UÇK CRIME: THE MURDER OF LJUBOMIRKA DJURIC

We still haven't regained consciousness of what has afflicted us with our refuge and already, after twenty or so days, gloomy and terrible news started to reach us from the place we have left behind. A certain number of our relatives and neighbors did not want to leave Istok behind. They relied on the fact that they haven’t inflicted any harm on anyone and that they don’t have anything to fear, considering the fact they’ve spent their entire lifespan working and living honestly. It is hard to say what actually happened there, except for one irrefutable fact: most of them were slaughtered mercilessly and brutally. A small number of witnesses that survived what was happening over there weren’t reliable in their testimony because their perspectives were restricted, they didn't have the liberty of moving freely and they lived in great fear. One of the survivors told me that the rampage in the city began after only a couple of days, the houses were raided and burned, shots were fired and screaming was heard all around.

Eye-witnesses claim that, in those first few weeks, the Italians from KFOR didn’t even stop in Istok: they would chase by in their battle vehicles in top speed and rushed to go back to their base. The Spaniards, who should’ve taken responsibility for Istok, arrived late, and in the beginning only took care of their own security (to be honest, that’s what they also did later). After all, they were running some sort of negotiations with the remaining Serbs about their transfer to safety. It was too late for that. In that time, the terrorists could do whatever they wanted. The Gorioc Monastery was saved because it was on the military-technical agreement list and the NATO forces occupied it in the first couple of days, thus preserving it. "Sveti Petar i Pavle” church in the center of Istok wasn’t as fortunate: it was burnt down together with the residence then and again on March 17, 2004.

         The witness I speak about stopped by the house of Stanoje Ljušić before departing, where he saw Stanoje, Radoje Vulic (Vulić), Misko Vulic, Stanica Vulic, Petar Djuric (Đurić) and Djurdja Vulic for the last time. He could not see Mikailo Vulic because he was lying in the house in a death rattle. He was told then that Stanoje managed to arrive at the Istok police station, which was already occupied by members of UÇK (KLA), and that he was told it was best for the remaining Serbs to gather in one place, so they can guard them with ease. The ones gathered at Stanoje’s house were discussing that day about where to bury Mikailo, who was dying. They agreed they would do it in the yard of the house after they've wrapped him up in a blanket. One of the Albanians that found himself in the vicinity of the dire house said only: that it was horrible, the cries for help and screaming along with the howling of the murderers was heard, and after that, the house was burnt down".

         Other victims from Istok were murdered individually, how and where they were found at the moment. One of the witnesses later stated that he saw corpses of Serbs on the market place along the mosque wall. It is evident that Ljubomirka Đurić wasn’t in the house with the rest of the Serbs because her apartment was located in the center of the city. It is most likely that she did not even leave the apartment, where she probably met her executioners. The stories that state that she was thrown from the terrace of her apartment (fifth floor) are unreliable because there is a small possibility that she was carried to the cattle market afterwards. The body was found in the river, with the poor woman being massacred with multiple knife stabs.

         The sons of Filip Milosavljevic (Milosavljević) and above mentioned Ljubomirka carry heavy scars on their souls and bitter memories. They wanted to annihilate them throughout the entire continuance of their family. In 1979, an Albanian man walked into the office of Dubrava Company’s director and emptied an entire gun clip into the chest of Filip Fica Milosavljevic, their father. Only God rescued him from certain death. The projectiles from Zastava M57 (tetejac-aunty) were so powerful that they penetrated through his entire body and that’s what saved him. What was started then was finished a couple of years later. Their mother Ljubomirka, a quiet and humble woman, guilty or obliged to no one, suffered only because she stayed in her hometown, in her apartment, because she was Serbian and because she was a mother. She was guilty of nothing else and it was not enough for the villains to murder her, but they stabbed the poor woman as much as they could, apparently even after she was already dead. A similar faith came upon Radoje and Mikailo Vulic, as well. Radoje Vulic, when he was 14, in 1941, had his soles cut with a knife by the Albanians from the Redzaj family. In 1999, he was murdered by the members of UÇK (KLA - Kosovo Liberation Army). Mikailo Vulic was wounded on November 16, 1944. Istok was „liberated” the next day. He too was murdered in 1999. My relative Petar Djuric is among the murdered people as well.

About the faith of Ljupka – Ljubomirka, about the final outcome, today we know the following: she was slaughtered at the end of June or at the beginning of July in 1999. However, about how she has spent her last days of life, when she was kidnapped and who slaughtered and massacred her, almost nothing is known or isn’t known for sure. It is known that she was taken and murdered at the former cattle market in Istok, on the same spot where the Partisans once shot the former mayor of the Istok municipality and commander of the Istok Chetnik squad Radovan Rale Vulic, together with Stale Krstic (Krstić) and Radomir Pumpalovic (Pumpalović).

The attached photos speak of the manner this woman’s life was ended. They were given to me, alongside the permission to publish them, by her son Gavrilo. On them, the investigation of at least three bodies is seen, from which one was probably the body of Ljubomirka Djuric (Đurić). (Five days after publishing this article a close relative who recognized the personal things of Ljubomirka Djuric: the ring and the keychain, reached out to me). According to those photos, UNMIK apparently found the body, performed the investigation and that’s where it all ended. After all this time, her sons still don’t know what happened to the body of the unfortunate woman. It is incredible that after 18 years every track is lost, even though it is evident and cannot be stated that the victim is missing or that nothing is known of her faith. Until this day, today, no one is being prosecuted for this and many other crimes.

