BLOG IGORA ĐURIĆA - Игор Ђурић - СРБИ(И)ЈА

ИГОР ЂУРИЋ - БЛОГ
BLOG - IGOR ĐURIĆ
©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a
Игор Ђурић. Рођен 26. јануара 1968. године у Истоку. Писац. Објавио: Збирку песама „Недовршене песме“, 1997; Роман „Колона“, 2005; Збирку прича „Источке приче“, 2009; Збирку есеја "Метохија и Косово", 2010; Роман "Клинички живот", 2012; Збирку прича и песама "Источке приче - сентиментална историја једне вароши", 2014; Роман ''Време злих пастрмки, 2016; Роман "Девети круг Светог краља - изопачено време велике деветке", 2017. Заступљен је у зборницима, збиркама, штампаним медијима и присутан на интернету. Одсутан из свих институција, интересних група, партија и организација.  
 

петак, 28. децембар 2018.

ИЗДВОЈЕНО (ЦИТАТИ ИЗ ПРОЧИТАНИХ КЊИГА)




Кажи ми шта читаш и рећи ћу ти какав си човек - ова реченица је опште место када се покрене питање онога шта, колико и како читамо.
Реци ми шта читаш па ћу ти рећи ко си, тачна је изјава, али ја бих те знао још боље ако ми кажеш шта читаш увек изнова – размишљао је Франсоа Моријак.Ја ћу проширити мисао:
Покажи ми шта си читајући подвлачио, па макар и нешто поново читајући, па си подвлачено у нотес записао, а ја ћу ти рећи какав си читалац.
Небојша Васовић је негде написао: Постоје књиге у којима подвлачимо оно најважније. И постоје књиге које подвлаче оно најважније у нама.
Књижевно дело постаје комплетно кад га читалац прочита. Без тога оно је уметничко дело само: само по себи. Ако бисмо парафразирали Сартра, књижевност је индивидуални чин, уметника и читаоца, понаособ, уметник ствара дело које постаје уметност само док неко то исто дело чита и схвата, и ништа више од тога није потребно. Индивидуално је али није. Текст не ствара аутор већ читатељ, рођењем читатеља умире аутор, писао је Ролан Барт. По Роману Ингардену за структуру књижевног дела од већег је значаја свест која спознаје дело него свест која га је створила, а књижевно дело постоји на двојан начин, само за себе и као креативни акт читаоца. Ханс Роберт Јаус је сматрао да се историчност књижевности заснива на дијалошком односу између дела и читатеља. Он је сматрао да читаоци никада не посматрају и читају једно дело само по себи, већ га увек гледају у контексту њима познате књижевности и свега онога што су они прочитали.
По Стенлију Фишу, књижевно дело представља место неодређености и тек му читалац даје смисао и конструкцију. Он каже: Доживљај једног исказа – његово је значење. Читалац је, дакле, важан таман колико и аутор. Без њега књига не би постојала по својој суштини. Сомерсет Мом каже да стицањем навике читања градите за себе уточиште од скоро свих беда живота, а Марк Твен тврди да су књиге измишљене за људе који желе да буду негде другде. Мада, Душан Радовић мисли другачије: Не разумем и не волим много страсне читаоце. Немам добра искуства са њима. Међу оним другима нашао сам много више мудрих и занимљивих.
Поступак, стил или форма, се донекле могу објашњавати читаоцу. Ту нешто може да буде нејасно, чак и ако је књига добра а читалац још бољи. Међутим, ако се укаже потреба да се објашњава карикирање, сарказам или иронија, онда нешто није у реду или са књигом, или са читаоцем, најчешће са оба. Јер, ако је читалац добар он ће приметити чак и неуспеле покушаје, а ако је књига још боља онда је лоши читаоци неће ни читати, јер лоши читаоци не читају добре књиге.
Несвакидашљим потезима пера писац покушава да искристалише своје читаоце. У једном или другом смеру, ка горе или низбрдо. Писац поставља висину летве за своје читаоце. Та висина зависи од тога којој лиги припада уметник. Уметност би изгубила своју сврху и драж уколико би постала и била очигледна. Очигледни су реалност, свет око нас, природа – уметност то није, нити сме бити! Опет, како рече Маркиз де Сад: ...читалац има права да се љути кад запази да се сувише тражи од њега; он види када хоће да га учине будалом, што погађа његово самољубље и више ничем не верује...
Ја могу разумети да људи не читају Игора Ђурића (мада није баш без тога). Али не могу да разумем да не читају Достојевског?! Да не читају Црњанског?! Да не читају Томаса Мана?! Дакле, није проблем у Игору Ђурићу што је књижевна публика у кризи. Проблем је у нечем другом, пре свега у обичајима новог времена и технологији коју је то време донело (интернет и блогови). Проблем је што децу уче од малих ногу да је уметност бесмислена уколико није бесмислена.
Дакле, није проблем у томе што можда неће постојати Игор Ђурић као писац, јер то неће бити велика штета пошто већ постоји Достојевски, али је суштина проблема што више неће постојати читаоци као Игор Ђурић и њему слични. Да се више не напише ниједна књига, човечанство има шта да чита до својега судњега дана. Проблем лежи у опасности што неће имати ко да чита и то до сада написано. Читаоци су у изумирању, самим тим то предсказује и смрт писаца.
Сад, да ли људи очекују да ће доћи боља времена када ће моћи да читају, па се већ сада припремају?! Јер чињеница је да убрзани живот може да утиче на вољу и жељу ка паметном или, не дај боже, уметничком. Али може бити и супротно, можда бег из тешког или урбаног живота могу бити књига и уметност. Књига може да буде пут у стварност и бег из стварности. Свеједно. Целисходно и сврсисходно је и једно, и друго. Корисно и лековито. Али не много важно уколико је без моралних пропратних квалитета. Један италијански песник из деветнаестог века написао је: Књиге су ме училе да волим људе и врлину, али су ме књиге, људи и врлина издали. Има, дакле, разних углова посматрања и схватања корисности читања, али сви су поучни.
Знање без морала не значи ништа. Морал без знања јесте категорија, сама по себи, која може много да значи. Доброта је квалитет који може да опстаје самостално. Знање не може самостално и инокосно без доброте, унутрашње доброте којој ћемо наћи место и сврху и испољавати је према потреби. Не ваља испољавати доброту према не-добронамерним људима. Према злима у најмању руку не треба бити добар. Буди паметан да не би био лош, говорио је Зуко Џумхур.
Петер Хандке је рекао на једном скупу у Београду: За мене постоји математика и рачуница која се не уклапа у Аристотелову, Хегелову – један читалац може да вреди више од милион псеудочиталаца. Како постоје талентовани песници, тако постоје и талентовани читаоци. Ако има генијалних писаца, има и генијалних читалаца, онаквих каквих је мало али какве би пожелео сваки геније. Такав, чим отвори књигу, већ после друге реченице зна са чиме и са киме има посла. Тада, или одмах остави књигу, или је прочита у даху. Талентовани читаоци не гњаве књиге, не малтретирају их данима и месецима, они брзо заврше са њима, ма како то било. Момо Капор о томе вели следеће: ...проналазио сам већи број истанчаних духова међу читаоцима него међу писцима...
Вреди бити писац само због таквих читалаца. Свака мука се исплати кад те такав прочита. Што је одушевљенији књигом - то више ћути. Хоће сам да ужива у тишини, не жели ни са ким да дели узвишене тренутке. И зна да је тешко објаснити своје усхићење.
Велики читалац чита велике и мале књиге и ужива подједнако у свим. Он зна да се добра реч може наћи тамо где се најмање надаш, па не прати моду већ се шуња по антикварницама и библиотекама. Талентовани читалац зна да су велика дела већ поређана по историјама књижевности али исто тако зна и често да нађе велико дело за које мало људи зна и које живи на начин да га с' времена на време пронађе неки велики читач. Увек сам био већи читалац него писац, написао је Борхес.
Ова је књига, дакле, посвећена читаоцима. Она представља један мањи део онога што сам читајући подвлачио и подвлачећи памтио. Сваки од ових цитата сам руком и налив-пером својим рукописом исписивао у дневнике и свеске. Како је настала? Књиге увек читам са оловком у руци и свеском поред себе. У зависности од тога шта тренутно радим и у каквом се расположењу налазим тако до мене и допиру реченице које ме позову да их поново погледам а после и запишем. Није то ништа ново: то ради скоро сваки књишки мољац. Код овог избора не треба искључити ни нову технологију читања: интернет. Део цитата потиче и одатле, као и један мањи део онога што сам забележио са телевизије или из новина.
Најчешће ти цитати немају никакве везе са суштином онога о чему књига говори али се они једноставно подвуку под кожу и освоје ме, па ја нисам миран док њихов задржај не загребем мастилом по хартији. Тако записани после знају да „ћуте“ годинама и појаве се поново баш када ми затребају.
Овде нису укључени цитати из стручне литературе, они који у себи имају опште и конкретне политичке конотације и само мали део историјских књига које сам читао и подвлачио. Вероватно није укључен и добар део добрих цитата које нисам успео да пронађем у мноштву од неколико стотина роковника, свесака и фасцикли.
Цитати су одабрани и сложени онако како сам их записивао, то јест, како сам их за ову сврху налазио по својим свескама, подвлачећи да је највећи део мојих списа и књига до 1999. те исте године изгорео са кућом у Метохији, тако да нема онога што сам издвајао од прочитаног у периоду када сам гутао књиге и скоро ништа друго нисам радио до: читао.  Поготову би био вредан тај период јер је то доба док интернета још није било у масовној употреби код нас. Зато су ови цитати, понављам, заиста само мали део онога што сам читао и читајући подвлачио а због нечега се одлучио да то издвојим овде (мањи је део и од онога што сам касније сакупио). Ово је, уједно, и једна мини-антологија омиљених ми стихова. Уколико је негде дошло до погрешке она је плод забуне и техничке грешке, или моје немарности да до краја унесем генералије одакле сам преузео цитиране редове.
Ово није научни рад и нема претензије у таквом смеру па је могуће да извори увек нису тачни, пре свега због моје грешке, или грешке онога које је погрешно потписао одређене редове, што се најпре односи на врло непоуздане цитате скинуте са интернета. Зато се извињавам читаоцима што сам се по негде, у том мноштву, вероватно погубио, па не знам одакле ми одређени цитат или мисао. Покушао сам то да објасним у фуснотама. Најзад, нека нешто остане и на читаоцима ове књиге и будућим читаоцима свих оних књига и писаца које сам цитирао. Ипак, сматрам да је ова антологија израз моје личности, мојих животних, уметничких и филозофских стремљења, и да ће она рећи о мени таман онолико колико и књиге које сам сам написао.
Жеља ми је да ова књига буде путоказ, пре свега младим људима, да можда пронађу прави пут у мноштву погрешних стаза испред њих, од којих већина води на лоша места. Чак иако се некоме учини да су цитиране погрешне књиге и погрешне мисли – и то је део едукације. И из погрешних књига се може много научити. Књиге раздвајају и спајају: раздвајају од лошег и спајају са добрим. Али не свака књига. Само добра књига може добро донети. Чак и када о лошем говори. Можда ови записи некоме помогну у томе да раздвоји добро од лошега. Да се издвоји!
                                                                     Игор Ђурић

среда, 19. децембар 2018.

