КОСОВО? КАКО? ЗАШТО? РЕШЕЊЕ?

Пише: Игор Ђурић

Ми, у ствари, нисмо ни разговарали о Косову и Метохији у том такозваном ''унутрашњем дијалогу''. Свако је, у истину, водио неку своју кампању која је имала за циљ да јавности представи политички став. Затим, да нападне и облати оне који имају другачије мишљење (или, чак и исто) и припадају другој политичкој опцији. А ми би требало сви да будемо на истој страни чак и онда када другачије размишљамо и када се у тим мислима ни у чему не слажемо. И тада, и тако, требамо тражити оно у чему се најмање не слажемо.

Обзиром да нисмо разговарали, нисмо се могли ни договорити, а камоли наћи заједничко и компромисно решење проблема. Јер, у кампањама нема компромиса, циљ исте је да прегази и порази другу страну. Није циљ кампање да се пронађе најбоље и заједничко решење. А такав договор и решење су важни како би цела нација стала иза тога. Овако, поделе се настављају, бојим се, још већом острашћеношћу и жестином.

Због свега горе реченог, није се постигло оно најважније: да српски народ између себе дође до договора у вези тога шта нам ваља чинити са Косовом и Метохијом. Јер, после таквог договора, ма какав он био, све би било лакше, јасније и чистије.

Руку на срце, конфузију су уносили сви. Опозиција, без јасног плана и само са жељом да постигне политичке поене. Власт исто то, још и приде све оно вишегодишње замајавање са ''преговорима'', Бриселским споразумом и Заједницом српских општина, да би на крају изашли са такозваним ''разграничењем'', које није имало никакве везе са оним о чему се претходно говорило. Поред тога, неозбиљно се изашло са таквим предлогом а да се пре тога нису консултовали са важним међународним факторима, па нас је тако једна реченица Ангеле Меркел вратила тамо где смо били пре двадесет година. Поставља се само питање: шта да је српски народ заиста стао иза те идеје коју је предложио председник? Да ли би и тада ипак одлучујућу реч о свему имала једна времешна Немица?

*

Ја не верујем – да неко верује – да је наметнуто решење – заиста решење!?

То је само ново и дубље продубљивање проблема. То су само нови и већи проблеми. Јер, ми сада имамо проблем: отворен проблем. Све док је он отворен, постоји нада да ће се једнога дана праведно решити. Вештачки и силом затворени проблем је утолико гори што захтева да се прво поново насилно отвори - да би се наново решавао. То је као код погрешно сраслог прелома: мора се поново ломити да би се правилно наместило.

*

Било је потребно искрености. И све је могло испасти добро и поштено, да је се заиста хтело свенародно разговарати о том проблему. Макар би се потрудили да чујемо шта други говоре. Тај разговор је, наравно, требало водити без демагогије и празних речи, без патриотских патоса и издајничких ламентирања. Пре свега, свако ко је желео учествовати у том дијалогу морао је бити поштен па рећи: шта је спреман лично учинити, и уз властиту жртву, за идеју коју заступа.

Тога није било. Ни на једној страни. Осим етикетирања и то са свих страна. Власт се бавила политиком. Опозиција се бавила политиком. Чак и они интелектуалци који су покретали, по мени прихватљиве идеје, чинили су то у салонским условима, међу одабраном публиком, елитистички, и тако су демонстрирали нешто што би поједини руски теоретичари назвали: ''моћна импотенција''.

*

Проблем не можемо решити ако га само описујемо: узрочно и последично. Али, не можемо га решити ни уколико нудимо погрешна решења. Не можемо га, сада, решити ни бесмисленом борбом, без дугорочне стратегије и примењиве тактике.

Па како га онда требамо почети решавати?

Тако што га нећемо решавати док се за то не створе услови да га позитивно решимо. Тако што ћемо дати, свако од себе, онолико колико највише и најбоље можемо: али доброга и кориснога. Тако што се више нећемо бавити политиком када су Косово и Метохија у питању. И, најзад, тако што ћемо очувати и освежити Србију: правилно васпитавајући генерације које се управо рађају.

Какво је то правилно васпитање?

То је оно како су нам о кућном васпитању говорили наши дедови. Притом, мислим, само на кућно и традиционално васпитање, и на правилно образовање, а не на политичко и идеолошко.

Часни и поштени људи не могу одмах и брзо променити ствари на боље. Треба демонтирати штетан партијски апарат у држави и штетне идеје у главама људи. Решење је дугорочан процес. Прво се мора повратити вера и одати признање части и поштењу. Одмах иза тога следе: храброст и знање.

*

Шта радити у међувремену, док чекамо повољне услове и ново-васпитане генерације?

Како решавати проблем Косова и Метохије: нерешавањем?

Можда тако што ћемо радити прво оно што можемо и што је до нас!

Док не ојачамо и осмислимо целокупно решење, ајде у међувремену да ојачамо север Косова. Да, прво, поправимо штету нанету партијским деловањем и режимским демолирањем институција српске државе, каквих-таквих, нису биле идеалне али су биле корисне и потребне.

Затим, врло битно, да започнемо са декриминализацијом тамошњег система и друштва.

Од севера Косова морамо направити заштитну зону која ће нас штитити од најезде и ширења непријатељских племена, са једне стране, и, представљати мостобран за наше будуће напредовање, са друге стране.

Поред тога, та слободна и јака зона ће бити гарант опстанка и остатку Срба јужно од Ибра и у енклавама.

Ми тренутно, уопште нисмо пред дилемом да ли хоћемо и можемо да бранимо Косово и Метохију. То је периферно питање. Главно питање је колико људи је спремно да окрвави за Србију. Кад, и, ако, сачувамо Србију – сачували смо и Косово.

*

Највећи облик испољавања слободе јесте одрицање од исте: кроз борбу за исту.

Онај ко се одриче своје слободе да би се борио за слободу своје земље – најслободнији је човек. Много таквих људи направи слободну државу.

Слобода није оно што ''имамо'' - већ је слобода оно што бранимо и оно чега смо спремни да се одрекнемо.

Слобода није ''да могу'' – слобода је '' да морам''.

Она није оно што нам је дозвољено већ оно за шта смо се изборили.

Слобода није ''дато'' – слобода је ''отето''.

Највеће право слободе коју човек себи може дати - а, нико му то не може одузети – јесте борба за слободу и право да се у тој борби да властита жртва. Ко може да ти одузме право да се бориш? На било који начин и ма како та борба изгледала бесмислено.

Док се бориш: слободан си – док си слободан: жив си!

*

Није суштина бесмислености да свако од нас буде свестан да се не може одупрети великој и моћној сили. Сили људи и технике. Суштина смисла живота лежи у томе да себе и своје потомке васпитавамо у духу спознаје да је свако од нас појединачно бољи и јачи од било које индивидуе из те многобројне силе људи.

*

Знамо ли прави разлог зашто се заљубимо и некога волимо до гроба, спремни да за ту љубав дамо живот?

Не! Рационалних објашњења нема за такве ствари. То је нешто унутрашње, везано за душу. Да постоји рационално објашњење и решење - онда то не би било емотивно и духовно.

Исто је и са Косовом и Метохијом. Ту не треба тражити рационалног објашњења и решења, јер је то емотивно и духовно стање.

Да ли је то добро?

Не знам! Вероватно није! Али је тако.

Можемо некога на силу спречавати да виђа и буде са вољеном женом, али то уопште не значи да ће тај човек престати да воли. Напротив! Што му више буду бранили – то ће више волети.

Иста је ситуација са Србима и Косовом. Што га више и жешће буду отимали – то ћемо га ми више волeти и бранити.

*
Игор М. Ђурић

Косово освета!

Пише: Игор Ђурић

(давно написан текст у оквиру деценијске књиге)

Шта сада? Шта данас? Шта сутра? Шта са светом који признаје независност Косова? Шта са онима који га не признају. Како се борити? Шта радити по питању Европске уније? Шта са нама самима? Све су то питања на која ја немам одговор. Али, некада је пола доброг одговора поставити право питање. Некада је друга половина истог, кад се зна: шта се неће, када се већ не зна шта се треба и хоће.

Бавио сам се мало бројкама.

Косово је до сада признало 108 држава (српски званичници 2017. године тврде да је тај број испод 100, јер су у тој години неке државе повукле своје признање), са око 1 милијарду и 980 милиона становника. Није признало око 55 држава, са око 5 милијарди и 200 милиона становника. Од тога, само 6 држава које нису признале Косово: Кина, Индија, Бразил, Русија, Мексико и Индонезија, броје око 3 милијарде и 380 милиона становника. Али, овде је важно шта кажу Немци и Американци. Замислите сад те будале које говоре да 10 милиона Срба треба да признају Косово а 5 милијарди других људи у свету га не признаје?!