UN Human Rights Advisory Commission on September 12, 2012, with the members Marek Nowicki, Paul Lemmens and Christine Chinkin, by the subject no. 163/09, and answering to the appeal filed by Ljubomirka’s son Gavrilo Milosavljevic, on April 8, 2009, in which he “complains about the lack of proper criminal investigation”, unanimously “proclaimed the appeal admissible”. The same board, which was in session from December 9 – 14, 2014, to the appeal of Ljubomirka’s son Gavrilo Milosavljevic, „stated that UNMIK could have done a more thorough investigation“. A few days later, in the presented document, the board consisting of Marek Nowicki, Christine Chinkin and Françoise Tulkens, to the same appeal state that „the appellant stated that in 1999, with the date not marked, perpetrators of Albanian nationality kidnapped Mrs Ljubomirka Đurić from her apartment in Istok”.

         The investigation was opened with the first document being entered on April 2, 2001, but it didn’t provide almost any results regarding the case of Ljubomirka Djuric. What is interesting is that the investigation presented here is mentioned nowhere. They speak about searching for the grave of the unfortunate woman while it is more than obvious that UNMIK themselves buried the body. It is not until January 2005 that an Albanian witness appeared and claimed that he spoke to D.K., who said to him that she is moving to the apartment of Ljubomirka Djuric, and he testified that the two spent their last days there and that they were murdered together. The cattle market is mentioned as a possible execution/crime scene. The witness is no longer mentioned. The board states “that investigative actions in the case of Ljubomirka Đurić were not performed extensively as in other cases, and that such passivity and omission of the UNMIK police led to the loss of potential evidence”, and concludes: “that there was a violation of the procedural commitment in accordance with article 2. of the European Convention on Human Rights”.

         This is everything concerning the investigation. It can be understood, although it is hardly understandable, since an entire army of soldiers, police officers and investigators came to Kosovo and Metohija after our retreat, that any trace of someone was lost, that there is simply no evidence about the whereabouts of a missing and murdered person’s remains. The proportions of suffering are especially horrific for the families who suspect that their loved ones were taken to Albania for the extraction and sale of human organs. But it is difficult to understand that every trace of a murdered person, who was found and forensically processed (which we prove here), gets lost. In doing so, it is unknown of who to blame more: whether the foreign people who did not care much about the faith of Serbs, at the end, they didn’t even come because of that, or our State authorities who didn’t do everything in their power to find the information, at least what is necessary for the families to bury the remains of their loved ones.

         I do not have doubt that everything will be revealed someday. Sometimes more, sometimes less time passes until the facts are revealed. If anyone can help to find out the truth (and get justice) sooner: they should help. What we will never find out and will never be able to understand is how all those people, including Ljupka, felt while waiting for their death to come. What was in their souls, besides fear, we will hardly understand, except that maybe they were saying goodbye to their loved ones, in their minds. While they were waiting for death however, I think that they did not live misguided that mercy will be shown to them. They consciously picked their victim, in a Jesus and martyr manner. Their sacrifice will, however, be futile if we don’t do our best to find out the truth about their ending and executioners. And our sin will be: if we stay silent!

         The essence and background of this appeal is in the following: we want to alarm the public in this manner, which will then put pressure, across media and public figures, on the EULEX and Office of Kosovo and Metohija authorities, that based on the recorded number of cases, which were enclosed as videos, at least the remains be found, so that the family can bury them with dignity, after almost two decades.

Translated by Djuradj Djuric

ДОСИЈЕ ХАРАДИНАЈ ИЗ КЊИГЕ ВЕЧИТИ РАТ

Пише: Игор Ђурић

Славољуб Ђукић у књизи Политичко гробље, на страни 463., пише: „Оно што је у демократским друштвима третирно као тероризам, на Косову је проглашено легитимним ослобођењем од терора. Сепаратиста Ричард Мек Лорен, који је 1995. обзнанио ''Независну Републику Тексас'', на три процеса у Америци је осуђен на 121 годину затвора. У исто време, према тврђењу Мирослава Лазанског, у Тирани се 1995. Осама Бин Ладен састао са Хашимом Тачијем, Рамушом Харадинај  и Салијем Беришом. Све су то знали Американци“.

-----------------------------------------------------------------------------------------
читај књигу Вечити рат овде
---------------------------------------------------------------------------------------

...Оваква и сличне лажи су стравичне по размерама онога што произведу на терену. Оне су створиле слику о потпуној оправданости да нас сатру са бомбама. Каква је корист од тога што се данас зна да су то лажи и глупости, и што се зна да су на Космету за време и после ратних дејстава силовали и припадници ОВК. Они су организовали силовања у Клечки која највише личе на оно о чему су писали поменути амерички новинари. Браћа Мазреку су признала да су пред постројеним заробљеним Србима и Српкињама, у Клечки, и на њихову очиглед, педесеторо Шиптара силовали девојчице и жене. То је чак верификовано и у Хагу у оптужници Харадинају у делу о силовању у хотелу Паштрик, где је одведена млада са свадбе и друге жене које су се ту задесиле (у таквом Хагу су признали да су терористи силовали, каква је онда права размера тога)...

------------------------------------------------------------------------------------------

...Нико ни пре ни тада у свету, али ни код нас не помиње да је само у Ораховцу 18. и 19. јула 1998. године страдало преко сто српских цивила када је ОВК освојила тај град. 110 је киднаповано, 43 убијено веома брзо, за многима се још увек безуспешно трага, неки су пронађени у пећини Волујак. За тај злочин суд у Приштини је осудио два Албанца на по 2 (две) године затвора?! Нико не помиње нити Клечу и њене крематоријуме у којој су пронађени спаљени делови тела 22 лица српске националности а главно осумњичени Фатмир Љимај је ослобођен оптужби и у Приштини, и у Хагу. Нити Радоњићко језеро, нико не помиње другу српску Плаву гробницу, где је пронађено 32 тела Срба, она тела која вода није однела и сакрила на месту где је Харадинај бацао своје жртве, не трудећи се ни да их сакрије. Кафић Панда у Пећи, где су побијена деца која су седела и разговарала, а што сада власти у Србији хоће да припишу српском терору, не би ли нам огадили сваку жељу да се боримо за Космет против оних који желе да нам га отму...

