ИГОР М. ЂУРИЋ - ИЗГУБЉЕНИ ЗАВИЧАЈ!

Ноћас ми је Исток даљи него море,

а некад је био у моме дворишту.

И све што сам имао слило се у крик:

„Опрости ми Боже – велики сам грешник“!

 

С' прозора још видим цркву изнад града,

како чува Исток, као млађег брата.

И сокак што води све до бистре реке,

кад смо били деца и није било рата!

 

Мајке нас дозивале, пред прве мракове,

а собе нам мирисале на врућ хлеб и страхове.

Сад кад склопим очи, нема више никог,

само ветар тужно трепери кроз Исток!

 

У туђим сам градовима учио да ћутим,

како човек тајом носи бол у себи.

Ко рану на срцу, знану само теби,

која ноћу тишти, кад останеш сам!

 

Што сам даље ишао, све сам ближи био,

оном прагу који куће више нема.

Јер не губи човек само родну груду,

већ и оно дете које тамо дрема!

 

Ја и даље чувам стари кључ без врата,

једну бледу слику и завичајне бајке.

Ја и даље слутим источку тишину,

коју често чујем кроз глас мртве мајке!

 

Ко ће сада знати шта смо некад били,

кад куће што горе престану да зборе?!

Ко ће зором име мртвог града,

кроз молитву изговорити?!

 

Када моја звезда престане да светли,

и у сутон утихне појац који поје:

дашак моћне снаге вратиће се доле,

и тамо ће живети део смрти моје!

 

Игор Ђурић

2026. године

 

ИСТОК – ТОПОНОМАСТИКА

 Пише: Игор Ђурић

ИСТОК – ТОПОНОМАСТИКА У ОДБРАНИ СРПСКОГ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ И ДОКАЗНИ МАТЕРИЈАЛ У ПАРНИЦИ ЧИЈИ СУ!

 

ИСТОК, као насеље, први пут се помиње у повељи цара Душана 1348. године, у познатој Призренској повељи (хрисовуљи).

На првом месту, у овом експерименту, треба издвојити цркве и црквишта на простору Истока и околине, па се чак после тога и није потребно трудити даље у казивању онога шта је тема ових редова.

СТУДЕНИЦА ХВОСТАНСКА се налази у близини насеља СТУДЕНИЦА и ВРЕЛО. Прва базилика је изграђена у VI веку а после проглашења аутокефалности српске цркве она постаје седиште Хвостанске епископије и богословско училиште (универзитет), да би се касније подигла на ниво митрополије.

Сам назив ХВОСНО (Хвостно) користи се за северни део МЕТОХИЈЕ. Потиче од старословенске речи „хвост“ што значи дрво или дебело дрво, због тадашњих густих шума на том подручју.

МЕТОХ, зна се: манастирска земља. Реч је грчког порекла и у изворном значењу значи заједница. Чак и онако како Албанци покушавају да преименују назив Метохија у Дукађини иде у прилог овим наводима. Дукађини је изведено из назива Јованова земља или Војвода Јован (дука – војвода; Јован – ђони).

ГОРИОЧ, манастир изнад Истока, XIV век, саграђен на БЕЛОЈ СТЕНИ, метох манастира Дечани. По легенди, изградио га Стефан Дечански да се захвали Светом Николи што му је исцелио „огореле очи“. Изнад самог манастира се налази извор под именом СТРМОДЕЛАЦ.

На месту старог гробља у Истоку, које се зове ЦРКВИШТЕ, налазе се остаци старе цркве Светог Ђорђа која је спаљена у време Кримских ратова.

Црква Светог Јована у ЦРКОЛЕЗУ, прва половина XIV века. Саградио ју је војвода Новак Белоцрквић.

Црква Свтог Николе, ЂУРАКОВАЦ, XIV век.

Итд. итд.

Ако, пак, не верујемо нашим црквама и гробљима, Немањићима и њиховим војводама, онда би можда требало да поверујемо Турцима (што је сасвим у српском духу, касније названим „другосрбијанштина“). Елем, Турци су због убирања пореза и осталих марифетлука пописали становништво на Косову и то 1485. године и у том Скадарском дефтеру на територији данашњег Истока пописане су, поред Срба, само још две породице: једна арбанашка и једна влашка.

Можда је разлог томе и што Немањићи нису дозвољавали сточарима и номадима да се задржавају у пределима који су били њихови.

Тако у Душановом законику постоји један члан који гласи: У селу где се заустави Влах или Арбанас, у том селу да се не заустави други који за њим иде. Ако се задржи на силу, да плати потку и што је испасао. Ето како се чувала домаћа пољопривреда и одржавала национална структура.

Још је пре тога краљ Владислав у Врањинској повељи из 1242. године написао: ни Арбанас ту нема зимовишта.

Краљ Милутин, пак, у својој повељи из 1300. године даје право Арбанасима да могу долазити на црквени панађур о храмовој слави Светог Ђорђа код Скопља, али морају да плате таксу за то.

У поменутом Скадарском тефтеру, Турци користе старословенску и српску топонимију, понекад у својој интерпретацији: ИСТОК је ИСТРАНМЕШ, БЕЛО ПОЉЕ је БУШИН БРАК, ЂУРАКОВАЦ је ЂЕРБЧИША, ТОМАНЦЕ је ОТОМАНИЧА, МУЖЕВИНЕ су МУЗЕВАЧА, ЦРНИ ЛУГ је ЧИРНА ЛУКА, СТУДЕНИЦА је СТУДЕНИЧА, СТАРОДВОРАНЕ су СТАРА АНДОВРАНИ, итд.

Дакле топоними?!

Овде је ипак реч о топономастици (топонимика) и пошто ја немам знања да бих се бавио етимолошком и демографском анализом задржаћу се смо на томе да спасим од заборава неке топониме и да успут даднем неко своје запажање.

Ако почнемо од самог назива централног насеља, одмах на почетку, све је јасно: ИСТОК. Није у питању страна света већ исток (извор, врело, врутак) воде (реке). Реч вуче словенске и српске корене: извир; издан (В.С. Караџић, Српски ријечник). Већ је речено да се насеље на западној страни зове ВРЕЛО. Планина изнад насеља и извора јесте МОКРА ГОРА.

Пошто је крај веома богат водом отуд и следећи топоними: БАРЕ, БАЊЕ, БАЊА, ЦРВЕНЕ ВОДЕ, БЕЛЕ ВОДЕ, ВИЛИНА ВОДА, ЈОШЕ, ИЗВОР, КЛАДЕНАЦ (ХЛАДЕНАЦ), ВИР, ЈАЗ.

Ту су још потоци и реке: ИСТОЧКА РЕКА, ЧАУШ, КУЈАВЧА, БОЛОВАН, МАРКОВ ПОТОК, КОЈЗАЧА, ДЕВИЧКИ ПОТОК, ВРЕОШНИЦА, КРАЛИЦА, ЦРКОЛЕСКИ ПОТОК, БЕЛИШНИЦА, БЕЛИ ДРИМ.

Наравно, било је и места где су оскудевали са водом:  СУВО ГРЛО, СУВО ПОЉЕ, СУШИЦА, БЕЗВОДНИЦЕ.

Из приложеног се да видети да ниједан од топонима нема корена из албанског језика (тешко је и дефинисати те корене) и једино речица ЧАУШ има у свом називу и словенске и турске корене.

Да набројим још топонима везаних за имена насеља, пределе, узвишења, пећине, вртаче, долове, лугове: ГРАДИНА, ЖАЖЕНАЦ, ТРШЕВИНА, РАВАН, ГРАБЧИЋ, КИЛАВИЦА, КОРЕНИК, БЕЛИЦА, КРЊИНО, ТУЧЕП, ЉУБОЖДА, ЦРНЦЕ, ПРИГОДА, ЛИПЉА, ВУЧАР, ЈАБЛАНИЦА, ПЉОСНА, ВЕЛИКА ВРАТА, МАЛА ВРАТА, ЧУНГУЛА, ИВЕТА, ЈАЗБИНА, ЈЕЛА, САМАР, БАЊША, ГРАБ, ДАПКОВИЦА, КРИВАЧА, КУПЛЕНИЦА, ГРАБЉА, ГОЉАК, ГОРИЦА, МЕЧКИНА РУПА, ГУЧИЦА, ПАЉЕВИНА, БЛАЗАТНИЦА, ЦРВЕНА КУКА, ЈЕРИНИН ПУТ, ДЕВИЧ, ОВШЕНИК, КРНА, ЛУКАВАЦ, ДОБРУША, ПРЕКАЛЕ, СРБОБРАН, ТОМАНЦЕ, ЉУБОЖДА, ОРЛОВ КРШ, ШУМЕК, ЦЕРИЋ, БУЧЕ, БОЈЗАЧА, ТРГОВИШТЕ. СТРАЖА, КАЧКАВАЉИ, НОВИН ВРХ, ЈАГЊИЛА, ЛАЗАРИЦА, ЛОЈЗА, ЛУГОВИ, МАНАСТИРСКИ ЛУГ, ОРНИЦЕ, ПИТОМЕ ЛИВАДЕ, КАЉАВИЦА, ПОЉАНЕ, ЛЕЂЕНИЦЕ, ВОГРЉА, МИЛИНА ВРТАЧА, СТРМЕЊАЧА, КОЊСКИ ДО, ГРОМАДА, ТОРШАН, СМЕТОВИ, КРАЉЕВ КАМЕН, ПОПОВ ЛУГ, РАКИЋЕ, РУДЕЖ, РУДНИК, РАКОШ, КОСТРЕЦ, ЈЕРЕБИЊЕ, СИНАЈЕ, МОЈСТИР, ЖАКОВО, ТУЧЕП, ОСОЈАНЕ, ШАЉИНОВИЦА, КОШ, ЖАЧ, ДРАГОЉЕВАЦ, МУЖЕВИНЕ, ДУБОВО.

