Косово освета!

Пише: Игор Ђурић

(давно написан текст у оквиру деценијске књиге)

Шта сада? Шта данас? Шта сутра? Шта са светом који признаје независност Косова? Шта са онима који га не признају. Како се борити? Шта радити по питању Европске уније? Шта са нама самима? Све су то питања на која ја немам одговор. Али, некада је пола доброг одговора поставити право питање. Некада је друга половина истог, кад се зна: шта се неће, када се већ не зна шта се треба и хоће.

Бавио сам се мало бројкама.

Косово је до сада признало 108 држава (српски званичници 2017. године тврде да је тај број испод 100, јер су у тој години неке државе повукле своје признање), са око 1 милијарду и 980 милиона становника. Није признало око 55 држава, са око 5 милијарди и 200 милиона становника. Од тога, само 6 држава које нису признале Косово: Кина, Индија, Бразил, Русија, Мексико и Индонезија, броје око 3 милијарде и 380 милиона становника. Али, овде је важно шта кажу Немци и Американци. Замислите сад те будале које говоре да 10 милиона Срба треба да признају Косово а 5 милијарди других људи у свету га не признаје?!

Хоћемо ли ми Срби бити први народ у историји човечанства који се добровољно одрекао дела своје територије?! Одрицали су се многи: добровољно - нико. Ако је то добро, демократски и тако европски, зашто се Грци или Турци не одрекну својих делова Кипра? Што се Енглеска не одрекне Малвина? Кина Тајвана? Што њихови амерички пријатељи не саветују Грузине да се одрекну Осетије и Абхазије, као што саветују Србе да се одрекну Космета? Што не саветују Украјину да се одрекне Крима? Дилема: Космет или Европа, уопште не сме да постоји. Ми у Европу требамо само под равноправним условима и целовити – ако већ морамо. Да се ја питам: не би смо уопште. Иначе нема смисла. То је у старту болесно стање и представља националну катастрофу која ће у дужем периоду бити фатална за опстанак Срба и Србије. Каква је сврха уједињавати се са земљама које ти не желе добро?! Шта, забога, добијамо тиме?! Мало игара без хлеба и ништа више.

Признавање Косова од стране европских земаља представља отворени акт непријатељства према Србији. Ствари треба називати правим именом. То је исправљање ратних исхода Балканских ратова и Првог светског рата. То је цех који се мора доплатити за постојање Републике Српске. То поражени постају победници преко наших леђа. Преко српских жртава. Сва дешавања имају свој континуитет. Добрица Ћосић у првој књизи романа Време смрти преноси речи Арчибалда Рајса: Невероватан документ који верно преводим са немачког почиње овако: ''K. Und K. 9 Korps kommando. Упутства за понашање према становништву у Србији. Рат нас је довео у земљу коју насељава становништво надахнуто фанатичном мржњом према нама, у земљу у којој је убиство, као што показује катастрофа у Сарајеву, законом дозвољено од виших класа које га славе као јуначко дело. Према таквом становништву погрешно би било показати човечност и доброту срца; чак је и штетно, јер такви обзири, понекад могући у рату, овде озбиљно доводе у опасност наше трупе. Пре свега, не допуштам да се људи непријатељске земље, без униформе а наоружани, који се сретну појединачно или у групама, заробљавају. Њих треба безусловно поубијати''. Аустроуграски генералштаб знао је као и сви други да српски војници трећег позива и добра половина војника другог позива никад нису примили униформе.

Мусолини је је поводом пуча од 27. марта 1941. године изјавио да је то „понављање Сарајева 1914“. И верујем да је то заиста и мислио. А немачки генерал Франц Бехме је у саопштењу немачким јединицама у Србији, 27. септембра 1941. године, навео следеће: Ако овде не поступимо свим средствима и с највећом безобзирношћу, наши губици ће се пењати до неизмерности. Ваш задатак је да прекрстарите земљом, у којој се 1914, због подмуклости Срба, мушкараца и жена, потоцима лила немачка крв, ви сте осветници тих мртвих. И ови данашњи се воде истом звездом водиљом, само су опрезнији па своје намере пакују у другачије обланде, мада је Клинтон пред бомбардовање Србије изјавио „како су Срби криви за оба светска рата“. Франсоа Митеран: Све је то био след грешака: немачка акција, америчка игноранција, оклевање Италијана. У ствари, Немачка која себе сматра легитимним наследником аустроугарске империје, преузела је на себе и сву стару аустроуграску осветољубивост према Србима – (Х. Ведрин, Les mondes de Francois Mitterand).

Тек месец дана пре горе наведене изјаве, писао је Бенито Мусолини кнезу Павлу, преко опуномоћеника Стакића, 4. фебруара 1941. године: Да бих дао доказа да овај корак сматрам као дефинитивни између и нас и да бих подвукао његов нарочити пријатељски карактер, то нудим Југославији регулисање италијанско-југословенских односа на исти начин, као што су регулисани итало-немачки. Питање немачке мањине решено је Бренерским споразумом, а питање југословенске мањине нека буде решено нашим новим утаначењем. Ја нудим Југославији измену југословенског становништва у Истри за албанско становништво у Југославији. То је нарочито важно за вас Србе, јер би на тај начин посрбили ваше Косово, чије је становништво претежно албанско, а које за вас Србе има толику историјску и националну важност. 

Као што се види, Мусолини нуди Југославији, поред Солуна, и да две државе потпишу споразум који би регулисао међусобне односе, који би искључио потписивање Тројног пакта и оставио Југославију ван рата. Мусолини тада даје обећање да ће он лично тај проблем решити са Хитлером. Кнез Павле је одбио Мусолинијеве понуде из поштовања према Грчкој и неповерења према Мусолинију.

Победом у босанском рату Срби су себи извојевали државу у Босни и Херцеговини. Неко је сматрао да је то много и да се то мора компензовати окупацијом Космета (јер, сутра кад у Црној Гори на власт дођу други људи онда ће то фактички значити да Срби имају три државе на Балкану). Оно што је започело Анексионом кризом, атентатом у Сарајеву и ратом који је следио наставило ратовима деведесетих - кулминирало је 1999. године на Косову. Наравно: што се нас тиче ништа није завршено. Нажалост: ни што се њих тиче није. Али, кад, ствари назовемо правим именом, ја тада не спорим право да већина Срба одлучи да хоће у такву Европу и под таквим условима. Ако већина Срба одлучи да дадне Косово ради Европе онда је то легитимна одлука. Али би макар били начисто шта смо урадили. Доста ми је више обмањивања и тога да неко држи да смо сви ми као народ сви од реда кретени. Најзад, ако се тако одлучи, или супротно, у оба случаја скидамо камен око врата звани Европа, који нас вуче ка дну и не да нам да одржимо главу на површини и изнад воде која нас дави.

Какав је план? Не признати! Каква је стратегија? Не признати! Каква је тактика? Не признати. Какав је завет? Не признати!!!

Ево националног програма за Косово и Метохију:

За нас је Стара Србија de iure део Србије, тренутно окупиран, и ми ћемо чекати повољан тренутак да то поново постане и de facto. У међувремену, чинићемо све да потпомогнемо томе циљу. Кад морамо: сарађиваћемо, кад можемо: решаваћемо сами.

Мислимо о томе увек! Не говоримо о томе никад! – рекао је, за ослобођење Алзас-Лорена, Леон Гамбета (1838-1882), француски политичар и негдањи председник француске владе. Мислимо о Косову увек, не говоримо нашим непријатељима о нашим намерама никад. Само мудро климајмо главама и чекајмо свој тренутак. Већ смо чекали једном: неколико векова. Други пут смо чекали: три године. Трећи пут: четири године. Стално смо чекали и дочекивали. Само треба да се потрудимо да неко остане да чека. Да не одустанемо од чекања. Кад дочекамо: следи борба. Кад победимо: следи борба. Док чекамо: морамо се борити. Фронт није дефинисан. Методи борбе подразумевају живот – морамо преживети. И: све остало. 

Све је борба, сваки дан, свака ситница која иде ка бољем. Да и један сунцокрет никне испред неке српске куће и то је корак напред у борби. Предаћу Венсен кад ми вратите моју ногу, речи су Пјера Доменила (1776-1832) генерала који је бранио Венсен 1814. године. Много је крви проливено да би се Косово сада предало, поготову што се тренутно крв и не тражи. Даћемо Косово кад нам врате сву крв коју смо пролили за њега.

Питање Космета је за нас, наравно, решено у сваком погледу: то је српска територија тренутно под окупацијом. Ово је лако рећи, лако дефинисати али како истрајати у томе и не поклекнути пред притисцима? Код нас постоји проблем зато што и после толико година нисмо искристалисали односе, нисмо именовали ствари својим именом, нисмо одредили циљеве и минимум испод којег нећемо и нисмо се обрачунали са стварним штеточинама из наших редова. 

Морали смо до сада да из друштва издвојимо штеточине, пљачкаше и убице, да их не би идентификовали са целим народом и правим борцима. Морали смо опаметити политичаре да знају минимум испод којег не смеју да иду, да им избришемо из главе да неки од њих могу бити велики државници који ће решити питање Косова. Неће! Косовско питање је одавно решено! 