--------------------------------------------------------------------------------------

...Најзад, и када су правили фарсе од суђења, увек би нас достигла непријатна (али очекивана) вест из Хага. На пример, када је судски процес Рамушу Харадинају окончан. За време трајања тог процеса убијено је девет сведока оптужбе, цело туце сведока је застрашено, два туцета је одустало од сведочења, а оптуженом је дозвољено да се док процес траје слободно креће и да се бави политиком. Епилог: Харадинај је ослобођен по свим тачкама оптужбе. Судија  је одлуку образложио тиме да „тужилаштво није доказало Харадинајеву кривицу и ако су се поменути злочини догодили“?! Међутим, нико се није запитао због чега Харадинају није суђео по командној одговорности, кад се већ констатовало да су се злочини догодили? Сад једино остаје да га оптуже за утају пореза. Можда то упали као што је код Ал Капонеа. Оваквом одлуком судско веће је поново убило неколико хиљада Срба и Албанаца  који леже на души Харадинаја и банде. Оверила их Карла дел Понте својом књигом у којој је изнела оно што није изнела тамо где треба: у оптужници. Ако је неке моралне утехе она лежи у чињеници да ће посигурно Кандићка, Бисерко, Лихт и ини, покренути оштру и жестоку кампању против оваквих одлука Хашког трибунала. За очекивати је да Кандићка у сарадњи са Женама у црном изведе перформанс у Приштини или негде у „независној“ и „демократској“ Дреници, а противу убице са Радоњићког језера и силоватеља из хотела Паштрик, потпаљивача крематоријума у Клечки и „донатора“ људских орагана богатим Немцима и Американцима, а све уз помоћ невладиних организација са Косова. На крају, како је и ред, следи наравоученије: убијати можете само ако су Американци и Немци на вашој страни. Односно: ви на њиховој...

...На основу претходних реченица лако се може закључити да су албанске жртве убијене од стране ОВК вишеструко веће од цифара којима се барата и да су све те жртве приписане Србима – ако због ничег другог а оно због евентуалне компензације и пензије. Зато су у спискове страдалника гурани сви. И убијени, у умрли и погинули у међусобним мафијашким разрачунавањима, и живи. Они међу собом сматрају да су Албанци страдали од руке ОВК: издајници. Зато се ћути о правом броју тих жртава. Колико је онда непријављених случајева? Колико је лажно пријављених случајева пре 12. јуна и после тога а да би се остварило право на компензацију и избегао печат издајника? Зашто рећи да је члана ваше породице убио ОВК, када тиме губите све: безбедност – јер ће доћи да се свете, пензију, и најзад: бришете печат издајника уколико прећутите. Колико онда може бити случајева да су Албанце убили припадници ОВК а да су они приписани Србима? 500, 1000, 1500, 2000? Свака од ових цифара је могућа, најреалније је између 800 и 1000. Волфганг Кауфман, један од посматрача ЕУ на Балкану, у својој књизи Посматрач тврди да само Рамуш Харадинај на својој души носи преко 200 убијених Албанаца. Сви ћуте и једној врло важној ствари: колико је Албанаца завршило на столовима приручних клиника за вађење органа ради трговине. Свакако не мали број? Коме су они приписани „на душу“? Ако је 20.000 Албанки пријавило, или су пријављене, да су силоване, онда се треба упитати како су пријављивана убиства?...

-----------------------------------------------------------------------------------------

...Али, треба да се упитамо, ко је до сада одговарао за злочине почињене над Србима, рецимо, и у Сувој Реци? Ко је одговарао за злочин у Ораховцу у коме је убијено скоро 50 Срба а преко стотину њих је одведено да се више никада не врате. Тада су страдали Срби и у Оптеруши, Зочишту и Великој Хочи. Посмртни остаци неких од њих су касније пронађени у Малишеву у Волујку. У призренском селу Дојнице отето је 14 Срба и Српкиња и до данашњег дана нема никаквог трага о њима. У Жиливодама су спаљени Срби, отети 1998. године, њих око 30. Треба напоменути да је пожар подметнут у тренутку док ЕУЛЕКС врши увиђај на том стратишту. За злочине у Јабланици, Глођанима (60 убијених Срба), Доње Ратише, Радоњићко језеро (32 пронађена леша Срба), Рамуш Харадинај је ослобођен у Хагу. Убијени Срби су бацани и у друга косметска језера: Ливочко језеро и језеро Батлава. У логору у Лапушнику је убијено око 30 Срба. Масовне гробнице у Драгодану слабо ко помиње, као што се ништа не зна ни о отетим Србима из Врањевца. Водник, медицинар, Генов Стамен, киднапован је, мучен свирепо и до тог мучења је лагано умирао....

-------------------------------------------------------------------------------

...Вечерње новости су презентовале тајни документ БНД у броју од 18. новембра 2005. године а који су преузеле од швајцарског листа Die Weltwoche из текста новинара Јиргена Рота. Он се позива на обиман извештај БНД на 67 страна који датира од 22. фебруара 2005. године, као и извештаја обавештајне службе УН. У тим извештајима се говори о 500 до 700 килограма хероина који свакодневно иде преко Косова, или са Косова, у Америку и  Европу. (У време непосредно после Великог рата, своје терористичке активности качаци су финансирали шверцом дувана). То је највећи картел на свету, каже се у извештају. Крвопролића на Косову су позадина за трговину дрогом. Главни играчи су Хашим Тачи, Рамуш Харадинај и Џавит Халити. Док су камиони крцати дрогом јездили Косовом снаге УН биле су заузете немирима или претњама истих. „Документи БНД, КФОР-а и УН завршавају дубоко у трезорима владиних канцеларија европских и владе САД“ - закључује Јирген Рот. Опет БНД све зна али ништа не предузима...