КАКО ЈЕ НИКОДИНОВА КРАВА ПРЕЖИВЕЛА РАТ?!





Кад дође рат (или га неко доведе мимо наше воље, а тако најчешће бива) страдају сви: људи, животиње, природа, грађевине. И: свако на свој начин. Кад дође рат: дође и страдање. Ретко је коме рат: брат. То само тако, по некад, изгледа и лепо се римује зарад пословице.
У рату страдају и животиње, па и краве. Најчешће настрадају због меса, јер војска 'оће и мора да једе. Свуда около база пуштена стока јер углавном неко од некога бежи па је пуста на слободу а онда се и дивље звери острве на њих. Чак се и пуштени пси, после неког времена, окураже па кидишу на марву. (Сећам се источких улица након почетка бомбардовања: разна стока је ходала, било је више марве него људи, посебно ми је остао у сећању бат поткованих коња по асфалту, у мрклој ноћи без струје). Ова, о којој пишемо, страдала је јер се сама и по својој вољи прејела (нико је није силио на то), али није се прејела детелине како је за очекивати кад је папкарска марва у питању, већ се најела сасвим друге и њој, у нормалним условима, недоступне хране.
Ова наша крава, а не знамо јој ни име, мада неки тврде да се могла звати Гаља, најела се белог пшеничног брашна: а то није добро за било којег преживара, па ни за њу. Пшенично брашно се залепи за желудац а крава не може да прежива па почне да копни и вене до коначног угинућа. Стока не умире она угине ('гине). Само, поставља се питање, како једна крава, још у ратно време, успева да се наједе белог брашна и то скоро па типа 500?!
Овако је то било. Увек, у овим нашим ратовима, неко бежи а неко остаје – пошто ми углавном водимо грађанске и међусобне војне. Бијемо се међусобно ма где да се задесимо. Бијемо се и бегамо. Оставимо куће празне или их неко после нас испразни. Како било: куће остану саме и отворене.
Па тако, и у тим условима, 'оће живинче да уђе у кућу, да изе и оно што не треба. Знатижељно је то, и оно полуди од рата. Наилазили смо у ратно време на таке ствари. Умало не пострадасмо од бесног пса који је уш'о у собу а неко је после затворио врата, па је тај тако ту седео ко зна колико времена без хране и воде. Једном наиђосмо на краву (опет: крава) како у дневној соби једне куће брсти свежањ немачких марака. Непоједених није остало ни толико да се посвађамо око њих.
И ова наша је тако беспослено шуњала по полу-напуштеном селу, и раније је то чинила (по пуном селу), напасла би се по врзинама и међама, па би се сама предвече вратила кући. Овог пута шуњала па се дошуњала до напуштене куће и отворених кућевних врата. Лепо ушла, наишла на оставу и из дрвеног буренцета се лепо најела белог пшеничног брашна. Што је најгоре није знала колико је доста већ је јела док није стигла до дубине до које није могла да допре својом њушком. Ту су је нашли, кући прутом натерали и тамо се убрзо разболела. Узрок болести се одмах констатовао, ускоро су уследиле и фаталне последице. Није се имало куд, морао се звати марвени доктор.
У ратно време ретко су се прегледали и људи али овој крави је било века. Кад је дотични ветеринар прегледао пацијента (који више није могао ни да стоји на све четири ноге), само је погледао преко својих наочара, одмахнуо главом и рекао:
Нема ту шанси, једино да се проба инфузијом које ја немам, али ни тако не очекујте бог зна шта.
Кад су већ вагали да ли да се коље или не, решише ипак да покушају пронаћи ту инфузију. Нож је чекао спреман и наоштрен. Али, ратно је време било, престала је још пре рата свака испорука санитетског материјала – чак и за људе, а камоли за стоку. А те инфузије је ваљало, како је објашњавао ветеринар, макар једна кофа пуна.
Растрчао се домаћин и власник знатижељне краве на све стране, свуд где му је пало на памет да тражи кесе са раствором за инфузију. Преко везе, ипак, у болници набави две-три, свега. Пријатељи пронађоше још по неку, најзад је узето и до шлогиране ујне која се тих дана осећала нешто боље, па јој нису требале баш толике залихе. Би како би: напуни се једна кофа.
Крава је лежала у шљивику, памте очевици, са све четири ноге окренуте према небу. На једну шљиву, баш ону испод које је лежала несрећена милка, окачили су кофу пуну инфузије коју су цревом за ракију уз помоћ повеће игле спровели до вене пацијента.
Успе веома ретко – вајкао се ветеринар и уједно припремао на најгоре знатижељну околину.
То је био тај један од оних ретких случајева. Један од стотину. После неколико сати придигла се на клецаве ноге. Помогло је, дакле. Никодинова крава је преживела рат. Да ли је касније, кад смо побегли, преживела и мир?! – е, то већ не знамо.
Мора да постоји неки режисер на овоме свету (кад се већ нашао писац) који ће осликавајући у филмској причи ратно стање снимити и сцену у којој нека крава лежи у шљивику, са подигнутим ногама према небу и заковрчене главе из које вири исплажени језик, а кроз ракијско црево из кофе окачене на грани тече инфузија до игле која ће јој спасити живот. Горе на небу чује се хук авиона највеће светске силе икад скупљене а која бомбардује домовину болесне краве.

петак, 30. новембар 2018.

Волим ли голе жене?


Волим ли голе жене?

Тја,
некад сам више волео
обучене!
Па да их сам свлачим
и скидам
део по део
да такорећ' слачим.

Волим ли голе жене?

Не!
Голотиња је ружна.
Тужна.
Без еротичне снаге.
Волим жене наге.
Још више: разголићене,
чекањем подмићене.

Воле ли голе жене голог мене?

Не, не!
Голе жене воле код мене:
шешир плави на седој глави!
То је зато
што жене праве
обучене или голе
воле
да им уместо силе
гаћице на доле
спусти стих:
песник
а не неки сиров лик.

Јер, кад их песник има
гаћице постану рима
кад их, пак, подере
сиров лик
голе жене буду само ......!

Међутим,
праве жене
поред тога што воле
оно што се римује са:
сређене,
желе да буду и вољене.

Муза мора бити
свака жена гола
инспирација мушкога пола!

Волим ли голе жене
и, воле ли оне мене?

Оне и ја
то је симфонија
то је хармонија
то је утопија
меланхолија!

Нису за мене голе жене
уколико нису песмом уобличене
обучене
па строфом свучене
чежњом мучене
и стихом заручене.

Голе жене да ли волим?
Имам л' снаге да одолим?

Ако је реч проста
жена никад није гола доста!
Када је реч права
жена за мене није тело
она је глава!

Црна ил' плава
када је реч лепа
жена није гола
она је само без одеће
јер тада цвета!
И, процвета.

Волим ли голе жене?

Чуј и почуј свете:
највише волим такве
јер те Богиње
необучене
на свет донесу дете!

субота, 24. новембар 2018.