А сва ова насеља, узвишења и шуме налазе се у пределу МЕТОХИЈСКОГ ПОДГОРА и МОКРЕ ГОРЕ са севера и МЕТОХИЈСКЕ РАВНИЦЕ са истока, запада и југа.

Чак ни комунистичке карте, рађене латиницом после рата и са видљивом тенденцијом нису могле да оду даље од преименовања одређених махала, засеока или бачишта којима су надењавале имена албанских породица које су ту живеле или користиле их за испашу.

Али и у тим картама и даље су доминантно преовлађујући топоними словенског и српског порекла: ПРОВАЛИЈЕ, РУДИНА, СТАРО СЕЛО, ДУБРАВА, ДУШКАЈЕ, КОШАРИШТА, БАЧЕВИШТА, РУПЕТИНА, БУКОВИК, ПОНОР, ШИЉАТИ КРШ, ИВАЊЕ БРДО, РОСУЉЕ, СИНАЈСКО ПОЉЕ, СОЛИЛО, ЛИСАЦ, СТРАЖИШТЕ, ГОЛИ МАЧ...

Када и површно погледамо ове називе (топониме) може се реконтруисати читав некадашњи друштвени систем и људи који су ту некада живели: тамо где су старе грађевине; где је гром жежо; где је равно а гду су ницали граб, буква, јела, липе или цер; где се шума тршила; куд је пљоснато планинским путем; где је најбоља хладовина била; куд су јазбине; шта личи на седло и самар; која је вода какве боје и која је стена каквог колорита; где је гора а где је поље; куд су долови а где су поток или луг; шта су Срби бранили и где се орао лего; где се трговало; где су се овце стрижале а куд се се јагњиле и где су со лизале; ко је и где правио качкаваљ; где су играле русалке; где су врачеви благосиљали храст; где је црква била; где су бачије ницале; куд су провалије и вртаче; који су потоци бесни; где се стража давала а вук вребао; где је краљ седео а лазарице игром и песмом зле силе терале; где су се рађале легенде и песме; и тако даље, и тако даље... још много...

Албанци су кроз време покушавали да преименују или преведу многе топониме али им је то тешко полазило за руком. Ето, рецимо, кад је Исток у питању? Није ишло. Ако би га преименовали као страну света онда би га звали Линдја. Ако би хтели да му дају име „извор“ онда би то звучало рогобатно Бурими. Одустали су и данас Исток зову Истог (Istog). Само су променили последње слово и што сада ни на њиховом језику не значи ишта (ништа). Не могу да преведу и назив реке – Источка река – јер када то преведу буквално најдаље дођу до Источне реке (јер не њихов језик нема синониме за извор – бурим, и не познаје појам истока воде). И суседно село Врело (које је до Другог светског рата било чисто српско а седамдесетих година је постало  чисто албанско) они зову Врела (Vrela) што би била множина за изворе-врела.

Али, са странама света и са изворима и ливадама куд и камо лакше иде. Како, међутим, превести на албански језик топоним и име манастира Гориоч (место где је Свети Никола исцелио Стефану Дечанском огореле очи)? Како у преводу избећи име Марко из назива Марков поток? Како превести Црквине? Метохија? Хвосно? Србобран? Ивање брдо? Ивета? Краљев камен? Русалке? Лазарице? Граб?

Наравно, како рекох, актуелни су и сада фалсификати. Тако је Урошевац данас Феризај а Србица Скендерај. Ново Брдо је Артан а Косовска Каменица Дардан?!

Најдрастичнији пример фалсификовања потиче из времена када су комунисти били на власти и када су давали Албанцима аутономију а то је избацивање назива Метохија из имена покрајине или преименовање врха КАЛУЂЕРОВИЦА у Ђеравица.

Поред тога што, како је речено, никако не могу превести име МЕТОХИЈА, исто тако им тешко иде и са КОСОВОМ (Kosova), јер како ће у једној речи превести поље где има много птица косова, (назив за птицу кос је опште словенски и прасловенски, Александар Лома).

Али, да завршим, највећа мука око превођења лежи у најважнијем топониму, географском и историјском, који је немогуће превести да се не поквари срећа: Косово и Метохија су само две провинције српске земље које су припадале СТАРОЈ СРБИЈИ (Сербија е вјетер).

*

Извори:

Рукописи Милисава Ђурића;

Ономастика Метохијског Подгора, Светозар Стијовић;

Часопис Хвосно;

Ауторово сумњиво сећање.

*

 

ИСТОК, шта ЈЕ?!

 Пише: Игор Ђурић

ИСТОК, шта ЈЕ?!

По свом постанку, Исток је божије дело!

По својој архитектури, стари Исток је еклектика Медитерана и Оријента!

Нови Исток не постоји. Само Велики, Мали и Доњи!

По својој идеји – велики је Исток!

По природи, то је компромис висије, низије и равнице!

По води, непресушан је!

По клими, склад је љутог северца и питомине југа!

Менталитетом је кротке проток Мораве кроз Динару!

По географији, Исток је Стара Србија!

По култури, он је Византија преоденута у Светосавље!

По језику, Исток је симфонија Херцеговине и екавице!

По судбини, он је оклопник без мане и страха на српској Голготи разапет!

По прошлости, он је Немањић који ходи њиме!

У будућности, Исток је Србија!

У садашњости, он још није рођен јер је убијен пре него што је умро!

По историји, он је српски и универзалан!

По страни света, Исток је на истоку у односу на запад, на западу у односу на исток а северно је и јужно је у односу на самога себе!

По имену, он је Извор!

По ономе што је био, он сада није и никада неће бити оно што је постао!

Словенски богови су га превели у хришћанство!

Међу градовима, он је племство!

Међу људима, Исток је стање духа!

По вери и цркви којој припада, Исток је Метох Дечански!

По невери, Исток је Источанин!

Главни град Истока је Гориоч!

Владалац Истока са наследним правом јесте Патријарх српски са седиштем у Пећи!

Граниче Исток Мокра Гора и Источка река!

Најнасељенији део Источког царства јесте Источко гробље!

По мојој песми

он је праотац

створен из маховине гробова

и манастирске сиге

а мајка је земља

Света

деце заблуделе

Источана!

По мојој причи

он пропадајући: успиње се!

ФК НАПРЕДАК из Истока

Пише: Игор Ђурић

           

      

''Сад сам почео да играм футбал. Налетео сам на посебно друштво. Основали смо клуб ''Подгор сокак''.

Из дневника Ратка Костића, око 1925. године (на слици трећи с' десна)

*

Играли смо лопте као што смо ишли у филм.

Дакле, нисмо играли фудбал или ишли у биоскоп.

У Истоку смо играли лопте у којем си имао право да даш гол, чак и са друге стране стативе, кад лопта оде у корнер. То се најчешће дешавало када би играли викторије: само на један гол, три на три. Стативе су нам често биле школске торбе, цео свет је био наш када би набавили југопластикин полуфудбал, често смо играли боси, најжешће смо играли против Шиптара, још жешће за паре.

Имали смо стадион (какав-такав) али смо га увек звали једноставно: игралиште. Најчувенија ванинституционална игралишта су још била: Лојза, Трговиште, Грабља, Код фабрике, школско, увек вруће гостовање на Палаћару, и најзад терени код пијаце. Револуцију у нашем игрању лопте представљало је постављање уличног осветљења у граду. Тако је и осветљен део улице који иде према болници, у близини наших кућа. Дочим, нашу улицу, најпрометнију у граду (због фабрике и рибњака) и најмногољуднију никада нису осветлили, јер била таква какав је била, то јест, није сада ни важно. Елем, тада бисмо до касно играли фудбал на улици која је била у то време неоптерећена што се тиче аутомобила, поготово ноћу.