То смо морали да урадимо сами и на време, без ичијих притисака, са чистим и поштеним мотивима. И данас пљачкаши, неспособњаковићи и лопови из полицијских, политичких и цивилних структура воде главну реч, заузимају важна места и уместо да буду кажњени неки су чак и награђени. И дан данас политичари који су брљавили у прошлости: брљаве и сада. Исти и исто брљаве. Чак их и не презиремо лично кад се сретнемо са њима, но им се већина диви на томе како су се снашли. Не можемо гњили до победе. Наш најлошији мора да буде бољи од њиховог најбољег. Другог рецепта нема.

Са друге стране, треба да се посрамимо! До данашњег дана нисмо одали пошту и дужно признање људима који су дали живот борећи се на Космету против ОВК и НАТО-а и бранећи своју отаџбину (овај део књиге је писан 2006. године). Не поштујемо нашу борбу и нашу жртву. Не помињемо их уопште, или их помињемо у ружном контексту мешајући их са оним горе поменутим, или их помињемо зарад стицања политичких поена. Такође не помињемо ни оне који су рањени, све оне који су се борили часно и поштено и који су успели да одоле највећој војној сили икад скупљеној у историји човечанства. Земља која не поштује оне који су дали живот бранећи је и оне који су је бранили не заслужује да постоји. 

И ово стање је део и последица инжењеринга који сам помињао. Величајући своје хероје ми би у ствари признали да смо се борили за праведну ствар а то није у интересу оних који су са друге стране барикаде. Ми смо прва држава у новијој историји света у којој су у једном рату победили дефетисти, издајници и дезертери. У рату против Србије једини и стварни победници су ови горе побројани. Џаба смо се ми добро држали за време битке против НАТО-а. Битка се може дефинисати и као добијена, и као изгубљена, али рат данас губимо од нас самих, од мангупа у властитим редовима.

                                             Аутор текста: Игор Ђурић. 1999. година, Метохија

Битку за Космет данас такође водимо, добијамо или губимо  сами са собом, у својим главама. Звучи као патетично опште место, песнички метафорично и филозофски недефинисано - али је истинито. Болест овога народа је: недостатак достојанства, личног и колективног става према одговорности. Лични и колективни став према поштењу, на крају крајева. Не, и даље се оптужујемо међусобно углавном око небитних ствари и из личних мотива и зарад политичких обрачуна. Радимо то због олајавања и дискредитовања, а не због истине саме, због нашег поштења, на крају крајева: правде ради.

Српски народ је прилично духовно посрнуо, у једном свом делу. Нема колективни минимум некаквог система вредности. Не!, сваки се појединац вреднује искључиво по материјалним и политичким потенцијалима, а при томе никога не интересују темељи тог материјалног и политичког потенцијала. Нама треба пре свега коначни статус наше свести да би могли било шта урадити по питању статуса Космета. То је један проблем. У мору других. Можда је важније од стратегије о Старој Србији утврдити стратегију искрености. Стварно и искрено. Кључне су речи. 

Ако су се Енглези борили за десет пингвина на неком тамо острву, на другом крају света, и ми се морамо борити за наше цркве и манастире, за наш народ, нашу воду, ваздух и нашу земљу. Ми се морамо борити са сваке позиције. Зато се треба манути пребацивања: ко је тамо, ко се вратио, ко се тамо родио, ко се одселио, ко ће се вратити, ко неће, ко је продао, ко је купио, ко је издао – манути се оптуживања и подметања, итд. Нико неће имати ексклузивно право да се бори за Космет. Нити ексклузивно право да представља Космет. Космет је власништво и обавеза свих Срба на планети Земљи.

Србију су без икаквог стварног повода и неоправдано, пре двадесетак година, бомбардовали Американци, Енглези и Немци, са сателитима. Убили су цивиле, срушили земљу, створили хаос који је проузроковао још многе злочине. Окупирали су део српске територије, помажући терористе и сепаратисте - при томе газећи документе и споразуме које су сами потписали. Тај напад се ни по чему не разликује од напада аустроугарске војске 1914. године и дивљачког напада Немачке и њених сателита 1941. године. Ни по чему! - осим по врсти оружја са којим смо убијани. Чак су у сва три случаја исте слуге у виду сателита хијенски помагале те агресије. Тешко је поверовати да су 1941. године Хрвати, Бугари, Албанци и остали нису били у праву кад су марширали са Хитлеровим и Мусолинијем трупама а да су онда били у праву 1999. године кад су марширали са Клинтоном и Блером. Садашња међународна ситуација око Косова и Метохије ни по чему се не разликује од минхенске ситуације око Чехословачке. Не желим да чујем никакво другачије размишљање по овој теми, нити било какво различитије тумачење тога!

Што се тиче европске (читај: проамеричке) перспективе Србије данас, ту сам скептик. Можете ме прогласити каквим год хоћете: глупим, затуцаним, ретроградним, заосталим. Али мени не нуде никакву перспективу са својим моралним кредибилитетом, нити ми могу бити пријатељи (нити мислим да мисле добро Србији) ни Дорис Пак, поготову Хавијер Солана, нити: Кушнер, Рупел, Ахтисари. Нити Хабзбурговци који седе у Европском парламенту. Нити Блер (чија жена Чери са адвокатском кућом Матрих брани Албанце у Хагу), нити Медлин Олбрајт, ни Франк Вајзнер, ни Штајнер који се само приженио на Космету. Нити Клинтон чија је жена Хилари, нити Ангела Меркел, нити било ко из европских структура власти. (Када набрајам имена не мислим само директно на њих већ и на оно што они представљају или симболизују, и то у време када су нас напали. Сада су на тим местима неки други људи, са другим именима али са истим циљевима и ставом према Србији). ЦИА и БНД не раде за добробит Срба, и у то сам сигуран. И они који су ми срушили земљу и отцепили део територије - ни они не мисле добро Србији. Сви које сам набројао и већину коју нисам су осведочени српски непријатељи. Много тога гнуснога и ружнога су учинили Србији и много ружнога изговорили да бих данас поверовао у њихову благонаклоност. Ја не желим европску перспективу са таквим људима. 

И још нешто, управо су признавањем Космета неке чланице ЕУ затвориле Србији улаз у исту. Јер, неће та унија хтети да прима у своје редове чланице које имају територијалних несугласица. А поготову не оваквих размера када једна према другој имају територијалних претензија и чак не признају једна другу. Они су нама затворили пут у Европу. Сад остаје само једно: да одемо и молимо да нас приме а за узврат да безусловно и беспоговорно, без и једног отвореног питања, признамо независно Косово, федерализујемо Србију дајући при томе најширу аутономију Рашкој области и Војводини, прихватити све хрватске захтеве за ревизију границе према Славонији, одрећи се претензија ка ближим односима са Републиком Српском и Црном Гором, у старо гвожђе онда морамо побацати ракијске казане и одрећи се прасетине за Божић, затим ће нам замерити што нисмо били под Стаљинградом са осталим „демократским народима“, што нисмо имали Ханџар, Ђавоље и Скендербег дивизије, но се хвалимо неком Дринском дивизијом Првог позива што је подавила Поћорекове трупе у ту исту Дрину, а у којима је било подоста Хрвата, муслимана и других, захтевајући да се одрекнемо те дивизије и људи који су у њој служили (наших предака дакле)... И на крају ће захтевати да скинемо гаће и лепо се наместимо ако се некоме од њих буде прохтело. Ако не будемо добро вртели дупетом или некоме од њих не може да се дигне (што је чест случај) питање је да ли ће нас и тада примити?! Можда ће неко злонамерно приметити да смо ми Срби већ примили оно шта су нам наменили, да је касно и да немамо куд. У реду: али ја да вртим дупетом нећу!

Противити се уласку у НАТО зато што су нас Американци бомбардовали и отели нам Косово а залагати се за улазак у Европску унију која нас је такође бомбардовала и отела нам Косово – лицемерно је и одраз је пометености српског друштва (елите). Руски амбасадор у Србији Конузин је негде својевремено изјавио „да би Србија приступањем у НАТО признала независно Косово“. И подсетио нас да нас је НАТО бомбардовао. У ствари, поручио нам је он нешто друго, само је питање има ли кога у владајућој већини да то схвати, или их је брига за Србију. 

Пре пар година сам у новинама читао да је једна жена у Војводини, жртва силовања, изјавила на суду да ће повући тужбу уколико оптужени пристане да је ожени. Е, па, садашњи владари у Србији (потпомогнути Куртом и Муртом, такође у Србији) исто чине са причом о неминовности уласка у НАТО и ЕУ: нема везе што сте нас силовали, узмите нас сад са копилетом које сте нам направили - независним Косовом! Илити, што је негде рекао Игор Мандић: Бомбардовање за мир је исто што и јебање у сврху очувања дјевичанства.

Ако ико сумња да ће земље Европске уније које су признале Косово као независну државу, а предвођене Немачком и Енглеском, дозволити да Србија уласком у ЕУ касније кочи и спречава косовске европске интеграције (на шта би имала право као чланица) грдно се вара и не зна ништа о задатој теми. Србија никада неће доћи у такву позицију – то само будалама и шарлатанима није јасно. Приче да Србија неће бити условљавана око Космета у вези уласка у Европску унију у најмању руку не држе воду. Хашки услови ће бити дечија игра у односу на косовске услове, када на њих дође ред.