Хоћемо ли ми Срби бити први народ у историји човечанства који се добровољно одрекао дела своје територије?! Одрицали су се многи: добровољно - нико. Ако је то добро, демократски и тако европски, зашто се Грци или Турци не одрекну својих делова Кипра? Што се Енглеска не одрекне Малвина? Кина Тајвана? Што њихови амерички пријатељи не саветују Грузине да се одрекну Осетије и Абхазије, као што саветују Србе да се одрекну Космета? Што не саветују Украјину да се одрекне Крима? Дилема: Космет или Европа, уопште не сме да постоји. Ми у Европу требамо само под равноправним условима и целовити – ако већ морамо. Да се ја питам: не би смо уопште. Иначе нема смисла. То је у старту болесно стање и представља националну катастрофу која ће у дужем периоду бити фатална за опстанак Срба и Србије. Каква је сврха уједињавати се са земљама које ти не желе добро?! Шта, забога, добијамо тиме?! Мало игара без хлеба и ништа више.

Признавање Косова од стране европских земаља представља отворени акт непријатељства према Србији. Ствари треба називати правим именом. То је исправљање ратних исхода Балканских ратова и Првог светског рата. То је цех који се мора доплатити за постојање Републике Српске. То поражени постају победници преко наших леђа. Преко српских жртава. Сва дешавања имају свој континуитет. Добрица Ћосић у првој књизи романа Време смрти преноси речи Арчибалда Рајса: Невероватан документ који верно преводим са немачког почиње овако: ''K. Und K. 9 Korps kommando. Упутства за понашање према становништву у Србији. Рат нас је довео у земљу коју насељава становништво надахнуто фанатичном мржњом према нама, у земљу у којој је убиство, као што показује катастрофа у Сарајеву, законом дозвољено од виших класа које га славе као јуначко дело. Према таквом становништву погрешно би било показати човечност и доброту срца; чак је и штетно, јер такви обзири, понекад могући у рату, овде озбиљно доводе у опасност наше трупе. Пре свега, не допуштам да се људи непријатељске земље, без униформе а наоружани, који се сретну појединачно или у групама, заробљавају. Њих треба безусловно поубијати''. Аустроуграски генералштаб знао је као и сви други да српски војници трећег позива и добра половина војника другог позива никад нису примили униформе.

Мусолини је је поводом пуча од 27. марта 1941. године изјавио да је то „понављање Сарајева 1914“. И верујем да је то заиста и мислио. А немачки генерал Франц Бехме је у саопштењу немачким јединицама у Србији, 27. септембра 1941. године, навео следеће: Ако овде не поступимо свим средствима и с највећом безобзирношћу, наши губици ће се пењати до неизмерности. Ваш задатак је да прекрстарите земљом, у којој се 1914, због подмуклости Срба, мушкараца и жена, потоцима лила немачка крв, ви сте осветници тих мртвих. И ови данашњи се воде истом звездом водиљом, само су опрезнији па своје намере пакују у другачије обланде, мада је Клинтон пред бомбардовање Србије изјавио „како су Срби криви за оба светска рата“. Франсоа Митеран: Све је то био след грешака: немачка акција, америчка игноранција, оклевање Италијана. У ствари, Немачка која себе сматра легитимним наследником аустроугарске империје, преузела је на себе и сву стару аустроуграску осветољубивост према Србима – (Х. Ведрин, Les mondes de Francois Mitterand).

Тек месец дана пре горе наведене изјаве, писао је Бенито Мусолини кнезу Павлу, преко опуномоћеника Стакића, 4. фебруара 1941. године: Да бих дао доказа да овај корак сматрам као дефинитивни између и нас и да бих подвукао његов нарочити пријатељски карактер, то нудим Југославији регулисање италијанско-југословенских односа на исти начин, као што су регулисани итало-немачки. Питање немачке мањине решено је Бренерским споразумом, а питање југословенске мањине нека буде решено нашим новим утаначењем. Ја нудим Југославији измену југословенског становништва у Истри за албанско становништво у Југославији. То је нарочито важно за вас Србе, јер би на тај начин посрбили ваше Косово, чије је становништво претежно албанско, а које за вас Србе има толику историјску и националну важност. 

Као што се види, Мусолини нуди Југославији, поред Солуна, и да две државе потпишу споразум који би регулисао међусобне односе, који би искључио потписивање Тројног пакта и оставио Југославију ван рата. Мусолини тада даје обећање да ће он лично тај проблем решити са Хитлером. Кнез Павле је одбио Мусолинијеве понуде из поштовања према Грчкој и неповерења према Мусолинију.

Победом у босанском рату Срби су себи извојевали државу у Босни и Херцеговини. Неко је сматрао да је то много и да се то мора компензовати окупацијом Космета (јер, сутра кад у Црној Гори на власт дођу други људи онда ће то фактички значити да Срби имају три државе на Балкану). Оно што је започело Анексионом кризом, атентатом у Сарајеву и ратом који је следио наставило ратовима деведесетих - кулминирало је 1999. године на Косову. Наравно: што се нас тиче ништа није завршено. Нажалост: ни што се њих тиче није. Али, кад, ствари назовемо правим именом, ја тада не спорим право да већина Срба одлучи да хоће у такву Европу и под таквим условима. Ако већина Срба одлучи да дадне Косово ради Европе онда је то легитимна одлука. Али би макар били начисто шта смо урадили. Доста ми је више обмањивања и тога да неко држи да смо сви ми као народ сви од реда кретени. Најзад, ако се тако одлучи, или супротно, у оба случаја скидамо камен око врата звани Европа, који нас вуче ка дну и не да нам да одржимо главу на површини и изнад воде која нас дави.

Какав је план? Не признати! Каква је стратегија? Не признати! Каква је тактика? Не признати. Какав је завет? Не признати!!!

Ево националног програма за Косово и Метохију:

За нас је Стара Србија de iure део Србије, тренутно окупиран, и ми ћемо чекати повољан тренутак да то поново постане и de facto. У међувремену, чинићемо све да потпомогнемо томе циљу. Кад морамо: сарађиваћемо, кад можемо: решаваћемо сами.

Мислимо о томе увек! Не говоримо о томе никад! – рекао је, за ослобођење Алзас-Лорена, Леон Гамбета (1838-1882), француски политичар и негдањи председник француске владе. Мислимо о Косову увек, не говоримо нашим непријатељима о нашим намерама никад. Само мудро климајмо главама и чекајмо свој тренутак. Већ смо чекали једном: неколико векова. Други пут смо чекали: три године. Трећи пут: четири године. Стално смо чекали и дочекивали. Само треба да се потрудимо да неко остане да чека. Да не одустанемо од чекања. Кад дочекамо: следи борба. Кад победимо: следи борба. Док чекамо: морамо се борити. Фронт није дефинисан. Методи борбе подразумевају живот – морамо преживети. И: све остало. 

Све је борба, сваки дан, свака ситница која иде ка бољем. Да и један сунцокрет никне испред неке српске куће и то је корак напред у борби. Предаћу Венсен кад ми вратите моју ногу, речи су Пјера Доменила (1776-1832) генерала који је бранио Венсен 1814. године. Много је крви проливено да би се Косово сада предало, поготову што се тренутно крв и не тражи. Даћемо Косово кад нам врате сву крв коју смо пролили за њега.

Питање Космета је за нас, наравно, решено у сваком погледу: то је српска територија тренутно под окупацијом. Ово је лако рећи, лако дефинисати али како истрајати у томе и не поклекнути пред притисцима? Код нас постоји проблем зато што и после толико година нисмо искристалисали односе, нисмо именовали ствари својим именом, нисмо одредили циљеве и минимум испод којег нећемо и нисмо се обрачунали са стварним штеточинама из наших редова. 

Морали смо до сада да из друштва издвојимо штеточине, пљачкаше и убице, да их не би идентификовали са целим народом и правим борцима. Морали смо опаметити политичаре да знају минимум испод којег не смеју да иду, да им избришемо из главе да неки од њих могу бити велики државници који ће решити питање Косова. Неће! Косовско питање је одавно решено! 

То смо морали да урадимо сами и на време, без ичијих притисака, са чистим и поштеним мотивима. И данас пљачкаши, неспособњаковићи и лопови из полицијских, политичких и цивилних структура воде главну реч, заузимају важна места и уместо да буду кажњени неки су чак и награђени. И дан данас политичари који су брљавили у прошлости: брљаве и сада. Исти и исто брљаве. Чак их и не презиремо лично кад се сретнемо са њима, но им се већина диви на томе како су се снашли. Не можемо гњили до победе. Наш најлошији мора да буде бољи од њиховог најбољег. Другог рецепта нема.

Са друге стране, треба да се посрамимо! До данашњег дана нисмо одали пошту и дужно признање људима који су дали живот борећи се на Космету против ОВК и НАТО-а и бранећи своју отаџбину (овај део књиге је писан 2006. године). Не поштујемо нашу борбу и нашу жртву. Не помињемо их уопште, или их помињемо у ружном контексту мешајући их са оним горе поменутим, или их помињемо зарад стицања политичких поена. Такође не помињемо ни оне који су рањени, све оне који су се борили часно и поштено и који су успели да одоле највећој војној сили икад скупљеној у историји човечанства. Земља која не поштује оне који су дали живот бранећи је и оне који су је бранили не заслужује да постоји. 