Фудбалски клуб Напредак се прво звао Подгорац или Подгорје, око тога не могу да се сложе они који нешто знају о томе а оних који се сећају тога времена има све мање, а и памћење им је све слабије. И није му лоше ишло ни са тим именом, које год да је исправно. Али је некоме у револуционарном заносу пало на памет да се име промени па тако и би. Нисам могао да тачно утврдим тачан датум када је основан фудбалски клуб јер су се лопте играле вероватно много пре званичног формирања али се 1932. година слови као званична година званичног почетка лоптања. 1930. године је основана Сеоска соколска чета Исток. 1934. године је основан Источки спортски клуб, као и Црвени крст Исток, Пододбор удружења четника Исток, Народна одбрана Исток.

Лопте су се пре рата играле на ледини подно Гориоча на некадашњем имању Раке Вујадиновића. После рата се игралиште, које, како рекох, никад нисмо звали стадион већ увек и једино: игралиште, преселило код Чауша према Доњем Истоку. Због тога су они из Доњег Истока вазда имали добре лопте. Шћућуре се у своје кукурузе и чекају. Кад неко пребаци преко гола у кукуруз, а то се врло често дешавало, они је здипе и беж' ка своме селу. После је морао и милиционер да дежура у кукурузу док траје утакмица.

У тај исти кукуруз су најчешће бежале и судије, али богами и гостујући играчи. Признајем, тешко је наватати судију кад је кукуруз висок. Како су се утакмице најчешће одигравале кад је видљивост била добра а кукуруз мали тако су се и судије трудиле да не иритирају превише домаће навијаче и играче и углавном су „свирале“ како треба. Сем кад је била крупна пара или интервенција са врха у питању. Е, онда је нешто мало и црно трчало по њивама лево десно а руља је то мало и црно пратила у стопу. Биле су брзе те судије, кад данас размислим. И нису били злопамтила. „Поједе“ добре батине а опет га ево следеће недеље. Дакле, поред тога што су били брзи, били су и издржљиви.

Најгоре су у Истоку пролазиле помоћне судије. Они су имали ту проклету заставицу са којом су их не мало пута тукли по глави и леђима. Друго, они су најближи публици. Аут линија је на нашем источком игралишту била удаљена од жице и публике непун метар. Могао је да му удара шљаге ко је хтео. Ипак, они су углавном добро „махали“ па су тако и пролазили.

Због недостатка трибина и могућности вијања по њивама и ливадама наши играчи нису волели да играју у већим градовима: Пећи, Митровици. Тамо су око стадиона биле трибине и ниси имао куд а батине су батине, свуд исте осим ако те не бију Цигани. Услед тога и многих других разлога Напредак се увек држао нижег ранга такмичења и игралишта у окружењу око којих је имало места и простора да се бежи. Често се пред таква гостовања није могао скрпити тим. Нико није хтео да иде (рецимо у Гораждевац). Знају шта су радили на свом игралишту овима код којих сада треба да иду: па им се не иде. Нису били наивни.

Официјалне боје клуб није имао. Како је која управа долазила мењала их је. Ако су Срби водили клуб, а то је најчешће било тако јер је Напредак српски клуб онда су клупске боје зависиле од тога за кога навија председник клуба. У кратким периодима кад би се Шиптари по комитетским линијама увукли у клуб боја је била црвено-црна, као застава републике Албаније.

Касније је игралиште и ограђено, направљене су свлачионице са тушевима, клозети, и настрешнице за резервне играче и делегате. Бригу о опреми и објектима је водио Пушкаш. Нико му име ни презиме није знао, сви смо га звали: Пушкаш. Често би играчи искористили Пушкашеву непажњу па би дрпили опрему: дресове и копачке, а да би у њима могли да оду на сабор или игранку. На сабор у копачкама и: ђене-ђене. Добре су да се игра коло по трави и земљи. Али, кад уђеш у неку салу где се одржава игранка а у копачкама онда се клизаш као по леду.

У време кад се фудбал не игра, ноћу дакле, под настрешнице или на траву игралишта приводили смо женске – руку на срце: доста ретко.

Одлазак на утакмице Напретка био је нека врста психолошког третмана. Дођеш, наслониш се на жицу, извичеш се и испсујеш судијама и противничким играчима све до дванаестог колена и после си десет дана миран.

После утакмице играче би водили у градску кафану Кореник, у центру вароши, на ручак. Ми клинци би се покачили по прозорима кафане, са црквене стране, и чежњивим погледима гледали како играчи умачу хлеб у гулаш, једу купус салату и цевче Пећко пиво, сањајући да ћемо и ми једног дана бити на њиховом месту.

  

Пре рата, непосредно после оснивања Подгорја тај клуб је био стециште фудбалских пионира тога краја. Мало је оних који данас памте да су тада за источки фудбалски клуб играли: Миле Ћирковић, Ратко Костић, Стијепо Куљача, Љубо Ајданић, Димша Ајданић, Радоња Вујошевић, Рако Вујадиновић, Пуцо Мартиновић, Саво Кусовац, Миша Милосављевић, Блажа Мутавџић, Милан Љушић, Љубомир Пешић, инжењер Олег (Миша) Чистов, и многи други. Овај последњи се у дуелима против пећког Дукађинија „сударао“ против земљака Аркадија Николајевича Тјапина, који је пре Великог рата био фудбалски репрезентативац Царске Русије.

Имао је Напредак своје успоне и падове, своје резултате који се памте и добром, и у лошем. 29. марта 1953. године победили су Црвену Звезду из Ђаковице са 1:0. После недељу дана губе од Трговачког из Пећи са 5:2. Следеће године, Првог маја 1954-е, на празник, пред много публике, Напредак губи од Лаба из Подујева са 3:2 у веома неизвесној утакмици. После две недеље игра велику утакмицу и у такмичењу за Куп Маршала Тита побеђује Јединство из Пећи са 8:3. 1964. године Напредак је изубио од Локомотиве 2:4. Средином априла 1966. године, баш када је Партизан победио Манчестер са 2:0 (Хасангић, Бечејац), Напредак је са Рударом из Митровице играо нерешено 3:3. Задњи успон, догодио се осамдесетих кад смо играли Куп утакмицу против Трепче, и нешто касније против пећске Будућности, коју, да смо победили, требало је да нам дође „на ноге“ сплитски Хајдук. Нисмо победили, наравно.

ЧИТАЈ: ВЕЛИКИ ОДМОР У ИСТОКУ

Како се Исток родио а Гориоч га крстио!

Пише: Игор Ђурић

„Одрасли мушкарац мора да стисне зубе и да дели судбину свога завичаја“ - Борис Пастернак

Налазили смо се на око 500 метара изнад мора. Нит нам је било превише хладно, нити су нас мориле велике врућине. Просечно је било хладно око 0, а просечно топло око 20-сетице. Идеално, рекло би се за данашње услове екстремних ситуација. Што остане прљавштине за нама – ветар одува. Или вода однесе.

Земља је углавном црница.

Шума грабова, храстова, церова и букова. Најпознатија „звер“ нам је пастрмка, мада је имало лукавих лија, доброћудних меда и крволочних вукова.

Ко људи смо били зајебани па нас Цвијић назива „љутим Пећанцима“.

Место се помиње писаним трагом први пут 1348. године, нашим писмом и словом. Нека они покажу њихово слово да видимо кад се они први пут помињу?!

Кроз Исток ниси могао проћи, и у њега наићи, у пропутовању, узгред, случајно. У Исток си могао стићи само ако си тамо и кренуо. Таки му је био положај. Скрајнут под планину, ослоњен на равницу, он се није налазио ни на једном значајном путу тада активном. Он: Исток. Случајно је неко могао доћи једино ако залута, па и тада ретко. Требало је добрано скренути са свога пута да би се набасало у варош подно Мокре Горе. Таква нам је судбина: на крају котлине и планине. Или: на почетку једне или друге. Најпре ће бит: у средини и између.

Ми смо изоловани планином и постраницом. Никоме нисмо били на путу. Отуд је код нас владао осећај да смо са стране (што и јесмо били), да смо изоловани (такође) и не баш популарни (невезано са претходним али сушта истина). Јер, чим ти нико не пролази кроз место то значи да те избегавају. Због чега? И, то нам је помало бивало јасно. Пре свега због карактера људи јер се природи заиста није имало шта замерити.