----------------------------------------------------------------------------------------

...Треба истаћи да су Немци, то јест БНД, били главни помагачи и организатори и при формирању, помоћи и обучавању и једне друге војно-терористичке формације такозваног ФАРК-а. То је формација Бујара Букошија и Ибрахима Ругове, на чијем је челу био Тахир Земај. Њега је касније ликвидирао Харадинајев клан због преплитања нарко интереса али и као будућег сведока у Хагу. Немци су, дакле свуда и у сваком времену, или како рече Дејвид Бајндер, Политика, 8. 11. 2007. године: "Немачка је као нико други оставила траг у историји Балкана током два светска рата и као освајачка и као окупациона сила – посебно на Косову. Учешће Немачке у НАТО бомбардовању Србије 1999. било је тешко продати у Бундестагу"...

--------------------------------------------------------------------------------------

...Српско тужилаштво за ратне злочине имало је доказе већ 2004. Године на основу којих се основано сумња „да су Србима и Ромима са КиМ у импровизованим логорима у близини места Бурељ, Бајрам Цури и Тропоја на северу Албаније вађени органи и продавани на илегалом тржишту широм Европе као и о местима у Албанији где се налазе масовне гробнице са телима Срба који су жртве трговине људским органима. Масовна гробница, коју су обележили на сликама, налази се на пољани око једне цементаре на 1,5 километар од тзв. ''жуте куће'' код места Бурељ, а фотографије су саставни део извештаја које УН“. Бивши шеф канцеларије УНМИК-а за форензику и нестале особе Хосе Пабло Барајбар потврдио да је мисија УН прве информације о трговини органима отетих Срба и Рома на КиМ добила крајем 2002. или почетком 2003. од осам сведока, од којих су неки били из Призрена, а други из Албаније и објаснио да су они „дословно нестали“ када је почела истрага против вођа бивше ОВК Фатмира Љимаја и Рамуша Харадинаја. Реч је о горе поменутом извештају али се поставља питање због чега он излази са својим сазнањима тек после медијске прашине која се дигла након изласка књиге Карле дел Понте? Српско тужилаштво за ратне злочине тврди да постоје докази да је Харадинај наредио око 200 убистава а да је лично убио 68 људи....

------------------------------------------------------------------------------------

Сетите се да су осумњичени за злочине над Србима успевали да побегну из затвора (аутобус Ниш-експрес)?! Сетите се да су десетине сведока против припадника ОВК који су убијали Србе убијени а да их нико није заштитио (случај Харадинај). Сетите се како се појављује на десетине лажних сведока када треба осудити Србина (случај Милошевића, или најновији случај Оливера Ивановића). Није, дакле, у питању сам споразум и његова садржина, већ хоће ли он бити испоштован од оних у чијим је рукама његова примена?! У питању су искрене намере да се то уради?! Ако Албанци и потпишу некакав споразум он ће за њих бити мртво слово на папиру и доказ да је Србија одустала од својих територијалних права и обавеза. А они ће потом својим понашањем и деловањем обесмислити сваку тачку тог споразума. Њима ће овај споразум послужити да окупирају северни део Косова и да заврше шта су започели још одавно, сво време не поштујући нити један закон, нити један договор. Само су силу по некад знали да испоштују.

ЗОНА ОДГОВОРНОСТИ РАМУША ХАРАДИНАЈА

ЧИТАЈ!!!

ЗЛОЧИН ОВК: УБИСТВО ЉУБОМИРКЕ ЂУРИЋ?

КЛИНТОН И ОЛБРАЈТОВА: ПСИ РАТА!

Пише: Игор Ђурић

КАКО СУ ЈЕДНО ПУШЕЊЕ И ЈЕДНО ОДБИЈАЊЕ ПРЕСУДИЛИ СРБИМА?!

„Срби спроводе терор и силују албанску децу“, Бил Клинтон;

      Некада и ситни детаљи из живота утичу на историјске догађаје и њихове актере, на судбине читавих народа. Да Вук Караџић није био ћопав, не би се учио писму већ би махао јатаганом. Да је Хитлер имао мало више талента: постао би сликар. Да је Черкез у Русији мало јаче завитлао копље: не би било Тита. 

      Оног тренутка када се открило да је Овални кабинет постао „орални кабинет“ – пресуђено је Србима. Да је, неким случајем, тога дана Моника Левински имала инфекцију и упалу грла – Срби можда не би били бомбардовани. 

      Да је неки српски момчић узвратио љубав ружњикавој Медлин, можда она не би касније мрзела Србе и Србија можда не би била бомбардована. Можда је тај дечкић син неког хотелијера који је поседовао вилу Ривијера, на пример, из Врњачке Бање, рецимо. Из исте оне бање, рецимо, где је амбасадор Корбел боравио са својом ћерком, у време када је Чехословачка већ била окупирана а Србија пружила уточиште дипломати без владе и земље?! Можда, биће да је више од „можда“, јер онакво зло могло се чинити само народу који ти је учинио велико добро. А, сад, љубав тог дечкића, као народ, нисмо могли на силу „учинити“. То није било етичко већ естетско питање. Касније, Медлин Олбрајт заиста јесте била „естетско питање етике“.

