ЂОРЂЕ БАЛАШЕВИЋ - Песник паорског срца

 

Пише: Игор Ђурић

"Ja neću imati s kim ostati mlad ako svi ostarite

i ta će mi mladost teško pasti..."

Arsen Dedić

*

*

Поднаслов нема никакве везе са суштином текста који следи. Једноставно, свидело ми се. Што да не?! У питању је Ђоле, све је дозвољено у границама естетског, поетског, филозофског, и најважније: у границама доброг укуса.

*

Онога дана када сам ја добио прве симптоме од те исте болести је преминуо један од највећих српских песника ових поднебља, свакако највећи у последњих пола века: Ђорђе Балашевић.

Нисам грешком, из незнања или нехата написао: песник!

Да, песник! И: један од највећих.

У новијој српској лирици он је макар једно копље испред осталих, поготово оних из академија, удружења и антологија.

Многи се неће сложити са мном, пре свега због не-песничких конотација везаних за контроверзе око неких Балашевићевих иступа а који немају ама баш никакве везе нити са његовом поезијом, нити са његовим националним опредељењем.

Он је био свој. Око тога су се лепили неспоразуми и контроверзе. Ако желиш да будеш свој онда мораш да будеш спреман да платиш велику и скупу цену и тешко да имаш места за компромисе. Уколико му шта замерам то је управо чињеница да је понекад знао да буде непринципијелан када су компромиси у питању и недоследан када их јесте или није чинио. А можда је једино тако и могло бити, можда га нисмо довољно и на прави начин разумели?! Што се тиче поезије: ту је све чисто као суза. Ту нема непознаница, ту нема дилема, ту нема компромиса и то је најважније када је Ђорђе Балашевић у питању.

Један други велики српски песник последњих десетлећа желео је својевољно и добровољно да буде део једне друге националности па самим тим и књижевности (за то ће неки злобници неосновано оптуживати и Балашевића), желео да буде део једне друге културе, а ја га ипак сматрам српским песником. То је Арсен Дедић. (Док сам лежао у болници, неколико дана после обољевања, прочитао сам да је преминуо његов брат Милутин). И не помињем га случајно баш на овом месту и овим поводом. Пре свега, није случајно, због контроверзи које је су изазивале Балашевићеве изјаве и оно што је говорио на концертима а за које мислим да су најчешће погрешно схватане и да су део ширег контекста.

Чак и када га нисам разумео или када нисам схватао због чега нешто сасвим непотребно говори сетио бих се „багрема ломљених“ и ја као дете и (некакав) песник Метохије нисам хтео нити смео ништа да замерим детету и песнику равнице јер су његови видици и хоризонти пространији (мене су ограничавале Проклетије, фигуративно и физички).

Чак и да није тако, ми морамо поштовати туђе речи изборе и ставове (принципијелно, а лично имамо могућност да будемо селективни, и сам сам то) јер само тако онда имамо право да одамо почаст и другим изборима других људи попут Меше Селимовића, Иве Андрића или Емира Кустурице. Оно прво мени није по вољи често али се трудим да узмем од тога оно што је најбоље: уметност.

Откуд доброг укуса у претходим речима?

Претходне речи су нужност која је била неминовна за јавну личност тог калибра и са којом Балашевић није имао везе али са којом се сусретао за живота. Његов јавни живот ван уметности јесте био под притиском одређених проблематичних тумачења и то се не може прећутати чак ни у оваквим приликама, без обзира колико све то има реалних утемељења. Већина тога "проблематичног" није имала додирних тачака са његовим животом, његовом уметношћу, његовим друштвеним ангажманима - али је утицала на неке људе и однос према песнику. Чињеница је да су се многи, са различитих идеолошких и националних страна трудили да злоупотребе и искористе његово име.

Неки лупетају ових дана да је он у ствари био Словен у души и да се тако и понашао. Није! Он је велики уметник, па тек онда Србин, православац (написао је много лепих стихова који су одисали традицијом и вером), Лала, Новосађанин, Југословен, светски човек, космополита у најбољем смислу те речи, принципијелан борац за мир и правду, за једнакост међу људима, онај који са друге стране није полагао на веру и религију као такву без духовне и етичке позадине, који се трудио да превазиђе нацију (понекад трапаво) али који је својим делима увеличао свој народ, који је признао да је у политици дебело погрешио, итд.. У свему томе, он често од шуме није видео дрво (дрвеће) али он свакако није од оних ко је секао дрвеће и ломио багрење. Он је, забога: песник! Човек широког обима прихватања и давања. Уметник! Њега не можете у калуп осим оног жига који је добио рођењем и из којега се не може као ни из своје коже.