Не прејудицирам решење. О овоме треба да одлуче грађани Србије у једном поштеном изјашњавању о томе: хоће ли се борити за Космет по сваку цену, или хоће у Европу по сваку цену. И у једном, и у другом случају, на жалост, мораће: по сваку цену. Нама цена неће бити мала никако. Има аргумената и за једну и за другу опцију. Али требају данашњи владари у Србији да престану са лагањем народа (кад већ неће да престану са пљачкањем народа, јер једно без другога, изгледа, не иде): Европа и Косово неће моћи заједно. Или: паре, или: јаре. Нечега се морамо одрећи: па изволт'е.

Косово као први преседан разбијати ће се по главама западно-европских дипломата пошто су довеле до њега. Разбијаће се разбијати сигурно. Нама то, осим моралне, неће бити никакав друга сатисфакција. Ми морамо да терамо ствари за свој грош. Када су у питању наша поднебља у новијој историји онда су те дипломате, тачније Черчил и људи око њега, и у време Другог светског рата направили преседан који је источну Европу коштао педесет година комунизма. Тај преседан помиње Стаљин Черчилу када је криза око новог уређења Пољске доживљавала кулминацију у преговорима велике тројице на Јалти. Они су се тада договорили да се у ослобођеним земљама источне Европе и Балкана не намеће уређење већ да тамошњи народи сами одлучују о својој судбини. А бивало је више него очигледно да балканске земље и земље источне Европе клизе ка комунизму. Највише се разговарало о Пољској. Енглези су подржавали избегличку владу у Лондону а Руси новоформирану прокомунистичку. Дошло је до компромисног решења да се те две скупине фузионишу до избора. Руси то никада нису испоштовали. Када је Черчил то пребацио Стаљину наводећи принципијелан став и аргументе да је избегличка влада легитимна, да су је Енглези подржавали и да сада не могу да је оставе на цедилу, Стаљин му је одговорио да су то већ учинили са југословенском владом па што не би исто урадили и са Пољском. Као што је познато управо је Черчил издао југословенску владу у Лондону и земљу предао Титу и комунистима. Наравоученије је једноставно: сваки преседан у међународним односима и политици убрзо добије парњаке свуда по свету где год се за то створе исти или слични услови: Све што је потребно - закључио је Стаљин - то је да се југословенски преседан прихвати као узор за Пољску. (Черчил, Други светски рат, VI књига, 440-441, 446-447). Владимир Путин данас може мирне савести да понови ове аргументе, позивајући се на Косово, када је у питању Крим, Осетија и Абхазија.

Не можемо са свима. На нечију страну се морамо определити. То не значи да треба да се одрекнемо односа са другима али приоритети се морају знати. Ако нам неко, колико толико, помаже и не признаје Косово као независну државу онда ми морамо да се окренемо њему као пријатељу. Ако тражи сву нашу робу под повољним и повлашћеним условима, морамо више сарађивати са њиме. Иначе, демонстрирамо непоштење и лицемерство. Нико нам неће помагати за лепе очи, свако има неке своје интересе а ми треба да одлучимо шта су наши интереси.

На шта се своди цела ова прича? На једноставан одговор на једноставно питање: хоћемо ли борити за Косово и Метохију или нећемо? Све остало после тога решиво је и могуће. Чини ми се да сада немамо одговор на то питање или да се неискрено одговара на њега а због дневно-политичких или утилитарних разлога. 

Радован Караџић је рекао Добрици Ћосићу у мају 1992. године, следеће:

- С Муслиманима се не можемо споразумети ако их не победимо!

- Али, ми их не можемо победити, Радоване – одговорио му је Добрица.

- Морамо и можемо. Морамо да се боримо и за мир и за рат. Једним начином нећемо постићи свој циљ. (Пишчеви записи, Д. Ћосић).

Тако је настала Република Српска! Као и све дуговечне државе: на оружју узета. Само тако може и нестати. Исто је и са Косовом: само се оружјем може вратити. И оружјем: потпуно изгубити. Ту потписи не вреде ништа. Између ратова је време. Чекање да рат сазри. Некад прођу векови, некад године. Али увек дође време рату. Рату свакаквом: оружјем, живцима, памећу, временом.

Вратићу се на Космет кад се тамо врати српска држава предвођена српском војском. То је мој циљ и моја борба. До тада моје цивилизацијске потребе ми не дозвољавају да живим у таквом окружењу и под окупацијом. Да се борим хоћу – на сваки начин и кад год се укаже прилика за то. Када су 1912. године српски официри вршили смотру мобилисане војске која се спремала за Балкански рат, парола је гласила: Косово освета!

Шта је дакле први корак у одбрани и повратку Косова? Сачувати, населити и ојачати север Косова?

Шта следи после тога? Треба отерати окупатора и ослободити земљу.

ЧИТАЈ ОВДЕ КЊИГУ ВЕЧИТИ РАТ

ОПАСИВАЊЕ КОБИЛЕ ЗВАНЕ ''ЗДРАВ РАЗУМ''

Пише: Игор Ђурић

Суштина реформе Мартина Лутера лежи у тежњи да уместо Бога, врховни ауторитет буде капитал. ПАСИВНА ПОСЛУШНОСТ ПРЕМА ВЛАСТИ!!! – то је позадина протестантског система који нам се намеће. У цркву не морате ићи али се морате зaдужити, газду слушати и кредите морате враћати.

*

Фридрих Вилхелм I је заступао идеју да се народ дели на пастуве и кобиле, а све остало је непродуктивни део нације.

Оно што није рекао, а што се тада подразумевало, јесте да су пастуви требали да опасују кобиле, које би после ждребиле ждребад.

Данас? Ни више кобила, ни мање опасивања и ждребади!

*

Од целокупне територије СССР-а Немци (нацисти) су планирали да направе пољопривредно земљиште а све руске градове су хтели да сравне са земљом. Једино су планирали да Крим населе са Немцима из Јужног Тирола.

Крим, као ни Косово, нису данашње теме, нити савремени проблеми, нити је на нама („деци овог доба“) да их решавамо. Много већи, јачи и паметнији су то покушавали, па нису успели.

*

„Дакле, сада сам и ја званично члан еснафа курви“, рекао је Алберт Ајнштајн када је добио посао редовног професора на Универзитету у Цириху 1909 године. За оне који не знају, ево објашњења: јавне куће, или бордели, постоје од настанка првих цивилизација. Под разним називима и системима организације. Средњевековни градски оци по Европи су институционизовали борделе да би ствари држали под контролом и убирали приходе а најчешће су од тих прихода финансирали универзитете (од којих су неки и данас престижни).

*

Људи се често питају „у чему је разлика између нормалних људи и хомосексуалаца?“. Ја ћу им одговорити кратко: хомосексуалци не знају шта је и како изгледа брига о своме детету. Кад коњ опаше коња, брига и бол су лични.

*

„За мене постоји математика и рачуница која се не уклапа у Аристотелову, Хегелову – један читалац може да вреди више од милион псеудочиталаца“.

Петер Хандке

*

Бискуп ђаковачки и сремски у време НДХ, Антун Акшамовић,  који је био директно укључен у покрштавање Срба и геноцид над српским народом бива 1951. године одликован Орденом братства и јединства I реда. Тома Максимовић, комесар за избеглице који је те исте преживеле Србе из Хрватске збрињавао и спашавао од ножа и маља осуђен је 1945. године као народни непријатељ. Доктор Петар Зец, који је то исто чинио испред Црвеног крста, није био те среће: стрељан је као непријатељ народа 1944. године. Питање је само: ког је народа он био непријатељ? За време НДХ су своје књиге објављивали Владимир Назор, Иван Горан Ковачић, Новак Симић, Драгутин Тадијановић, Тин Ујевић, Славко Колар, Добриша Цесарић, Станислав Шимић...

*

„Тај Ђилас је, кажу Црногорци, био један од најсуровијих људи партије у спровођењу „црвеног терора“ и над потенцијалним класним непријатељима. Кажњаван је због суровости“, пише Добрица Ћосић у свом дневнику 15. јануара 1954. године.

По речима Добрице Ћосића, Оскар Давичо је у време афере Ђилас једнога дана говорио да ће извршити самоубиство јер не може да поднесе да такав човек и револуционар какав је друг Ђидо падне, а већ је сутрадан променио мишљење и доследно извршавао директиве свог партијског секретара. 17. јануара 1959. године, Едвард Кардељ је на вечери код Добрице Ћосић, а у присуству Дединца, Финција и Исаковића, рекао следеће: Ја сам уверен да за великог уметника никада и нигде није постојао проблем слободе. За великог уметника слобода постоји и у Совјетском Савезу. Кардељ им је причао о слободи (исправно и тачно) а они су ћутали и климали главом. Јер, Кардељ је био власт. Већа од њих.

*

 „Писци се деле на оне који пишу оно што виде, шуму над језером – Толстој, Чехов, Пушкин; и на оне који пишу о ономе што се одражава на води – Гогољ, Достојевски, Шчедрин. Достојевски је највиша математика људске душе. Чеховљева палета је у три боје“.

Леонид Леонов

*

„Писац не сме и не може да се боји смрти. Он увек и у свему живи са њом. Није проблем отићи са овога света и из живота. Смрт није наша брига. Мука је у томе: не пасти, него сићи у раку. Створити своје степенице. Сићи њима, лагано. То је највише што човек може. О осталом не треба бринути“.