Кроз Исток није пролазила ни железница. То му је са једне стране била добра особина јер су железничка места углавном прљава и бучна, али, опет, са друге стране и то је доприносило изолованости. Исток је једном страном био затворен непроходном планином преко које се могло једино пешице или марвом, а кад једном месту не можеш прићи целом дужином венца планине и то је довољно да му ретко наврну путници намерници.

У Истоку није дакле било случајника долазника. У њега се долазило планом и циљем: на пијацу, у општину или болницу. Дакле: послом. И ми би одлазили из Истока послом, понеко би се и вратио, други би заувек остајали тамо где би отишли. Чинило им се: свуд је боље него у Истоку. Нама што смо остајали чинило се: супротно.

Отуд је и све остало споро (или: никако) стизало у Исток: вести, иновације, технологија, култура, кадрови, новац... Ко зна, данас, је ли то био хендикеп или добра страна?! Ко зна? Данас? Тада се чинило да нашој заосталости нема краја и тек када смо отишли и снашли се у новим срединама схватили смо колико имамо потенцијала и да нас Исток није уназадио – већ супротно.

Тамо ништа паметно није пролазило – па се човек трудио да буде што паметнији а не би ли како доакао суровој околини. Тако никаква инвентивност није била на цени па су се људи довијали да доскоче лукавим земљацима. Тамо нико није био пророк у своме селу па смо се очеличили у немилосрдној средини те кад смо се нашли у нешто цивилизованијем окружењу – осећали смо се супериорно.

                 

        

Све има своје.

Увек смо живели у страху. Некад више, некад мање. Спокојно: никад. И увек је један именитељ страха: наше „комшије“. Нисмо се плашили терора, колико смо се бојали непредвидљивости истога. Било је то време, кад сам био мали и кад сам одрастао, када се Србима зло наносило перфидно, замаскирано и курвински. Било је то време шиканирања, силовања, време лажи и претварања.

Ми Источани смо били у нешто бољем положају. Било нас је за косметске услове поприлично, неколико великих породица концентрисаних на једном месту. Чим би се изашло из Истока – слика се мењала. Вероватно је било нечега у нашој генетици, столећима смо били жртве и то је морало оставити трага у нашој психи.

Плашили смо се јер су наше жртве биле увек жртве слабијег. Увек су ударали само кад су били сигурни да жртва нема никаквих шанси, кад нисмо могли да се бранимо, кад их је више, кад су јачи. Отуд смо ми знали да ће се против нас кренути онда кад су нам шансе за одбрану минималне. Ако имаш десет година – напашће те двадесетогодишњак. Ако си сам - напашће те њих петорица. Ако си црква – оскрнавиће је, ноћу или дању, увек сигурни да ће некажњено проћи. Никад нису били јунаци, шта више, чим их притегнеш стали би да кукају. Ал' кад се докопају моћне заштите, почев од Турака па на даље, онда би били немилосрдни.

                 

Истоку се морам враћати до краја живота! Не могу, нити смем да га заборавим, ниједног дана, ни једног сата, до краја живота. Исток је моја судба, будућа и преживљена, прошла и ишчекивана. Исток је моја инспирација, тема свих будућих дела, име свих ненаписаних романа, мотив ненасликаних слика. Исток је васпитање мојега сина, начин на који га учим да буде човек, завет који он са својом генерацијом треба да учи. Исток - моја прошлост, садашњост и будућност, извор мога живота и узрок моје смрти.

Себри источки су морали добро да се помуче како би изградили две цркве и то пре седам стотина и кусур година. Мислим да нису били ни тада баш начисто шта представља религија хришћанска. Али!!! – вид продуховљености и културе је морао постојати. Има неколико стотина година уназад како је Источанима било омогућено да иду у цркву и да слушају литургију.

Ја се кријем од америчких авиона 1999. године. Мој предак је градио цркву пре осам векова. Неколико стотина година је требало Шиптарима, после „предака градитеља“, да се однекуд појаве и да одмах почну да загорчавају живот онима које су затекли. Американцима је требало неколико стотина година, од градње моје цркве, да створе државу.

Шта је са Европљанима?! И они имају старе цркве. Имали су и инквизицију. То ли је њихов одраз?! Њихови свештеници већ вековима гледају како што већи број ратова да поведу, што већи број влада да сруше, што више других да покрсте... Они су потпаљивали ломаче испод научника и писаца.

Ја сам и даље у шуми: једем јагњетину и гледам како живу главу да сачувам. Овај рат мрзе они који га нису водили на било који начин: поред ракете, са пушком, на послу, певајући, псујући... Овај рат мрзе они који немају своју отаџбину. Немам је ни ја, али ћу је створити.

Стефан Дечански је обилазио радове и готов манастир. Морао је то чинити као ктитор. Вероватно су на неки начин моји преци долазили у контакт са њим и његовим сином, највећим Србином у историји српства: Душаном, којег су још звали и Силни.

Метохија је пре осам стотина година изгледала импозантно. Воде је било на све стране. Богата вегетација која је ницала на плодном земљишту. Около планински венци богати шумом и дивљачи. Клима идеална. Зато су српски владари ту подизали своје задужбине. Питомина коју практицизам ислама још није дотакао. Људи здрави због климе и окружења. Сведоци грађења импозантних творевина. Тада су у својим генима оплеменили своје кодове.

Какав је то био народ који је за кратко време (релативно кратко) подигао толике манастире?!

Треба погледати карту Космета са уцртаним подигнутим црквама и манастирима и видеће се јак народ, напредна цивилизација и већ формирано племство.

Много цркава а мало утврђења и утврђених градова?! Зашто тако? Није постојала опасност? Или су знали шта је вечније?!

Хронику Истока није лако писати. Источани никада нису марили за писану реч. Њима је усмено предање ближе срцу. Сва та предања „из давнина“ мењана су и модификована према потреби наратора тако да је његова породица увек у главној улози а све друге су ту да би одиграле улоге епизодиста.

Омиљени почетак приповедања локалних приповедача када жели да зађе у историју је: „Мој прадеда је био најбогатији у селу“. После су, наравно, дошли ја ли Шиптари, ја ли Аустријанци или комунисти, и тако је нестајало то богатство (које се руку на срце могло мерити само земљом и стоком па отуд и питање: куд се даде земља?) и наш је „историчар“ тренутно у поседу пар њивица које ће поделити са браћом кад отац умре (ако се он поделио са својом браћом).

Прича се даље кретала у правцу ратова и јунаштва, или у правцу анегдота које су доказивале интелигенцију предака нашег историчара. Све зависи од потребе.

Мало је писаних трагова, још мање објективних усмених предања. Шта нам је и требала историја кад је она била око нас очувана у манастирима и црквама, у нашим обичајима, језику. Историју потенцирају они који је немају. Ко о чему - курва о поштењу.

Зато, када се пише о Истоку, о Метохијцима уопште, треба говорити о људима и обичајима. И то онако како смо их гледали у детињству. Без улепшавања, само са нешто мало идеализовања. А, и, да би се писала хроника мога завичаја морао бих да одем хиљаду година уназад. Приложићу слике, лакше је. Гориоч, Дечани, Девич. За неке и ово је превише хронике и историје.

Писаћу причу о Истоку.

Заслужује књигу моја варош. Каква све места имају своје књиге, Истоку следује нешто антологијско. И то у више антологијских комада. Нећемо питати, шта кошта да кошта.

Леп је мој Исток. Понављам са почетка.

У њему имаш свега што је потребно једном нормалном човеку и народу. Вода чиста и хладна. Испред равница, плодна метохијска земља. И шта наопако засадиш: никне. Иза: планина. Извор здравља и ваздуха. Забран и брана за банду. Храна за стоку. Дивљач за ловце.

Људи имаш свакаквих, као и свуд. Добрих и лоших. Кад све ставиш на тасове неке моралне ваге више има ових првих. Људи су и најбитнији. Они чине окружење једни другима.

Од када постоји Исток кроз њега протиче вода. Да нема воде не би било ни Истока. То двоје су нераздвојни апсолути. Та вода прала је све мрље у нашим душама и нашим делима. Умивени смо пролазили кроз време, можда не увек за пример, али свакако врло ретко за лош пример. Прала нас је и хладила источка вода. Као такви, увек смо били у предности над прљавима и мусавима. Врло често смо побеђивали лепотом. Вода нам је избрусила и језик. Чистота мисли изражених кроз реч била је мање важна од чистоте и лепоте саме речи. И код нас на почетку беше реч. После ње вода – тако је настао Исток.