ПРИЧЕ СА БУВЉАКА - Непристојно је читати туђа писма


„Непристојно је читати туђа писма“ – кажем Циганину који ми тражи 300 динара за хрпу писама и разгледница разбацаних по церади и измешаних са којекаквим бескорисним ситницама – а у жељи, кажем то њему, да бих му убио вољу за ценкањем и максимално спустио цену. Није ни он начисто зашто је зацепио толико, ваљда ме је ошацовао и помислио да сам довољно луд да купим такве глупости са којима се он не би, да простите, ни убрисао.
„То су сад твоја писма, поштено си их платио, па можеш и да их читаш“ – одговара ми он док узима понуђених му 100 динара, очигледно неоптерећен мојим моралним дилемама, блажен и срећан што је узео и ту цркавицу за такву, по њему, бескорисну хрпу папира. У мени, пак, и даље тиња дилема док грабим према пијачној кафани са гомилом писама под мишком. Не узех макар неку кесу да их не носим онако. Пиће бејаше лошег кваилтета, глава ме заболе док сам га још пио.
(Бих болестан неколико дана после тога, не знам због чега и има ли везе са овим?!).
Није главни проблем у овоме што сам изнео до сада (мада нисам изнео „бог зна шта“). Питање свих питања која ме муче по овом питању је: како је уопште оваква интимна својина доспела до тога да се продаје и купује по Бувљим пијацама? Јесу ли живи актери ове преписке? – намеће се још једно питање а које би повукло низ других да ја не намеравам да одмах престанем са тиме. Ипак, свеједно је, живи или мртви, ове ствари треба да остану у кругу породице, уже или шире. Шта треба да нагна потомка да дадне преписку својих предака Циганима, или да баци у смеће па да то они нађу?! Најзад, па да стварно завршим са овом опсервацијом, ни актери не би требало да имају сада много година, надамо се да су ипак у животу. Око шездесет година јесте зрело доба али никако није старост. Шта онда ако су живи? Селидба, изгубљени пртљаг или случајно бацање услед неког кречења или реновирања?! Може и то: без ичије кривице, такорећи: грешком. Волео бих да је ово последње.
Елем, не остаје ништа друго него да се завири у туђу интиму и ту, опет и по ко зна који пут, потражи следећа прича са Бувље пијаце. И прича, и дилема, а можда ни једно ни друго до пуко трачарење и непристојност са моје стране. Држим, ипак, да чиним праву ствар, нудим незаборав, вечност, уметничку димензију нечијег живота. Нудим много али не дајем ништа. Тако је то када је уметност у питању.
Они су млади.
Они се воле (како то само млади и могу).
Воле све што воле и млади.
Наравно, и размишљају као млади, са свим заблудама и незрелим односом према животу (као да каснији „зрели“ однос према истоме доноси некаквог добра?!). То треба имати у виду док читамо њихова писма, не смемо никако сметнути са ума њихову доб док су настајала иста. Морамо их схватити баш онако како не успевамо да схватимо, данас, нашу децу.
Отприлике су у добу после матуре, на прагу пунолетства или тек закорачили у њ'. Он живи у Београду, она у београдској приградској општини. Изгледа да су заједно ишли у школу или се макар кретали у истом друштву. Она је почела и да ради, и ако није до краја завршила школовање. Он тражи себе.
У почетку размењују само разгледнице и честитке.
Он њој пише:
Твој лик сам створио у сновима
Тебе сам љубио у сновима
Тебе љубим и волим у стварности...
Она њему одговара цитирајући Дучића: „Изгубљена срећа још увек је срећа.... Срећа никада не мре ни онда кад мине....“, својом сликом и пропратним текстом: А ја, ја ти желим и више од среће не само у Новој 1969 години. Већ ти то желим за цео живот.
Он јој одговара: Много лепих тренутака у новој 1969 години жели ти твој Сер Томас. За срећу сам сазнао од тебе у тренутку када ми је била најпотребнија. Зато... Желим да моја срећа буде твоја срећа.
Онда се он њој, опет, јавља из Нишке бање где куша топлу воду...
А онда креће озбиљнија преписка, ваљда како је њихова веза временом напредовала и сазревала тако је захтевала и дуже мисаоне те емотивне размене преко писама. Обашка, што су с времена на време, поготову у време годишњих одмора бивали и раздвојени у одређеном периоду. Не треба заборавити да је то време у некадањој СФРЈ када се одлазило по месец дана на одмор. Дакле, она ради у обданишту као васпитачица (или је тада још на пракси). И отишла је са децом на море: Хрватско приморје, у тада популарна, такозвана: „Београдска одмаралишта“. Она му пише да јој није лако, да ће да полуди са децом која само плачу. Једино ме теши што ћу „моћи“ са тобом на море  – пише му она, мада није јасна сврха знакова навода на реч моћи.
Затим прича о самом месту, које лепо али она не излази, зато што је верна свом момку и што има обавеза према деци. Није се чак ни окупала (мада писмо пише већ први дан, тек што је стигла), чак и не једе ништа - толико јој је тешко пао растанак. Тражи од момка да јој пише. Није јој лако, пише му: Толико навикнеш на некога а онда се нагло раздвојиш на тако дуго време. Па онда опет оговара децу: Сада кобојаги спавају а све уздишу и шмркћу. Није било лако ни тој клинчадији, одвојеној од дома и родитеља, да се батргају по приморју са нервозним и заљубљеним васпитачицама. Свако је патио своје муке. Писмо завршава изливима љубави и констатацијом да мора да оде да се одмори да би сутра могла да виче.
Он свој одговор, 19. 06. 1969-те, почиње хипотетичким питањем: Знаш ли колико би само тога желео да ти кажем, али исувише имам мало речи да бих ти све то казао. Онда наставља са кукањем како му је тешко што је сам, како је ситуација у кући лоша и непромењена и како би волео да видим твоје сузе тек зато да се уверим да ли си то ти... Криво му је, вели, што ју је уопште пустио да оде на море јер није знао како ће му растанак тешко пасти. Кад ме твоје очи погледају молим бога да то што дуже траје јер ми то много значи. Увече размишља, кад легне, о сваком делу њеног тела.
Иначе је почео да ради, у некој радионици, увече по мало виси на ћошку. Онда и он прича о плановима за заједничко летовање: Сви су изгледи да нешто страшно добро смутим за море да ћемо да прођемо и ја ити добро. Морам да мутим јер једино тако ће мо отићи на море. И он тражи да му она пише сваки дан. Онда јој говори и његовој посети њеној сестри и мајци: Обадве су ме тешиле и мазиле и помало храбриле, да не претерам са мојим сумњама малени мораш да имаш доста стрпљења са децом јер помисли да ћеш их и ти једном имати покушај да мислиш на наше море... Сумње су лично његове: у то нема сумње, препорука о деци је вероватно молба мајке да је он посаветује, да се стрпи и да сачува посао. Он није бог зна како писмен и не воли знакове интерпукције, не зна кад треба одвојити а кад спојити речи или слова али је срећан мушкарац чим га ташта и свастика, макар и у статусу „будућих“: теше и мазе. Он већ као адолесцент остварује снове сваког нормалног мушкарца...
На крају „ефектно поентира“ реченицом: Волим те ја један од многих обичних људи који зна САМО за љубав.
Она му одговара изливима среће што је добила прво писмо од њега, описује како је све то изгледало, писмо је стигло док су вечерали: Ја сам прва девојка која је добила писмо. Нисам могла више да једем. Пожурила сам децу да што пре поједу да бих га прочитала. Опет су јадна деца „страдала“. Онда наставља да му објашњава како једино она нигде не излази, како се сви чуде због тога, јер сви се забављају, само она не. Поцрнела је, вели, доста, неће је препознати. И на послу се ствари боље одвијају: Деца ме већ боље слушају.
Драго јој је што ради али га жали што се мучи. Мада ни она не ленчари, пере сваки дан и има још хиљаду послова, а опет се поправила. Изгледа да је заборавила како је у првом писму написала да не једе ништа јер пати због растанка, па у другом пише следеће: Све смо се поправиле зато што једемо 5 пута дневно као и деца али дупле порције. Само још увек „добро“ изгледам.
И она машта о њему кад легне, сања како га љуби свуда, сећа се њихових најпријатнијих тренутака. Говорила би ми свашта и грицкала га а он се сигурно не би љутио због тога. Ти не можеш да замислиш колико те волим. Волим те колико и море, и читав свет – каже му она. И што јој не веровати?! Уколико га заиста воли као море онда је то велика љубав.
Полако писмо приводи крају, сама је, хладно јој је, не излази нигде, па је боље да оде да одмара и нешто остави и за друго писмо. Пуно те воли твој мали и пуно пута љуби моје плаве окице и моја музикална уста и све остало – завршава она писмо. Благо њему, поготову за оно све остало, тако млад а већ има разне могућности.
Он одговара: Нисам имао довољно стрпљења да сачекам твој одговор пошто су се десиле битне измене код мене. Здравље ми је нагло попустило, мада се ја додуше осећам добро. 24-ог одлазим под нож. Идем да оперишем крајнике. После „драматичног“ почетка он води писмо у мирније воде, прича како је накуповао романа и стрипова па сад чита по цео дан. Био је и у школу, по сведочанство за које је замољен у неком од претходних писама. Разредна није хтела да му га да и ако он о томе пише на следећи начин: Мислим да је била импресионирана мојим изгледом али је зато одбила да ми да сведочанство. Момку очито није фалило самопоуздања. Срећом, ту се нашла мајка од наше јунакиње, она је узела сведочанство, момку своје ћерке пожелела брз опоравак: и узгред ми дала 10 нових динара у крупном – завршава мисао наш Казанова. Али то није све, неколико редака после тога он пише: Твоја кева каже да ће да нам помогне да одемо на море. Искрено да ти кажем хтео сам да заплачем али не толико што би нам она дала новаца, већ што сам видео да нас кева стварно воли, дакле твоја кева је превазишла саму себе.
Опет моли своју девојку да има стрпљења са децом (и опет пошто се видео са њеном мајком, па овога пута поред мажења и пажења и материјално аванзовао), моли је да му пише сваки дан и саопштава јој да је сада код њега у кући нешто боља ситуација. Ипак, осећа он празнину, стално чита њено писмо, тврди да га већ зна напамет, гледа њене слике. Радо бих пожелео да се нађем у било ком тренутку поред тебе и да те загрлим нежно само онако како ја то умем и да опет нестанем и да се нађем у свом кревету. Бројим дане скоро и минуте. Некиде у бестрага али желео бих да сам поред тебе ту на плажи поред деце увече у шетњи ноћу у кревету... Несмем да пишем даље да неби читала наглас да те нека другарица или васпитачица не чује.
