

*

Комунистичке власти су чувену глумицу Жанку Стокић осудиле на осам година ''губитка националне части''. Она је касније, поводом тога, говорила:„Ето, шта ме у животу снађе: као млада изгубила сам част од неког наредника, а сад у старости – од Mаршала! Па, видите, и ту сам напредовала“.

*

Српски пут у Европу и НАТО се огледа у следећем: ако све испунимо, свега се одрекнемо и на све пристанемо – Ђура ће нам опростити што нас је тукао.

Или: силеџији из школског дворишта даћемо џепарац и ужину да нас не туче и малтретира.

*

Када је обилазио родни крај Милована Глишића, Скерлић се распитивао за тада већ славног писца. Нико од тамошњих сељака није знао за њега али су сви познавали Миловановог брата ''који је имао најбоље волове у крају''. Слава је, дакле, релативна ствар, а кад су писци у питању.

*

Већ ми, по мало, иду на к...ц, ови што се појављују по разним медијима најављујући свој одлазак из Србије.

Тако су, својевремено, осамдесетих и деведесетих година, радили и Срби са Косова и Метохије: „Ако нам не дате стан и посао, одселићемо се!“. И, зна се како се то завршило, генерално.

*

Гледам на интернету руску серију о Достојевском, дани. Претпоставимо, што се из приложеног да видети, да је сценарио писан на основу факата из живота највећег међу највећима. И, тако, у једној епизоди, Достојевски се расправља са младим про-европским либералом тога доба, који велича Европу а унижава Русију, па му каже:

„Слободнији сам ја био у Сибиру него Ви када одете у Париз или Лондон“.

Такозвани ''руски либерали'' из деветнаестог века, ни по чему се не разликују од садашњих српских ''про-европских'' ''друго-србијанаца''. Образац је исти: глорификовати Европу, понижавати сопствену државу и нацију, при томе, говорећи о правди и једнакости, и онда када је реч о чистој жељи те Европе да будете поробљени и понижени, при том, они који то раде у име Европе, живе много боље него народ за који се ''боре''. ''Боре'' се и ''залажу'' за народ који презиру: и Европа и ''друго-србијанци''.

Прочитати Солжењицинову књигу ''Јевреји и Руси: два века заједно'' и погледати поменуту руску серију.

*

Нису само културолошке и духовне девијације у питању када се установи да неко гради свој идентитет и духовни либидо на ономе што изводе као ''музику'' "гранд", "ријалити" и "турбо-фолк" "извођачи", и тд., већ су то озбиљне и девијације сексуалне природе за свакога ко сматра да су извођачице тих творевина, и њима слични-е: секс-симболи и нешто што се може ''доживети'' еротичним и сексуално интригантним. Да се разумемо, нема велике разлике у сексуалној девијацији између ''геј-параде'' и ''фолк-параде''. Осим, што међу овимa са ''геј-параде'' можете наћи понеког писменог.

*

„Нарочито ми не избија из сећања један оцеубица... У разговору би понекад споменуо оца; говорећи ми једном о наследно здравој конституцији у њиховој породици, додао је:

- Ето, на пример, мој отац се није до саме смрти пожалио да нешто боли“.

Достојевски, Записи из мртвог дома

*

Читам народне песме ових дана, Вук што их је прикупио:

„Чујете ли, сва српска господо,

вино пити, а не опити се,

нит' је било, нити може бити!“.

Или:

„док се Милош мало поначини...“

Поначинити се – намирити се вином, поднапити се...

Или:

„немам о шта сабљу крварити“

Изгубљени кодекс по којем са фукаром ништа човек није радио, чак га није хтео ни убити, да не брука сабљу и част....

Или:

„којој овци своје руно смета,

онђе није ни овце ни руна...“.

Овоме не треба коментар...

*

...Савезна централа за здравствено просвећивање Немачке издала је упутство за мигранте „Како да имате секс“, које има за циљ „да упути мигранте у тајне сексуалности и љубави“.

„Током секса није важна само правилна техника. Важно је и да водите рачуна о осећањима и жељама партнера, да сте блиски, као и да обезбедите одређену атмосферу“, пише у упутству, уз друга обавештења о позама, техникама али и о хомосексуалности.

Шта ти је Немачка?! Шта је држава?! Кад већ (е)мигранти насрћу на Немице, макар да то буде на обострано задовољство и урађено како треба, да емигранти схвате да су дошли у нову среднину, где се зна некакав ред и да у својим сексуалним насртајима не запостављају хомосексуалце, јер су се они у новогодишњој ноћи по немачким градовима осећали по мало запостављено.

*

„потеже се буздованом Марко

пустимице, добро, нештедице“.

''Марко Краљевић и вила''

Ничег се не боје - ничег се не стиде!

Пише: Игор Ђурић

Од физичког курварлука макар један осети задовољство. Понекад и двоје. Од духовне проституције нико не осети ништа лепо. Највише чему се људи могу надати јесте горак и бљутав укус у устима. Тело продати није за похвалу али није ни за осуду. Када се пак продају своје мисли, слобода, говор, избор, намере, образ, част и поштење – онда ништа не остане за вама, чак ни тело. Душу такви не могу продати јер је немају. Да резимирамо: курва која ординира иза ћошка може имати душу иако продаје тело. Онај који је продао своју идеју, част и образ: не може имати душу, он има само тело.