Иво Андрић

О Димитрију Туцовићу, из књиге "Косово - Вечити рат"

Пише: Игор Ђурић

ЧИТАЈ ЦЕЛУ КЊИГУ КЛИКОМ ОВДЕ

...И најзад исти сценарио од 1990-е па до 1999-те, где се ''грактало'' о угроженим људским правима и ''злочинима Милошевићевог режима''. Али нико да објаснио како то да је ''жртава'' на Космету све више и више а да ''злочинаца'' скоро и да нема. И, као и данас, и тада се међу Србима јављали они који су подржавали такве приче из разних разлога. Пре свега су идеолошки разлози у питању. Од Димитрија Туцовића који је, уз помоћ Косте Новаковића и Милоша Требињца, нападао ''великосрпски хегемонизам'' и ''злочине'' над Шиптарима у ''Борби'' и ''Радничким новинама'', преко комунистичких апаратчика Срба („Наш општи став био је да се Косово уступи Албанији, и то због уједињења са Албанијом“, Милован Ђилас, Момчило Ђорговић, Верник и јеретик, страна 138.), па до данашњих представника невладиних организација, скоро се ништа није променило у вокабулару напада на Србе. Једина је разлика што је Димитрије Туцовић погинуо бранећи своју земљу, док ови данашњи пљују по своме народу из удобних и амнестираних дезертерских фотеља.

Чувени Милош Минић, на седници ЦК СК Србије, која је одржана у мају 1981. године, поводом шиптарских антисрпских демонстрација на Косову нашао је за сходно да дискутује (по тој теми) на следећи начин: „Догађаји на Косову су дубоко забринули свакога у Србији, исто онако као што су забринули и све наше људе у осталим републикама. Али су ти догађаји охрабрили и српски национализам. Стога је изузетно важно за Савез комуниста Србије да се повуче јасна граница између ове забринутости најширих редова наших људи, у којој се изражава снажан и српски и југословенски социјалистички патриотизам, и српског национализма и шовинизма који у садашњем моменту напада на читаву албанску народност...“. Тако је много година касније Наташа Кандић изјавила поводом шпекулација о убиству шесторо српске деце у пећком кафићу ''Панда'', да су јој „Албанци говорили да убиство у “Панди” није починио нико од њих и као један од доказа навели то што су полиција и војска започеле потрагу за починиоцима 17. децембра, три дана након убиства“. Како год да  окренеш: по овој матрици Срби су криви, чак и за властите смрти и погроме над њима, а пошто матрица ''добро ради'' она се користи скоро у истом облику и обиму - читав један век.

Александар Ранковић је једном испричао Добрици Ћосићу (''Пишчеви записи'' 1981-91, стр 20.) следећу причу: „У акцији прикупљања илегалног оружја на Косову, 1956. године, прикупљено је 26.000 пушака, стотине митраљеза и бацача, два топа, хиљаде револвера и много муниције. А на Брионском пленуму 1966, због тог прикупљања оружја, оптужен сам за терор над Албанцима на Косову и Метохији“. То је деценијска, да не кажем вековна, матрица понашања Албанаца на Косову, и њихових помагача из Србије и извана. Чак и када се прикупља нелегално наоружање, забога и топови, то се све приказује као терор над њима.

Димитрије Туцовић у свом памфлету ''Србија и Албанија'' на једном месту пише: „Буржоаска штампа је тражила истребљење без милости, а војска је извршавала. Албанска села, из којих су људи били благовремено избегли, беху претворена у згаришта. То беху у исто време варварски крематоријуми у којима је сагорело стотинама живих жена и деце“. Примећује се да се овај текст ни по чему не разликује од фразеологије и општих места о којима сам говорио у овом тексту. Шта можемо закључити из ове реченице (што већ нисмо закључили из сличних које су претходно навођене)? Па, најмање две ствари: да су Албанци благовремено напустили села и да су у тим напуштеним селима изгорела деца и жене у варварским крематоријумима!!! ''Карнегијева комисија'', међународна комисија која је оформљена 1913. године са задатком да истражи злочине у балканским ратовима, користила се истим методама и речником. Ето образаца по којима су касније радиле невладине организације, а пре њих комунисти, а између њих медији са запада и код нас. Ову књигу Димитрија Туцовића, нове комунистичке власти штампаће одмах након рата, 1946. године у Загребу, у тиражу од 25.000 примерака. За паметног доста...

...О коминтерновском анти-српству овако пише Добрица Ћосић у писму Споменки Хрибар, 1986. године: „Сви су стари и прави комунисти, од Димитрија Туцовића до Александра Ранковића, Марка Никезића и Мијалка Тодоровића – идеолошки мазохисти; између српског и југословенског, свагда и у свему ће бити за југословенско, и за ''југословенско'' погазиће и истину, и правду, и достојанство своје и свог народа, сматрајући то светом дужношћу комунисте ''велике'' и ''угњетачке'' нације; српски комунисти ће бити први који ће свако заступање националне правде, слободе, интереса свог српског народа која није на ''партијској линији'' оквалификовати као ''великосрпство'' и ''национализам''“. Све што ће потоње невладине организације и поједине политичке партије, од деведесетих па на овамо, изговорити и радити у основи је наставак анти-српске политике коју је прописала и водила Коминтерна. Давно је то почело. Овако је деспот Угљеша Мрњавчевић писао у повељи помирења са Византијом, о Душану Силном: „...прогласивши себе самодршцем Србије и Романије... неправедни мач против сасвим недужних дизао, и недостојно отимао ромејску слободу и уставност онима, који су се у њој родили, одгајали и одрасли, па и у област божјих ствари потезао неправду... присвајајући себи одлучивање не само о људским него и о божанским стварима, па је створио неканонски саморукоположеног патријарха и, дрско отргнувши не малобројне митрополије од саборне Христове цркве припојио ономе, због чега се и десило, да је настала не мала схизма...“. (Грчке повеље 263-5)...

...Време Балканских ратова је пресудан период у коме су створене медијске матрице које ће се користити до данашњих дана кад год треба нешто рећи против Срба а у корист Шиптара. Тако и аутор преноси писање тадашње западне штампе „о страшним злочинима српске војске“ која је 1912. ослободила Косово и Метохију али наглашава да је: „српско виђење целе ствари другачије“. Касније ће о томе писати и Димитрије Туцовић духовни отац вокабулара данашњих невладиних и антисрпских организација, као и појединаца. Београдско Време је 7. августа 1923. објавило репортажу о Азему Бејти, вођи качачких банди,  „као о мирном и трезвеном младом човеку који је био интелигентан и говорио неколико страних језика“, (П. Имами, н.д, 135.). Идејни оци медијских лажи које су допринеле да се изврши бомбардовање 1999-е године створили су своју „чељад“ на причи о наводним српским злочинима на Косову и Метохији 1912-е године. Наравно, нико не спори да су извршени некакви злочини али свакако не у обиму какав је тада представљан у страним медијима. Колико је само злочина почињено над Србима са Космета до те године, да је освета била истинска и мери у којој је била заслужена вероватно Албанаца и не би остало на Косову. Да је све то пропаганда говори и чињеница да је у наредним годинама изостала масовна освета својствена Албанцима а коју су могли да спроведу већ три године касније. Убијали су они пуно и након те три године али свакако не онолико колико би то чинили да је три године раније српска војска убила 200.000 њихове сабраће како је то пропаганда, пре свега аустро-угарска, представљала....

КОЛИКО АЛБАНАЦА СУ УБИЛИ СРБИ 1999-те? - читај овде

СРБИ ПИСЦИМА НЕ ВЕРУЈУ...

Пише: Игор Ђурић

Не догађају се српском народу Милошевићи, Ђинђићи, Тадићи, Николићи, Вучићи, и све остале њихове подврсте: случајно. Јер, ни случајно нам се не омакне да ''погрешимо''. Ми то окајавамо разне (прародитељске)грехе разних заблуда и грешака. Све се то нама догађа из више разлога историјске, етнопсихолошке и геополитичке природе. Један од разлога, не најважнији, али не и најнебитнији, лежи у чињеници да српски народ нема интелектуалну и уметничку елиту КОЈА ЈЕ УЈЕДНО И МОРАЛНА.

Треба се запитати, не зашто Срби бирају то што бирају и раде то што раде, већ: због чега Срби не верују својим писцима???

Можда зато што Срби мало читају? Можда и што данас немају шта да читају, осим класика и већ мртвих писаца - а њих не могу да слушају? Можда зато што у њима, овим данашњим, не виде етику и храброст, јер већину српског народа дела не интересују?! А, нема ни дела - већ је речено!!! Можда зато што српски народ осећа да добар део данашњих актуелних писаца презире свој народ?! Можда је српски народ лош у избору и понашању једноставно зато што имитира своје писце, што се понаша као и већина њих: кукавички, улизички, јалово и неморално?! Можда је српски народ јефтин зато што су му јефтини писци?! Какви писци – такав и народ. У кризи, пре свега моралној.