Затим је обавештава о раскиду везе заједничких пријатеља и веома значајно и подвучено „прети“, како то већ знају да чине успаљени младићи: А сада чувај здравље и скупљај храброст јер добро знаш шта ти престоји кад се вратиш опрости молим те. Младић је више него симпатичан али очигледно мрзи зарезе, тачке и да одваја речи тамогдетреба (илидаихспаја тамо где не треба).
На крају изливи љубави и потпис: Твој душом и телом одан Ја.
У следећем његовом писму од пређашњег самопоуздања остаје мало и он у уводу говори о свом психичком стању, да је по цео дан блесав, да је узбуђен и да је свестан даљине која их раздваја тако да он због тога никако не може да осети њену близину. Па, онда наставља: Драга морам ти нешто рећи. И поред свега што кажеш да неизлазиш на игранке и уопште било где немогуће је да си стално поред деце. То ти кажеш мали зато што се бојим БОЈИМ за тебе, да недође до нечега. Мали ти си згодна девојка време је тако дивно клима изванредна. Ту су сви услови да се против своје воље предаш неком искушењу Мали будеш ли се стрпела и издржала док се невратиш бићу ти вечито захвалан за то. За то те молим ако бога знаш чекај као што чекам ја и моли се за нас. Није он био ни са једном девојком од када је отишла, наставља, па би волео да се и она тако понаша. Он је изгледа добро познаје, зна њену нарав, па у претходним редовима осим љубоморе карактеристичне за дечаке у доба адолесценције провејава и нека релано утемељена бојазан.
Спрема се за операцију. Чим се то заврши, а проћи ће и време одмора, па ће опет бити заједно. Е има сада једна одлична ствар да ми излети са уста на папир – пише он, па наставља о некаквом бенду, о томе како су свирали на некој гитаријади, он је певао одлично, приметили су га Минимакс и Никола Караклајић, обећали му помоћ око песама и наступа, и да није било неких Адмирала из Инђије сигурно би били први. У вези овога завршава реченицом: Мали весели се заједно самном мојој срећи јер је та прилика дуго очекивана и најзад дочекана.
На крају пише: Ово моје узбуђење је је свакако производ некок (тако пише) осећања према теби, зар мислиш да немислим на тебе, па где си? појави се? да те шчепам, да ти покажем малкице онога што осећам а од оног другог што преостаје полуделаби љубио бих те грицкао стезао уз мене миловао по белим меким голим грудима љубио нашу (рибицу) не би ни један део твог тела остао читав зато што сам луд луд због тебе не стидим се да ти све кажем надам се да ни ти нећеш стидети да га прочиташ истине се нетреба стидети. Мали Волим неког ко ми пружа све најлепше у животу а то си ти.
Стиже одговор који почиње са: најмилији, најслађи и најлепши. А онда оштријим тоном она критикује „своју љубав“ због садржине оба писма, љута је јер помиње неке ствари које не би требало да помиње јер их она одлично зна. Као да ја не знам шта ме чека када дођем. Зар због тога  треба три дана, па и сада када ово пишем да плачем и да кријем очи од деце да ми не виде сузе. Они су сада легли у кревет али још нису заспали. Са њима је све у реду, већ сам се навикла и волим их као да су моји. Они ме више не забрињавају. Бринеш ме ти.
Па, да, ко може а да не заволи малу децу, ма колико несташна она била?! Затим, прави salto mortale и наставља са бригом око предстојеће операције крајника, уз сугестију: молим те чувај се када будеш оперисан желим да будеш здрав и да поново чујем твој диван глас. Не каже му, додуше, на који начин он може да се сачува док га оперишу али је најважнија добра жеља.
А онда опет salto и повратак на теме због којих је љута. Не знам колико ћеш ми веровати, али ја се до сада нисам одвајала од деце. Питај кога год хоћеш кад дођемо. А стижемо 06.08 у 21:45. Тако је речено још при поласку. Драги, ја још ниједанпут нисам долазила у било какво искушење. Нећу рећи о удварањима ништа. То ме не интересује а надам се ни тебе.
Ја се искрено, и пуно радујем вашем и твом успеху – наставља она опет са другом темом – немој да мислиш да и ја овде немам успеха. Данас су ме јавно похвалили да сам најбољи васпитач и да ми ништа не могу приговорити.
Онда скаче на трећу тему: Једва чекам да нас двоје одемо на море. Па се враћа на првобитне мисли: Ја желим САМО ТЕБЕ. Схвати то једном. Зато мало припази кад ми о твојим сумњама пишеш. Уствари не мислим да те то брине. Ја само тебе волим, само тебе. Желим само са тобом да спавам. Ја не могу да замислим ни једно друго тело поред мене само твоје. Све друго што је твоје. Све, јер се твога ничега не гадим. Ја све што је твоје волим и желим. Истина је да си сада далеко али ја се сећам свега што се између нас десило. Ја сада могу да осетим твој узбуркан дух, и твоје укочене плаве очи, ја се и сада топим у твоме зноју. Све је то тако лепо. Желим да се то понови хиљадама пута и буди сигуран неће ми бити нити гадно, нити досадно. Само ако ти то желиш. Не, немој ми ипак никада рећи да не желиш нешто од мене јер ја нећу имати коме другом то да дам. Ја не мислим било ком, сем теби, да све дам. Све што желиш од мене. Мислим да ћу прснути као балон када ме будеш дотакао било где. Моје груди пуцају, јер нема твојих руку. Моја душа се надима јер нема тебе да је умириш. Ја не могу више да пишем. Мора се признати ефектно поентирање. И ако млада, наша јунакиња већ зна како да користи све женске атрибуте, зна кад и шта треба да каже а да ништа не каже. Чини се да она држи контролу тока њихове везе у својим рукама и да зна кад треба да се наљути а када да обећа оно о чему сања сваки мушкарац.
И мета је погођена, ефекат је постигнут. Наш „заводник“ пише писмо које није ни налик на она пређашња. 27 јуна 1969-те он почиње писмо речима: Пишем ти ово четврто писмо по реду и тресем се у плачу због тебе. Зашто? Шта сам скривио шта сам ти урадио одједампут да ми се нејављаш добио сам од тебе само два писма... Остатак писма је кукање и мољење да му пише, да му се јавља, не мора дугачка писма, тек неколико речи. Удара и на осетљиве жице: Сакривам се од мојих да невиде да ти пишем јер мисле да сам луд што тако често пишем а одговора нема. Онда опет молбе и изливи љубавних осећања, па завршава: Зашто ме тераш да плачем. Молим те немој волим те лудо... Волим те и само волим до бесвести и за тебе и за мене волећу увек само тебе. Ниси у обавези, драги читаоче да схватиш ове речи. Нисам ни ја. Тешко је схватити љубавне заносе и оно шта се одиграва у души и мозгу заљубљеног момка. На нама је, мени као преписивачу и тумачу, и теби као читаоцу, само да пратимо њихове речи и да пробамо да разумемо њих двоје а не њихове збркане мисли.
И следеће његово писмо није ништа друго до „вађења флека“ насталих као последица његовог „мачо става“ из преходних писанија. У старту се захваљује што му је писала, улизује се, исправља све могуће пређашње киксеве. Ја сада сијам од среће и зафркавам све по кући, али они виде у чему је ствар да сам сретан због писма па ме задиркују – ето, ни његови више не мисле да је луд већ га само задиркују. Па онда следи опет неколико редова поновног захваљивања на добијеном писму. А онда следеће реченице: Знаш да сам без разлога сумњичав према теби без потребе и зато када се будеш вратила прво да ми извучеш уши да би ме научила памети за свагда. И: Мала веруј твоја реч би „бога“ натерала да се разболи од љубави. Али пошто сам већ болестан од љубави желим да то буде наша тајна. Плашим се да неки завидљивац падне у несвест од наших речи у писмима. Само нас двоје (реч „двоје“ је уоквирена нацртаним срцем) пишемо такве речи на свету, јер смо убедљиво и најсрећнији на овом свету и у ближој околини уопште. Неверујеш!!! Свашта, па ми смо потпуно луди од среће. Пронађи ми још некога који живи као нас двоје у ближој будућности од 100.000 година добијаш вечеру од мене без обзира чим дођеш. Ето, ако неко и од вас може да пронађе сличан пример „у будућности“ нека се јави. Прошлост нећемо помињати.
Најзад „вађење“ поприма  озбиљне теоретске димензије: Брак: Ниједан брак не гарантује обавезну верност а шта ми имамо нешто што нико нема пуно вере и поверења једно у друго и пуно неизвештачене љубави два потпуно неискварена бића пуна оптимизма за будућност. Макар је овде реч „будућност“ употребљена исправно у контексту онога што је хтео да искаже наш „младожења“.
Опет следи читава страна захваљивања на све могуће начине а у име тога што се наша хероина смиловала да напише писмо своме драгану. При крају он описује своје здравствено стање, операција се одложила због неке упале али ће он изаћи да је сачека на железничкој станици таман морао да побегне из болнице а уколико га доктор Цвејић не пусти драговољно. Писмо завршава речима: А сада пуно поздрава и пуно љубави шаље ти твој плавоки Tom Jones без два крајника.
У подужем писму које је датирано на 30.6 1969-е године и наша нова познаница зна да треба „спустити лопту на земљу“. Зна она да „тиха вода брег рони“. Зато писмо почиње помирљиво, са изразитим изливима љубави, са тепањем и свим осталим „аргументима“ које је већ користила. Узгред, показује знатнију зрелост од свог изабраника, што је и каратеристично за девојке у том периоду (хоћу рећи, да су у тој доби девојке углавном зрелије од момака и психички а богами и физички, макар је тако било у моје време). Пише она: Ја сам данас добила оба твоја писма. Заједно. Какве две контрасти. Ја се не љутим. Ја те разумем (то је јако важно). Драги, ја сада не мислим да се љутим па ма шта ми рекао, јер мислим на ових шест дана што је остало.
Брине за његово здравље па прелази на практичније ствари. Зна она шта ради. Драги ти ме „мораш“ сачекати јер ја ту ноћ морам спавати код тебе. Реци то твојој мајци. Спаваћу макар на балкону. Стићи ће касно, па док она раздужи децу: проћи ће време. Најбоље је тако, наставља, она. На  крају овог дела она у пола гласа каже да ако не може нема проблема, снаћиће се већ она... Али, оно „макар на балкону“ говори много више од потоњих речи...
Па, да мало поравна ситуацију, прелази на пошалице које у позадини имају озбиљније поруке: А оно што ми кажеш да ти извучем уши бојим се да нећу моћи. Мислим да ћу моћи да дођем до тебе, наслонићу се а онда нећу изговорити ни једну реч. Мислим да ћу много плакати. Мислим да пешице идемо до твоје куће. Бојим се да до јутра нећемо стићи. Сад ћеш рећи како много маштам. Драги, ја сада од тога живим. Ја сам измаштала све за наше море.