Да се овде осврнемо на Клинтона и његов хуманизам као и „искрене добре намере“ према Албанцима. Њему супруга Хилари и саветници сугеришу да мора што пре скренути пажњу са афере „Левински и Овални кабинет“. Има ли то везе са људским правима на Космету? Планови за бомбардовање Србије актуелни су већ подуже времена пре тога. Има ли то везе са Рачком? Притиснут сопственом афером и притисцима помахнитале Олбрајтове, (која је лечила своје комплексе из детињства, јер је одбијена од неког српског дечачића у кога се заљубила кад је и сама била мала и боравила у Београду и Врњачкој Бањи), он се обраћа нацији и целом свету кад је почело бомбардовање: „Наша мисија је јасна - да демонстрирамо озбиљност сврхе НАТО и да спречимо још крвавију офанзиву против невиних цивила на Косову“. 

      Моника тих дана препричава детаље и показује своју кошуљу испрскану председниковом спермом. А Клинтон не објашњава откуд су то он и његови сарадници знали неколико година пре да ће офанзива почети онда кад су сачињени планови за бомбардовање Србије. Дукађин Горани један од чланова албанске делегације у Рамбујеу, каже: „Сваки Албанац је схватио да што више цивила умре, то је интервенција ближа“. Људска права?! Наставља Дукађини: „ОВК је то схватила. Један страни дипломата рекао ми је једном: ''видите, ако не прођете квоту од 5000 убијених никада од стране дипломатије нећете добити стално присуство на Косову''“. Какве ово има везе са заштитом угрожених Шиптара?! Ветон Сурои каже о Олбрајтовој у Рамбујеу: „Говорила је: Ви потпишете, Срби не потпишу, ми бомбардујемо. Ви потпишете, Срби потпишу долази вам НАТО. Ви не потпишете, Срби не потпишу, ми заборављамо на целу ствар“. Значи, ако не потпишу Албанци, Американце брига за њихова људска права. (У овом пасусу су коришћени цитати из емисије ББЦ Морална борба: НАТО у рату).

Клинтон је у свом чувеном обраћању нацији оптужио Србе за отпочињање оба светска рата, (заборавио, или није никад ни знао, да смо у оба рата били на истој страни), и за масакре горе од фашистичких и Стаљинових. Чак је и себе упоредио са Черчилом, а Милошевића са Хитлером. Доста смела подела улога обзиром на капацитете дотичне особе. Његова слава тих дана није била државничке природе, тако да је више личио на посрнулог Казанову, него на сер Винстона. 

      Намерно је упоређивао Србе са нацистима а Албанце са Јеврејима како би добио подршку у Америци. Стручњаци за медијске кампање знали су коју матрицу обични људи најбоље препознају. Друго, поменута афера са Моником Левински је била толико пикантна и толико је заокупљивала америчку и светску јавност да је само нешто жестоко, нешто на нивоу холокауста могло да скрене пажњу са тога. И то су знали горе поменути стручњаци. Најзад, није се могла бомбардовати суверена земља у сред Европе тек тако. Морало се за то имати довољно јаких аргумената. Куд ћете јачи аргумент од холокауста и геноцида. Демократски сенатор Боб Кери коментаришући тај период и активности Клинтона изјавио је: „Клинтон је ванредно добар лажов. Ванредно добар“. Он говори о новом холокаусту?! И гледа нас у очи?! Тај човек је још увек жив. Пре тога је дао изјаву на суду о случају Овални кабинет. Лагао је и то. Каже: „Речено нам је да су побијене хиљаде, можда стотине хиљада Албанаца“. Ко му је рекао? Јел' исти они који су касније „пронашли“ у Ираку оружје за масовно уништење?

О инциденту у Овалном кабинету речено је доста. Парафразираћемо само Хилари Клинтон која је телефоном из Африке поручила мужу: „или бомбардуј Србе и скрени пажњу са случаја Левински или спремај папире за развод“. 

      Вашингтон пост објављује коментар 20. априла 1999. године цитирајући блиског сарадника Била Клинтона, Дика Мориса: „Бил Клинтон је просто опседнут Косовом, јер кад је схватио сву димензију сексуалног скандала - почео је да замишља да само онај председник који води рат остаје запамћен у историји и оставља са собом неки траг“. Клинтон се пожалио Дику Морису да „само председници као Рузвелт, или други који су имали кризне ситуације улазе у први ред историје''. ''Зато је изгледа Клинтон и покренуо рат да би се доказао, јер након окончања процеса ''Левински'' Клинтон је био за мирно решење, али сада Клинтон кризу на Балкану види као одлучујући моменат председниковања“. Иначе, по речима новинара Жилбера Ашкара: „Клинтон је током првог дела 1998. године био презаузет маневрима специјалног истражитеља Кенета Стара, да би се бавио маневрима Слободана Милошевића“.

Крајем марта 2015. године, медији у Србији су пренели писање Њујорк тајмса: „Амерички председник Бил Клинтон наредио је бомбардовање Србије 1999. како би решио скандал настао у САД након што је 1998. обелодањена његова љубавна афера с младом стажисткињом у Белој кући Моником Левински. Наиме, од петка је Национални архив САД почео да обелодањује 2.500 некада поверљивих докумената америчке администрације, у којима се нашао и меморандум Клинтонове некадашње саветнице Мињон Мур. У њему она упозорава лидера да хитно мора да врати поверење грађана и поврати образ дејствима на различитим пољима, што подразумева и рушење некадашњег председника Југославије Слободана Милошевића, а да се притом позива на највише могуће силе.

- Госпођица Мур такође је саветовала Клинтона да се позива на Бога и да на тај начин подупре своју политичку акцију и све мисаоне процесе – пише амерички лист Њујорк тајмс наводећи изјаве Мурове из меморандума.