Са Богом смо били: како кад. Требало је доста времена да заборавимо наше речне и водене богове, па и утваре које некако увек иду у пару са њима. Наш Извор је прва источка црква. Настала ко зна кад од Мајке Земље та црква, извор, била је место ходочашћа Словена још не свиклих да се другачије зову. Ту су се приносиле жртве боговима, свима редом, највеће ипак неком громовнику чији је парњак био Зевс у Грка, па Јупитер у Римљана, а чији је потомак тек Свети Илија, зато што Христа не смемо упоређивати до са Господом Оцем самим.

Када смо престали „на воду ићи“ - то нико не зна?! Вероватно су хришћански мисионари почели приносити невероватне приче о моћи Сина Божјег, о његовој мучној и понижавајућој смрти и васкрснућу из мртвих. Толерантни су били стари Источани. Још један Бог мање или више, поред толиких већ, ништа им неће сметати, него може само од користи бити. Нису знали, додуше, „ресор“ новога бога али ће то техничко питање некако решити, мислили су.

„Али не!!“ - говораху Христови ученици: „Бог је само један, сви остали су лажни.  Он је створио свет и све на земљи. Људе свакако и све што људима користи. Бог је један и апсолутан, недодирљив и недоказљив, и има сина божјег Христа, Једнородног од Оца рођеног пре свих векова, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог...“.

Није им било јасно оно о једном једином Богу који има сина, значи другог бога, али им се идеја свидела. Зашто се замајавати са толико богова кад се може служити и молити само једном. Нова вера није тражила полагање жртава, ни у људима, ни у стоци. То се радило пре Христа а он се, хвала Му и слава Му, жртвовао ради свих нас и наше је грехе окајао.

Цркве смо почели градити неколико година после тих почетних забуна. Немањићи су ојачали и загосподарили земљом, па је њихов био и наш Извор. Стефан се закраљио а Растко замонашио, па обукао архиепископске хаљине 1219. године. Сто година касније Источани су почели да граде своју прву цркву. Учинили су то уз помоћ и ктиторство Стефана Дечанског који се на тај начин захваљивао Истоку зато што му је у њему Свети Никола исцелио „огореле очи“. Радове је надгледао, и дарове радницима доносио из оближњег манастира Богородице Хвостанске, или Студенице Хвостанске, која је тада већ била стара преко сто година. Како је сто година много за неке народе?!

Ми смо у Истоку већ хиљаду триста и неке имали грађевине старе преко сто  година. Шта је Дечански почео - Силни је завршио. Био је моћан и богат. Дораде су биле естетске природе. Праћен свитом, једва је неколико пута дојахао, моћан, у злату, окружен рајом земаљским: Метохијом. Тапија је јасна: Метохија припада цркви. То је Немањића дар, Савин дар, српској Цркви. То не може нико променити, људи поготову. О Божјим тапијама се не расправља. Сава је тапију написао, Душан ју је оверио. Крај приче. Спорићемо се и ратовати али се ту ништа неће променити.

        

Косовску битку смо изгубили и добили. Као и све друге Косовске битке, уосталом. Са ниједном нисмо начисто. Језичак на ваги увек стоји у средини. Изгубили тада „земаљско“ а добили „небеско“ царство. Да ли то постоји? Било је Источана 1389. на Пољу Косову. Ни много, ни мало. Таман толико колико је требало да се не обрукамо али и да не пострадамо много. Кажу да је било и оних што окаснише. Да прича буде потпуна а ми да се не одвојимо од српског усуда. Ти што окаснише први и донесоше вести о поразу (оном земаљском). О победи (оној небеској) нису знали ништа. Много касније смо ми схватили то о победи (они простији: никад).

Време је угасило многе цркве у Метохији. Оно је немилосрдно. Многа места су опустела после Сеобе. Гориоч је остао. Како му је било то он сам најбоље зна. Мало је лепих дана од задње посете Душанове запамтио. До дана данашњег када му је најтеже. Он је сам горе у брду, доле нема Источана. Први пут после хиљаду и по година.

После су војске тутњале. Ратови су се водили. Четрнаесте ударили они што су нас на Турке хушкали. Петнаесте цела Србија кроз Исток прошла. Сваки други је од њих погинуо. Опет се земаљска Србија селила у небеску. Неки су и кости оставили у Истоку. Пепео пепелу. Окупација Прва. И све тако редом: друга и трећа. Временско обележавање догађаја је променило временско значење. Пре и после рата сада није довољно. Сада се мора рећи пре и после којег рата.

Остаде Гориоч сам.

Њега ми жао.

Издадосмо га. У једном дану, сваки Источанин. Сви редом. Каква је то издаја била?! Дража нам је била ова упишана земаљска Србија од оне небеске: вечне. Милије нам је међу потомке лифераната него код Лазара и Милоша, међ' њихову небеску непобедиву војску и све друге што су им се временом придружиле.

А пут је некада водио кроз Исток. Не тако давно. Нисмо морали да тражимо. Пут за небеску Србију био је ту. У нама. Свако је од нас то знао. Само смо се курвали. Такви се савршено уклапамо ту где јесмо.

Хронику Истока, како написати?

О чему писати?

Постоје два Истока. Онај што је градио Гориоч и онај други што га оставио самог. И један и други припадају мени. Први за понос, други за срамоту.

То су два света који срећемо у свакој средини: стваралачки и јалови, градитељски и издајнички.

Косовске битке, ма када се одигравале и против кога се водиле, увек су одлучивале о већим стварима него што је у први мах то изгледало. Најмање се у косовским биткама бранило Косово. И Метохија. Бранили су се виши, небески циљеви али се и заустављало надирање хорди.

Косовске битке, све редом (има их много и никада не престају )  водиле су се и губиле у циљу очувања српске државе и српскога имена. Нити ће икада српска држава бити цела и јака без Истока, Извора и Гориоча.

             

Гориоч је наш анђео чувар.

Чува нас дању и ноћу, лети и зими, о посту и у време празновања.

Гориоч је наша судбина. Какав нам је духовни ослонац то био?! Док га нисмо издали.  Ми његова деца - њега свог духовног оца.

Свети Никола је власник Гориоча. Добио га је на поклон и у знак захвалности од Немањића. Од оца и сина.

Историја Истока, прелазак из варварства у цивилизацију, почињу од оног дана када је Гориоч освећен. Тада смо добили свој храм, постали смо прави хришћани.

Ко зна шта је добро а шта лоше у историји једнога народа?

Којем се Богу поклониш његову судбину делиш. Како он „прође“ са другим боговима тако и народ који му се предао на милост и немилост прође са другим народима.

Гориоч је стуб источке културе и цивилизације.

Живело се успореним темпом. Американци имају праву фразу за то а она је оживела уз помоћ филма, па се тако и наметнула целом свету, баш као и много тога наметнутог из бивше енглеске колоније: slow motion.

Провинција је то. Чему журба? Ионако се све на крају добро заврши.  Журба, пренатрпаност пословима и испланирана сатница је измишљотина урбаних готована. Та превара им служи да што мање времена проведу са породицом од које су се отуђили и која им ништа не значи до нужне потребе ради стицања каријере или добијања станова и других глупости којима је оптерећен модеран примерак једног сељачког потомка. Та превара им на крају крајева и служи да би што мање или ништа не радили, јер кад си на сваком послу пет минута па трчиш на други наравно да ни један не можеш урадити како треба.

        

А ми смо до породице држали много. И данас је тако. До рада мање, до породице много. Знам, има ту и пуно фолирања у свим тим односима али се „из петних жила“ ипак трудимо да одржимо на окупу шта се да одржати.

То око успореног ритма живљења само је један привид, једна илузија, да смо мало радили. Радили смо десетину пута више од оних „брзометних“ а завршавали пет пута мање посла јер су ови други углавном ишли пречицама.

Имали су људи из моје провинције и „тамних мрља“ када су се данима о зимским свечаностима опијали. Ипак, пили су углавном своје а зими се ионако живео од летњих плодова рада.

То око рада и темпа у ствари је врло небитна ствар, тек онако узгред поменута, да се почне са нечим, јер прича мора некако кренути па је најлакше почети са уопштеним. Наравно, треба се трудити после тога да причу и писаније не закомпликујеш овако као се то мени десило. Зато одмах бежим од пређашњих реченица, нека саме себе доводе у ред.

Метохија је равница, која у ствари и није баш у потпуности равна. Више је то таласасто, благо брдовито преламање складно обликованог земљишта. Нема ту неких драстичних успона или незграпно увучених долина. Само склад и хармонија. Као валцери Штрауса, млађег, слушани у топлој соби док напољу пада снег. Каква романтика? Ето тако ја видим Метохију.