И ово стање је део и последица инжењеринга који сам помињао. Величајући своје хероје ми би у ствари признали да смо се борили за праведну ствар а то није у интересу оних који су са друге стране барикаде. Ми смо прва држава у новијој историји света у којој су у једном рату победили дефетисти, издајници и дезертери. У рату против Србије једини и стварни победници су ови горе побројани. Џаба смо се ми добро држали за време битке против НАТО-а. Битка се може дефинисати и као добијена, и као изгубљена, али рат данас губимо од нас самих, од мангупа у властитим редовима.

                                             Аутор текста: Игор Ђурић. 1999. година, Метохија

Битку за Космет данас такође водимо, добијамо или губимо  сами са собом, у својим главама. Звучи као патетично опште место, песнички метафорично и филозофски недефинисано - али је истинито. Болест овога народа је: недостатак достојанства, личног и колективног става према одговорности. Лични и колективни став према поштењу, на крају крајева. Не, и даље се оптужујемо међусобно углавном око небитних ствари и из личних мотива и зарад политичких обрачуна. Радимо то због олајавања и дискредитовања, а не због истине саме, због нашег поштења, на крају крајева: правде ради.

Српски народ је прилично духовно посрнуо, у једном свом делу. Нема колективни минимум некаквог система вредности. Не!, сваки се појединац вреднује искључиво по материјалним и политичким потенцијалима, а при томе никога не интересују темељи тог материјалног и политичког потенцијала. Нама треба пре свега коначни статус наше свести да би могли било шта урадити по питању статуса Космета. То је један проблем. У мору других. Можда је важније од стратегије о Старој Србији утврдити стратегију искрености. Стварно и искрено. Кључне су речи. 

Ако су се Енглези борили за десет пингвина на неком тамо острву, на другом крају света, и ми се морамо борити за наше цркве и манастире, за наш народ, нашу воду, ваздух и нашу земљу. Ми се морамо борити са сваке позиције. Зато се треба манути пребацивања: ко је тамо, ко се вратио, ко се тамо родио, ко се одселио, ко ће се вратити, ко неће, ко је продао, ко је купио, ко је издао – манути се оптуживања и подметања, итд. Нико неће имати ексклузивно право да се бори за Космет. Нити ексклузивно право да представља Космет. Космет је власништво и обавеза свих Срба на планети Земљи.

Србију су без икаквог стварног повода и неоправдано, пре двадесетак година, бомбардовали Американци, Енглези и Немци, са сателитима. Убили су цивиле, срушили земљу, створили хаос који је проузроковао још многе злочине. Окупирали су део српске територије, помажући терористе и сепаратисте - при томе газећи документе и споразуме које су сами потписали. Тај напад се ни по чему не разликује од напада аустроугарске војске 1914. године и дивљачког напада Немачке и њених сателита 1941. године. Ни по чему! - осим по врсти оружја са којим смо убијани. Чак су у сва три случаја исте слуге у виду сателита хијенски помагале те агресије. Тешко је поверовати да су 1941. године Хрвати, Бугари, Албанци и остали нису били у праву кад су марширали са Хитлеровим и Мусолинијем трупама а да су онда били у праву 1999. године кад су марширали са Клинтоном и Блером. Садашња међународна ситуација око Косова и Метохије ни по чему се не разликује од минхенске ситуације око Чехословачке. Не желим да чујем никакво другачије размишљање по овој теми, нити било какво различитије тумачење тога!

Што се тиче европске (читај: проамеричке) перспективе Србије данас, ту сам скептик. Можете ме прогласити каквим год хоћете: глупим, затуцаним, ретроградним, заосталим. Али мени не нуде никакву перспективу са својим моралним кредибилитетом, нити ми могу бити пријатељи (нити мислим да мисле добро Србији) ни Дорис Пак, поготову Хавијер Солана, нити: Кушнер, Рупел, Ахтисари. Нити Хабзбурговци који седе у Европском парламенту. Нити Блер (чија жена Чери са адвокатском кућом Матрих брани Албанце у Хагу), нити Медлин Олбрајт, ни Франк Вајзнер, ни Штајнер који се само приженио на Космету. Нити Клинтон чија је жена Хилари, нити Ангела Меркел, нити било ко из европских структура власти. (Када набрајам имена не мислим само директно на њих већ и на оно што они представљају или симболизују, и то у време када су нас напали. Сада су на тим местима неки други људи, са другим именима али са истим циљевима и ставом према Србији). ЦИА и БНД не раде за добробит Срба, и у то сам сигуран. И они који су ми срушили земљу и отцепили део територије - ни они не мисле добро Србији. Сви које сам набројао и већину коју нисам су осведочени српски непријатељи. Много тога гнуснога и ружнога су учинили Србији и много ружнога изговорили да бих данас поверовао у њихову благонаклоност. Ја не желим европску перспективу са таквим људима. 

И још нешто, управо су признавањем Космета неке чланице ЕУ затвориле Србији улаз у исту. Јер, неће та унија хтети да прима у своје редове чланице које имају територијалних несугласица. А поготову не оваквих размера када једна према другој имају територијалних претензија и чак не признају једна другу. Они су нама затворили пут у Европу. Сад остаје само једно: да одемо и молимо да нас приме а за узврат да безусловно и беспоговорно, без и једног отвореног питања, признамо независно Косово, федерализујемо Србију дајући при томе најширу аутономију Рашкој области и Војводини, прихватити све хрватске захтеве за ревизију границе према Славонији, одрећи се претензија ка ближим односима са Републиком Српском и Црном Гором, у старо гвожђе онда морамо побацати ракијске казане и одрећи се прасетине за Божић, затим ће нам замерити што нисмо били под Стаљинградом са осталим „демократским народима“, што нисмо имали Ханџар, Ђавоље и Скендербег дивизије, но се хвалимо неком Дринском дивизијом Првог позива што је подавила Поћорекове трупе у ту исту Дрину, а у којима је било подоста Хрвата, муслимана и других, захтевајући да се одрекнемо те дивизије и људи који су у њој служили (наших предака дакле)... И на крају ће захтевати да скинемо гаће и лепо се наместимо ако се некоме од њих буде прохтело. Ако не будемо добро вртели дупетом или некоме од њих не може да се дигне (што је чест случај) питање је да ли ће нас и тада примити?! Можда ће неко злонамерно приметити да смо ми Срби већ примили оно шта су нам наменили, да је касно и да немамо куд. У реду: али ја да вртим дупетом нећу!

Противити се уласку у НАТО зато што су нас Американци бомбардовали и отели нам Косово а залагати се за улазак у Европску унију која нас је такође бомбардовала и отела нам Косово – лицемерно је и одраз је пометености српског друштва (елите). Руски амбасадор у Србији Конузин је негде својевремено изјавио „да би Србија приступањем у НАТО признала независно Косово“. И подсетио нас да нас је НАТО бомбардовао. У ствари, поручио нам је он нешто друго, само је питање има ли кога у владајућој већини да то схвати, или их је брига за Србију. 

Пре пар година сам у новинама читао да је једна жена у Војводини, жртва силовања, изјавила на суду да ће повући тужбу уколико оптужени пристане да је ожени. Е, па, садашњи владари у Србији (потпомогнути Куртом и Муртом, такође у Србији) исто чине са причом о неминовности уласка у НАТО и ЕУ: нема везе што сте нас силовали, узмите нас сад са копилетом које сте нам направили - независним Косовом! Илити, што је негде рекао Игор Мандић: Бомбардовање за мир је исто што и јебање у сврху очувања дјевичанства.

Ако ико сумња да ће земље Европске уније које су признале Косово као независну државу, а предвођене Немачком и Енглеском, дозволити да Србија уласком у ЕУ касније кочи и спречава косовске европске интеграције (на шта би имала право као чланица) грдно се вара и не зна ништа о задатој теми. Србија никада неће доћи у такву позицију – то само будалама и шарлатанима није јасно. Приче да Србија неће бити условљавана око Космета у вези уласка у Европску унију у најмању руку не држе воду. Хашки услови ће бити дечија игра у односу на косовске услове, када на њих дође ред.

Не прејудицирам решење. О овоме треба да одлуче грађани Србије у једном поштеном изјашњавању о томе: хоће ли се борити за Космет по сваку цену, или хоће у Европу по сваку цену. И у једном, и у другом случају, на жалост, мораће: по сваку цену. Нама цена неће бити мала никако. Има аргумената и за једну и за другу опцију. Али требају данашњи владари у Србији да престану са лагањем народа (кад већ неће да престану са пљачкањем народа, јер једно без другога, изгледа, не иде): Европа и Косово неће моћи заједно. Или: паре, или: јаре. Нечега се морамо одрећи: па изволт'е.