Он је отац хаџије и противник верског фундаментализма било које врсте, он је  био пријатељ данашњег патријарха српског и исто колико и бискупа католичког. Он и има различитих крви у својим венама и дужност му је била да их све испоштује јер то је за њега представљало богатство а не хендикеп. Њега, са друге стране, није лако сврстати у неки табор и схватити финесе његове животне филозофије.

Велики српски песник је писао и певао. Певањем нам је своју поезију презентовао на лакши начин (ко још чита данас поезију?!), разастирао је ту поезију пред наше ноге и у наше душе. Уз његове песме ми смо расли, стасавали, плесали са будућим мајкама наше деце. Певао је поезију, песмама је оплемењивао музику. Писао је велике романе у неколико стихова, створио најсложеније књижевне ликове у пар строфа.

Колико сам само пута певао његове песме? Не знам ни сам?! У средњој школи на приредби поводом дана школе уз гитару сам отпевао песму Еј, жао ми коња уз видно згражавање шаролике публике која није знала о чему је реч. У војсци сам зарадио књигу и наградни излазак у град јер сам са бине отпевао Рачунајте на нас. На радним акцијама ништа нисам физички радио јер сам свирао и певао, између осталих, и његове песме. Чекао сам нове године, ђускао на журкама у Студењаку, певао пијан и загрљен са непознатим сватовима на свадбама, славио рођење детета. Знам вероватно већину његових песме напамет. И већина њих је везана за одређени животни период, важне догађаје и емотивна стања. Његове песме, хронолошки, то је мој лексикон... он је део мог живота, и моје породице, и мојих пријатеља... оженио сам, најзад, попову кћи...

Само генијални и аутентични таленат је могао да ниже тако лепе и у својој једноставности дубоке и широке стихове са толико лакоће која је разоружавала и после које није остајало места за полемике и критике. Осећања су се таласала, сваки дамар би се померио, песма је кроз вене струјала у оном правцу где је била послата: да нас расплаче, узбуди, насмеје, разгали, сети, замисли, баци у размишљање или раздраганост... да нас заљуби...

Многи истрошени новинари писали су му ових дана још истрошеније некрологе. Без душе, неталентовано, без емоција, без припадности. Незграпно су користили његове стихове мимо мере и потребе, понављали општа места, избегавали непријатне теме. Нису волели то што је радио (пре свега), нити разумели (што је мање важно), није био део њихових живота (најважније). А о Балашевићу је довољно и ћутати уколико немаш шта рећи. Поготово: уколико немаш шта искрено рећи.

Поред Бранимира Штулића и већ поменутог Арсена Дедића, Ђорђе Балашевић је знатно утицао на моје схватање уметности, поезије, музике и на моје касније животне изборе као и на друштвене навике и систем животних вредности. То је било прихватање једног животног и културног обрасца који је био обогаћен њиховим различитостима у истој уметности и у њиховим друштвеним ангажованостима. Они су били део моје лектире исто онолико колико су испуњавали моје потребе за музиком и забавом. Са неким стварима се нисам слагао, неке нисам прихватио али ми путоказ свакако јесу били. Наравно, било је још много других и озбиљнијих утицаја који су формирали мој дух и моју личност, много озбиљнијих писаца и књига, али и горе поменути песници и музичари су веома важни у мом животу.

Одузело би много времена и било би на овом месту и овим поводом посве непотребно и сувишно набрајати детаље из његове биографије, библиографије и дискографије, говорити о томе када је која песма стизала мој живот. Ово је сасвим лична ствар и лични текст који ће бити дат на увид јавности и око којега нећу водити никакве полемике. Довољно је рећи да је прва песма коју сам научио свирати на гитари била његова Прва љубав.