Планине које окружују Метохију логични су след ствари. Оне су некада биле обала једног великог језера или малог мора. Зато је Метохија плодна. Е, сада сам га претерао, али кад Ђока може да буде Панонски морнар, ето, и мени се прохтело да будем капетан лађе који води брод мирним метохијским морем а тај брод може приспети у било коју луку а да при томе увек види ону одакле је кренуо. Онај валцер, у зиму, помутио ми је маштом оне мождане вијуге које су задужене за рационалност и фактичност па сам одлутао (боље рећи отпловио) мало подаље од праве истине.

Једно је сигурно: нема лепшег предела на кугли земаљској од Метохије. Не, не желим да се спорим, нећу да чујем ниједну реч против ове моје тврдње. Знам да сам у праву и чему онда расправа.

„Као можете тврдити да није најлепша кад никада нисте били тамо?!“ - кажем мојим потенцијалним опонентима.

           

   

Причаћу ја још о томе. Само морам редом. Рођен сам у Истоку. Она, мислим на моју родну варош, стоји на таквом месту да је источно од неких крајева а западно од других. Самом том чињеницом мој завичај је специфичан и ничим упоредљив.

Да ли сада причати о Метохији, или, о Истоку, сасвим је свеједно јер је то исто. Најбоље је да буде прича и о једном, и, о другом, прича која ће стотину пута почињати а скоро никада неће доћи до краја. Прича ко прича, некоме се свиди, неко други је презре, већина је никада не прочита или чује. Приче се причају, или: не слушају, некада се упамте па се препричавају, углавном се ћутке прелази преко туђих  приповеди. Свако има своју истину (причом испричану) и мада ништа ново нисам рекао по том питању својих и туђих истина чини ми се да некад треба „измислити“ своју истину па је испричати. И један да је прихвати за себе, добар је то посао.

Моја прича је почела 14. јуна 1999. године. Чини се, тога дана се и завршила. У њој су обухваћени векови времена и километри простора а зачудо требало јој је тако мало трајања да се роди и умре. Није вилин коњиц моја прича, није ни узлетела а дошао је сумрак и донео мирис скорашње смрти.

Почетак и крај. И трајање.

Трајање је ванвременско и бестежинско - то је дакле историја и духовност. Само још тако данас и постојим: ван времена и без простора.

Почео сам да сањам. Снови о нечем чега више немам (у времену и простору) су, у ствари, почетак живота, стварног, мени додуше несхватљивог али опипљивог и понижавајућег. Питам се: може ли живот бити лепши од сна? Лепог сна, наравно. Јер, ако може (а ја ћу тврдити сада то) онда човек губи смисао постојања. Како онда маштати? Како се надати бољем?

Да не компликујем: дрзнули смо се да живимо без маште, уобразили да можемо бити у рају још за земаљског живота. Зато смо кажњени. Зато сањамо. Снови су подједнако лепи као одсањано јер је реч о истом сновиђењу: о Истоку.

Исток је моје родно место: завичај. У њему је настало оно што ће сахранити под мојим именом и презименом. Све што сам унео у себе па сада то рефлектујем кроз своју личност, све што дајем другима, радост или бол, то је завичај. Тако је то са нама који имамо свој завичај. Или смо га имали. Онима којима завичај не значи ништа до пуког склопа слова која-и чине реч, ова прича (ма како скромна била) није ни намењена.

Ничега се ружног из Истока нећу сећати  до ружноће мога дела према њему. Може ми се.  Моја је хартија по којој пишем. Моја је и танко и лепо исписана ћирилица која само придодаје лепоти мојих осећања. Мисли ко мисли, међутим, не слушају ме увек. Оду својим путем и никада не знам шта ће ми са тих путовања донети. Ја ћу се трудити да им доскочим и обуздам, да их ставим себи у службу. Измишљаћу, преписивати па мојим крстити, али нећу да се ичега ружног дохватим док не дође време за то. Јер ово је националистичка прича. Ја можда и нисам такав али она се не да. ''Нећу у помодаре!'' - шапће ми дахћући ми за врат.

Тако водећи конверзацију са властитим речима које ми скоро никада не дају за право, убеђујући ме да више верујем туђим но властитим мислима и подсећајући ме колико лепих реченица и оне могу склопити - пишем. Не можемо без лепих реченица. Поготову ако оне причају о успоменама. Те речи успомена су нам потребне да их поставимо испред себе, да нам буду штит пред себичним огољеностима (огољеним себичностима) које нас окружују. Када поново дође време борбе, онда успомене могу опет назад у дубину човечјег памћења, да тек с' времена на време, кад сентименталност и малодушност обузму човека, изађу вани и подсете да је човек створ коме прошлост нешто значи.

О Истоку рекох, нешто ћу вам рећи. И свим осталим „истоцима“ метохијским и светским. Да схвате људи зашто смо некад такви какви јесмо. Да разумеју зашто нас често не схватају. То је приповест која никоме неће донети добра. Само сузе и патњу, јад и чемер, завист и мржњу - чак. Ако слике буду некад лепе то ће бол бити јача и мржња неизмернија. То ми је и циљ. Равнодушност је погубна па ме тако и равнодушни душмани нервирају.

Оно што ћу испричати у причи о једном једином дану, како сам то симболично на почетку образложио, наравно, када се манемо метафоре, није баш трајало један дан. Давно је почело (бајка је то) и никада се неће завршити. Бар што се нас неколицине тиче. Зато ме и притиска тешка туга. Бесконачна. Кад би могла да се заврши та тужна бајка па да смо начисто. Да се окренемо и одемо заувек, да својој деци не помињемо ни ко смо, ни шта смо, ни одакле смо дошли. Било би тако простије. За све. Али се прича неће завршити и ту се не може ништа. Нема исправке. Најјачи ће носити крст докле буду могли а онда ће га на леђа стављати неко други. И увек тако.

Нешто мало су писали монаси. И то је ретко када преживљавало дуже времена балканске кошмаре и паљевине. Балкан, извориште и седиште најумнијих цивилизација, колевка свих умних достигнућа данашњице, најмоћнијих држава простор у новијој историји, је постао синоним за покоље, паљевине и примитивизам. Турци који су донели ислам на те просторе криви су за то. Знам да ће многи тврдити супротно или другачије али ме због тога апсолутно и равнодушно брига. Никада нећу рећи да смо ми Срби криви за савремено значење речи „балкански“. Да су Турци освојили Беч и држали га неколико стотина година и да је при томе пуно људи одатле примило ислам можда би данас и „бечки“ била пежоративна у смислу и без доказивања. Не би се Штраус наслушао својих валцера окружен минаретима и мујезинима, и не би се бечке госпођице и госпође шепуриле по променадама него би радиле по пољима да нахране освајаче и господаре.

Ватра и само ватра. Рат или мир, победа или пораз - без ватре никада. Рашта и писати кад све изгори. Иста књига се не може два пута писати. Знају то палиоци. Зато прво на књигу кидишу. Мача се не боје, јурну својим мачем па се боре, од књиге страхују јер је углавном немају па немају чиме да нападају.

Да не претерујем, нешто и некаквих рукописа је преживело, сачувано у тајним манастирским преградама док се, ниоткуда, једног пролећа 1856. године није појавио некакав Рус сумњива презимена Гиљфердинг и из Гориоча у Петроград однео збирку рукописних књига. Нит се зна што ју је однео, нит ко му је дао.

Те године мој наврдеда Ђура, син Петков унук Иванов праунук Ђурин чукунунук Николин и наврунук Станојев, имао је 56 година а син му Спасоје 31. Ни један ни други нису знали шта се догодило и ко је књиге однео. Руку на срце, писмо им је слабо ишло (скоро никако), па се нису ни интересовали. А, и да су знали, дали би Русу све. Тамо сада, у Русији, која је источно од Истока (то јој се мора признати) стоји негде једини сачувани писани траг са нашег поднебља.

Историја завичаја (ту смо дакле) сплет је глобалног и локалног. Специфично у опште познатом. Оно што упије човек у очима детета - то је пак сећање на завичај. Успомене.

Волели смо манастир на брду. Време је угасило многе цркве и манастире у Метохији. Време је, као што знате, немилосрдно.

Скоро сва места су опустела после Сеобе Србаља која је узрок наше луде памети и вере у лажљиве Аустре и Угаре. Турска и шиптарска освета, а само онај зна шта је зло коме су се они „светили“, била је крвава. Покренуо се читав народ. Нико није хтео да чека Шиптаре и Черкезе. „Ајде да се мало склонимо, док не прође прва сеча“ - мислили су многи који се више никада нису вратили. Ни Чарнојевић није хтео да чека. Повео је народ преко Истока и планине на север. Можда би нам његова мученичка смрт у Пећкој патријаршији више помогла од његовог живота преко Саве и Дунава. Само би се преселио код Бога, божји човек је био. Он није тако мислио. Нисмо мислили ни ми 1999. године.