Међутим, није то никаква новост, и није наш изум. Обичан народ ретко иде стопама својих писаца. Па чак и кад нису као ови наши данашњи: јалови, продати и податни. Немци нису слушали Томаса Мана, Французи Емила Золу, Данте је протеран из Фиренце, Волтер је бежао по свету, Езра Паунд се суочио са смртном казном коју је хтео да му изрекне амерички народ, Солжењицин је утекао из Русије, па је после побегао из Америке.... 
      Глас писца се чује у будућности, сутра, и у прошлости, јуче – никад: данас! Обично се народ касно сети, па и тада само још више унизи писца политиком, као Чеси Хавела а ми Добрицу (или: Слободана Јовановића). Једино је Солжењицин доживео да пред крај живота постане и месија своме народу, поред тога што је био писац. У Србији данас нема ни дела, ни човека: самим тим ни писца. Дело и човек стварају писца а он постаје гласноговорник свога дела и своје личности. По некад се зарад великог дела опрости људским брљотинама (попут поменутог Езре Паунда, или Кнута Хамсуна и Оскара Вајлда). Али: зарад великог дела!!!

Када је Пекић изгубио изборе у Раковици, од Шешеља, то је био чист политички дилетантизам оних који су га кандидовали. У једном радничком насељу ти кандидујеш писца који је био несхватљив и у академским круговима и већ тада толико велик да се није могао видети са земље и радничке перспективе. Пекић је био поштен човек, велики писац, али није био народски човек. Народ га није разумео. Горе поменутог Ћосића, пак, народ је разумео и он је био народски човек, па опет, срушили су га тако лако као да је био шанкер у бифеу а не велики српски писац и нико прстом није мрднуо. Знате, ово је врзино коло.

Срби данас не верују својим писцима јер им никада нису ни веровали. А ни ''писци'': Србима. Не верују им данас из сасвим другог разлога него јуче: немају их. Јуче су их имали, па им опет нису веровали. Најчешће са разлогом. Писци нису били искрени или нису били поштени. Али су имали дело па се Доситеју опраштала масонерија, Нушићу, Ракићу, Андрићу, Петровићу и Црњанском дипломатија (која је морала имати своју цену на моралном плану). Опростио се комунизам Ћосићу, Ћопићу, Вељку. Опростио се лажно дисидентство десетинама писаца такозване ''средње генерације'', у време Тита. А онда су се појавили србомрсци и професионални опозиционари, у време Милошевића, сви редом губитници онога што је симболизовала Осма седница и сукобљене стране. 

У ''демократији'' се изгубио сваки списатељски траг. Квази-писци су запосели институције, министарства, издавачке куће, директорске фотеље, фондове, комисије, жирије, универзитетска места: и попут глодара грицкају сир и пцују власт (код које увече и тајом иду на поклоњење и по инструкције). Презиру свој народ и јебали би се у дупе да само да могу да буду добри френдови са Хрватима, по сваку цену (обично је цена мало фришког морског луфта и разблажено вино). Отворено су анти-национално настројени у најгорем потуричком смислу те речи и из најнижих побуда које су све редом материјалне природе. Ништа!!! Под плаштом ''независности и слободе'', ''демократије и европских вредности'' раде за партије, стране фондове и амбасадоре других држава. Ови што су данас на власти, хвала богу, и немају их у својим редовима. Шта ће им тако јефтина роба која се нуди буд зашто? Ништа! Опет!

Писци треба да пишу, да се политиком баве глобално или кроз своје дело, да буду револуционари а не политичари (поготову не слуге истих), да се боре против тираније пре свега својом жртвом и да не буду никад и ничије слуге. И: ДА ДЕЛЕ СУДБИНУ СВОГА НАРОДА!!! Нит' дела, нит' човека, нит' морала, нит' жртве: а он живи лепо. Откуд у ово време кризе, кад се не може живети од писања?! Народ, наравно, никада неће препознати њихово дело, али хоће њихову етику и поштење. Књиге су за полице а етика и морал су за народ. 

Али за данас знам сигурно, оно што се сада слови српском књижевношћу и српским писцима, према медијима, књижевним удружењима, жиријима и средствима која се одвајају за њих – онда није ни чудо што данас, мање него икад, Срби НЕ слушају шта говоре њихови писци. Ем, нису њихови, ем, нису писци. Једино су Срби остали и даље Срби. Народ не слуша своје писце јер је схватио да ти писци презиру свој народ а немају никаквих основа за то. Геније то може – медиокритету је забрањено.

ПИСАЦ: ШТА ЈЕ ТО?

Пише: Игор Ђурић

О ПИСЦУ И ПИСАЊУ - ПОПУЛАРНА ТЕОРИЈА И ИСТОРИЈА - ЧИТАЈ ЦЕЛУ ОВДЕ

ПИСАЦ ЈЕ? ... ДА НЕ ЛАЈЕМО...

...империјална амбиција са уметничког становишта.... Салвадор Дали

Не пише се да би се живело - већ се живи да би се писало. Не плаћа се за писање – већ се плаћа разним валутама да би се то чинило. Не пише се због славе себе – већ због славе написаног. Не мора неко да зна за писца - ако многи буду читали оно што је написао. Тотална књижевност би била она у којој се књиге не би потписивале аутором, чак ни издавачем, само насловом и садржајем. Једино у ретким случајевима кад су аутор и дело једно те исто! Само, тада није нужно ишта и писати, тада се поред тоталне књижевности дешава и тотална уметност, значи: тотални живот. 
      Не ствара се ради живљења и преживљавања, већ ради живота самога, есенцијалног, неоптерећеног материјалним моментима. Не ствара се ради других, нити ради себе, већ зато што се мора, што другог излаза и начина нема. Нема друге стазе и другога пута - а да буде прави. Кривим путем иду скоро сви, само ретки знају пут и остало: где су кренули и због чега све то. Не пише се да би се писало - већ се пише да би се читало. Када се написано прочита, споје се две душе: пишчева и онога који чита, човека. Уметника и живота!!!

Сартр је писао да се писац обраћа свима али га сви не читају. Ја бих додао: још мање га разумеју. Какав год да је писац, добар или лош, признат или анониман, то је тешко разумљива зверка. То је најчешће зато што ни њему није најјасније шта је, како, и, о чему писао. Ипак, постоји део читалаца, од којих су неки и сами писци, који поприлично добро разумеју неке написане редове.

Харолд Пинтер је у беседи поводом пријема Нобелове награде написао, јер због болести није могао да присуствује додели, следеће:

Писац је целог живот рањив, готово огољен.

Нема потребе да кукамо због тога.

Писац је сам тако изабрао и оковао себе тим избором!

Тачно је, међутим, и када кажу да сте изложени свим ветровима, а неки од тих ветрова заиста су ледени. Потпуно сте сами, себи препуштени, на ветрометини, у празном простору.

Нема уточишта и нема заштите – уколико не лажете – а у том случају сте, разуме се, већ изградили сопствену заштиту и заправо се може рећи да постајете политичар.

Киш у Часу анатомије вели: Чињеница је, велим, да писац има своје митско генеалошко стабло као древне племићке лозе, и грб свога порекла с гордошћу истиче на свом рукопису, на свом палимпсесту: то је као водени жиг на хартији на којој пише; видљив знак порекла. 
      Писац је чудна и самољубива цвећка, чак и кад лоше говори о себи, он и даље сматра да је бољи од свих осталих. Кад говори добро о другима, он заправо прича о себи. Анатол Франс је написао како хоће да говори о себи поводом Шекспира, поводом Расина, Паскала или Гетеа... А Монтењ у својим Огледима каже: Ја сам предмет своје књиге. 
     Писац увек пише о себи. Отуд биографски и психолошки приступи према аутору, а не према делу, имају највише смисла од свих критичких поступака. Писац често не пише о себи али се себе не може ослободити у потпуности. Коме то успе у већој мери – већи је писац, уколико није велики човек. Велики људи кад пишу о себи онда настају и велика дела, ама, таквих је врло мало. И када не пише конкретно о себи, писац кроз дело предочава свој поглед на свет, људе, догађаје, преноси своје свесне и несвесне, и подсвесне, поруке другим људима, разноси пером своје идеје или оне које је прихватио за своје, објашњава своја схватања нашироко и надугачко, чак и када су погрешна, развлачи, као питу, своју филозофију, била она празна или полупразна (пошто пуне филозофије нема, наиме, увек се нађе други филозоф да оповргава твоју филозофију), гњави вас својим емоцијама и својим стањима, као да вама није доста ваших стања и срања, разлаже нам доживљаје из детињства и лепрша својим успоменама. Књига коју читате то је онај човек који се горе потписао. Не треба вам наслов, наслов је име писца.

Мића Поповић каже: Уметнику је његова сујета насушна потреба: служи за голи опстанак. Ни говора о томе да би се уметник усудио да убије сујету. Чиме би је заменио? Убеђењем? Али ко може да буде убеђен у нешто „што по себи није“? У тако нешто се може веровати, а то веровање је увек у опасном суседству са сумњом. Сујета испред сумње поставља доста чврст бедем и бди да се у бедему не појави пукотина. 
      Дучић ниже своје љубавне афере и по коју тучу, на пример, са колегом дипломатом Милутином Јовановићем. Када је овог потоњег пребио у кабинету помоћника министра иностраних дела, рекао му је: Реците ми хвала, курво једна. Због ове туче ући ћете у историју српске књижевности! Његова сујета, Дучићева, је била толико јака, да је он измишљао своје аристократско порекло. Када је Слободан Јовановић својевремено уделио комплимент Дучићу, речима да пише као Шатобријан, Дучић му је одговорио: Зар сматрате Шатобријана тако великим писцем?