Косово као први преседан разбијати ће се по главама западно-европских дипломата пошто су довеле до њега. Разбијаће се разбијати сигурно. Нама то, осим моралне, неће бити никакав друга сатисфакција. Ми морамо да терамо ствари за свој грош. Када су у питању наша поднебља у новијој историји онда су те дипломате, тачније Черчил и људи око њега, и у време Другог светског рата направили преседан који је источну Европу коштао педесет година комунизма. Тај преседан помиње Стаљин Черчилу када је криза око новог уређења Пољске доживљавала кулминацију у преговорима велике тројице на Јалти. Они су се тада договорили да се у ослобођеним земљама источне Европе и Балкана не намеће уређење већ да тамошњи народи сами одлучују о својој судбини. А бивало је више него очигледно да балканске земље и земље источне Европе клизе ка комунизму. Највише се разговарало о Пољској. Енглези су подржавали избегличку владу у Лондону а Руси новоформирану прокомунистичку. Дошло је до компромисног решења да се те две скупине фузионишу до избора. Руси то никада нису испоштовали. Када је Черчил то пребацио Стаљину наводећи принципијелан став и аргументе да је избегличка влада легитимна, да су је Енглези подржавали и да сада не могу да је оставе на цедилу, Стаљин му је одговорио да су то већ учинили са југословенском владом па што не би исто урадили и са Пољском. Као што је познато управо је Черчил издао југословенску владу у Лондону и земљу предао Титу и комунистима. Наравоученије је једноставно: сваки преседан у међународним односима и политици убрзо добије парњаке свуда по свету где год се за то створе исти или слични услови: Све што је потребно - закључио је Стаљин - то је да се југословенски преседан прихвати као узор за Пољску. (Черчил, Други светски рат, VI књига, 440-441, 446-447). Владимир Путин данас може мирне савести да понови ове аргументе, позивајући се на Косово, када је у питању Крим, Осетија и Абхазија.

Не можемо са свима. На нечију страну се морамо определити. То не значи да треба да се одрекнемо односа са другима али приоритети се морају знати. Ако нам неко, колико толико, помаже и не признаје Косово као независну државу онда ми морамо да се окренемо њему као пријатељу. Ако тражи сву нашу робу под повољним и повлашћеним условима, морамо више сарађивати са њиме. Иначе, демонстрирамо непоштење и лицемерство. Нико нам неће помагати за лепе очи, свако има неке своје интересе а ми треба да одлучимо шта су наши интереси.

На шта се своди цела ова прича? На једноставан одговор на једноставно питање: хоћемо ли борити за Косово и Метохију или нећемо? Све остало после тога решиво је и могуће. Чини ми се да сада немамо одговор на то питање или да се неискрено одговара на њега а због дневно-политичких или утилитарних разлога. 

Радован Караџић је рекао Добрици Ћосићу у мају 1992. године, следеће:

- С Муслиманима се не можемо споразумети ако их не победимо!

- Али, ми их не можемо победити, Радоване – одговорио му је Добрица.

- Морамо и можемо. Морамо да се боримо и за мир и за рат. Једним начином нећемо постићи свој циљ. (Пишчеви записи, Д. Ћосић).

Тако је настала Република Српска! Као и све дуговечне државе: на оружју узета. Само тако може и нестати. Исто је и са Косовом: само се оружјем може вратити. И оружјем: потпуно изгубити. Ту потписи не вреде ништа. Између ратова је време. Чекање да рат сазри. Некад прођу векови, некад године. Али увек дође време рату. Рату свакаквом: оружјем, живцима, памећу, временом.

Вратићу се на Космет кад се тамо врати српска држава предвођена српском војском. То је мој циљ и моја борба. До тада моје цивилизацијске потребе ми не дозвољавају да живим у таквом окружењу и под окупацијом. Да се борим хоћу – на сваки начин и кад год се укаже прилика за то. Када су 1912. године српски официри вршили смотру мобилисане војске која се спремала за Балкански рат, парола је гласила: Косово освета!

Шта је дакле први корак у одбрани и повратку Косова? Сачувати, населити и ојачати север Косова?

Шта следи после тога? Треба отерати окупатора и ослободити земљу.

ЧИТАЈ ОВДЕ КЊИГУ ВЕЧИТИ РАТ

БЕСЕДА НА ПРОМОЦИЈИ: О ДЕВЕТОМ КРУГУ!

Пише: Игор Ђурић

                              

Како је почело?

Претурајући по разним новинским текстовима и зборницима докумената везаним за Стару Србију, наишао сам на занимљиву информацију, прво кроз једну новинску вест, а касније и кроз наређења команданта Треће армије, о томе како се извесни доктор Рашовић са наоружаним људима затворио у манастиру Високи Дечани, 6. маја 1919. године, и тамо прогласио социјалистичку републику, која додуше није трајала дуго, није оставила никаквог трага и неславно се завршила. Мора се признати да је тај податак, сам по себи, био интересантан и интригантан. Ја сам већ читао о такозваном „зеленом кадру“, проглашавању совјетских република широм Европе (Мађарска совјетска република проглашена је тек месец дана пре ове Дечанске, у Немачкој је угушен исти покушај уз проливање крви), гледао и филмове, али до тад нисам знао да је таквих покушаја било и у Метохији, па још у самом манастиру Високи Дечани.

У почетку се моја идеја састојала из жеље да оставим белешку о томе, можда да напишем краћу причу за блог. Међутим, није ми се дало. Када сам почео да истражујем литературу везану за Дечане, као да ме је нека сила шчепала и терала ме да идем даље и даље, и није ми дала да буде како ја хоћу. Фактички је та сила и саставила ову књигу. Ја сам чак у једном тренутку желео да оставим рукопис по страни, да мало одстоји, да укрти, али ми се ни то није дало: мој брат Жарко је обезбедио штампање и слушајући налоге више силе убрзао излазак ове књиге.

Ја сам се родио и живео надомак Дечана, пар десетина километара даље. Црква Светог Николе у којој су ме крстили, у манастиру Гориоч, задужбина је Стефана Дечанског, Светог краља, а сама црква је метох манастира Високи Дечани. Наше породичне воденице на Источкој речи млеле су жито тик уз млинове манастира Дечани и Девича. Зато сам ја на Дечане гледао другачије тада, него што то чиним сада. Тада сам гледао као на нешто свакидашње, као на нешто што се подразумева, као на део себе, нешто што требам прихватити као свакодневницу и не требам се посебно бавити тиме. Улазио сам и излазио у цркву као да улазим у своју школу или кућу, пролазио сам испод кивота Светога краља као кад се играм на игралишту, увек срећан што ме ћивот није заробио јер се говорило да грешници не могу проћи испод њега а да их Свети краљ не поклопи и обележи.

Овде, кад стигох, рекох, почех да гледам на све то другим погледом, онако како се гледа на нешто што се имало пред очима, а сада се нема. Када сам за потребе ове књиге хтео да се још боље упознам са Дечанима, свето место ме је зграбило и одвело на страну коју ми је оно наменило. Поред тога, идући том страном, док сам правио белешке, почео је и тај број 9 је да се појављује периодично и у правилним размацима, вероватно и зато што је почетна идеја приповести почињала те 1919. године.

Како год, временом, и да ја то нисам ни примећивао, манастир је преотео улогу главног лика од доктора Рашовића, а мени је преузео перо којим пишем, дајући ми ипак слободу да искажем оно што сам и како разумео – јер ово нико не може да разуме у потпуности. Тада се појавила и Капија као једино разумно и спасоносно решење: донекле разумемо – однекле не; зависи са које се стране налазимо у ком тренутку; ми разумемо само оно уоквирено и ограничено, а са друге стране Капије је оно неограничено и бесконачно; покушавајући да схватимо све то ми кроз Дечанску капију несвесно спајамо Бога и науку. Тачка у којој се спајају (или: линија где се раздвајају) Бог и наука, у нашем случају могу бити Дечани, то јест, симболично Капија о којој овде говорим. Можда сваки народ има негде ту своју тачку која је извориште његовог постојања, идентитета и трајања. Међутим, само мали број изабраних народа има у том пресеку поред Бога и науке, уметност и монументално-лековиту природу. Народ који у својој прошлости, у будућности, у својој суштини, има очувану могућност да на једном месту спозна науку, уметност, лековитост и Бога – вечити је и бесмртни народ. А ми Срби све то имамо и можемо кроз оно што нам пружају Високи Дечани.

Међутим, ако се требамо скрушити испред величине и монументалности Високих Дечана, ми исто тако требамо, и морамо, схватити колико је наш садашњи тренутак мали и пролазан, чак и у овоземаљским оквирима, исто како требамо разумети да смо сви ми тек мрвица у бесконачном Божјем стварању и ширењу Васионе. Кад год хоћемо да се уздигнемо, као што сам ја мало пре рекао да смо велики и бесмртни народ, или кад хоћемо да кажемо за некога да је велики човек: морамо се сетити колико смо мали, безначајни и колико мало знамо.