Волим га и као глумца. Ако ћемо право, он је код мене рангиран по следећој вредносној скали: песник, глумац, певач. Оно што је снимио као глумац или редитељ такође је обележило наше време и обојило атмосферу.

Још истог дана по објављивању вести о његовој смрти канио сам се да напишем нешто о њему (свакако не овако слабашно) али сам се разболео и провео 19 дана у болници (отуд можда и те слабашности мојих мисли). А није да ми није Ђоле тих дана падао на памет. У другој и лакшој фази опоравка, када је криза прошла, сетио сам се да је отишао и да је на пут кренуо са сличног места где сам се и сам налазио па сам повремено с телефона слушао његове песме. Ето, помислих, по први пут и у болници.

Не треба од туге правити науку, он је био, отишао али ће и остати. Само му време и људи морају наћи право и његово место. Ово на којему га званични културни комесари и друштво сада постављају: није адекватно и примерено његовом имену. Његово место је узвишеније и мора бити тачно адресирано: то је српска књижевност. Он је песник, није песник паорског срца (није само то или је то најмање) – он је велики песник који превазилази атаре српске културе, он је велики песник ових простора и изгледа да је био довољно мудар за живота па није спаљивао већ је мостове градио. Некада и тамо где им није било место али су свакако служили за прелазак, макар и на погрешну страну. Али, да није тако, можда ја као Метохијац не бих имао права да га данас својатам као да ми је род рођени (а исто чини и неки Далматинац). Нисам ја баш за братство и јединство али јесам за уметност... поготово за српску поезију када се надалеко чује... брацо, деране мој...

 

 

 

О МОЈОЈ ВЕРИ (И: НЕВЕРИ)

 Пише: Игор Ђурић

...Хвала Господе

Што нас ниси измирио и објединио

Осим у патњи...

*********************************************************

Можда бих нешто требао рећи о својој (мојој) вери?!

Која је моја религија, у шта верујем кад је Бог у питању (ипак му име пишем великим словом што значи да нисам безнадежан случај)?! Било би нефер не изјаснити се по овом питању, макар и у цртици.

Скептик сам: не верујем ни у шта из убеђења. Понекад верујем: из страха. Највише из страха за оне које волим.

Вера је до мене допирала кроз обичаје, још од раних периода детињства. Иначе су моји рођаци, моје комшије, веровали без икаквих потреба за било каквим доказима а веру су испољавали кроз уходане обичаје где није имало места за импровизације или где је све било импровизација.

У ствари, ја не знам да ли верујем у Бога или не: јер сам искрен. Најлакше је определити се за једну или другу солуцију, па ходати безбрижно кроз живот са својим опредељењем.

Спреман сам да браним своју веру - ако је неко напада из мржње.

Спреман сам да се одрекнем своје вере – ако пропагира мржњу.

Одем понекад у цркву: празником, кад хоћу да прошетам или послом.

Не хулим али се и не клањам. Нисам ни светац, ни разбојник, тек: човек.

Ја и не тражим Бога. Има га или нема, неће постати или нестати ако га ја нађем или изгубим. Нити га: оспоравам. Можда га, понекад, у себи проживим али ни тада не јурим на једну или другу страну.

Лако је рећи „има га“ или „нема га“: тешко је живети поштено и усправно (колико се може), тешко је трудити се да не носиш зло другима (колико се може).

Као клинац сам доследније и искреније веровао. Нисам постављао питања, нити тражио одговоре. Вера у Бога била је нешто што се подразумева. Како сам одрастао, тако сам опрезније приступао томе, пре свега у свом изјашњавању: у себи. Наравно, ако изузмемо младалачке и адолесцентске пориве ка атеизму, нихилизму и јереси.

Не знам: да ли верујем или не!!! Дан, данас: не знам!

(Ја не верујем главом, сумњам душом а верујем путем симбола!!!

Овоме закључку припомаже ми властито а погрешно тумачење Јунга).

Или:

Уметност је вера којој припадам али, као и код сваке вере и верника, чини се да не разумем у потпуности њену суштину. Верујем, дакле, инстинктивно, од природе и душе, не тражим објашњења о својој религији. Верујем изистински, само, то увек није довољно. Понекад, треба вери прићи изнутра, упознати се са њеном догмом, суштином, унутрашњим животом, храмовима, упоредити је са другим учењима и религијама, поштовати њене ритуале. Понекад је потребно пострадати ради вере, жртвовати се и дати жртву. Наравно, уколико желите да будете активни у веровању и да допринесете својој вери и своме унутрашњем складу.