Писање није ослобађање, бежање, понирање, потреба. Писање је живот: дакле, све горе побројано и још много више, и још много горе. Најбоља дела настају кад се описује промашени живот, кад се бежи од њега у литературу, кад се понире у његову суштину, кад је потреба за писањем на првом месту у то мало времена датог нам живљења.

Ретко који писац искрено воли да говори о својим делима. Наравно, најчешће мора то да чини, али из нужности а не од воље. Често писац пристане и на погрешно тумачење својих дела јер му је тако лакше, мање је компликовано, а њему је свеједно. Зна он, да ће неко и некад, макар појединац, тачно схватити свако његово слово, а то је више него довољно. Има славних писаца, овенчаних највећим наградама, који су наскроз погрешно схваћени, и сами су живели у тој лажи, а догодило се да за њихова живота нико није разумео њих: као људе и писце. Ко има среће, опет ће га схватати само мали проценат људи, тек један од стотину. Андрић је једном рекао: Одбијте оно што о мени пишу критичари па што остане – то сам ја. А, ко би и волео да говори о своме делу када га најчешће питају: где проналази инспирацију, има ли дело аутобиографских момената, шта тренутно пише, која му је књига најдража, шта тренутно чита, шта би поручио младим писцима који тек почињу...

- Како писац увек у делима говори о себи а са друге стране не воли да говори о својим делима? Ту нешто не штима?!

- Знате, господине, кад би сваки писац морао да разјашњава својим читаоцима сваки ред, онда је ово бесмислени посао. Уколико Ви до сада нисте схватили куда ја идем овим писањем, онда нисте на правом месту. Можда је ово погрешно место, али свакако Ви нисте његов део! О читаоцима ћу нешто касније.

Сви се ми задужимо исто, само исто не враћамо: по томе се разликујемо, по мало, међу-собом. Иначе смо мали, да мањи не можемо бити. Само будале могу мислити да могу бити велики у односу на оно око нас, поготову, на оно изнад нас. Не постоје велики људи, већ само људи који су више вратили. И, нешто мало више схватили. И они други који не дадоше ништа! А, и то „ништа“ је релативно.

Писац у Србији (и свуда у свету) треба да буде ништа - да би био неко!!! Писац не може да буде неко и нешто – само једно од та два. Има пуно оних који су неко и нешто, ама, нису писци. Писцу не може добро да иде, у материјалном смислу, у супротном није добар писац. Има и богатих писаца само што они нису велики, али су ипак некакви писци. Није то зато што је богатство лоше само по себи, већ зато што код уметника духовно мора бити испред материјалног: иначе не иде! Писац се, додуше, може обогатити, али тек онда кад је већ дао скоро све од себе и кад му је свеједно.

- Било је писаца богаташа који су били велики!

- Ма, да, зашто све схватате буквално?! Ово је више фигуративно: увек је богатија машта онога који жуди за нечим, ето, то ми прво пада на памет.

Писац, ако није верник, најусамљенији је човек на свету – рече Данило Киш давне 1976. године. 
      Писац не сме да буде у пресеку већине. Треба бити изнад просека у сваком погледу. Мора више да дадне. Ваља бити супериоран у односу на друштво, али само пасивно супериоран: само духовно. Не сме много да се меша у световне ствари, осим да брани неки принцип или мишљење. И, кад се меша, мора бити достојанствен и господствен. И кад се ваља у својој повраћки, мора бити то исто. Достојанству и госпоштини се можемо учити од старих мајстора. Замислите ситуацију где се у некој телевизијској емисији Андрић на пасја уста псује са Селимовићем?! Па упоредите са оним што данас гледате како чине ови назови писци и све ће вам бити јасно. 
      Духовна супериорност се не стиче лајањем, него необазирањем на лајање других. Поштовање се не стиче на силу већ потенцирањем да не заслужујете то поштовање. Величина се постиже кад скромност коју ви потенцирате други оповргавају величајући вас. Писци јесу врло често инцидентне личности али та инцидентност треба да се изражава или у критици према властима, или, у критици према девијацијама у друштву, или, у нихилистичком боемисању. Данас писци праве инциденте да би били у центру медијске пажње, да би се овајдили новчано од тога, да би освојили власт, постали функционери, данас писци хоће да буду министри и директори.

- Па шта је било боемисање него скретање пажње на себе и веселу братију, прављење скандала да би се чуло о вашем имену?!

- Заиста мислите да су на такав начин размишљали Тин или Домановић? Хм, можда сте у праву?!

Иво Андрић, Прича из Јапана: Благодарим вам, другови моји, на заједничкој патњи и вери и победи и молим вас да ми опростите што не могу да с вама делим и власт као што сам делио борбу... Ми песници смо за борбу рођени; страсни ловци, али од плена не једемо... Зато вас остављам, другови завереници, и идем да потражим има ли гдегод која мисао која није остварена и која тежња што није извојевана.... 
      Писац не сме да буде у власти, или, још горе, око власти. Треба увек да буде против сваке власти. Писац не сме да припада никоме; често ни сам себи – он је сведок – каже Момо Капор. Мора да буде мученик, да „исусовски“ испашта своју мисију. Писац који је у власти, има мале шансе да у будућности остави светло име долазећим генерацијама. Писац којега је власт кињила, хапсила и забрањивала, осигурао је место у будућности свога народа. Још ако је добар писац, их!  Његово име славиће неке друге власти и подизаће му споменике када њега више не буде било.

Догоди се и да чувени дисиденти у неком времену постану власт и то им буде највећа грешка: не остане ни иза писца, ни иза председника државе, скоро ништа. Уместо великана борбе против тираније остане од њих само сенка упрљана владањем. Ретко се дешава да писац за живота добије споменик или улицу, то је код нас за сада успело само Десанки Максимовић. Обично следеће генерације исправљају неправду претходних режима. Да би се то догодило пишчево је да за живота буде противник свакога режима, био он демократски, или што је најчешће: тирански. 
      Палавестра у својој Критици идеологије каже: Ситуација писца и интелектуалца изложеног тзв. кетману, коју је Чеслав Милош описао у својој дивној књизи Заборављени ум, карактеристична је за све интелектуалце у комунистичкој цивилизацији. Чак и сада, када се побуњена интелигенција на Истоку ослободила страха и понижења, када је надвладала очај и ћутање, у душама тих интелектуалаца остао је дубок ожиљак, стечен у борби за морално достојанство ума и за духовни интегритет личности. Запад је ту борбу искрено подржавао и имао доста топлих симпатија за сваку демократску алтернативу, али никад није сасвим разумео шта је заправо требало књижевнику Вацлаву Хавелу да с обе ноге загази у политику и да од дисидента постане председник Чешко-Словачке државе. Према прихваћеним и устаљеним западњачким стандардима, посао писца није да управља државом. Он може да буде идеолог побуне, може да седи у тамници, да говори на митинзима, може да пали масе и да растура опозиционе новине по булеварима, али своју душу никад не треба да изводи изван свог повртњака, нити треба да своју реч мења за неки бољи друштвени положај.

- Писцу је све дозвољено само у стварању дела, и, у љубљењу жена.

- А, још колико пре пар десетина страна говорило се овде о моралу...

-...али се није мислило на тај морал, забога, зар све мора да Вам се црта?!

Није неуспео писац онај који је написао лош роман. Неуспео писац је онај који никада до краја није покушао да изистински проба да живи са оним што осећа у себи. Неуспео је онај који је хтео да узима а не да даје.Такви су после најопаснији и најштетнији: писци који нису живели као уметници! 
      Писац се не може онемогућити у своме делању, у својој потреби (па тек онда мисији). Не штампају те! Па шта?! Пиши, то је твоја обавеза према самоме себи, ако то нико не може прочитати, онда говори: пријатељима, непознатим људима у кафани, никоме!!! Вичи, нек те прогласе лудим. Што им луђи изгледаш, више ће те се плашити. Пиши, па гурај у сандук, једнога дана можеш бити неки нови Стендал или Кафка. Пиши, јер што је написано то постоји. Кад напишеш, твоја књижевност је рођена. Није од одлучујуће важности хоће ли се она публиковати. Певај ако неће да те штампају, певај чим смогнеш и укаже ти се прилика. И: плачи! Једнако је важно и да плачеш своју уметност. Не моли битанге да објављују твоја дела – већ живи своју уметност! Ако живиш своју уметност, не могу ти ништа!

- Ако неко пише лоше романе то је онда неуспео писац, писац али лош, рекао бих.

- Лош: можда, неуспео: не! Ако је неко свој живот проживео у души као уметник онда је он успео. Не мора се само стварати, може се и живети уметнички!

Писцу можеш наудити свакако. Можеш му узети парче 'леба и фишек дувана, можеш га утамничити и стрељати. Можеш писцу не дати новца, богатства (за које рекосмо да му смета), одузети му његових пет минута славе. Али!!! – писцу не можеш одузети и забранити могућност да пише. Писац увек може да пише, чак и ако нема оловку и папир. Да пише и да говори. Отуд зазирање моћника од књижевника, зато што правом писцу не можеш зачепити губицу, нити кад му језик одсечеш, као што и не можеш забранити писану реч ни кад му руке поломиш. Књижевник, прави, а не фарисеј, и кад ћути, и кад напише, шаље мудре мисли и поруке, онима који могу да их чују, просветљује људе, руши диктаторе и системе. Отуд моја прича да се може бити великим писцем и без написаног слова. Треба само имати све што има велики човек: памети, морала, харизме, унутрашње лепоте... Добро, не мора тај баш писац бити али уметник засигурно: да!