Схватите: када посматрамо Васиону, најудаљеније планете, звезде и системе, које можемо видети, ми заиста видимо, оно што се тамо збивало пре много милиона и милијарди година, онолико времена колико је светлости било потребно да стигне до нас. Схватате ли онда колико смо мали и колико мало знамо?! Исто тако, само још и горе је, са радио таласима. Уколико нека гранична цивилизација и успе да нас сада чује, они ће чути разговоре пилота у Другом светском рату. Дакле, ми још нисмо досегнули ни до предворја нечега што нема границе.

Храм је посвећен Христу Сведржитељу и Вазнесењу Господњем.

Ја вам нећу говорити о славној историји манастира јер сам то делимично описао у књизи. Рећи ћу вам само неколико занимљивости новијег датума везаних за ову светињу.

У првој деценији прошлог века, у скоро већ запустели манастир долазе руски монаси, на позив митрополита Никифора и народа тамошњег, а лично руски цар Николај II одређује новчану помоћ манастиру. Аустријске сплетке и одређени кругови у Београду руше тај подухват.

Бугари пљачкају манастир 1915. године. Односе све што им је дошло под руку и тек на интервенцију аустријске команде напуштају тај рејон.

Као и 1999. године, на почетку Другог светског рата, манастир чувају италијански војници. После капитулације Италије, манастир преузимају војници Вермахта, и то не Немци већ Украјинци. У то време манастир води игуман Теодосије Дечански, звани Рус, јер Рус је заиста и био. Ето чудне коинциденције: за време Другог светског рата украјински фашисти чувају игумана Руса у српском манастиру.

Два места, две државе, где су насликана на фрескама небеска тела поред Христовог распећа, су Србија и Сирија, државе које је у кратком временском размаку исти антихрист бомбардовао.

Интригантан је и податак да је у својој историји постојања манастир био закључан и недоступан монасима једино за време аустријске окупације у Првом светском рату. Тада се није молило и кадило, макар и периодично. Учинило ми се да је то, у ствари, предуслов да се појави „нечиста сила“ која ће направити велику несрећу српском народу а која је хтела да своју прву републику формира управо иза манастирских зидина.

Мало се у литератури помиње и јавности зна да је надомак самога манастира после рата постојао логор које су ту установиле и саградиле комунистичке власти. Место логора би се можда поклопило са местом где је Свети краљ подигао своју болницу, која је тада била део манастирског комплекса, изнад извора са термалним и киселим водама. Иако се временски поклапао са Голим отоком, Билећом, Градишком – дакле са информбировским казаматима – тај логор уДечанима није имао везе са Резолуцијом информбироа и обрачуном Јосипа Броза са тадашњим неистомишљеницима. Тај логор је био намењен онима који су се на неки начин одупирали колективизацији и прикупљању такозваних „вишкова хране“ и других производа, био је намењен, да се изразим тадашњом терминологијом: кулацима. Ту су довођен домаћини из Војводине и централних делова Србије, зато што нису хтели у земљорадничке задруге или нису прикупили разрезане количине, и ту су заточени били приморани да раде тешке грађевинске послове на изградњи путева и других објеката.

Дејан Медаковић у својим успоменама пише о томе како је обилазећи Дечане, 1947. године, видео колоне исцрпљених војвођанских паора. Ти људи су спавали у баракама које су, поред оног логора у Дечанима, биле саграђене и у шумама Проклетија и Јуника, када би се послом затекли тамо, градећи пре свега путеве.

Треба напоменути, да су партизани, непосредно после рата, у самим манастирским конацима, сместили болницу. 26. маја 1946. године почео са радом санаторијум за грудоболне а манастирске зграде у биле заузете за опоравилиште и насељеничке породице.

26. јануара 1949. године избија пожар у конаку. Културне, верске и историјске вредности, срећом бивају спашене. Међутим, оно што није успео пожар, две године касније, чине комунистичке власти: из Дечанске ризнице узимају старо оружје и предају га Музеју у Приштини.

Замислите само колико је погубна и отровна била та идеја комунизма за Србе, када смо успели да од градитеља Дечана стигнемо, преко конгреса Коминтерне у Дрездену, 1924. године,  до Устава из 1974 године. Избор, да 1918. године уместо стварања велике српске државе стварамо Југославију, коштао нас је милионе убијених и нерођених. Што више читам о томе схватам да ми и нисмо имали великог избора по том питању, пре свега због пропасти царске Русије. Са комунизмом смо имали избора: и те како.

Толики ратови и бојеви вођени за српску државност, толико крви и живота, доведени су у узалудност падом наших традиционалних и националних вредности до тога да нам неки хохштаплер из Загорја прекраја границе и хоће да Косово са Метохијом поклони Албанији. Да један учитељ из Словеније, Кардељ, на питање да ли се смеју штампати Сеобе Милоша Црњанског, пита: „А, ко је тај?“. Да нам један емигрант из Албаније, Хоџа Фадиљ, деценијама суверено влада делом земље где се налазе Дечани, јавно тражећи борделе где би се Албанци задовољавали Српкињама.

Додуше, руку на срце, услови за то су створени раније, пре горе наведених битанги, када смо дозволили да нам се у скупштини неке друге битанге спрдају речима: „Колико кошта та ваша крв са Кајмакчалана. Да платимо и да више не помињете“. Као што се и данас, неке нове а исте битанге, подсмехују нашим митовима и нашој традицији.

Која је позадина идеје ове књиге (то јест, о чему књига хоће да говори?):

То је, пре свега, погубност комунистичке идеологије по духовни и национални идентитет Срба, па и по територијални интегритет, и лични ломови и дилеме људи који су прихватили ту идеју, прво без резерве, а после са сумњама и преиспитивањем себе, не чак ни идеје као ње саме већ онога у шта се та идеја претворила у пракси;

Затим, историја српског народа - политичка, верска, уметничка и духовна, приказана кроз монументалност манастира Дечана и догађаје везане за државу и народ који је градио Дечане, у ужем и ширем контексту – приказана кроз призму броја 9. Историја српске духовности и државности кроз митолошке и фактичке описе настајања и постојање Дечана. Личне судбине људи, актера догађаја или жртава, масе или појединца;

Небитност и пролазност те монументалности, и било које друге овоземаљске „вредности“ или „непролазности“ у односу на непојмљиву бесконачност Космоса и апокалиптичку претњу која се надвија над нашом планетом. Ефемерност комунистичке идеје (или било које друге овоземаљске идеологије, религије или филозофије) у ширем контексту; и штетност, и круцијалност у ужем и ограниченом историјском периоду, као и лично: на људе, на човека, на појединца. Тај однос се може упоредити односом величина: човек према планети. Небитност свега у космичким размерама огледа се у реду величина Земље према Сунчевом систему; или Сунчевог система према Васиони. Космос, Васиону, ми не смемо ни поменути а камоли размишљати о томе, или поредити;

Веза српског народа са Васионом преко Дечана. Мој начин размишљања о једном ''небеском'' народу: небо се спушта преко Дечана ка нама, не идемо ми ка небу; Кивот (ћивот) Светог краља је Капија која нас повезује са васионом: не мора се обавезно у друге светове ићи физички, најчешће се тамо иде духовно и бестелесно;

Свети вук као симбол српског народа, универзално и временски неограничено божанство, идеја континуитета: ми смо били ту пре него што смо и дошли!!! Свети вук је Свети Сава!!!

Какав је ово роман:

Девети круг Светог краља је роман у којем главни лик манастир Високи Дечани преко своје Капије саобраћа са Васионом под будним оком Светог Вука, путује кроз српску историју и народ који га је саградио повезује са Космосом.

Девети круг је приповетка заоденута плаштом романа! То је мистична историја народа и класична повест Космоса.

Девети круг Светог краља је, између осталог, крик усмерен према Космосу, то јест, Богу. Свима се аутор жалио – остала му је само још Бесконачност у лику Створитеља. Вредност тога крика је што никада неће престати да кричи, он путује и никада неће стати јер је отпослат у нешто што нема краја, можда чак ни почетка.

Шта треба читаоц да зна?

Писац измишља!

Мора се изрећи ова реченица, која ће од сада и убудуће послужити као одговор на питања везана за историјску или фактичку позадину ове књиге.

У Деветом кругу су се мистика, научна фантастика и бајка, користиле само онолико колико је дозвољено да књига буде озбиљна. Све преко тога би било подилажење публици и залажење у лаку литературу, популарну на западу и овде, а по којој се снимају филмови о Потерима и прстеновима.

Симболика у овој књизи, између осталих, може бити следећа:

Девети круг пакла, то су издајници родбине, отаџбине, гостију, добротвора.

Број шест је симбол несавршеног или недовршеног човека.

Број девет је симбол изопаченог човека.

Катаклизма српског народа – окупљање око манастира – почетак нове ере... кроз призму катаклизме човечанства у апокалиптичким размерама...

Порука би била у следећем:

Не постоји коначно време и простор. Све се мења и шири. Све се може променити. Ако ништа није коначно, онда нису коначни ни порази; ни победе; побеђују а изгубиће, исто онако како ће једнога дана из овог пораза изнићи победа.

Само Капија остаје где јесте!

И народ око ње! Чак и када физички није ту! Зато су ту где јесу Дечани: да чувају место опстанка и исцељења!