Уметност исто тако тражи да се хода унутар ње, да се осети и кад се не разуме. Тражи, наравно, и свакакве жртве. И, као што се може бити искрени верник и ако нисте видели Бога, исто тако се може бити уметник и ако нисте оставили видљиво дело за собом. Као и Бог, и ваше уметничко дело може бити невидљиво али свеприсутно. Унутрашње, духовно - али тврдо као стена. Можете бити искрени уметник - као што се искрени верник у својој искрености додирује са Божанским – који се додирује са Уметношћу иако је не ствара и не разуме је. Вера је то!

У тој вери, као и у свакој другој, не осећам се спокојно. Много иноверника и друго-божјих ратника јуриша на мене, и мени сличне. Хоће да ме униште у име својег неверовања у моју веру, или да ме покрсте и осунете, да ме натерају да пређем на њино.

- Остави се тога, не клањај се лажним боговима!!! – вичу ми док ме држе везаног за крст мој.

А, ја немам снаге да пркосим, већ само ћутим и трпим.

- Да си верник не би се одрицао вере, више од три пута у току ноћи!

- Никад се нисам одрекао, никад нисам хулио! – ипак, ово не могах да оћутим.

- Јеси, стидео си се и одрицао својих песама!

Тачно!

*********************************************************

Можда смо тек раскрстили са другим или трећим разредом основне школе и словили смо као најбољи другови. У основним и средњим школама свако полугође имаш по једног или два „најбоља“ друга, којима следеће године не можеш ни имена да се сетиш. Е па, ја и он, смо управо тада били најбољи другови и једнога дана смо започели дискусију духовно-религијске природе.

- Не верујем у Бога – рекао ми је.

- Ја верујем – рекао сам му.

- Мој отац каже да нема Бога – наставио је он.

- И мој, али нису у праву: Бог постоји!

- Откуд знаш?

- Па – рекао сам му – моја баба каже да Бог постоји. Онда, једном кад сам направио нешто због чега сам требало да добијем добре батине, ја сам се прекрстио у шпајзу и замолио Бога да ми помогне: и батина није било. Или: једном нисам урадио домаћи, исто сам се прекрстио пре часа и тога дана учитељица није гледала домаће иако гледа сваки дан. Шта ти треба бољи доказ?

На овакве „аргументе“ није имао противтежу, па је ућутао. Сутрадан ми је само кратко шапнуо:

- Од данас и ја верујем...

Ето, од малих ногу сам мисионарио за нашу хришћанску и православну веру. Наставили смо да будемо најбољи другови и уживали у нашој тајни, строго је чувајући од очева, службеника и комуниста. Све до једног дана када ми је пришао и љутито ми одбрусио:

- Ја не верујем више!!!

Ћутећи сам га упитно погледао.

- Синоћ сам се крстио и молио за помоћ а ипак сам добио батине: Бог не постоји!!!

Тада ни ја нисам имао против-аргументе. Касније сам и лично, на својој кожи, утврдио да не функционише баш све како је изгледало на почетку и како је по мојим схватањима вере требало да буде: било је и батина и пораза.

Закључујем данас: нисмо били спремни да за веру пострадамо, веровали само само ако је било корисно за нас. Нисмо се, дакле, разликовали ништа од свих бивших, тадашњих и будућих верника. Добро, ајде: не од свих – али од добре већине.

************************************************************

ИЗ РОМАНА "ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА":

Сујеверје је кукавичлук пред лицем Бога!

Теофраст

 

                                                    *

Ако је Створитељ у једном тренутку створио овај свет, поставља се питање: шта је радио пре и после тога? Седео беспослен? Не!!! Он је стварао непрекидно, и сада ствара, без почетка и краја, а овај свет је само део његовог неограниченог стваралаштва! Створитељ никада није престајао да делује. Његово деловање нема граница. Чак и када изгледа да је нешто довршено, то је само још један део бесконачног отелотворења.