Драги ја сада док пишем и мислим о соби и нама двома осећам узбуђење. На помисао да ћу се приљубити уз тебе када стигнем ја се нећу моћи уздржати (можда ни ти) не знам да ли си ово разумео. Све се односи да не кажем еротско (сексуално) узбуђење. То ми се до сада није десило. Мили, немој ово погрешно да схватиш, да сам „загорела“ па да бих тако осећала и са другима. Не, то само када мислим на тебе. Кад се сетим твог тела како ће бити узбуђено. Ја сигурно нећу бити мање узбуђена од тебе. Али то ће бити тако лепо.
Следе изливи љубави, извињења на збрканости мисли и писанија па онда поново повратак на стару тактику која очито даје резултате чим се толико примењује: Тако сам пожелела твоје окице. Оне су тако лепе и миле ја ћу их дуго гледати и љубити. А ти се „љути“ колико хоћеш. Пожелела сам твоје руке. Ја их видим ту на себи. Било где, мени је драго да су ту, да их осећам, оне су меке и нежне. Оне знају шта ја волим и какво ми уживање доносе.
Њој се опет плаче, и остали у одмаралишту плачу јер су сви, осим деце, читали његова писма. Плакале су зато што су твоје речи искрене и оне желе тако нешто. Али оне немају среће као ја да те имају. Мислим да имају мушкарца као што си ти. Паметно нема шта, кад мушкарцу подилазиш подижући му его онда су резултати одлични, углавном.
Онда пар реченица, тек колико да се потврди ауторитет, што је пожељно пред поновно виђење: Мили да си ми се подшишао! Шишај се под хитно па макар и у суботу. Ти си мој верни мужић. Јел јеси. Ако ниси само реци. Не, нећу тражити другог не треба ми. Бићу сама, а ти у мени.
Пише о свом здрављу, о нечему што је чека кад се врати (можемо само претпоставити): Мили да ли ће ме много болети? Ја се бојим. Ја ћу умрети. Хоћу, видећеш. Опет је, вели, изгубила апетит и јајници је боле (не тако јако али она то осећа). Можда то њега много не интересује, наставља она, али она нема коме другоме да се пожали јер је он и мама и сестра и другарица. Она ништа друго нема сем њега.
Па опет стара песма: Мили ја те сада љубим свуда као и ти мене. И твоје груди. Знаш угризла бих те за брдавицу. Тебе то боли али ја тако волим када се ти буниш. Сада бих те заголицала и ти би вратио. Знам те ја. Е, онда бих отишла већ подалеко од главе. Ти би ме миловао по коси а ја бих била мало безобразна. Пољубила нашег драгог... Он би био јако љут па би од једа поцрвенео. Да ли се љутиш што овако пишем? Можда сам вулгарна? Незнам! Али ја сам се тако ужелела. Да ли и ти? Мислим да је ово задње више кокетирање, или реторика, него заиста постављено питање јер је као такво потпуно сувишно. Чуш, дал' се ужелео?! Па он о другом вероватно није ни мислио у том животном добу.
Онда следе конвенционалности, рекох већ да је ово писмо подуже, како је поцрнела, како јој је у кревету хладно без њега (опет), ускоро ће уследити виђење, биће им лепо, много га воли, али обавезно нека је сачека а писмо заврашава речим: Моје обичне, браон очи су влажне, моји грозни зуби и танка уста су стиснути, ја се тресем, како ми је тешко___________.
Завршисмо са 1969-том годином и тим годишњим одмором. Јесу ли остварили своје снове, отишли на море, како је прошла операција крајника, је ли његова мајка дозволила да преспава код њих, како се завршило са оним „што ју је чекало кад се врати“??? – за све то ми немамо писаних трагова. Зашто би писали једно другом кад су заједно?! Али њихових писама је остало још много тако да ћемо можда кроз неко од њих и пронаћи по неки одговор или макар назнаку.
На крају те 1969 године, страсти су се мало смириле, завршило се све што је ваљало свршити и полако се приближавају главни зимски благдани. 29. децембра, она њему честита предстојеће празнике: Драги, Волим те а још више волећуте следеће године што значи, сваког дана, све више. Само твоја...
Па онда никаквог писаног трага читавих шест месеци све до 12. јуна 1970 када се наш дилбер јавља из једног града на Морави, где је код ујака. Тамо сређују нека кола, јер је лим пропао, он, јадник, мора да скида блато и да риба са пода, остаће ту пар дана па онда иде код тетке у неко место у близини. Мали имам једну страшну идеју мораћеш признати да брат има „бубреге“ у глави. Та твоја комшиица има телефон... И онда скоро цео наставак писма, веома компликовано, он њој објашњава како ће извести тај телефонски разговор, са стотину некаквих непотребних детаља. Ти одреди време тачно сат и дан кад је та жена код куће и ти да чекаш крај телефона у то време а твој најкомпликованији драги ће да те позове телефоном да чујем твој глас и да донекле осетим твоју близину реци твојој комшиници да овај разговор неће ништа да је кошта јер ја позивам и да неће дуго трајати пет до десет минута. Наравно да комшиницу неће коштати ништа. За ујака, из чије радионице планира да позове, већ не можемо гарантовати „ништа“ а што се трошкова тиче. Даље опет наставља са компликованим плановима у вези тог телефонског разговора, подвлачи јој да се обавезно нацрта кад договоре термин и да чека. На крају обећава да ће много разговарати кад се виде, јер има много тога да јој каже, да је дошло до неке кризе, итд. Волећу те до краја живота као нико други – завршава ово писаније.
Исти дан се пише одговор у Београду. Страшно ми је без тебе. Нема те да ме сачекаш испред обданишта. Идем сама улицом као изгубљена – почиње она са својим писанијем. Кренула је она, каже, јутрос на посао, мења неку колегиницу, срела је мамину поштарку која јој је уручила писмо, она га је затим читала у аутобусу и плакала. Почела сам да везем оно шо сам ти рекла. Надам се да ће бити готово док не дођеш. Виде ћеш како је лепо. Биће то диван украс за наш стан (мој и твој). Извешћу црвени и црни комплет. Иначе треба и за обданиште нешто да извезем. Треба првог да примим вишак 40.000 – 60.000. Биће пара. Али шта ће ми паре кад ти нећеш бити ту да их заједно потрошимо. Затим му пише о њеном предстојећем дипломском раду, она дакле ради и школује се, и везе, вредна једна девојка и вредна поштовања. Онда и о неким планчићима: Сутра (у суботу) радим до 20 часова. Онда ће да дође моја сестра па ћемо заједно у Земун код моје рођаке. (Знаш она што има кућу и кола а још се није удала). Позвала их је она да буду код ње гости до понедељка, све зависи од дипломског: хоће ли тако бити или неће.
Иначе можеш писати шта хоћеш јер је мама рекла да неће отварати писма (и она стварно то неће чинити). Хвала Богу, макар то да њена мајка не отвара писма. Па ти млади људи су заиста били опкољени неразумевањем са разних страна. Куд се даде оно време кад је ташта мазила и пазила свог будућег зета и частила га крупним десетодинаркама. Мора да су нешто дебело забрљали у међувремену. Или је она нашла другог мезимца?!
Сада мало о теби и мени. Јако ми је драго шта је теча рекао за мене, мада мислим да сва твоја фамилија не дели то мишљење. Наравно јако ми је жао због тога. Мени је важно шта ти мислиш о мени. Мада знам и то да немаш бог зна какво мишљење о мени и другим мушкарцима. То ме посебно боли али се надам да ћу те кад-тад убедити у супротно. Не могу да кажем да ниси имао повода за то али схвати једном да после оваквог живота и наших мука (мојих мало више) не би требало вечито да сумњаш да ћу чим се ти окренеш почети неком да се смешим. Приметили смо да је младац љубоморан, али смо исто тако приметили да, изгледа, није сасвим без разлога љубоморан. Ове речи нас уверавају у то, јер и наша јунакиња сама признаје да није баш без повода све то. Има таквих жена, нису оне криве, так'а им је природа.
Неће се дуго видети, то ће им тешко пасти, она га жели, жели његовог сер Томаса (добар сер Томас – мир у кући), и ако нема шта да напише нека пише да је воли и то је довољно (донекле), она га воли па је због тога нерасположена, мајка и сестра јој се љуте јер је дрска. Иначе сестра иде у Италију, па је она за свог драгана наручила купаће гаће, какве он воли: да не спадају кад скаче у воду. Жељна је његових пољубаца, свуда, али само његових пољубаца, не неког другог мушкарца. Ето сад су одвојени, па он може да се одмори од школе и од ње. Надам се да ти је мама сада задовољна јер нисмо заједно – поручује свом будућем мужу у вези будуће свекрве будућа снаја. Писмо завршава, као и неколико пута до сада да ће га љубити где год он то пожели...
Схвата и она да је прекрдашила, јер је опасно дирати мајку свога момка, а не изгладити ствари после тога, па после три дана пише друго писмо. Иначе: „дирати свекрву“ – па то мора од када је света и века. Била сам љута па сам свашта писала – каже она на почетку, мада не објашњава зашто је и на ког била љута. Сматрала је да је ово довољно за извињење. Дипломски полаже сутра, има грозну комисију, али шта буде. Онда и она улази у компликоване договоре око телефонског разговора који треба да обаве и на неважне детаље троши трећину писма.
Ипак је са сестром ишла код оне неудате рођаке, која има стан и кола, биле су и на игранци, нада се да се не љути због тога, видела је друштво (по именима које наводи, углавном мушко). Све је било пристојно па и ја – констатује на крају овог дела.
Глади она покварено првим писмом и даље, па пише: Баш сам јутрос свратила до твојих. Љуте се што раније нисам дошла.
Изгледа да он много ради, лукаво примећује она, чим уопште не пише, или кад пише онда чини то веома кратко. Жао јој је ако је тако, што се мучи и рмбачи, а у ствари му суптилно пребацује. Њој је тешко, понавља то неколико пута, кад види двоје загрљених одмах почне да плаче. Има она утисак да он нешто лакше подноси ово раздвајање. Ништа ми не пишеш да ли си негде ишао са рођаком. Сигурна сам да сте негде били. Молим те немој пити. Знаш да си ми обећао да нећеш.
На крају поздравља ser Tomasa и констатује да је код нема ништа ново и да за дан – два очекује „госте“.
После два дана шаље му телеграм: Дођи у Р..... у петак долазим. Ако су јој, у међувремену, стигли „гости“ како је прорачунавала, онда тај састанак и није био страствен како би они волели да буде.