Какво је место где је саграђена црква о којој говоримо? Место за исцељење и заточење. Место где је вода лековита, ваздух чист, природа монументална, а, и где смрти никада није недостајало. Дечани су место где Срби могу директно саобраћати са Богом или Васионом – што у коначноме дође на исто. Свеједно је, дакле. Ко у шта верује. Мада они што верују у Бога морају веровати и у Васиону као његово дело. Али нема везе, на том месту, у Дечанима – има места за све.

Оно што данас неће да признају, а истина је, у исцелитељску и васионску моћ Дечана веровали су сви, чак и они који су се Богу клањали у џамијама. Доводили су своје болесне чланове породице и предавали их Дечанима на милост.

Не говорим ја овде, и овако, да бих хулио или измишљао парадокс, већ из потребе да сам лично и искрено поверујем. А то не могу учинити без основне претпоставке да је све видљиво и невидљиво настало из услова које је дао Створитељ. Бог је створио услов да настане Васиона, и створио га је толико савршено да се даље ширење и стварање дешава без његовог утицаја. Бог је бесконачан, па се не може ограничити само једним завршеним стварањем, чак ни именом. Бог је створио услов да се у том стварању створи и Човек. Али се Бог неће појединачно бавити људским судбинама, судбинама народа, чак ни судбином Човечанства. Дато нам је: од нас зависи колико и како. Неће нас Он награђивати или кажњавати. Како год нам буде: од нас самих ће нам бити. Тако је са судбином човечанства. Тако је са судбином народа. Тако је са судбином човека.

Револуције доносе разрачунавање сталежа и класа, ратовима се међусобно боре народи због доминације, у грађанским ратовима се људи убијају због идеологије или горе поменуте револуције. Све ће ово бити неважно у времену када ће се човек борити против човека а зарад голог опстанка.

Приближава се дан када ће извор чисте воде и незагађено парче земље бити већа вредност од скупих машина и беспотребних апарата. Вратиће се време, врло брзо, када ће највеће богатство представљати велика породица способна да се брани и одбрани. Последњи бастион одбране људске врсте јесте породица или заједница породица. Иако сада не можемо утицати на глобална или државна питања, ми можемо да чувамо вредности и односе у породици. Када растуре и то, а на добром су путу, и човек остане сам: готово је. Онда се ништа не мора потписивати и дати, јер све је дато.

Питаћете се: какве везе има са овом књигом ово што вам говорим сада? И, има ли их уопште? Има! Јер ја у овој књизи говорим о опстанку и трајању. И, сада. И, у књизи! Поред тога, говорим о слободи или борби за слободу – што је исто. Ко је градио Дечане? Слободни људи у својој држави, или робови, раја на окупираној и заузетој земљи?

Још је један део мени важан, а чини ми се да је битан и за данашње време, а то је записано на почетку ове књиге. Каже: Најважније је побеђивати, и у победи, и у поразу! Ако нас је ико научио како се може победити у поразу а онда су то Свети цар Лазар и његови витезови. И нису то митови и празне приче! Часније је и боље победити у поразу, него изгубити у победи. Отуд ја, у инат онима који се подсмевају нашим дилемама о томе којем се царству треба приклонити и да ли треба некада бирати између земаљске и небеске Србије, овом књигом поручујем: на местима као што су Дечани ми Срби спајамо небо и земљу.

Ако убијемо Земљу и њену природу, ми нећемо убити Бога, већ само наше право да постојимо и развијамо се као део његовог стварања. Ако нас нестане - неће нестати Космоса, па самим тим и онога ко је створио услове да дође до Великог праска. Зато треба да размислимо. Човек је мали у односу на своју породицу, породица је мала у односу на народ, народ је мали у односу на своје светиње која мора бранити, светиње једнога народа неће вредети ништа ако нестане света, нестанком света убићемо наш део бесконачног Божијег постојања!

У пост-апокалиптичком времену, ја, на крају књиге, тражим спас за преостале људе у манастиру и око манастира, тачније око Капије. Ако би то пребацили на симболичку раван, и данас када се српски народ налази пред националном катастрофом, можда спас треба тражити у могућности да се изборимо да Капија остане наша и да се око исте опет почнемо окупљати, како су радили наши преци вековима пре нас. Зашто ја тако мислим? Наиме, то и није моја мисао. То су тако именовали они давни пре мене, што су градили и живописали. Они унутрашњост храма називају ЛАЂОМ СПАСЕЊА ЉУДСКОГ. Тај брод, тај НАОС, све је то постојало и постоји ван моје књиге. Ја само преносим оно што ми се предсказало.

То се не мора чинити искључиво физички, уосталом, ни кроз Капију се не пролази телом - већ духом, него се може, за почетак, радити на духовном соједињењу. Ако духом заслужимо (поново) Капију: она ће бити наша, ма ко је у том тренутку физички опкољавао. Нисам ја без разлога написао негде на почетку књиге да смо ми Срби били тамо пре него смо и дошли, само смо били са друге стране Капије и кроз њу прошли пре хиљаду и по година. Ми смо проласком кроз Капију и доласком код Бистре воде и испод Проклете планине прешли из духа у тело: оваплотили смо се.

Исти је садашњи убица народа, држава и планете. То је крупни капитал заоденут у глобализам, то је онај минорни проценат људи који држе већину богатстава у својим рукама и којима ништа није свето. Самим тим: они владају и највећим делом човечанства. Уопште нисмо свесни опасности коју ово време таложи и себични смо јер желимо да у борби за што већи профит уништимо станиште својим потомцима. Знате ли ви млађи, овде присутни, да ће ваша деца, најкасније ваши унуци, доживети глобалну кризу недостатка хране и чисте воде, да ће се, уколико буду имали среће, хранити на тачкице и по дневном следовању, да неће смети без УВ заштите на бео дан да изађу, да ће мора поплавити многе државе и да ће плодна земља постати пустиња? Неће бити потребно чак ни да се испале те нуклеарне ракете о којима ја говорим на крају књиге – а испалиће се једнога дана – када владари планете то одлуче или када неки полудели политичар реши да поведе са собом у смрт цело човечанство.

Слобода појединца коју нуди глобализам састоји се у томе да слободно можеш говорити о дугачком списку онога што је забрањено или недоступно. Та слобода се састоји у томе да нечија слобода најчешће гуши твоју слободу. У ствари, слобода глобализма јесте изопачена слобода, или: слобода за изопачене! То је слобода велике деветке!

Схватите: ако је све постало глобално – онда је и опасност по свет који имамо такође постала глобална. Колико се убрзава технолошки напредак тако се истом брзином убрзава и пропадање природне равнотеже од Створитеља успостављене. Трећи светски рат је у току, треба припремити тољаге за вођење четвртог. Уколико неко преживи.

Неко ће рећи: ако су на глобалном ново-у толико велике опасности, а шта онда значи борити се за парче земље или тамо неки манастир?! Управо је у томе суштина: у враћању својим коренима и јачању заједнице којој припадамо. Уколико би то исто чинили и други народи, одупирући се глобализацији идиотизације, онда би горе поменути владари теже владали светом у којем људи и народи желе да буду слободни и самостални. Треба само поћи њиховом логиком: ако то раде, ако уништавају све о чему овде говорим, онда се логично намеће као једина борба чинити супротно од тога. Људи утопљени у масу безличних индивидуа, са избрисаним идентитетом, неспособни су да се одупру тиранији. То могу само заједнице које се боре за нешто до чега им је стало. На апокалиптичком крају ове књиге ја пишем, и предвиђам, да ће преживети само оне заједнице људи који ће одбити да буду чиповани и који ће као покрети отпора живети у дивљинама далеко од цивилизације.

Отуд ја, после катаклизме, преостале људе и окупљам око Вука и његовог тотема. Само, то није вук – већ Свети Сава; и то није тотем, већ – Светосавље. Дакле, ја овде не измишљам српске хобите, већ говорим о ономе што је део наше традиције и митологије. Вук, овај мој, Свети, додуше егзистира и пре појаве Немањића, тачније Растка, али су и Срби постојали пре тог времена. Ми смо породили Саву, а Сава је нас омеђио и скрасио, дао нам тапије. Сава није наш отац – Сава је дете српског народа.

Ја заиста не знам да ли у Европи постоји још нека династија попут Немањића који су осећали такву потребу да поред владања и ширења државе посвете толико енергије и средстава и на духовном пољу, те да саграде толико цркава, а на тако малом простору, да их поред тога осликају, среде, направе болнице и уреде просторије где ће се преписивати књиге.

Они су сматрали, очигледно, да је то важно, условљено и повезано. И били су у праву. У вековима ропства, који су следили падом те династије, црква је одиграла кључну улогу у опстанку српског народа. Завојевач не тражи само политичку или законску лојалност, он не тражи само да се призна његово право да влада: он пре свега тражи да се промени вера. Отуда је и година која следи највећи српски јубилеј, а Светосавље је наша једина права смерница да смо на добром или лошем путу. Те 1219. године ми и званично постајемо државотворни народ који има своју аутокефалну цркву. То је тада било повезано и условљено. Колико је то важно можемо спознати сада, после осам векова, када се неки около нас још батргају безуспешно да постигну оно што је тадашњи архимандрит Сава Немањић тада учинио у Никеји.