Недуго затим Клинтон је бомбардовао Србију, а та акција НАТО названа је „Милосрдни анђео“. Обелодањена документа такође потврђују раније спекулације да је Клинтон новчано помагао опозицију у Србији. Наиме, показало се да се он у јулу 1999, на самиту Пакта за стабилност југоисточне Европе, обавезао да ће дати чак 12 милиона долара странкама, синдикатима, студентским удружењима, као и невладиним организацијама и независним медијима чији би основни циљ био рад на рушењу Милошевића. Тај пројекат, који је назван „Прстен око Србије“, такође је подразумевао и распоређивање мрежа радио-предајника у земљама суседима Србије како би се у њој смањио утицај државних медија, а несметано шириле информације са Запада“.

Славољуб Ђукић, Политичко гробље, стране 471/472: „Док је ратним предводницима било потребно ново жариште како би се оправдало даље постојање војне алијансе запада, да оружје не зарђа, а Билу Клинтону спасоносни продужетак уочи нових избора, после компромитујуће љубавне ''афере Левински'', међународна јавност је инструисана да је то, заправо, права ствар, ''милосрдна интервенција'', једини спас да се спаси један унесрећени народ. На првој страни угледног ''Монда'', бомбардовање је поздравио и француски бискуп... Хавијер Солана изјављује: ''Напад на Југославију је покушај да се одбране моралне вредности на којима почива Европа''. А немачки министар иностраних послова Јошка Фишер: ''НАТО не води рат, већ пружа отпор''... Обичан Американац  није знао где је Косово. Нису то знали ни ратни медијатори. Си-Ен-Ен јавља да је срушен мост на Дунаву, у Новом Саду, ''другом по величини граду на Косову''. А Бил Клинтон изјављује да је ''читао о Балкану''... Као у режираним филмовима, публиковане су слике мученичких избегличких колона, плач деце, јауци мајки, и непроверена сведочења прогнаних у којима су описиване ужасне сцене какве су у злогласним мучилиштима. Извештавано је о 100.000 масакрираних Албанаца, о фудбалском игралишту претвореном у концентрациони логор. Робин Кук је упоредио Косово са холокаустом над Јеврејима. Каснији демантији нису имали никаквог значаја: важно је да се у право време делује на правом месту. Или, како објашњава Џејмс Харф, власник пропагандне агенције ''Радер фин'': ''Наш задатак није да проверавамо информације. Наш задатак је да информације које нам се чине повољним брзо пустимо у оптицај, како бисмо погодили брижљиво одабрани циљ''. Џејми Шејн: ''Мој задатак био је да новинаре снабдем муницијом ради оправдања наших ратних циљева и акција''.

Нико не помиње стотине убијених и отетих Срба. И већ тада, кад су даване ове изјаве, 200.000 избеглих Срба лута српским градовима у потрази за кровом над главом, док њихови домови горе на Космету. Већ тада се знало колико је НАТО убио цивила. (Када је амерички пилот бомбардовао тракторску колону Албанаца у близини села Кориша при чему је страдало 87 жена и деце и скоро стотину рањено, Бил Клинтон је рекао да је то „за жаљење, али је неизбежно“, а Џејми Шеј је рекао да је пилот “бацио бомбу у доброј намери, као што се очекује од обученог пилота из демократске земље НАТО“. У то време је настао и чувени израз колатерална штета). 

      Када је бомбардована и масакрирана колона албанских избеглица код Корише (14. мај 1999. године), када је убијено 87 цивила (10 новорођенчади и 26 деце до 15 година) и рањено 70 деце, жена и мушкараца, то није била пилотска грешка, јер су цивили бомбардовани у неколико наврата, нити колатерална штета (из истог горе наведеног разлога), већ је то била порука Американаца албанским цивилима који су пошли да се враћају својим кућама: не смете се враћати својим кућама док вам ми то не одобримо, јер нисте их ни напуштали да вам ми то нисмо наредили!

Жак Огар, командант специјалних јединица француске армије, који је са легионарима ушао на Косово међу првима, каже за часопис Геополитика 27. јуна 2008. године: „Интервенција НАТО је, наравно, започета на лажима да је био извршен геноцид над Шиптарима. Бил Клинтон је рекао да је било 100.000 мртвих, да би оправдао бомбардовање. Сад знамо како Американци ту врсту лажи лако примењују, навикли су на то да би озаконили своје међународне акције. Ја сам то одмах схватио на терену јер је моја мисија такође била да покушам да пронађем масовне гробнице. Нашао сам много мање у односу на 100.000 мртвих. Врло брзо Албанци из Руговине партије дошли су да кажу: ''Наћи ћете једну јаму у селу које је било уништено не од стране Срба, већ од ОВК. Ми нисмо ОВК, ми нисмо за Тачија, већ за Ругову''. Почели смо да схватамо да жртве у многим од тих јама нису убили Срби већ су то урадили само Албанци. Насупрот томе, ја сам имао добре контакте са српском војском и полицијом и кад сам им тражио информације о том питању, они су ми рекли: ''Идите на то место, ту смо убили 35 припадника ОВК, ту је ров окренут према Меки, ставили смо креч'' - и то је крај приче. Ту су били сахрањени припадници ОВК који су погинули у борбама са српским војним и полицијским снагама“.