Али је жилавост народа свиклог на патњу и тада помогла опстанку. И тада смо се потрудили да неко опстане, преживи и сачека оне што су се вратили. Да их гладне и промрзле, уморне од скривања по планини, нахрани и сакрије. И Гориоч је опстао. Како му је било, то он најбоље зна. Мало је лепих дана од  Душанове посете запамтио, до дана данашњег када му је можда најтеже. Он је сам горе на брду а доле нема Источана.

                

1689. године се родио мој курђуп Ђурађ (син Николин и унук Станојев). Лењи на језику Источани су му викајући га кроз живот избрисали и заборавили задње слово у имену па је за њих био Ђура. Сина Ивана добио је када је имао 41 годину, 1730. Тешко време било, касно се приженио. Иван је имао два сина: Анту и Петка, рођеног 1767., иначе чукундеде мог деде Данила а мога курђела. У црквене књиге Петка (по коме ће нас понекада крстити и Петковићима) је уписао гориочки јеромонах Андоније. После њега се у дечанском рукопису из 1857/8 помиње прото-игуман Антим Седларевић из Драгољевца. Овај рукопис је претходио девичком катастиху из 1761. где се помиње Гориоч. 1903. године у Гориочу служи јеромонах Хаџи Руфим.

Гориоч је наш анђео чувар. Чувао нас је и дању и ноћу, и лети и зими, о посту и у време празновања. Многе војске су испод њега прошле. Неке су се у њему молиле, много више њих га је палило. Источани су га обнављали колико су и кад су  могли.

1799. године Петко је добио сина Ђуру, који је имао и брата Радоја. Ђура (без задњег ђ, поучени претходним примером одмах су га још кумови избрисали да не би беспотребно компликовали) 1825. добија сина Спасоја (и још Милована и Милосава). Већ осам година је Карађорђе био мртав. Тамо преко брда рађале се слободна Србија. Требало јој је сто година да дође до Истока. Манастир Гориоч 1857. године одржавао и ту служио монах Исакије а да су у Истоку, тамо доле, у то време радила четири хана.

Две године после предаје градова родио се Милоје Спасоју. То је био мој прадеда. Када је српска војска 1912. године ослободила Исток мој деда Данило је имао једанаест година а његов стриц Радођура постаје први председник источке општине у саставу Србије. Деда је још на скровитом месту чувао чауре које је пронашао после арнаутског напада на турске војнике који су градили затвор у Истоку, на пролеће те године.

Четрнаесте године на нас ударили они што су нас на Турке хушкали, па смо се због њих по Војводини раселили те је данас и она српска да српскија не може бити. Петнаесте, цела Србија кроз Исток прошла. Бар оно најбоље што је Србија имала. Посејана су метохијска поља костима убијених српских војника. Мучки су их Шиптари убијали у болесној жељи да се докопају њихових пушака и шињела. Десет војника и један наредник међу њима остали су заувек у Истоку, 29. новембра те године. Самом Истоку. Сачекани у заседи, побијени у шљивику, ту надомак старе црквице. Некакав Таир сутрадан прошао је Истоком у наредничком оделу са сабљом о пасу. Растко Петровић у својој књизи Дан шести о томе оставља трага.

Скроман споменик подигли су им грађани Истока после рата, лоше крстећи епитаф на самом гробу. Писало је Српским ослободиоцима, а требало је Српским мученицима. Ишли су тада из земље, нису је ослобађали. Али после јесу. Онај Таир се сигурно извукао после рата. Нађу они увек начина да себе оправдају незнањем или глупошћу.

Дисциплиновани Аустријанци (говориће исто и за Немце у Другом рату) окупирали су Исток. Ушли су и изашли из њега без борбе. Тих година окупације народ је преживео у релативном миру. Владао је ред и закон. „Аустри`цка влас`“ - говорили су стари Источани – „тад се знао ред“. Нећу претеривати у хвалоспевима окупације али људима којима је у ноздрвама још био мирис турског владања сваки бољитак се чинио подношљивим. Вешали су Аустријанци шиптарске лопове и разбојнике који нису могли чудом да се начуде како то да српски непријатељи нису заштитници њиховог разбојништва.

Прође и тај рат. Рале Ђурић би први председник општине по ослобођењу. Таир преживе, сакри сабљу за друга времена и друге српске униформе. Дуго времена након тога српска војска и летећи одред Милића Крстића су се прегањали са разбојницима и качацима. Следеће године се употребљава и артиљерија около Истока, док за освајање манастира Дечани није била потребна артиљерија. Наиме, те 1919. године, око Ђурђевдана, неки Рашковић, лекар, се са неколицином истомишљеника затворио у манастиру и прогласио социјалистичку републику.

                  

                

На Великој народној скупштини у Подгорици која је одржана 11. новембра 1918. године а на којој је донета одлука о уједињењу Србије и Црне Горе посланици из Истока су били: Дашко Хреза, свештеник; Никола Јовићевић, свештеник; и Јефто Поповић, судија. 11.11.1918. године Српска војска је покренула акцију разоружавања Шиптара у Истоку и ширем реону. Три чете са неколико брдских топова нису биле довољне да се то постигне. 1919. године срески начелник у Истоку био је извесни Драгомир Михајловић, а као писари радили су код њега Мираш Божовић, Јоле Ивановић и Јован Јојић.

Америчка мисија је изводила акцију насељавања села Витомирице и Добруше тако да је 1921. године тамо подигла 125 кућа за насељенике из Црне Горе. За банског већника из среза источког 1929/30. године изабран је Радован Вулић. Соколско друштво у Истоку је формирано 1930. године и бројало је у почетку 30 чланова. Интересантно је, са данашњег становишта, да је Соколско друштво у Врелима тада бројало 52 члана. Од шездесетих година прошлог века у Врелима више није било Срба. У Источком срезу, на изборима 1938. године била су два кандидата. Један од њих Слободан Стерђевић жалио се М. Стојадиновићу да је срески начелник у Истоку Никола Лашић, пропагирао да се изабере Никола Вујошевић, активни уговорни поштар у Истоку, а да су то спроводили и жандарми. У часопису Полиција објављиване су јавне похвале истакнутим жандармима. Тако је жандармеријски наредник командир станице Исток, Петар М. Дашић 26. септембра 1934. ухватио одметника Беку Шабана Руговца и предао власти због чега је био награђен.

У Друштву народа у Женеви а у представци коју је упутила албанска држава између осталог се каже „да је Милић Крстић из Истока убио 60 Албанаца“. За наручивање убиства Милића Крстића, капетана и негдашњег командира „летећих водова“ ухапшен је и оптужен Гани-бег Црноглавић (Криези) али је због избора и подршке Милану Стојадиновић пуштен из затвора. Само убиство је извео његов пушконоша и слуга.

Дође мир.

И нова држава. Источани су мислили српска. Преварише нас све Латини, опет. Да нам врате за Душана. Не заборављају они туђа лукавства, чини им се да само они требају да имају монопол на то.

Било како било: Источани, Метохијци, Шумадинци, сви су мислили: „Ево најзад лепе и слободне Србијице, ајде да је градимо, нека буде што лепша, море крви смо пролили за њу, њену слободу и слободу наше браће!“. Нико није знао ко су та браћа али су неки носили њихове куршуме и драмлије у себи.

Тако су Источани, кад дођоше до даха од муке и патње, тридесетих година прошлог века градили колико су могли. Направили су школу у којој је била и болница. Нешто ниже започеше и цркву да граде. Саградили су је из чистог ћефа. Градња није престављала проблем богатом месту. Трговине су ницале а воденице и ваљавице биле зачеци индустрије. Зашто не и црква у центру вароши? Имали смо Гориоч, није нам била нужда. Али, имало се - па се градило.

У Истоку су се трговином између два рата бавили Костићи, Никодин и Ратко, држали су радњу са мешовитом и колонијалном робом као и продавницу обуће Бата. Иначе је у тридесетим годинама прошлог века радило око седам трговина, дућана и магаза. Један од власника дућана био је и извесни Петко Илић из Пећи. У том периоду су радиле и две кафане које су држали браћа Ајданић из Пећи: Јово Мали хотел и дућан у Доњем Истоку, и, Миле кафану под именом Извор. Обућари су били Панто Микић и Зоран Ћирковић, обоје из Пећи. Пекару су такође држали Костићи. Берберницу су држала браћа Бошко и Лаза из Пећи (крвнички убијени и бачени у Дрим 1941. године). Поткивачи и фијакеристи су били браћа Горани а ковачким занатом су се бавили углавном Цигани.