Писац се креће и ходи по магли. Густој магли која не да погледу ништа даље од властита носа. Уколико је нос подужи, онда ни толико. Писац никада не зна сигурно (осим до нивоа претпоставки, које, ако се обистине неки после називају и: визијом) где се налази, докле је стигао, докле ће стићи, колики је у очима других?! Зато само најупорнији успеју, не обазирући се на околну маглу. Они се крећу ма где и докле стигли, јер негде ће ипак стићи обзиром да стреме ка нечему.  Писац никада не зна где се налази са својим делом (чак и кад му се чини да зна) али ипак повремено прихвати по неку додељену му улогу (или је сам себи додели). 
      Борхес: Жао ми је што морам да кажем да уопште немам естетику. Ја само умем да пишем поезију и приче. Немам никакву теорију. Мислим да теорије, заправо, не служе ничему. Писац који би писао само оно што хоће – био би лош писац. Писац мора да пише са извесном невиношћу. Он не би требало да мисли о ономе што ради. У противном оно што ствара неће бити његово.

Сигуран сам да су највећи генији светског списатељства остали непознати, да неки можда нису написали нити једног реда а да су они који су ипак писали, много и добро, доживели (и тако умрли) да нико није прочитао нити једног њиховог реда написаног. Постоје дела која покрију писца, али постоји и писци који су већи од својих дела. Међутим, ретко кад писац за живота схвати колико је његово дело. 
      Писац треба да има још један живот да би видео да ли га цене, каже Борхес. То је трагика али и утеха. Трагика, јер никад ниси сазнао своје домете. Утеха, јер постоји нада да ћемо једнога дана бити много већи но што смо били за живота. Када писца дело наткрије, када га прерасте, онда је време да се заћути и подели исто. Тог тренутка дело више није пишчево, већ свију. Зато се у стварању требамо придржавати наше мудре Исидоре, која је доказ да у правилу увек постоје изузеци, а која закључује овај наш пасус речима: У уметности и књижевности прави стваралац никад не ради за ново и модерно, него за трајно и вечно.

Писац је несрећан створ. И кад му добро иде, кад је окружен лепим женама које га желе на једну ноћ, или цео за живот, увек је он несрећан. Понављам, ако је прави и ако је уметник. Пре свега је несрећан јер зна шта треба а нема снаге за то. Ма колико имао снаге, писац увек зна да може више и зна како изгледа „то“ више. И зна да не може стићи тамо куд би хтео те је зато несрећан. И увек је незадовољан, чак и када га прогласе за највећег свих времена, кад му споменике подигну, кад умре и постане бесмртан: увек је незадовољан својим делом. Увек га сматра малим и безначајним и зна да је то могло много боље и вишље, али, ето, он то није могао.

Писац је несрећан јер је углавном сам. Не у самоћи која му је потребна да ствара, она је нужна и он је воли, већ у самоћи када није сам. Кад није сам онда је писац усамљен и несрећан. Сања о томе да ће га неко разумети без и једне речи, без и једног написаног реда, само погледом и то једним. Писац сније о идеалној особи која ће разумети њега и његово дело само после једног измењеног и укрштеног погледа. Таквога никада не сретне, те остане усамљен и несрећан до краја живота. Тек после његове смрти, кад прође одређено време, по неко га схвати. Ни тада није касно. 
      Опет Мића Поповић каже: Проблем симбола стар је колико и проблем људске духовне комуникације. Враџбински, као и касније религијски или идеолошки симболи, били су увек нешто широко препознатљиво;  симболи у модерној уметности нечитки су. Изгледа ми, због немогућности уметника да се идентификује са већином грађана. Разлог постаје јасан: уметник је сам.

Писац је несрећан јер је увек на сметњи другима, јер је на туђим леђима, за туђим асталом, а при томе не осећа никакву захвалност. Његова несрећа лежи у уверењу да је њихова обавеза да брину о њему. Он тада не схвата шта значи реч „љубав“ или макар да и неко други има своју мисију подједнако важну стварању уметности: нахранити уметника. Писац сматра да му се увек мање даје, колико он узвраћа. Он давање према себи и не схвата као давање већ као обавезу других, да послуже њему - који служи уметности, самим тим, је ли, и човечанству. Он давање њему схвата као привилегију оних који дају. Често их зна казнити тако што престане да узима од њих и почне узимати од других. А, онда ови кажњени нису начисто да ли да се радују или да буду тужни због казне?! 
      Миленко Поповић у књизи о Црњанском и Дучићу пише како треба имати на уму да Дучић никада ништа није молио. Наступао је увек тражећи нешто као да је то његово освештано право, као да он чини милост другима да му нешто учине. Такав је уосталом био и Иво Андрић. Кад би њих двојица нешто тражили, онда је давалац био пресрећан да може то да учини, била то жена или неко други.

Опет, писци су као жене: што се више нуде то их мање желе. 
      Писци су као курве: што их мање платиш то се више труде да те задовоље. 
      Писац је као Циганин: никада да се скраси у једној причи а кад има масло са њим и гузицу маже. 
      Писци су као деца: кад се са њима петљате обично осванете мокри.

Писац је почешће и најчешће несрећан због несрећне и неузвраћене љубави, али пошто почесто и најчешће пише о томе онда нема потребе да се овде и даље о томе изјашњавамо.

Писац је несрећан кад се напије. 
      Писац је несрећан кад нема новца за пиће. 
      Писац је несрећан кад се отрезни.

Писац је несрећан због лоше штампе, због штампарских грешака иако сам пристаје на све само да осети мирис олова преко својих речи.

Писац је несрећан јер је сваки разочарао своје родитеље. Родитељи су га сматрали за губитника и пропалицу још од онога дана кад је изашао пред њих са својим сулудом идејом о својим списатељским плановима. Знали су да је њихово дете пало под лош утицај, да су га покварили и да од њега никада неће бити ништа. Немају чак снаге ни да га жале после баљезгарија које је писао и објавио, поготову на његова сећања и асоцијације из детињства, на његове опсервације о сексу и декадентне политичке ставове. 
      Кад су неки гости на Слави питали оца глумца Раше Плаовића „шта су му по занимању деца?“, он је одговорио: „Први је инжењер а други професор“. „А, Радомир?“ – бејаше упоран гост. „Он је глумац“ – одговори стари смркнута израза лица. „Ма пусти га, 'ће се тргне“ – утешио га је знатижељник. 
      Са друге стране, Љубу Тадића су негде упитали шта је по занимању? „Глумац“ – одговорио је. „Добро, добро, знам... него шта радиш пре подне?". Они нису писци ама су уметници. 
      Колико је пута сваки писац запитао себе: шта ли ће рећи моја мајка кад ово прочита? Шта ће казати моја жена? Или моја ћерка? Моји пријатељи? Шта ће, уосталом, рећи свет?'' – вајкао се Пекић кад је већ било касно, кад повратка из бесмртности више није било. 
     Писац никада не пише о будућности. Чак и кад се тако чини, он увек и само говори о свом детињству. Ако имају другу децу, пишчеви родитељи онда срећу потраже у њима. Ако немају: онда су и родитељи писца несрећни људи.

- Зато ти пониреш у прошлост, у детињство? Носиш у себи бол што си разочарао своје родитеље?

- Прочитао си, мој надобудни читаоче и сапатниче, да писац увек пише о свом детињству: на овај или онај начин. Нисам ја разочарао родитеље: очекивали су они од мене још и горе.

Писац је несрећан кад му нестане мастила, кад нема хартије, најнесрећнији је, убедљиво, кад не зна о чему би писао. Знао би он „како“ али не зна „о чему“. Туга је велика и несрећа писца кад започне и заврши дан изнад празне хартије. И кад има мастила, неће оно само од себе. Мора да потече из главе, преко срца, кроз вене до пера и хартије. Дуг је то пут и увек негде има прекида. Али ће ми слабо ко вјеровати и разумјети, како је приповјетке тешко писати, жали се 'артији 'роми Вук, наш.

Писац је несрећан када га цене и поштују погрешне особе а углавном тако бива. Цене га из посве погрешних разлога. Цене га из разлога које писац углавном мрзи или не примећује, којима не даје на важности или их сматра пропратним појавама. Понекада, све то на кратко прија али срећу не доноси. Писац је несрећан кад је „звање“ а кад није „дело“. Кад је људима битан због имена а не због учињеног и створеног. Када је нека жена у моди, то је природно, али када је уметник у моди, то је одвратно, вели Ернесто Сабато.