Због горе поменутих чињеница ја не прихватам нити правила игре које намеће победник, нити начин на који треба тумачити догађаје а који ми сервирају овдашњи службеници победника. Мене прича о милитаристичком хуманизму Клинтона, Блера, Олбрајтове, Фишера и осталих милитантних пацифиста апсолутно не дотиче из простог разлога: ако сте силом добили рат то никако не значи да су истина, право и правда на вашој страни. Ни идеја превентивног рата није нова што се тиче Србије – поборник таквог рата је својевремено био лично Франц Фердинанд. Или како је написала др. Смиља Аврамов у књизи Постхеројски рат Запада против Југославије: „Неприхватљива је теза која се данас јавља на Западу, по којој се технолошка супериорност исказује истовремено и као морална супериорност“.

Славољуб Ђукић Политичко гробље:

„Енглески дневник The Sun пљеска бомбашима: ''Гађајте их као псе!''. На питање ''бомбе или не'', Славој Жижек (Left Review) одговара: ''Још нема довољно бомби''... Соња Бисерко, председница београдског Хелсиншког комитета, невладине организације чији се програм ослања на доброчинство и бригу о угроженим људима, недела је видела само на једној страни. У тексту под насловом ''Како очистити Србију'' (Њујорк тајмс, 9. мај 1999), аутор Блејн Харден, тврди да се Соња Бисерко састала са Медлин Олбрајт, и од ње тражила да Вашингтон озбиљно размисли о окупацији Србије, да државно руководство подвргне јавном суђењу које ће Србе присилити да се суоче са злочинима, да Запад преузме све медије у Србији и уведе строгу забрану ширења ''екстремног српског национализма'' (стр. 475).

У Рамбујеу преговора није ни било. Делегације су биле одвојене и предат им је готов докуменат који је требало аминовати или одбити. Гор Вајдал (The Observer, 6.6 1999) пише: „Мадлен Олбрајт се сматра најгорим министром спољних послова од времена Едварда Стетинјуса: велики губитак за дактилографску службу није донео добитак демократији. Шврљала је као луда у Рамбујеу, представљајући Србима један хитлеровски ултиматум који ниједна суверена земља не би никад могла прихватити, будући да је предвиђао готово потпуну окупацију Србије, бесплатно рекламирање НАТО-а на српској телевизији и томе слично“.

Наравно, те услуге су требале бити искрене и поштене, а не онакве какве су нуђене у Рамбујеу, и које су представљале фарсу ради стварања привида да се жели мирно решење. Сву си  знали, од политичара до медија, да ни један Србин неће потписати споразум из Рамбује-а. Тада! Данас би се очигледно нашао такав. Какво време - такви и Срби! Тај споразум је и писан тако да не постоји ни минимум шанси да буде прихваћен од српске стране. Тада! Славољуб Ђукић је у књизи Политичко гробље поводом тога написао на 467. страни: „То су били преговори са ''пушком упереном у главу'', узми или остави, рат или капитулација, ''пољуби ме у дупе или ћу те убити'', како је енглески писац Харолд Пинтер дефинисао америчку политику коју је тумачила Медлин Олбрајт. ''Ако Срби прихвате споразум, нема бомбардовања, ако га одбију, биће га: I am sorry'', поручила је Олбрајтова. Амерички аналитичар Обрад Кесић тврди да је Клинтон својој делегацији изјавио да, ''стављајући се у Милошевићев положај, нити сам не би потписао споразум какав је уручен''“.

Пјер Пајен у својој књизи Праведни рат за мафијашку државу тврди да је Олбрајтова главни ратни јастреб и да је бомбардовање Србије: њен рат. „Она је одлучила да уђе у рат већ у пролеће 1998, а можда и раније“, каже он. Тада се није знало да ће се догодити Рачак. Или се знало!!! Ибер Ведрин у разговору са Пјер Пеаном, 22. новембра 2012. године каже у вези Рамбујеа: „Робин Кук и ја смо били заговарачи политичког решења, док је Тони Блер био за рат. Од самог почетка најратоборнија је била Медлин Олбрајт, која је Милошевића поистовећивала са Хитлером. Њу чак није радовало ни постојање ''Контакт групе'', а још мање значај који јој се придавао. Ламберто Дини, италијански министар спољњих послова, желео је да учини све што је могућно да се избегне ескалација. Што се тиче Игора Иванова, Руса, он је понављао: ''Ја сам овде да бих вас спречио да поведете рат''. То га није спречавало да мрзи Милошевића. Што се тиче Јошке Фишера, Немца, он се стално разапињао између нас – Робина Кука и мене – и Медлин Олбрајт која га је неизоставно позивала чим би показао склоност према политичком решењу. И тада би му говорила: ''Поново постајеш левичар''... Заиста смо покушавали све да задовољимо Медлин и да не попустимо Косоварима који су непрекидно истицали све веће захтеве. Нисмо било спремни да идемо преко аутономије“.

Ни све жртве нису исте. Зависи ко вас убија. На основу тога зависи на којој страни ћете бити. УНИЦЕФ је објавио истраживања Питера Пелета и Ентони Арнова у коме се каже да „деца (у Ираку) испод пет година умиру двоструко више него што је то био случај 1989, и да није тако, пола милиона деце више било би живо крајем деценије“. У емисији америчке телевизије ЦБС - 60 минута, 12. маја 1996. године, новинарка разговара са Медлин Олбрајт:

 „Лезли Стал: Чули смо да је пола милиона умрло. Мислим, то је више деце него што је убијено у Хирошими. И, знате, да ли је све вредно тога?

Мадлен Олбрајт: Мислим да је то тежак избор, али мислим да је вредно, вредно тога“.

Олбрајтова је казала после бомбардовања „да схвата да има злочина Албанаца али да разуме ту њихову потребу за осветом“ (излив потреба?!). 

Правдајући злочине Шиптара над Србима после јуна 1999. године поједини међународни званичници (сама Олбрајтова) говорили су како је тешко зауставити освету једног ''напаћеног и угњетеног народа''. Шта је са српским правом да поравна вековне рачуне? Хоће ли то схватити икад макар онај део српског народа који све кривице приписује Србима.