Како да данас помогнемо својој цркви да се уздигне и превазиђе тренутна искушења? Само тако што ћемо сами бити бољи. Што ћемо себе исправљати. Што ћемо чистије душе саобраћати са људима и са храмовима. Морамо одмах престати да судимо о другима и почети да пресуђујемо једино сами себи. Требамо да побеђујемо сами себе. Да се боримо сами са собом. А, добро да чинимо пре другима но себи. Како заслужимо, тако ћемо и имати: и цркву, и државу, и породицу, и нацију. У Срба, црква мора бити са народом, народна и уз народ - или је неће бити. То је зато што смо ми Срби прво Светосавци, па православци, па хришћани. Зато смо се одржали и издржали све невоље и искушења. Они који нису издржали, који су променили хришћанску веру, они су и даље су Светосавци, они се уназад најдаље могу вратити до Светог Саве.

Светосавље има и друге велике особине: оно је универзална вредност. Оно се може одвојити од религије те може постати филозофија или духовно начело, и може бити пружена рука помирења и спајања (а не раздвајања). Светосавац може бити човек било које вере, то је онај који вуче корене вучјег накота и носи гене народа који говори светосавским језиком. Светосавље је и државотворност, отуд и смета онима који би да униште нашу државу. Дакле, у Светосављу можемо наћи све оно што нам треба да би се окренули будућности, обзиром да је све сегменте прошлости, верске, духовне, државотворне и саборне, у себи сажело, дефинисало, омеђило и ујединило.

Светосавље је будућност, јер, будућност је у знању и науци - а Свети Сава је покровитељ наше учености, школа и Слава српских ђака. Светосавље је и Васиона о којој говорим, и идентитет о којему пишем. Отац Јустин Поповић каже да у светосавској визији света владају два основна начела: свет је богојављење и човек је богослужење. Богојављење је све што видимо и не видимо, све што схватамо и не можемо разумети. Богослужење је служење ономе што је је Бог створио и како је створио: имену, породици, отаџбини, природи, цркви.

 Ми немамо никаквих отворених питања из прошлости, нити недоумица везаних за наше корене и идентитет – и зато, и само тако, се можемо окренути будућности. Али!!!, понављам, само на горе наведеним основама! Оно што се сада ради у потпуности је супротно: терају нас у сумњиву будућност под условом да се одрекнемо прошлости и идентитета.

Узвишене идеје и дух, данас, су постали општа места за спрдање. Пријатељства и кумства су сада ствар трговине и користољубља. Патриотизам препорука за подсмевање и етикетирање. Све се своди на материјално. Све се своди на паролу: трпи све - да не би трпео још више! Човек не може, и не мора, увек бити слободан; али увек мора у себи имати и гајити клицу побуне и идеју да се борбом може изборити за слободу или већа права.

А, што се тиче материјалног, питам ја вас: уколико имате најскупљи телефон, значи ли то да је онда онај кога зовете вама већи пријатељ што је телефон скупљи, да ће речи изговорене у њега бити лепше и да вас она којој шаљете поруке воли у сразмери јачине и цене вашег рачунара?! Може ли неко спавати у више соба и на више кревета истовремено? Може ли се сахранити у два гроба?

Да ли баш све треба да уништимо и потрошимо ми садашњи зли дедови и очеви, треба ли да све само нама припадне, да поједемо последње парче хлеба, удахнемо последњи дашак ваздуха, попијемо последњу кап воде, баш сада и овде, или треба да оставимо нешто и својим потомцима? Никада српска деца нису имала лошије очеве и дедове. За ништа ново се нисмо изборили и све смо спискали што смо наследили. Зато и хоће да оду одавде, схватили су да ми желимо све да им отмемо, а ако нешто и остане, да то са собом у гробове понесемо. Требамо ли ми, стари себичњаци, чак да будемо толико себични и да толико омаловажавамо своје потомке да им чак ни будуће битке не оставимо, чак ни своје поразе да им не оставимо, него да се продамо због корита сплачина које планирамо сами да покусамо – без деце и унука. Ми хоћемо, чак, да вам поједемо и ваше битке, не остављајући вам ни частан пораз после нас. Толико смо себични и толике смо кукавице да и сада говоримо како Србија више нема децу за ратовање. Слажем се, само шта спречава да Србији на олтар жртвујемо нас саме: очеве и дедове, а не децу и унуке? Није наш проблем што Србија нема деце за ратовање већ што Србија није имала очеве и дедове за исто.

Србија можда више нема деце за ратове али већ ће следећа генерација Срба, деца оних који сада одлазе, и којих нисмо имали да бране Србију, бити војници неке друге државе и неког другог народа, и гинуће у њиховим ратовима. Ено вам га командант окупационих снага у Бондстилу: Србин. Србија није имала децу за ратовање ни раније, када би била поражена или окупирана, па су витезови Стефана Лазаревића бој били за Турке, да су нам Турци узимали децу у свом ''данку у крви'', да су нам Аустријанци одмах облачили униформе чим би прешли Саву и Дунав бежећи од рата и у нади да ћемо сачувати децу од истог, да су нам Бугари мобилисали децу 1917. године – ону коју нисмо повели у рат, да је Тито послао ту исту децу на Сремски фронт – онда кад смо мислили да је рат завршен и да ћемо их сачувати. Не зависи од нас имамо ли децу за ратовање или немамо – већ од наших непријатеља. Најбољи пример су Лазар и Стефан, отац и син. И један и други су предводили српску децу у бојеве, својим или туђом вољом, за нас или за туђина.

Испашће на крају да ми Срби нећемо имати деце само за наше битке. Није, дакле, проблем у томе што Срби више немају деце за ратовање, већ у томе што Срби више немају деце: уопште! И, што, кад их и имају, онда она оду да служе другима, а, кад остану, онда ми за њих немамо посла, лечимо их добровољним прилозима, терамо их да буду најјефтинија радна снага у Европи. Најзад, шта ће радити наша деца када више не буду били деца, кад постану одрасли људи и добију своју децу? Како ће им објаснити да су их њихови дедови и очеви сматрали неспособнима да бране оно што и није њихово, јер отаџбина није наша, она је власништво наших предака и наших потомака.

Ово што се тренутно догађа у Србији, и међу нама који овде живимо, подсећа ме на браћу која се свађају око деобе очеве куће, и ту препирку воде на другом спрату, у тренутку док приземље и први спрат горе у неугасивом пожару. И, уместо да заједно крену да гасе ватру или спашавају своје животе, они настављају да се свађају, сад око тога коме ће припасти тај други спрат који тренутно не гори. Најзад, неће стићи да поделе чак ни згариште јер ће изгорети заједно са целом кућом. Њихова деца, срећом, неће страдати, јер су већ напустила дедовски и родитељски дом и отишла негде далеко где ће мислити да су своји, а где никад неће имати ништа своје. Најгоре је што више неће осетити потребу да се врате и на згаришту старе куће направе нову. Своје нове куће отплаћиваће до краја живота негде у белом свету, белосветским банкарским битангама. А, да су остали, можда су могли очеве дозвати памети. Ако се ствари дешавају на описани начин, а догађају се, онда и Капија губи свој смисао.

Као што су и поједине речи изгубиле на смислу и значају. Па и на дејству. Од силне употребе неки појмови су постали обесмишљени. То су појмови: части, родољубља, издаје, дате речи, поштења, морала, јунаштва, жртве. Зато нам можда једино остаје само да ћутимо и радимо оно што најбоље знамо. Ћутећи, смањићемо изгледе да нешто погрешно изговоримо или се лошим обавежемо. Радећи само оно што најбоље знамо, умањићемо могућност да радећи оно што не знамо направимо непоправљиву штету. Заузети својим послом и не изговарајући погрешне речи учинићемо ову нашу земљу лепшом, па да ништа друго не урадимо.

Запамтите: вера није учење, љубав није поезија, борба није избор. Вера, љубав и борба нису књиге и уговори, хоћу или нећу, могу или не могу. Љубав, вера и борба су: јесам или нисам!

Ако у различито верујемо, онда различите истине сматрамо својима, па самим тим и различите битке за различите циљеве водимо. Најгоре је са онима који у ништа не верују, чак ни у погрешно, који немају никакав идеал, никакву светост, никакву црвену линију, који нису спремни да се боре за неке више циљеве, који нису лични него општи, и који једино бију битке против оних који у нешто верују и самим тим су различити од њих.

Они који не верују ни у шта, боље је рећи који не верују себи ништа, обично не желе да учине подвиг, али желе из свег срца да спрече туђи. Јер, неверници нису кукавице само кад треба оповргавати нечију веру. Зато ми данас различите битке бијемо. Зато је граница између победе и пораза невидљива. Зато је у Косовском боју, и онда, и сада, било (јест и биће) два победника и два поражена на свакој сукобљеној страни. Разлика је била само у томе чија се битка са које стране посматра и ко се за шта борио у том боју?!