Писац је увек несрећан кад га пробуде, а када спава увек ружно и лоше сније, тако да се не зна шта је горе: спавати или се будити?! Зато је писцу најлепше да будан сније и спије, само му то ретко кад полази за руком. Писац, отуд, не зна са људима. Учини му се понекад да зна: али не зна. Једноставно, ствар је у поимању и функционисању. Све што је за друге људе, нормалне, важно, за писца није. И: супротно! 
      Писац ходи сасвим другим стазама и богазама, неутабаним најчешће. Што је стаза непроходнија, то писац има веће шансе да буде добар. Зато га је лако преварити у свакодневним пословима и животним ситуацијама. Али је немогуће сакрити му свој карактер. Писац зна са киме има посла, али не зна: како. Увек рачуна на људскост, на широкогрудост, макар на несвакидашњост, и увек га зајебу себични и покварени. Увек због оног чувеног: „Ма не би он то, а, и ако би, онда мора тако!“.

Има писаца, оних правих, који држе до речи и верују на реч. То су узроци због којих најчешће пострадају али они и даље терају по своме. Уколико не би веровао у универзалне људске вредности које морају у неком облику постојати код свакога, онда: рашта? Други то схвате као слабост, као глупост, наивност. Најчешће је писац свестан да га варају (ређе је свестан да ће га преварити, и ту је проблем) – и пуста. Види шта се дешава али каже себи: „Ако му је то природа и ако му то чини задовољство, па нека га“. Да, уметник најчешће тако размишља у животним ситуацијама када га варају. Као кад у кафани трошиш последње новце са битангама које су богатије од тебе, и које се не ватају за новчаник, а само да би им гледао срећна лица која одају мишљење да те варају, да се гребу, а да ти то не знаш: ти плаћаш! А теби чини највеће задовољство управо да гледаш та лица, те гримасе, та ниска задовољства. Јер, те физиономије се не могу видети код онога који се гребе а нема: то је сасвим природно. Међутим, потпуно је другачија слика, у великом кадру, кад гледате лица онога који се гребе а има више од тебе. Одох у баналност. И то је најбољи доказ да не разумем ово о чему пишем.

Писац не зна са људима. Писац зна о људима. Описаће до танчина и најмрачнији ум а превариће га најобичнија улична сецикеса. Стићи ће до најудаљенијих тајни можданих вијуга неког човека али ће пасти на најјефтинији преварантски блеф. Допреће до најтананијих осећања а измамиће му задње паре лажни просјак. То је зато (и треба да буде тако) што је уметник са друге стране. Зато уметници живе лоше и сиротиња су: јер не знају о практичним стварима. И кад се роде богати, они то спискају. Уколико неко зна са новцем, људима, законима, уколико му добро иде и има куле те градове, и пун новчаник, верујте: тај није уметник. Понајмање писац. Јер музичари оду на тезгу, а сликари продају по неку слику, режисери сниме филм који се гледа, али писац уколико пише праву књижевност осуђен је да га мало или уопште не читају.

Писац је подвојена личност. Он је оно што други знају и оно што он зна: о њему, о свему. Уметник често увиди да се гледишта по истом питању разликују и од његове снаге зависи колико ће инсистирати на тој разлици. Уколико то чини мање – мањи је уметник. Уколико, пак, наметне свој став, своје мишљење (он као појединац маси окренутој према њему или против њега) онда је он јак и велики. Само, да би се то догодило мора се нешто понудити, нешто снажно и широко – а опет разумљиво. Тачно је да писац ствара посебан свет у својим делима али не може тај свет бити толико посебан да га не разумеју и други. Не сви, није нужно, али неко мора. Није нужно да увек разумеју твоје дело али је обавезно да увиде да нису способни да разумеју нешто што превазилази њихове капацитете. Чак је ово задње и пожељно: што те мање разумеју више ће те се плашити. Волети те неће никад, ту немој да имаш илузије, и не дао ти бог да узлетиш па да се срушиш јер је то најгори начин да сазнаш и спознаш неке истине.

Писац је слаб шофер. Најчешће уопште не вози. Не знам због чега је то тако?! Можда због помањкања спортског духа и мањка жеље за трком. Писац, наиме, више воли да се креће споро и уназад, неголи: брзо и напред.

Писац не може довека остати у имагинацији и свету маште. Мора повремено и у стварност, јер поред тога што је уметник, он је и човек. И једно без другога не иде, иначе не би имало смисла. Имагинација је потребна у стварању, човек је потребан да стане испред (или: иза) створеног. Човек представља своју имагинацију у реалном и суровом свету. Он је овлашћени представник, он се брине о земаљској судбини дела и његовим правима. У свету имагинације не постоје правила, у реалном свету постоје и ми их се морамо придржавати. Кад хоће да се прода, писац своју цену диже својим делом. Кад треба да упрти пут делу у славу, онда дело диже своју вредност карактером писца. Писац и дело не могу једно без другога чак и када се раставе завршним чином стварања. Написано се мора идентификовати са неким. Неко се мора представити кроз написано.

- Контрадикторан си, час говориш једно, час друго. Једном кажеш да писац не сме бити у пресеку већине, да не сме живети друштвеним животом, а, убрзо после тога кажеш да понекад мора изаћи из света имагинације?

- На жалост, или на срећу, цела ситуација у вези овога је контрадикторна. Зато што ми овде разговарамо о уметности а не о науци.

Писац не сме имати систем, не сме правити законе писања. Писац само и искључиво мора да буде оно што јесте: мученик коме душа вришти, те, као пуштањем крви и он мора да пуста дело из себе како би преживео. Како би живео. Писац мора да буде оно што јесте, па такав какав јесте да нешто уради или не уради. Како рече Ибзен, писати значи сести пред самог себе као судију. Њему се суди, и њему се пресуђује и то од њега лично. Отуд нема ни говора да писац може бити успешан и срећан. Он се само лажно смеши и клима главом не слушајући шта други, и он сам, говоре.

Писац не може створити велико дело ако није слободан. Уколико је прихваћен од система у којем живи, па још и ако је признат од истог, онда он није слободан. Опште народно прихваћени писац јесте успешан али није велики и генијалан, обзиром да сви схватају његову визију и оно што жели да каже, сви га прихватају, сви га воле... Писац кога прихвата систем, кога прихвата маса: није слободан. И супротно је исто: када писац прихвата систем у коме живи. Чим прихвата систем то значи да живи под неким правилима. Или-ти, што би Сартр рекао: Пошто их краљ храни а елита чита, они једино настоје да одговоре захтеву те ограничене публике. 

Писац не може од свога дела, нити од свога народа. Он може бити свачији али се не сме одрећи својих корена. Језик му је главно оруђе у стварању дела, а, језик: то је народ који га користи. 
      Црњански је сматрао да књижевник који не саучествује у судбини свог народа, није прави књижевник. Нарцисист у литератури у категорији литерарних онаниста. 
      Андрић по истој теми каже: За писца није најстрашније бити несхваћен, непризнат, осуђен на оскудицу и самоћу. Најтежа казна и најгора несрећа за једног писца, то је: наћи се против свога народа. 
      Гете је говорио да ћеш најбоље упознати неког писца уколико одеш у његов родни крај.

- Ти: о индивидуалцу који мора бити део масе?!

- Да!!!

Нестрпљење је највећи непријатељ уметников. Самоћа непознатог песника је један од најдубљих доживљаја песника, по Црњанском је. А, опет, по Чехову је млад писац, нарочито ако нема среће, сам себи изгледа незграпан, неспретан, сувишан, живци су му напети, искидани; њега неодољиво привлаче људи који имају везе са књижевношћу и уметношћу, он се врти око њих, непризнат, неприметан, бојећи се да смело и право гледа у очи као страсни коцкар који нема новаца. Жудња за славом повезана је са тим. На крају испадне увек да писац није имао довољно времена. Кад је сазнао како треба, исцурео му је песак. По речима Николе Кољевића, Андрић је схватао да је слава тешко бреме и да уздизавши уметника који остаје анониман, који се градитељски претапа у дело, уметник највише да од себе. Он се јадао неком свом пријатељу да највише жали што није целог живота писао под псеудонимом.

Писац који није прочитао много књига не може бити добар писац јер није добар и мудар човек. Увек сам био већи читалац него писац, писао је Борхес. За Вулфову рај је непрестано читање. М. В. Љоса каже да пре него је постао писац, био је, као и сви – читалац. Једноставно то је повезано са љубављу и опсесијом. Можете мрзети неке књиге зато што су лоше, или их мрзети зато што су боље од ваших, да парафразирам Хемингвеја, али морате много читати јер не можете без тога. Као што човек није комплетан без љубави, тако ни писац није употпуњен ако није прочитао брдо разних књига и чита их до краја живота. Већ смо констатовали да писац мора бити добар човек а да би био велики писац (лош човек може бити добар писац али не може бити велики), па тако читајући много, писац постаје бољи човек а то се може, верујте ми. А, онда, временом из прочитаног и доживљеног проистекне мудрост. У почетку може бити само знање и ново искуство али временом то постане мудрост.

Писац писањем опстаје, преживљава, брани се. Почео сам да пишем из најдубљих, биолошких, рекао бих скоро криминалних побуда, говорио је Миодраг Булатовић. Писац не пише што воли већ што мора. Пишем да бих лакше умро, писао је Кафка, да би на неком другом месту написао како истинско уметничко дело не представља виртуозан чин, него рођење. Да је до љубави, писац би само читао, никада не би писао и био би срећан. Не пишем да бих живот средио и глатко га објаснио, напротив, пишем да бих живот компликовао и показао га као труднији и тежи но што људима изгледа, написао је пољски писац Јежи Анджејевски.