Онда следи скандал око записника у вези Рачка на првој конференцији за штампу у Приштини када је Вокер беснео, одузимао реч и ломио оловке. Хелен Ранте тада није рекла најбитнију констатацију која је стајала у извештају и која је много касније обелодањена: „мртви из Рачка нису били стрељани и масакрирани“. Кајус Ниеми, писац књиге о Хелени Ренте, Хелена Ренте, обележје човека, 2008., цитира Рентеову: „Вокер је вршио притисак на мене да кажем да Срби стоје иза масакра у Рачку, да би рат могао да почне“. Касније се потврдило да је Вокер био у сталној вези са америчком администрацијом (Кларк то потврђује у једном документарном филму), да је добијао инструкције из Америке шта треба да каже и изјави (у истом филму Вокер то демантује). Пре било какве истраге, без присуства истражних органа, форензике, увиђаја и извештаја, он је одмах „знао“ да су ти људи стрељани, да су их стрељале српске снаге, да је то масакр. (Олбрајтова га је позвала телефоном и казала: „Бил, одрадио си одличан посао“, а онда коментарисала пред сарадницима: „Пролеће је поранило на Косову“, видети: Политика геноцида, Херман и Питерсон). Човек би помислио да је тај амерички шпијун видовит. Не, није. Он је само радио посао због којег је и дошао на Косово. Подметао је своја јаја лажи у туђа гнезда несреће. На слици која је обишла свет види се Вокер и иза њега леш Албанца у цивилу који је очигледно погођен у главу али коме је још капа на глави. На другој слици виде се иза Вокера наоружани људи.

И Хјуман Рајтс Воч и Фонд за хуманитарно право, који су фактички писали оптужницу против Срба, за Хаг, не објашњавају данас зашто су у својим извештајима говорили о зверствима, мучењима, ишчупаним ноктима, извађеним очима, закланима, касапљенима, када се зна према извештају чак и финских патолога да тога није било. Зашто се те подружнице НАТО-а сада не огласе? Зашто се нико не пита ко је убио полицајца Миру Мјекића на покушају увиђаја 19. јануара, ако су у Рачку  боравили само недужни цивили? Када је он погинуо, борбе су се водиле прса у прса, између два реда ровова. Или то треба да објасни Олбрајтова која је на каналу CBS изјавила да „се треба сетити да је у Рачку десетинама људи пререзан гркљан и да је једини излаз у хуманитарном бомбардовању“. Клинтон је 19. марта рекао: „Требало би да се подсетимо шта се догодило у селу Рачак... Невини мушкарци, жене и деца, изведени су из своји домова до јаруге, натерани да клече у прашини (Рачак је иначе делимично био прекривен снегом и смрзнут а прашине није могло никако бити прим.аут.) и покошени рафалима, ни због чега што су учинили, него само због онога што јесу“.

Славољуб Ђукић, Политичко гробље, страна 466: „Медији су обично претходница рата. Да би се припремила јавност, потребан је шокантан догађај који ће згрозити људе. Улогу медија у агресији на Србију, а и своју као портпарола НАТО-а, објаснио је Џејми Шејн студијом под насловом ''Како нахранити звер''. Шеј каже: ''Упрезање медијске моћи кључни је фактор у ратним сукобима. Сви новинари су склони лошим вестима. Слике масакра у Рачку биле су нам потребне да бисмо убедили народ како без наше интервенције постоје добри изгледи да се масакр понови. Машина не може да ради на празно, звер мора бити нахрањена''... И ''звер'' је храњена са свих страна. Уводничар ''Њујорк тајмса'' Томас Фридман у текст под насловом ''Дајте шансу рату'', позива на војну акцију у којој у Београду ''треба погасити светла, сваку сијалицу и славину''. А новинар првог програма немачке телевизије свој коментар закључио је поруком: ''Кад чујем реч Србин, чини ми се да је о самом ђаволу реч''... Највећи притисак на Србију долазио је од ратоборне Медлин Олбрајт, која је младост провела у Београду. Према њеном признању, истог дана кад се Рачак обзнанио, Вашингтон је донео одлуку о рату против Србије. Све друго је била куповина времена: ''Рачак нам је био потребан ради утицаја на колебљиве европске савезнике'', изјавила је доцније Олбрајтова. Репортер француског ''Фигароа'' Рено Жерар, један од малобројних блиских посматрача догађаја сведочи о свом случају. Када је уверавао колеге да је масакр обавештајна и пропагандна монтажа, одговорили су му прекорно: ''Ђубре једно, хоће да нам убије причу''“.

ЧИТАЈ ЈОШ:

СИЛОВАЊА АЛБАНКИ НА КОСОВУ – СИЛОВАЊЕ ИСТИНЕ

КО ЈЕ И КАКО СТВОРИО ОВК / UQK?

КАКО СУ АЛБАНЦИ УБИЈАЊЕМ СРБА ОСТВАРИВАЛИ СВОЈА ''ЉУДСКА ПРАВА''!

ПРЉАВА КАМПАЊА О КОСОВУ!

ГЕНОЦИД!? (КОЛИКО СУ АЛБАНАЦА ЗАИСТА УБИЛИ СРБИ?)

КАКО СУ ЛАГАЛИ О КОСОВУ

СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ - КРИВ ЗА ТУЂЕ ЗЛОЧИНЕ!!!

ŽUTA KUĆA - TRGOVINA LJUDSKIM ORGANIMA

РАЧАК - КАКО СУ ЛАГАЛИ?!

Читај овде Вечити рат - Косово