Седми је месец у 1970-тој години. Сада је он на мору а она ради у Београду. Налази се на неком острву код Шибеника. Од почетка писма жали што је уопште долазио: Толико сам био разочаран местом и .....-ом да сам опет направио глупост. Отишао сам са оним Чупавцем и напио се. Неможеш моје стање никако да схватиш овако из писма. Нешто досада мени непознато почело је да избија из мене нешто се поломило у мени. Сто пута сам онако пијан хтео да скочим са стене у води само да би прошао тај грч. Мили „Бога ти љубим“ на тебе сам мислио због тебе сам болестан од љубави.
Није скочио.
Наставља да оправдава своје пијанство везаношћу за своју љубав, она је крива што се напио а не он, он је луд од љубави и нема ништа против те љубави. Глава га и даље боли али он наставља писмо без обзира на то. Нека она не брине, острво је пуно пензионера и викендаша, нема девојка и то што има: заузето је. Од забаве у целом месту има само један џубокс поред којег увече игра по неки пар. Опет ће се он, из истог разлога наравно, напити а можда се тако пијан и пошиба са неким – па шта буде.
Онда наставља са започетом оговарањем друга и његове девојке са којима је дошао на море (или: код којих је дошао): Да си ту само да видиш тог папучара ја можда себе не видим какав сам али он, он је тотално изгубио главу. Он не сме да врдне без ње ама баш нигде. Постао је тотално непокретан неактиван да га препознаш неможеш, једино је сигурно да ћу да му јебем матер пре него што пођем одавде. Неће да одвезе мене и Чупавог у Примоштен да скинемо со са себе ко шугав сам. Онда наставља он са објашњењем да је он ту дошао да се проведе, да иде у Примоштен, а овај неће да га води него молећиво гледа у девојку која увек на крају каже: не!!! Толико је изнервиран да му дође да га згази као црва и наставља: Недоти Бог да ти неким случајем будеш као она... Како само они бедно изгледају, сви им се смеју иза леђа. Она би ти се сигурно смучила. Онако добра девојка претворила се у демона а он у шоњу. Најзад, закључује да је ово добар пример да он не буде од те сорте. ПС: Сад се налазим у шатору и лежим јер ме боли стомак добио сам температуру. Изгледа даим је вино јако лоше.
После два дана, како смо већ навикли од њега, следећим писмом вади флеке и исправља оно што је претходним упрскао: Оно прво писмо нисам писао као разуман човек. Помислићеш сигурно, сигурно да ме је ударио брзи воз, кад сам ти писао да ћу неког да бијем и штоје још важније да пијем. Покушај да заборавиш на то и немој да ме прекораваш због тога.
Као и у претходном писму он наставља да се самосажаљева, због патње коју му наноси раздвојеност од ње, због тога се он напио а не што воли да пије. Слаб је према њој а склон је глупостима за шта је крив његов неславан карактер. Многи љуби су губили главу због љубави, а ја изгледа у твојим очима губим последњу наду да учиним себе човеком – проговара из њега ничим изазвана филозофска жица. Свестан је он да ју је разочарао, али тешкоће треба примити стиснутих вилица, чак је то и добро за везу јер од таквих ствари она постаје тврђа а поверње још јаче.
Размишљао сам да смо она 3 дана проведена код мене претерали. Мислим да ипак нисам требао толико да тражим од тебе. Знам да те је то коштало напора и воље само да би мене задовољила. Драго ми је што тако мислиш и што разумеш моју похоту према теби. Мислим да убудуће треба ређе да упражњавамо секс, а више да се волимо. То ће те учинити одморнијом и радије ћеш прилазити сексу не стрепећи да ћеш бити уморна цео дан, јер то теби није једина врста замарања... Ја сам до сада стално инсистирао на сексу неводећи рачуна о твом психичком стању дал си расположена или ниси. То је врло важно јер том пажњом секс успева у сваком случају а човек га врло радо прихвата.
Он и сер Томас се држе хладно, чак импотентно, недостаје му његова леди Џејн (добра леди Џејн – и зна се ко је главни у кући). Онда трабуња о некаквом свом подвигу, препливавању залива, грчу, борби за живот, повратку и дивљењу присутних. Упознао се и са неким друштвом, девојкама и момцима, студентима који су врло добри, играју карте и слушају транзистор са њим. Нека не брине због девојака јер су фер и коректне и он их не интересује као фигура. А виделе су и бурму, па чак и знају њено име. Слабо једе, велике су врућне, по цео дан седи у некаквој гаражи и слуша транџу. Вратио би се он и пре, ама, није потрошио све паре које су му дали матори па неће због тога. Сви је поздрављају, ствари у друштву се мало поправљају, па на крају поред излива невероватне, за опште услове, љубави, пише: Он и она у сад мало бољи према мени изгледа да су увидели да нису били фер. Најзад, поздравља њену сестру и заједничког пријатеља.
Одговор је писан петнаестог истог месеца и почиње уобичајеним уводним реченицама. Већ на самом почетку, међутим, наша Јулија, а што је ипак неоубичајено за таква писма, помиње заједничког а већ помињаног пријатеља. Каже да је била са њим на Ташу (већ два пута) и наставља: И он ме је разочарао али није страшно. Синоћ сам му ударила такав шамар да сигурно више нећемо говорити па ни ићи на Таш. Због чега ју је разочарао, пак, она не пише, али се може претпоставити. Свеједно ће он, њен момак, са мора доћи па ће ићи са њим на Таш (Таш па Таш), мада би она више волела да су сада на мору заједно. Ти врло добро знаш шта ја мислим о твом напијању. И то више нећу да слушам – категорчина је она. Није ни њој лако, ринта по цео дан, па шта би било да и она почне да се опија?! Она једва чека да је он зграби, да је мази, ужелела се сваког дела његовог тела а највише оног другог мишића.  Па опет, изнебуа, помиње већ помињаног „пријатеља“, како је била са њим, и сестром, на утакмицу, која се одигравала на Ташу, ватерполо, Партизан је победио Приморац са 9 – 1.
Све остало по старом, чека његово писмо, ради и једва чека да се он врати. Твоја жена те чека са пуно чежње и љубави – завршава се на овај начин писмо.
Већ сутрадан она „осећа потребу“ да опет пише свом дечку који је на мору.
Као што си и ти направио неке глупости први дан и ја сам такође кад само добила твоје прво писмо. Сви су ми сметали. Јадан М..... (мисли на већ помињаног заједничког пријатеља) је извукао дебљи крај. Била сам револтирана твојим писмом па када смо се моја сестра, ја и он шетали ја му ударих шамар. Јуче сам му се извинула. Нема смисла са моје стране јер и сестру и мене води свуда, на Таш, на утакмице, шета се са нама, вози нас колима а ја га безвезе ударила, (шта могу кад је био најближи да се истресем на њега због твог одсуства и пијанчења). Али да видиш како се ствари даље одвијају. Синоћ (у среду) смо требали сви троје да идемо на утакмицу (ватерполо) Партизан – Јадран, али пошто сам га ударила прошло вече све сам покварила. Да бих му се извинула позовем га телефоном из обданишта да дође пред обданиште само 2 минута да му се извинем. И он стварно дође. Било му је криво (коме па не би) али је уважио извињење. Схватио је да све то било због твог писма. Онда ме је позвао да гледам утакмицу и ја одем (ти си ми дао одобрење). Прво је у предигри играо Партизан подмладак са Звездом. Победили су 7 – 2. После смо гледали Парт. – Јадр. Победио је Партизан са 15 – 1. И онда ме је он одвезао кући. Он је стварно фер и према мени и према теби.
Сестра ми отвори врата и почне да се дере на мене. Свашта ми је рекла и да ће теби све писати и да ће мами рећи. Каже како сам курва и да се правим светица а ти ми пишеш сваки дан. Ја само ћутим. Јутрос питам маму шта јој је а мама каже да је бесна јер јој се момак није јавио. А други разлог знам ја. Ти знаш да је М.... не мари баш много, а да је према мени мало више наклоњен. Па јој је криво што сам ишла на Таш и што ме он довезао кући. Ништа јој нисам рекла јер нисам могла да дођем до речи. Плачем цело јутро јер каква је блесава направиће свашта. Каже да ти њој све верујеш. Она мисли да зна шта ја радим са М...
Ако већ мора да сазна шта се дешава онда је боље да сазна од ње – размишљала је она док је писала ово писмо. Она даље апелује на њега да јој верује, да ништа лоше није урадила и да само њега воли. Уосталом, видеће колико јој верује кад се буде вратио. А за сестру каже: Ни она нема поверења у мене јер мисли ако се једном десило са оним да ће сада и са овим. Али неће, променила се она. Она се бори са проблемом колико може, воли га а он ако хоће да му буде верна нека је жени, па се неће одвајати. Нема више снаге да му пише, поручује му, него нека се он враћа, да буду заједно, једно поред другога. Полудећу на овом свету без тебе – поручује му, поздравља сер Томаса, којег се много ужелела и завршава писмо.
Он, мученик, дакле, није без основао сумњао и бивао љубоморан, како се на почетку могло олако закључити. Ето, и она сама признаје да се једном десило са оним. Ипак, остаје неразјашњено са њене стране (вероватно са разлогом) зашто је била љута, што је другом момку ударила шамар, па се сутрадан опет са њим виђала, проводила, шетала и на крају ју је он довезао кући – а све то у време док јој је момак на мору?! Сем наведеног, она није више ништа „крива“.
После пет дана она поново пише писмо, као одговор на његово, које се не налази у хрпи коју сам купио од Циганина. Јуче сам добила оно твоје фатално писмо. Нисам могла да поверујем да ће ме мој муж напустити баш онда када сам желела да му саопштим да њега не може нико заменити, па макар то био и обичан пољубац у образ. Љубави, нисам те преварила.
Онда наставља са већ изговореном причом о љубави, о томе како она не може замислити другог поред себе, како је предосећала да ће бити свашта, како је М.... само пробао да је пољуби, па је зато добио шамар, како је само једном била сама са њим, итд. Она не жели да буде са другим, само са њим: Јер само си ти добио оно што је највредније. Тешко ми је када помислим шта сам све претрпела ради наше љубави. Сада све то бацаш у воду. Зар за мајку твоје деце немаш више љубави. Жао ми је што бар једно није остало да за њега живим јер је твоје. Од другог мушкарца то не желим. Ја нисам курва и ако мислиш да јесам, љубави, кунем ти се у нашу мртву децу да нисам нисаким легла у кревет. Веруј ми. Ако се одмах не вратиш убићу се. Нешто ћу себи учинити. Јер не желим да одем из твог живота тек тако. Нисам била у ничијем стану. Питај кога год хоћеш. Јуче смо ја и мама заједно плакале. „Тешка артиљерија“ је извађена и дејствује се из ње. Сада су нам многе ствари јасније. Знамо шта је њу чекало кад се врати са мора, знамо да су већ пар пута забрљали и да је она морала да абортира. Она се куне, двосмислено, као свака права жена: исправна је клетва и ништа није речено. Ја њој верујем да заиста није легла у кревет са другим мушкарцем. Само, мора ли се увек лећи зарад тих ствари?! Верујем јој и да није била у ничијем стану али је сама признала да је била у нечијим колима. Али, нисам на ничијој страни: млади су и ништа није страшно колико изгледа изанђалим пуританцима. Љубав и страст – ако се догоде и међу Абориџинима, а, мени је драго.