Како негирати или веровати у нешто што нема свој почетак и крај?

Како мерити време када не постоји коначно време?

Како тврдити да је Сунце настало пре 4999 милиона година?

Како рећи да је 9999. године пре нове ере завршено последње ледено доба и да су тада отворена врата ове наше цивилизације?

Како, уколико време није коначно, а стварање нема свој почетак и крај, веровати Књизи Постања која каже да је управо 4999. године пре нове ере створена Земља?

За нас је Спољашност бесконачна али смо ми за Универзум коначни. За нас је Васељена немерљива али смо ми за Створитеља недовршени у својој коначности. Наше довршавање је ограничено простором, али није омеђено временом и формом. Васељена јесте бесконачна, али то не значи да људи не требају покушавати да је измере онолико колико могу. Напротив! Исто је и са Богом. Иако је та идеја неизмерљива, она није немерљива, онолико колико нам је од Њега дато. Ми вером не меримо Бога већ своју искреност и посвећеност.

Због чега би у мудрости бесконачни, у снази свемоћни, и у сржи најплеменитији Створитељ, био шкрт да створи само овај један свет у бескрајном мору светова? Ко је смео икада посумњати на овој планети, која је, што се спознаје тиче, била у пеленама, а што се тиче величине тек кап капи једне, да ће у бесконачној Васељени бог бити наше ексклузивно право?! Како смо само, ми људи, били бахати сматрајући да ћемо Га схватити, чак и описати, створити представу о њему, укалупити га у догму нашим ограниченим поимањем и бесмисленим ритуалима придобити?! Како смо могли помислити да смо ми најсавршеније и једино дело Створитеља?! А Он нас је у бесконачном мноштву свога стварања створио савршене јер нас је створио недовршене. И омогућио нам је да се само-довршавамо и само-усавршавамо. Да растемо и сазревамо. Да учимо и стварамо. Није се чак мешао ни када је било више него очигледно да идемо у погрешном правцу самоуништења.

Са друге стране, људи су Створитеља ограничили и довршили речју: Бог! То им је ограничило простор тражења, онемогућило процес преиспитивања и одузело могућност истинске спознаје. Чак и када су имали више од једнога бога. Јер су их разне религије гурале у строго ограничене догме, које нису остављале простора да се размишља о томе шта је и шта значи, већ и онако њиховом кривицом ограничени, појам Бог. У савршеној недовршености света човек се погубио у довршеној догми - и умало није нестао због тога.

 Како је Створитељ створио људе, тако је створио и Васељену: недовршену и склону ширењу. Он је дакле Човека створио по узору на Космос. Човек види докле му то вид омогућава. Схвата колико му мисао досеже. Осећа колико му чула дозвољавају. Шта се налази, онда, само метар преко досега најмоћнијег телескопа? Шта је само милиметар изван наших ограничења? Нама светлост доноси информације и сазнања. Па где смо онда ми са знањима? Ми знамо за Васељену од пре неколико милиона или милијарди година, ту слику сада видимо, толико је светлости требало да стигне до нас. Какво је то знање?

Како је Створитељ оставио неограничену савршену недовршеност света и човека, тако је и човек требао да проналази неограниченог бога, довршавајући и прилагођавајући га времену свога сазревања, које је тако неспретно назвао еволуцијом. Довршавање бога у савршено недовршеном свету једина је права и исправна мисија човека и једини пут који га је водио ка напретку и срећи. Он је, човек, међутим, погрешио и несавршено је довршио Створитеља у ограничену и непромењиву реч БОГ. А онда је савршену недовршеност света, коју му је Створитељ оставио, својим глупим понашањем довео у стање несавршене довршености: катаклизмичком нуклеарном апокалипсом, коју је безумно најављивао као Судњи дан.

 

                                                 *

E = mc²

Енергија, маса и брзина светлости (око 299 километара у секунди).

Велики Прасак – Велико сажимање – Црна Рупа!

Све, дакле, почиње са Великим праском, јер се пре тога наше време и људски закони не могу користити. Светлост коју знамо кренула је на пут када се догодила велика експлозија стварања. Наука може објаснити све до онога Првога. Онога од чега је све кренуло. То је место где престаје наука и почиње Бог. И: супротно!