Свакога дана се у Пошти могла купити Политика, Правда и Време, тачно у десет сати. Поред Поште и начелства, телефон је био спроведен и у касарну на Белим Водама која је била саграђена око 1920. До 1949. године председник општине се возио чезом. Између два рата људе и животиње лечили су Руси, емигранти: Владимир Сергејевич Чистов је био лекар а Новков (!?) и  Павле Иванович Серебрјаков (који је дошао око 1928. и у Истоку дочекао и пензију) - ветеринари. 

Доктор Чистов је живот завршио у Фрајбургу, 1957 године. Али, док је живео и радио у Истоку био је веома активан на многим пољима деловања. Оставио дубок траг иза себе. Често је лечио бесплатно, бавио се хуманитарним радом, био председник Црквеног одбора. Он је један од организатора и председник Управног одбора за изградњу „Народног дома витешког краља Александра I Ујединитеља“, а његов син Олег је бесплатно израдио пројект дома доктор Чистов је иначе био и срески санитетски референт. Његова жена Александра Алексејевна (рођена Јуницки) била је виша медицинска сестра. 

Прва школа је почела са радом у Доњем Истоку за време аустроугарске окупације. Црква Св. Апостола Петра и Павла у центру Истока почела је да се гради је 1929. године а освештана је у јулу 1932. године у спомен Петру I Карађорђевићу. 1932. формиран је фудбалски клуб Подгорје (исте године кад је у Звечану формирана Трепча а у Пећи Будућност и Раднички) а 1936. пуштен је у рад нови Соколски дом.

Тих година се саградила и зграда намењена соколском друштву популарни Соколски дом. Соколски дом се саградио тачно преко пута старе и временом покопане црквице. Место где су убијени српски војници, место мале капеле Светог Ђорђа која је била спаљена у време Кримских ратова и најзад положај зграде Соколског дома, те три тачке чине једнакостраничан троугао. На једнаким странама тог замишљеног троугла уписани су успони и падови, наше заблуде и добре жеље, наша неспремност да схватимо промењивост односа кроз историју и нужност прилагођавања томе.

Ту зграду су Источанима подарили Карађорђевићи а, уистину, су је платили наши прадедови. Лепа је то грађевина била. И таман је требала да проради и да се разради и да у своме десетогодишњем постојању стекне реноме институције од значаја и традиције за Исток, дошао је још један рат: Други.

У њему смо оставили непријатеље на миру (они нас нису) и таманили се међусобно. Мало нам је било да нас други убијају па смо желели да се и сами мало потерамо. Додуше, ово констатујем више глобално јер партизана у Истоку није било, док балисти на крају рата не почеше да своје црне кошуље замењују партизанским униформама. Син оног Таира закопао је пушку поред сабље. Жандарм Ђура Глумац, који је између два рата радио у Истоку и од којега је овај пређашњи поприлично зазирао, погибе 1941. године као четник у јединицама из Ибарског Колашина. Његове преживеле саборце, Источане на челу са Ралом Вулићем, пострељаше партизани у Луговима.

Почетком 1941. године братство Ђурића из Истока бројало је 5 домаћинстава са 69 чланова породице. Крајем 1995. године Ђурићи броје 41 домаћинство са 154 чланова породице.

Недостају ми пролећни звуци моје источке улице. Јутарња вика радника у рибњаку, дозивање комшија, звуци алатки, чекрк на коњским и волујским колима.

У полусну слушам те гласове и звуке, сасвим су ми природни и усклађени ма колико теме разговора звучале незграпно и непримерено, ма колико звук мотике која удара по земљи изгледа неромантично, у сваком случају: непродуховљено.

Чујем рођаке како разговарају са мајком, пролазнике како са улице називају „Добро јутро“. Неко кад-кад пита и за мене, тек онако у пролазу и реда ради.

Извесно је да ће данас ваздух удисати пуним плућима, напуниће се источке улице неоствареним жељама, потхрањеним у људским бићима, оговараћемо се и лагати али у пролеће све то делује наивно и безопасно.

Једино што ће недостајати то је љубав, јер љубави је увек мало у Истоку. Увек фали љубави, највише у пролеће. Девојке ће размишљати о примамљивим удајама а младићи маштати о дивљим сексуалном авантурама. Мало је место, кратко пролеће - нема се времена за љубав. Наравно, удаваче ће лакше проћи (обично их преваре шљаштећи излози), многи источки „жиголи“ однеће невиност у брак или гроб - пролеће ће заменити топло лето а глас мајке ће бити све тиши и тиши. То је живот: пролазност, и, у неко време успомене - увек, додуше, касно али тако мора.

Боже , како ми недостају пролећна јутра у мојој источкој улици, у моме Истоку. Како ћу живети са тиме да их више никада неће бити? Како сам уморан од претварања да живим и да предамном стоје неки избори.

Пуст Исток. Нема струје. Тек по неко возило. Кажу ретки који су се вратили из њега да се у тим данима без људи, возила, струје и осталог, могло чути хучање воде са извора чак до центра, и даље. Чуо се једино извор у пустом Истоку.

Они ретки што су остали кретали су се улицама збуњени и дезоријентисани.

Стуштио се јак пљусак на опустело место. Отворило се небо на већ отворену земљу. Шкрипали су отворени прозори, горопадила се највећа српска непријатељица: промаја. По неко је још товарио камионе са својим и туђим стварима. Стари професор је викао ходајући мокром улицом ''да ће се сви вратити за дан-два и да школа мора да почне са радом тачно на време''.

На брзину скупљено мало друштво поставља новог ''управика'' у напуштеном мотелу. Он ''преузима дужност'' и из магацина износи пиће и храну. Около су пуни базени ненахрањене пастрмке, пуне штале ненахрањених и непомужених крава, пуни торови товљених свиња. Послужује госте који неће платити и који ће заборавити када су последњи пут вечерали уз свеће у пустом ресторану.

Свако је имао своје разлоге останка али су сви имали само један разлог зашто нису отишли. У једном тренутку више то нису могли да ураде. Или: нису уопште могли, свеједно је. Али су се сви надали да ће већ после два-три дана угледати колоне које се враћају. Нису то доживели. Нису доживели ни властити живот.

Опет је ноћас горело. Видео сам светлост, одсјај пламена који је гутао Крстића куће. Крстића куће су биле ове ноћи браниоци српства.

Пуцало се. Али то није била борба. Само је једна страна пуцала. Тек је престало пред зору. Што се нико не појављује пред мојим вратима? Што не дођу да вичу и урличу као претходних вечери? Што их нема да ме шамарају и ударају кундацима као претходних дана? Шта ми то спремају?

Претрнуо сам од страха. Бојим се бола. Шта ја радим овде сам у мраку? Шта се то чује пред вратима?

Скоро ће да сване. Задах паљевине и згаришта исти је као и претходних дана. Исти је и кад смо ми палили. Исти је. Само сам ја сада сам самцит, згрчен у ћошку свога ходника. Чекам. Доћи ће неко сигурно. Чекам и једва чекам. Само да буде што брже, самим тим и лакше.

Платићу својом главом. Жао ми је деце, пријатеља. Патиће за мном. Можда ово мени и наплаћују неки њихов задужени рачун. Много се задуживало а мало плаћало задњих година овде.

Свиће.

Крстића куће су ноћас биле задња одбрана српских заблуда. Бориле су се док су могле. Доста од њих. Оне су бар остале ту где им је место. Ја и „Крстића куће“ водимо задњу источку битку. Исход се већ зна, само што то нећемо да признамо. Док се не предамо наше трајање ће се продужавати и бити доказљиво без обзира на тананост аргумената којим то наше постојање доказујемо.

Пуцало се. Ко је на шта и у кога пуцао? Је ли било само обично шенлучење или је ноћас неко главом платио (ко што ћу ја платити, да макар буде од метка).

Ситни сати су вековно дуго прешли у свитање.

Шта ја радим овде? Јесам ли гладан, жедан? Мртав ли сам или жив?

О Боже!!!

Нема ни људи, ни Бога.  Само сам ја и они. Што их нема? Шта ли ми спремају? Знају ли да би ми мајка патила да је жива? Сузе би ронила и лице гребала за мном. Да је жива, ех да је ту, стрепели би смо једно за друго. Е..еее.. Боже, плачем.

Јутро ће ми донети мало мира . Тада све утихне. Ујутро се рађа и умире само кад се мора. Буде тихо и дремљиво. Ујутро су и главе чистије, намере часније, жеље реалније и нагони контролисанији. Ујутро обично не знаш да ли ћеш предвече убијати и бити убивен. Нови дан то не говори својим осветљеним почетком. Ујутро увек имаш времена да кажеш: „то ћу после“.

А, испаде да није тако. Ено их на капији.