Писмо завршава констатацијом да њена мајка брине јер она ништа не једе, а она је решила да на тај начин умре, полако, од глади, поновни изливи љубави и крај писма.
Како се завршила ова заврзлама: можемо само да претпостављамо?! Вероватно: позитивно - чим има још писама. Прошла је поново година дана. 1971-а је. Он је опет у неком селу у централној Србији. 25-ог јула он пише писмо о томе како му је досадно, како једва чека да се врати у Београд, ту је пронашао, додуше, једног старог друга па се дружи са њим, ишли су и у диско који ради само суботом. Ту су и настале његове муке: Од тог пића тојест две чашице вињака добио сам напат (тако пише) јетре да сам мислио да ћу да умрем сад лежим у кревету и узимам лекове јер ова јетра боли као ђаво. Зато, он је воли али мора да заврши јер је болестан. Једно од краћих писама.
А онда је она, месец дана након тог писма, опет на мору, са децом, опет хрватско месташце као створено за „Београдско одмаралиште“. Прво писмо ништа нарочито. Стигли су, лет је био добар, стјуардесе слатке и љубазне. Смештај је очајан а воде нема. Деце је много, не може да стигне, сваки час неко од њих хоће да пишки или каки. Зато треба да стигне „појачање“ из Београда у виду једне медицинске сетре и једне васпитачице. Она нема намеру да излази (на то смо већ навикли). М.... подсећа на М..... (где су они ипак успели да иду заједно на море), тешко јој је без њега, али проћи ће. Писаће му сваки дан, адреса је „та и та“, воли га, љуби га луди за њим. Поздрави колегу са доњег спрата. Надам се да ми је веран – завршава она писмо. „Леп колега заволећу њега“ – био је народњачки хит тих година...
После два дана, наставља се њено писаније (ипак није сваки дан).  Опет сличне опсервације. Пуно посла, појачање још није стигло али ће сваки час. Она се добро слаже са колегиницама, али не излазе нигде (не осећају потребу). Само излазе са децом да гледају бродове. Школска деца из одмаралишта су давала приредбу, па су водили ову из предшколског узраста да гледају. Мештани су пријатни, нису вулгарни и већ јој сви знају име. За њега се нада да учи и да се не дружи превише са К....: Надам се да ћеш ме разумети. Она је уморна, устаје често ноћу, пере дечији веш, мисли на њега и воли га. Лепо је место, кад буду поново ишли на море обавезно ће свратити и ту. Нека пише, итд....
Опет: после два дана пише, од њега нема писма, (испоставиће се после због тога што из Београда писма много спорије стижу него у супротном правцу). Пита га како је, је ли све у реду, мисли ли на њу? Она је добро, код ње је све у реду и стално мисли на њега. Стигло је „појачање“ па је сада мало лакше. Грло је боли јер се купа хладном водом. На почетку ми је стварно било тешко али сада сам се привикла тако да радим што више само да ми време прође, да што пре стигнем до тебе у твоју собу, у твој кревет, да ми ставиш руку испод главе па да ме чврсто стегнеш тако да почнем да цвилим. Да ме онда пуно, пуно љубиш све док непаднемо у ватру... Писмо завршава конвенционално, причом о деци, себи, изливима љубави и чежње.
Он одговара истога дана. Таман је помислио да нема ништа од писама, кад га је пробудио човек који наплаћује струју и он је на степеницама у ходнику угледао њено писмо. Његовој срећи нема краја, само чита писмо и љуби њену слику на нахткасни: Чекам само да се вратиш да ти кажем колко сам болесно луд без тебе јер те волим. Док ти ово пишем сав се тресем као у неком трансу од узбуђења јер ми твоја одустност досада најтеже пада. Веруј ми вилица ми се сва тресе само што не заплачем од среће што имам такву девојку. Увидео сам ових последњих 6 дана да се стварно поносим са тобом и да те као такву пуно волим. Срећан сам што те волим и задовољан што увиђам да немогу без тебе. Хтео бих да ти кажем да те лудо волим да сам луд за тобом.
Ипак, што је сигурно сигурно је, па он у наставку писанија, посредно, из потаје али са јасном поруком, по мало и упозорава: Реци ми само да ме волиш и ја ћу бити најсрећнији муж на свету. Схватам да си сада знатно старија озбиљнија и да си сада много приврженија према мени и то ме сазнање чини сигурним у тебе. Незаборави да сада поседујем неограничено поверење у тебе. Незаборави да ја више него икад требам то поверње које ти дајем. Љубоморан сам на цео свет што те кришом гледа а ја немогу. Нељути се осећам да сам себично љубоморан јер желим само да те гледам и да радим нешто поред тога.  Мислим да знаш нашта мислим. Не брини код мене и мог колеге на спрату ниже морал је на висини а на њему се налази најачи катанац који можеш само ти да отвориш кад се вратиш. После ових контрадикторности у вези поверења и љубоморе, о завршава писмо информација о његовом учењу, његовој заљубљености до ушију и са обећањем да ће писати већ сутра.
Седамнаестог, истог месеца, он поново пише. Досадно му је без ње, умире од досаде такорећ'. Само њена писма унесу мало живости у његово монотони живот. Радио му се покварио а транзистор су однели стари, па не може да слуша музику, а она само зна шта њему музика значи. Вежба и учи напорно и мучи га несаница. Зато сад молим да дани што брже прођу да би дошла да ми напуниш кућу, кревет и срце... – баш тим редом... Ослабио је неколико килограма и сад је шланк. Почео је, у доколици, да пуста и бркове. Њу моли за прамен косе да има шта да мирише док она није ту. Време је хладно, нека поздрави другарице, воли је...
Сутрадан он пише и следеће писмо. Нешто му није јасно, водио је он евиденцију и приметио (баш као и ми) да она баш и не пише сваки дан, јер да је тако писма би већ стизала свакодневно а не овако тек по неко на неколико дана. А он држи обећање и пише сваки дан. Зато је моли да се уозбиљи и почне да пише како су се договорили. Онда прелази на неке друге, еротичније теме: Твоја слика још увек стоји испред мене и меркам те од главе до пете и пажљиво студирам сваки део твога тела. Морам да ти кажем да ме то лудо узбуђује поготову што смо ти и ја на тој слици припијени једно уз друго (слика са нове године). Признајем лудо изгледаш. А онда, после пар конвенционалности (време, посета код њених...) удара на романтичне ноте: Често узмем гитару у руке и свирам неке лепе меланхоличне песме кроз којих стално видим и тебе. И нисам свестан тога нека суза се скотрља низ моје лице пуно браде уопште се не бријем брада и бркови су ми огромни. Нећу да их бријем док ти недођеш. Јер на неки начин жалим за тобом и то ми никако неда мира.
Она писмо почиње са „мужу мој“ и пише га 20. августа 1971 године. Јавља му да јој се сестра породила и да ће ићи код ње, са њим, чим се врати. Остало је по старом, деца, прање њиховог веша, кафенисање са колегиницама. „Добила“ је пет дана раније па је завршила са купањем. Боли је стомак због тога па јој ни бускопан ништа не помаже. Данас има заказан разговор са једним родитељем који ради у пошти па, ако хоће, може и он да закаже телефонски разговор преко поште. Наравно и њу радују његова писма. Онда завршава, очигледно осврћући се на неке теме и разговоре које су они већ водили а који у позадини имају односе са његовом мајком: Ми ћемо бити најсрећнији брачни пар на свету само ако будемо живели сами. Да можемо да уживамо у својим телима кад год то пожелимо. Мислим да се слажеш са тим. Само, да ли се слаже и његова мама? – то ћемо можда касније и сазнати. Писмо завршава својим најачим (до сада аргументом): Волим те, желим те љубим те тамо где год ти пожелиш: надам се да те то узбуђује.
Он пише након два дана и наставља тираду из претходног писма. Две трећина простора користи за критику упућену њој: јер не пише. Цитира је да је обећала писати сваки дан, а од писама ни трага ни гласа. Забринут је. Шта је по среди? Он пише редовно, већ је написао роман писмо. Итд, итд... Онда креће на новости. Главна новост је да је пустио браду и бркове и да он мисли да му изванредно стоје (споредна вест је да много учи). Смршао је: Верујем да ћеш се пријатно изненадити кад ме будеш видела у недељу рано, рано најраније што можеш дођи, да ме пробудиш. А ја ћу сањати да долази бела вила у белом плашту са белим велом на глави на белом коњу да пољубцем пробути (тако пише) уснулог принца кога само може да пробуди пољубац његове драгане. И ако није баш јасан мотив што се тиче помињања белог коња у свој тој причи - не може му се спочитати да није покушао да буде романтичан.
Она не добија редовно писма од њега – нема разлога да јој не верујемо. И она једва чека да се виде, желудац јој дрхти при помили на њихов сусрет. Само мисли на један дуг пољубац, још јачи стисак и оно што следи после тога. Воли ли је он још? – пита га. Деца се играју на плажи а она му пише. Примила је плату и дневнице – сасвим солидно. Купила му је знак дивокозе на браон плочи који виси на кожној опути – оно модерно што је. Ако може, било би добро да је сачека на аеродрому. Како иду припреме за упис на академију – пита га – и завршава писмо изливима љубави и чежње.
Најзад и она добија она фамозна писма са критикама. Није тачно да је немарна него нема времена, стално је са децом, чува их, пере, а сада је почела и да их пакује. То је огроман посао за који је она, ето, добила и похвалницу за одличан васпитно-идеолошки рад. Не зна да ли ће он на време добити ово писмо али планира да сутрадан по повратку, ујутро у шест сати буде код њега, рачуна да ће га наћи у кревету где ће се и она завући.
Мили немој да се љутиш али твојој бради се не радујем. Верујем да ти лепо стоји али ја волим твоје бело, лепо лице. Знаш како се радујем када си лепо обријан. Па могу слободно да те љубим да те милујем. Онда ми изгледаш уредан – пише она, па наставља – Мили твоја писма су тако лепа. Пишеш као неки песник. Можда ја не тако лепо јер сам увек уморна тако да гледам да ти се јавим и кажем оно што тренутно осећам не упуштајући се у већа размишљања о љубави. Мада знаш колико те волим.
Драго јој је што вредно учи, она нигде не излази (као по обичају) али је била са другарицама у кантину на гирице. Чим почне да чита његова писма: заплаче се. Другарице је онда теше. Сад мора са децом на вечеру те писмо приводи крају. На крају има и пост скриптум: Обриј се ако будеш хтео. Мада ја то желим.
Они ће се узму. Морам у сленгу, лепше је и лакше. Већ је новембар месец 1971-е године. Он је отишао да студира ван Београда, она и даље ради. Припремају и неку малу свадбицу. Тако она пише свом студенту о техничким детаљима тог весеља, ко ће кога и где да сачека, ко иде са ким, итд. Наставља у сличном тону: У уторак сам била са Р.... (претпоставља се да јој је то будућа свекрва) и купила мени беле ципеле, хаљину и шал. Њих двоје ми иду на нерве само гледају на паре. Моја сестра се фрапирала кад је чула да нећемо ништа добити са ваше свадбе. Ја сам јој рекла да није важно. Писмо је кратко, јер се нема времена. Завршава се са следећим реченицама: Иначе сам тебе пуно пожелела. Данас сам читала Чик па тамо неке слике па кажем колегиници „кад се дочепам оног мог има да га нема“. Мајкеми. Видећеш тешко теби. Ајд' што је он брљавио са правописом и интерпукцијом, него је то изгледа прешло са њега на њу, мада је у претходним писмама она колико-толико држала до неког нивоа писмености. То је најмање важно, тек успут се помиње, више реда ради него из потребе (ваљда преписивач ових редова жели себе да амнестира од будућих критика).
После скоро месец дана, кад је све било готово и кад су већ муж и жена (мачка печена) и живе заједно, она њему пише. Уторак је, четири поподне, она је са њиховом кумом у њиховој собици, слуша „Студио Б“ и ужива. Ту лебди около и њихова велика љубав. Обрадовало ју је то што су се помирили. Он и даље има погрешно мишљење о њој. Она о њему има добро мишљење и цени га. А оно што по некад повиси тон или хоће да буде по њеном то је у бити њене природе. Има времена, прилагодиће се они једно на друго. Не треба ни да помисли да ће га она изгустирати или оставити због новца како тврди његова мајка. Она га воли таквог какав је – без пребијеног динара. Љубави, ниси ни свестан колико ми је тешко што се твоја мама тако понаша према мени а и према мојима. Ја сам свесна тога да ти мораш волети своје родитеље своју мајку више од осталих али јој то не даје за право да руководи нашим животом, или што је још горе покушава да нас посвађа или пак подбоде довољно да се ја и ти око тога препиремо. Знаш како ме је увредила кад је рекла твојој сестри: „Шта је волиш кад ти је узела брата“. Као да сам те ја узела а ти мене не волиш или мислим да си ти са њом ожењен или самном. Са обадвема не можеш. Кратко (можда не баш) и: јасно! Онда га моли да у суботу од њих не доноси ништа, ништа јој не треба од њих, може она и сама да се снађе. Сугерише му да би највише волела да сами дочекају Нову годину а не код њих како су се договорили: Мени се тамо не чека Нова Година. Ја ћу бити ужасна. А зар тако да дочекам наредну годину. Ја боље да се више никада не сретнем са њима. Јер ћу се тако посвађати. Завршава врло паметнио и зрело: Не могу да дозволим да се ико меша у мој живот. Довољно сам паметна да то чиним сама. Уосталом и ти си ту.
О претходном су очигледно разговарали усмено јер он у свом писму после неколико дана ни не помиње те проблеме. Задовољан је, вели, што су о свему лепо разговарали и што су се све лепо договорили. Извињава се што ју је држао будну мада јој се спавало и морала је ујутро на посао али су макар неке ствари истерали на чистац. Веруј ми да је то по мом први разговор у коме си ме до краја саслушала и у коме си била неодољиво љубазна према мени. Треба да налазе заједнички језик јер су то ствари које чине њихов живот лепшим. Нека га чека у петак у њиховој кућици, али ће каснити, јер мора поподне да узме потпис од професора „Народне одбране“. А ти мени напиши шта си урадила са кредитом и телевизором горим од нестрпљења да сазнам шта је било са тим. Ја ето као и сваки муж хоћу да знам шта се збива у мом дому извињавам се нашем дому – шалим се само ми напиши шта си урадила. Ни студије не могу променити лоше навике у правопису – очигледно. Он мора на часове те завршава ово писмо.
Мили мој, управо сам стигла у одбаниште на посао и одмах да те обрадујем стигао је телевизор и то исправан  купила сам спољњу антену (8500 хиљада) и 2000 хиљаде кабал 10м. Мислим да ће бити доста. Можда ћеш је ти наместити док дођеш. Газда ми је са посла дошао колима и довезао ми телевизор. Па сам им ја синоћ купила Фрушкогорски бисер и неке колаче да их почастим и из захвалности што ми је довезао па нафту донео. Све то толико није важно колико смо се ја и Нада изненадиле а и трговац када смо га укључили мислили смо да ништа не ради а оно слика ко' бог. Продавац се запрепасто каже да је мислио да је тотлано покварен. Само му фали дугме за контраст, али то ће ми набавити Љуба (мој брат). Али он и није тако важан јер има дугме за осветљење слике (следи цртеж дугмића). И фино је стао на ветрину. Знаш како соба сада изгледа пуна. Купила сам Нади поклон. И газди потрошила сам скоро 10.000 хиљада. Тако да ми је остало 30.000 х. од кредита. Да, било је то време кад смо били срећни онда кад се купи телевизор (за то се подизао кредит, мада се у нас ни до данас није много променило по том питању), чашћавало се по комшилуку, људи су долазили на честитање и куповали су се поклони. Била је то велика ствар за млади брачни пар, па још ако је и исправан, какав је случај био овде, их, срећи нема краја. У наставку овог „пословног“ писма, она обавештава свог драгана о томе шта ће урадити са остатком новца од кредита и евентуалног новца од тринаесте плате о којој се све више прича. Видела је један жути џемпер са рол-крагном (14.000) и једне маслинасто-зелене фармерке (није написала цену) даље: платила је гајтан газди, платила је нафту, првог остаје да се плати кирија, струја и њему шивење панталона. Једно 5.000 ће коштати торта за његов рођендан („матор коњ а месе му торту“, примећујемо ми и потврђујемо закључак да је у питању размнажено мамино дете). Даће она и његовима 10.000 зато што они спремају такође прославу?! Она не би волела да иду код њих, нека размисли о томе да остану кући и гледају телевизију а тек сутра оду до њих. Даље, тешко јој је да сама лега у кревет али: шта ће. Још није „добила госте“ али је боли стомак па ће скоро бити. Боле је и груди па не може да носи брусхалтер (нада се да се он не љути због тога). Чим стигне следи лепа вечера (пут до мушког срца води преко стомака). Наравно: воли га његова женица.
Он јој шаље телеграм уочи Божића: Због одласка професора на лечење имамо колокфијум (тако пише) из социологије у суботу долазим истог дана увече.
После двадедесат дана следи једно кратко али садржајно писмо од ње. Она му пише без разлога, једноставно је осетила потребу да општи са њим („али не сексуално“). У суботу иде за Београд, ићи ће у биоскоп и посетити његове пре него оду на село. Њена мајка се не осећа добро јер је у оном периоду код жена кад су „менструације болне“. И она је сумњива, по речима њене сестре. Мука јој је и стално јој се спава. Нека не заборави пиџаму и јастучницу кад буде долазио. Воли га, његова женица.
А онда је прошло неколико месеци и она је опет на мору са децом. Место је дивно за одмор, све је прилагођено деци, а она су златна и лепо је слушају. Још се није купала јер је „добила госте“. Устала је око пола четири и изашла напоље (пошто је њена соба до излаза) и гледала рађање новог дана. Тако је желела да је он поред ње. Да јој није транзистора: полудела би. Италијани имају одличну музику. Шаље му адресу и подсећа га на „оно“ што су радили код њега у студенском дому. Поздрави твоје друштво. Немој оне женске. Неумем да изигравам културу.
У следећем писму га теши што му не пише много али нема о чему. Једино да сваки дан напише да га воли. Поцрнела је – неће је познати. Од свих назочних највише. Нека јој пише како он стоји са испитима, нека обиђе њене, нека јој јави шта има у вези њеног посла на другој општини (ближе стану). Добиће добре новце за ово летовање (63.000). Купиће му фармерке. Ако нађе неке добре, нека узме паре са оног места испод њених комбинизона у фиоци. И нека плати њене књиге првог. И нека јој среди за личну карту. И: воли га. И: довиђења.
Одмах да раскрстимо: ово које следи је задње писмо које имамо. И, доста је. Претерано би било настављати даље. Уследила су деца (надамо се), обавезе, све мање романтике и љубави а све више рутине и навике. Дошле су године, нова интересовања, нови проблеми. Дошла је старост (надамо се, опет).
Она му се јавља са мора. Говори му о новом послу (о коме је нешто поменула у претходном писму). То је добро за њу, нада се да ће имати и годишњи одмор јер је само променила обданиште. Нада се и да он даје испите (оцене нису важне). Тамо је лепо, мирно, деца су добра. Гледа по мало телевизор, који је преко пута њене собе (све је близу њене собе). Слуша и транзистор. Увече по мало пијуцкају вина које набавља управник, иначе добар чова. Она одбројава дане, јавиће тачно кад стиже а он мора да набави нека кола да би је сачекао. Пред крај писма и овог нашег дружења она му пише: Мили сад немам толико шта да ти пишем, само могу да ти кажем да те толико желим да ноћу сањам све и свашта. Па ме ујутро боли глава. Нисам ни могла замислити да ће „ТО“ и мени недостајати, али то је знак да се мењам, на боље што се тиче секса. Изгледа да ме сунце раскравило па више нисам хладна стена.
Следе поздрави, изјављивање љубави, чежња и на крају је нацртано једно срце прободено стрелом.
КРАЈ
Лепо смо се дружили, па је ред и да се лепо растанемо. Мени је улепшало време док сам се бавио њима. Лепо, суштински неискварено, са свим финесама. Право ремек дело писане форме која је блиска животу, времену и животном добу оних о којима смо писали. Боље од овога не може. Па нека и доживим судбину писца оптуженог за плагијат. Баш ме брига. Ово је типична прича испричана на Бувљој пијаци. Свака за себе је непоновљива и недостижна за вештачко списаније.
А они: нек опрошћавају.