*

Нобелова награда за књижевност се додељује писцима са запада и дисидентима из остатка света, поготову из Русије. Слично је и са Нобеловом наградом за мир. У првом случају се додељује политичарима са „врлог“ запада, у другом, опет дисидентима, политичким противницима режима који сметају западу и издајицама својих нација и култура.

Пазите, од 1901. до 1933. године ту награду за књижевност није добио нити један руски писац а тада је добија Иван Буњин, емигрант и дисидент. До тада све западњачки домицили, и од тада до 1958. године, када је добија Пастернак, који има проблема у домовини као анти-совјетски писац и који не може чак ни да оде да прими награду. Срећу мало квари Шолохов 1965. године а ову хипотезу нам доказује Солжењицин 1970. и Бродски касније. Због Солжењицина су се после горко покајали.

Што се тиче Нобелове награде за мир, требало је да прође 75 година од њеног установљавања па да је добије један Рус, Сахаров, и зато што је био противник тадашње Русије, и деведесет година, да је добије други Рус, Горбачов, зато што је растурио СССР и тако одлучио победника „хладног рата“. И пре, и после њих, ту награду су добијали политичари западне хемисфере за служење својим земљама и њиховим интересима: Вилсон, Чемберлен, Брант, Кисинџер, Картер, Ахтисари, Обама... Черчил је добија, додуше, за књижевност.

Наш Иво је и по том питању изузетак који доказује правило. У време балансирања СФРЈ између истока и запада било је пожељно да награду добије књижевник из атипичне комунистичке земље који није дисидент већ напротив активан члан политичке заједнице.

Закључак: За запад је добар Рус само онај Рус који је против Русије. Или како рече једном генерал Кастер: само мртав Индијанац је добар Индијанац. Верујете, исти случај је и са Србима и Србијом. Када Србина „цене и поштују“ на западу тај није чинио добро својој земљи. Кога они подржавају тај је њихов а не наш човек. И не помињите ми одмах Ђоковића, ко бога вас молим, јер он не добија почасти - него их побеђује на њиховом терену, а то није исто. Обашка што порез плаћа њима а не нама.

*

Што би казали они моји доле: ћарили смо ко ђаво с' мудима! Како је „ђаво ћарио са мудима“ није ми јасно ни до дана данашњег. Уосталом, то није највећа бесмислица коју смо изговарали. Ипак, мора да постоји нека прича, бајка, легенда, о томе, јер смо ми Срби са ђаволом „на ти“ и често смо се надгорњавали са њиме, од Хромог Дабе, преко Светог Саве који га је много пута надмудрио, па све до данашњих дана када нам се о главу разбијају тикве које смо са ђаволом садили. Ђаво ће га знати?!

*

На Јавном сервису емисија о Скерлићу. Разни гости говоре о Скерли. Неки од њих чак и знају о чему причају. А онда једна жена, професор на филозофском у Београду, тако писаше на екрану, на питање има ли данас у књижевном и јавном животу људи попут Скерлића, ко из топа одговара: „Има, наравно да има, ето Басара, Баздуљ и Јерговић“. Па се после чуде што им факултет пропада. Јадна су та деца којима она нешто предаје и која их нешто испитује.

*

Јован Дучић: ВЕЧНОЈ СРБИЈИ

Чувај се, мој роде, својих странпутица, Јер пут неизвестан увек је пут вражији. Не бој се јастреба него кукавица, Не бој се лажова него њине лажи. Бог нека те спасе твојих спасилаца, На свакоме углу има их по један. Презри мудрост глупих и глупост мудраца! Нож твог издајника биће увек жедан. Као гром ћеш наћи свога пута, И као нит златна пробити кроз стену. Зар храброст полтрона да ти снагу спута, И да нож злочинца проспе задњу вену! Косовски витези први пут су знали За војску убица што ће да их срете: За гнусно јунаштво оних што су клали У постељи старца, у колевци дете. Заставу идеје у руци подлаца! Место мач што светли, увек нож што пара! Борца што се блатом место копљем баца, Јунака што пљачка и жреца што хара! Заставу у срамни злочин замочену; Слободу у сенци туђих бајонета; Отаџбину целу у пљачци и плену; У крвавој руци где је причест света. Презри љубав подлих и братство убица. И реч вероломних и част клеветника! Носи, роде славни, тај мач без корица - Знамен крстоносца и Божјег војника! Да би штит Ахилов био славе веће, Сам Бог Хефаистос оде за ковача! И ти, роде српски, знај да никад неће Нож убице стићи дужину твог мача. Знај само из крви хероја се рађа Звезда путовођа за далеке путе... Ветром неба иде мученичка лађа, Сузе су невиних до неба дигнуте... 1943.

*

Ову песму Дучић је саставио исте године када и умире. Ево шта о томе пише Миодраг Митић у књизи „Поете у фраку“, на страни 242: „Југословенска Влада у избеглиштву расправљаће после Дучићеве смрти у жучној дискусији да ли посланик Јован Дучић треба да буде сахрањен о државном трошку као дипломата, или као песник. Сви хрватски министри гласаће против било какве одлуке да се Дучић сахрани о државном трошку, чак ни као песник, јер они сматрају да он није никакав југословенски великан, већ само српски, што југословенску Владу не дотиче. Разлог је била његова снажна осуда хрватских сепаратистичких тежњи и тешких злочина против српског народа. А запамтили су му и када је, осуђујући страшне покоље Срба, јавно рекао: ''Хрвати нису храбар народ по томе што се ничега не боје, већ по томе што се ничега не стиде''“.