Чак и када смо у истој војсци, свако од нас за себе и своје циљеве води бој у којему сви учествујемо. Може се догодити да са непријатељске стране можеш имати више сабораца и истомишљеника, иако се убијате међу собом, него са своје. Зато је врло важно изабрати право друштво, и у победи, и у поразу. Ако добијеш битку са лошим саборцима - изгубио си рат сигурно. Ако изгубиш бој у добром друштву – имаш велике шансе да рат добијеш.

У крајњем случају, поделићемо се на победнике и поражене, пре него што бој и почне, јер он не може почети пошто непрестано траје и никада се неће завршити. Ја своју књигу, једну другу, која говори о косовском чвору, зато и насловљујем ''Косово – Вечити рат''. То је један од оних ратова који никада не престају и који се води различитим и свим могућим средствима. Ретки имају привилегију да тај бој воде на Косову са оружјем у рукама. Да могу унуцима да кажу: дете, твој деда је учествовао и кидао се са душманима у једном од Косовских бојева. То је највећа част коју један Србин може да доживи. Али, чак и кад оду људи, земљу и даље бране демони, духови, дрвеће, вода, трава, камен. Бране је Дечани, Девич, Гориоч. Ми смо непрестано у боју, ми и сада, вечерас, овде, бој бијемо. У својим главама, свако од нас, одлучиће коме ће припадати: победницима или пораженима. А онда, кад, и ако, неки од нас победе себе, непријатељ више неће бити важан.

Ја могу да разумем да неко не жели да се бори за одбрану Косова и Метохије, али не могу да схватим да се неко бори да се Косово и Метохија предају и продају! То је тај несагледиви и несхватљиви понор наших српских несугласица и сукоба. Грлатији, милитантнији и страственији су данас борци за предају него за одбрану Косова и Метохије.

Дакле, ја могу схватити да некога није брига шта ће бити са Косовом и Метохијом, али не могу разумети оне којима је једина брига како да Косово и Метохија више не буде наши. Могу разумети равнодушност али не могу схватити малодушност. Ја чак могу схватити и оне који кажу како је Стара Србија изгубљена али никада нећу разумети оне који кажу да Косово није наше.

Тренутне тежње и намере, па макар биле и добронамерне, да се разреши косовски чвор, у димензијама о којима ја овде размишљам, равне су жељи некога да декретом разреши мистерију људског непоимања бесконачности богојављања кроз Васиону. То, дакле, није ствар добре намере, већ немогућности. Додуше, неко може дефинисати речима некакво решење али шта ће то значити са друге стране Капије? Ништа! Ништа неће значити ни са ове стране Капије: земаљске и тренутне. Нешто што није ограничено временом и простором - не може се решити сада и овде.

Решење косовског проблема декретом исто је као када би неко донео закон у којему би писало да од данас више не постоје Дечани, Студеница или Милешева. Шта би тај папир променио? Ништа! Чак и да све то поруше и попале. Опет: ништа!

И, када се каже: лако је критиковати и стално се враћати у прошлост и митове, али треба понудити решење, ја на то одговарам: нема садашњег решења јер је већ све одавно решено у прошлости. Зашто, и како, решавати нешто што је већ решено? И, ко се то сме стављати у позицију да са тог решења ломи печат Немањића, спаљује пергамент Дечанске хрисовуље и крши чланове Душановог законика? Ко то сме данас да нам нуди и каже:

Колико кошта та ваша проливена крв за Косово, колико кошта ваша вера, колико кошта зној градитеља храмова, колико кошта Капија, колико кошта ваше постојање - да вам платимо лажима о соједињењу са Европском унијом, да се одрекнете те крви, вере, зноја и Капије, прошлости, и да више то не помињете?

Верујте ми на реч коју вам овде изговарам: ништа ја овде не изричем што већ није речено од других и поновљено од небројено многих. Ништа не препоручујем што већ није препоручено. Ако нам стално говоре, у задње време, како треба да се суочимо са својом прошлошћу, јер нама Србима без тога нема будућности – исто вам и ја то вечерас кажем. Суочите се са својом прошлошћу Срби! Суочите се са оним што су вам оставили ваши преци. И не само да треба да се суочите са својом прошлошћу, већ треба и да сачувате све што вам је остављено из прошлости и са чиме треба сада да се суочите у својем чувању и одбрани тога.

Суочите се Срби са прошлошћу јер ћете ту наћи одговоре који вам требају у будућности. Суочите се са Светим краљем у Дечанима и Белим анђелом у Милешеви! Суочите се са Црним Ђорђем и са Коџа Милошем. Суочите се са Вуком и Његошем. Суочите се са Цером и Колубаром. Суочите се са Јасеновцем и Шумарицама. Суочите се са Бљеском, Олујом и Милосрдним анђелом. Заиста мислим да се требамо суочити са прошлошћу да би донели правилне одлуке за будућност!

У праву су и кад нам кажу и да се манемо митова. Потпуно су у праву. Пустите на миру хобите и витезове округла стола. То су измишљотине. Али!, да ли су митови и измишљотине ликови на насликаној лози Немањића у Дечанима? Да ли смо измислили летеће капљице са фресака и витезове кнеза Лазара? Шта је Косовски мит? Да ли ми њега проповедамо кроз причу о Хогвортсу или то Косово заиста постоји и да ли је та битка тамо заиста вођена? Или је можда данас највећи и најнеутемељенији мит тај да смо бомбардовани због људских права и да смо окупирани због нечије слободе?! Реците ми шта више припада домену митологије: Косовски мит или Мит о америчкој забринутости за људска права Албанаца? Шта је већи у својој неоснованости мит: Косовски завет који даје право на борбу, чак и када су изгледи за победу мали, или, да немачки и белгијски ЕУ комесари желе добро српском ђаку, српском сељаку, српском војнику? Који је лажнији мит: Милош Обилић или Бред Пит?

Не треба њима Косово уколико постоје Срби који заслужују Косово. Косово њима вреди само уколико више не буду постојали Срби којима је Косовски завет део духовног темеља постојања. Зато је њима важније да нас промене – него да нам отму део територије. Земља се изгуби и поврати ако има ко да је врати?! Е, ту се данас бије битка: да Срби постану народ (у мору народа) који више није спреман за подвиг. Једино, у тој пројекцији светских владаоца, што треба да знају будући Срби јесте: да раде за другога као стока и да, у ретким слободним тренуцима знају да провуку кредитну картицу у неком тржном центру. Треба да постану функционални идиоти. Када буду такви, онда ће бити сасвим свеједно чије ће бити српско Косово. Таквим људима, и таквом народу, неће бити потребно ништа више од узвишених дилема о којима овде говоримо – њима ће требати само мало лаке забаве између промена пелена на њиховим радним местима.

Ствар више није у томе да ли треба чувати идентитет да би се сачувала идеја слободе, већ се идеја борбе за слободу мора оставити у животу да би се сачувала људскост. Човек тог новог доба је пројектован као људско биће без човечности. Не чак ни андроид. Понајближе дефинисано и већ изречено: функционални идиот. Он мора савладати одређене операције механички, али ће му бити забрањено да мисли својом главом.

Иста је додуше ситуација и са осталим народима из окружења, и у добром делу остатку света, али ми нисмо исти као и они. Ми имамо Дечане. Имамо Капију. Отуд и стални сукоби да то сачувамо. Неки народи су можда и добили тим нападом глобализма на њих, јер су били ништа и остали су ништа; ми ћемо изгубити јер смо били нешто а желе да сада будемо ништа. Били смо градитељи Дечана и власници Капије, а сад хоће да будемо народ у пеленама. Хоћете ли да ми кажете да је боље живети у усраним пеленама неке фабричке хале која није наша, него се борити у униформи српског војника? Тврдите ли да је часније живети клањајући се менаџеру из Кореје у сред Шумадије или стајати усправно пред српским душманима на Косову? Хоћете ли ми рећи да је застава дугиних боја лепша од српске тробојке?

Они који желе да нам отму оно што је наше, највише бесне што Капија није њихова и што не могу проћи кроз њу. Неки, зато што је не заслужују и не верују у њу, па самим тим им и не припада, иако припадају племену чија је. Други, јер није њихова и самим тим нема дејства на њих.

Све што треба да урадимо, ми, данас, Срби, власници Капије, јесте да прођемо кроз њу. Наравно, тај пролаз није безболан, ни лак, неће проћи без жртава. Али ће макар они који прођу, а кивот Светог краља их пропусти и не падне на њих грешне, бити слободни људи. А, опет, понављам, то се не мора учинити ни физички, ни тамо, то свако од нас може учинити сам, у својој души, вечерас, у своме дому, пре него заспи и усни Високе Дечане који су, од свих народа на свету, нас Србе удостојили да припадају баш нама.

На Видовдан 2018. године

 

                                                                 *

 ЧИТАЈ ОВДЕ ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА