ИГОР М. ЂУРИЋ, ПРИКАЗИ КЊИГА И ГОВОРИ

                                          Пише: Игор Ђурић

    ЧИТАЈ КЛИКОМ НА ОВДЕ ЦЕЛУ КЊИГУ: ПРИКАЗИ И ГОВОРИ

                                                                      САДРЖАЈ

1. Промоција књиге ''Источке приче'', 13. март 2015., Библиотека ''Димитрије Туцовић'', Лазаревац;

2. 28. октобар, 2015, Сајам књига, Београд, Промоција књиге ''Дренка'' Небојше Џоговића

3. Промоција књиге ''Време суровости'' Радоша Љушића, Етнографски музеј, Београд, 15. децембра 2015.;

4. ''Време злих пастрмки'', промоција 17.03 2017. године у библиотеци ''Димитрије Туцовић'', Лазаревац;

5. ''Време злих пастрмки'', промоција 06. 06 2017. Године у библиотеци ''Вук Караџић'', Крагујевац;

6. МИРКО КОВАЧ – ВРЕМЕ ГА ЈЕ УДАЉИЛО ОД ОНОГА ШТО ЈЕСТЕ И ПРИБЛИЖИЛО У ОНО ШТО ЈЕ БИО

(Полемика са мртвим писцем)

О лику, делу Мирка Ковача и књизи ''Вријеме које се удаљава'', Лагуна, 2015;

7. ЏОРЏ ОРВЕЛ – 1984;

8. АТЛАНТИДА, Борислав Пекић;

9. МЕТАФИЗИЧКИ ИСЦРПЉЕНО ТЛО ЗАПАДА, Критика идеологије ЕУ;

10. „ПСЕЋЕ ГОДИНЕ“ – ГИНТЕР ГРАС;

11. КРАЉ ПЕТАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ И Ј.Б. ТИТО – ДНЕВНИЦИ;

12. МИНХАУЗЕН – ПО ДРУГИ ПУТ МЕЂУ СРБИМА, ''МИНХАУЗЕН - његова путовања у пустоловине'', од Е.Д. Мунда;

13. КОНТИНУИТЕТ ИДИОТИЗМА СРПСКЕ ПОЛИТИКЕ И ПОДАНИШТВА СРПСКЕ ЕЛИТЕ!, Драган Крстић, „Психолошке белешке 1968-73“, Балканија, Нови Сад, 2015;

14. „СРПСКИ ИДЕНТИТЕТ“ - ЂУРО БОДРОЖИЋ;

15. ЗЛЕ ПАСТРМКЕ против НИН-ове награде!;

16. ТЕОДОРА ПЕТРОВИЋ: ПРИВАТНА ИСТОРИЈА СРЕМСКИХ КАРЛОВАЦА, Теодора Петровић, СЕЋАЊА, Матица српска, Нови Сад, 1981;

17. „ЋУТАЛИ СУ НАЈБОЉИ!!!“ , Василиј Семјонович Гросман , „Живот и судбина“;

ПИСЦИ И ЖЕНЕ...... КОЈЕ ИХ (не)ВОЛЕ

Пише: Игор Ђурић

НЕ МОЖЕШ БЕЗ ЊИХ... ЖЕНЕ.. ЕХ...

Салвадор Дали: Ја много волим да распаљујем страсти између мушкараца и жена. Радује ме када примећујем да се на све стране множе лезбејке... Пре неки дан су ми представили десет лезбејки: свака ми је донела по ружу. Те лезбејке су ме просто залуделе, у мислима их постављам где ми се прохте, осећам како се припијају једна уз другу... Што се мене тиче, ја никада никога не додирујем, то је пословично... Веровао сам да чак могу и ваздушним путем закачити трипер. Сада вам је јасно зашто се јежим од помисли на додир. А гледање! Е то је нешто сасвим друго: прекјуче сам видео диван филм у коме неки огроман пас води љубав с младом Шпањолком. Било је дивно као Далијева слика.

Писац је сироче. И сиромашан, углавном. Не духом, новцем. Да би опстао мора неко да га усвоји. Најбоље жена нека. Пошто је писац мушко, онда је жена најбоље решење. Жена која га воли. И нема никакве уметничке амбиције. Жена коју ће он учинити несрећном или срећном, а коју ће свакако овековечити онолико колико сам достигне.

- А, шта ако је жена писац? Ко њу треба да воли: мушкарац који нема уметничких амбиција?

- Жене писци нису узете у обзир! Тачка.

Видјадар Сураџпрасад Најпол пише: Жене писци су другачије. Када читам потребан ми је само параграф или два да одредим да ли је писала жена. Мислим да ми нису једнаке. 

Постоје ретке списатељице које оставе вредне редове, ретке су и у коначноме: нису велика књижевност, и то по сумњивим мерилима која се у овој књизи оспоравају! Има жена књижевника али нема књижевних величина међу њима (као што их нема ни међу куварима) које би се сврстале уз рамена Достојевског, Балзака, Андрића, Црњанског, Руждија... То су чињенице, не велим да је то поштено и добро, једноставно је тако од Бога им дато. 
      Постоје, рецимо, женски писци, како се у нас говорило за Богобоја Атанацковића, али се веома ретко нађе жена-писац која досегне до ранга легенде. Михиз ме брани од напада који ће уследити, реченицом: откад су то проблеми књижевности проблеми учтивости? Или, да цитирамо Жида, бранећи се од напада да су ми мисли злонамерне: Са добрим намерама се прави лоша литература. Толстој у свом Дневнику, под датумом 23. октобра 1853. године, пише: Раније ми је било довољно да знам да је аутор романа жена, па да га не читам, јер ништа не може бити смешније од женског гледања на живот мушкарца чијег се описивања жене често прихватају. То пише реформатор и борац за људска права ондашњег времена. После је и утекао у смрт, од своје жене, која је имала уметничке аспирације и којој није било довољно да га воли.

Кад уметник каже: супруга ми је најбољи критичар, или дете, отац, мајка, бежи од њега к'о ђаво од крста. Тај није ни уметник, ни писац. То је можда само добар породични човек, да не кажемо: малограђанин, у најбољем значењу те речи и најбољој традицији хладовине дворишта где се испија породична кафа и оговара родбина и пријатељи. Испада, по томе, да сваки геније треба да има и жену-генија поред себе?! Писац мора да има жену која жели да буде жена. Да нема правих жена, не би било ни писаца. Тек је списатељ са првом женом поред себе, и: књижевник. Уметник! Стварати уметност која није намењена женама нема никаквог смисла.

Писац је, дакле, издржавано и усвојено створење. Препуштен сам себи, он би умро од глади и зиме, уколико му неко са стране не пружи. И уколико га неко не воли таквог какав јесте и због тога што је такав. Другче, додуше, не би ни био писац. Да може сам да се издржава био би лекар, политичар, рудар, макро... не би био уметник. Да може сам да се издржава био би „културни радник“. Био би: жена!!! И, не би га жене волеле искрено, без користи. Већину мушкараца жене воли због неке користи, једино писца, уметника, жена воли на своју штету. Да може сам да се издржава, не би могао да ствара. То једноставно не иде једно са другим, јер се стваралац мора у највећој могућој мери ослободити материјалног и тако створи простора за духовно. По Вилијаму Фокнеру најбољи посао од којег би писац живео, јер од писања ретко ко то успева, јесте да буде власник бордела. Преко дана је тихо а ноћу је весело – то писцу треба. Моје искуство у погледу околине јесте, да једино оруђе које ми је потребно у мом занату буде: папир, дуван, храна и мало вискија – вели Фокнер.

- Простачко упрошћавање и вређање женских осећања!!!

- Зашто, напротив, ово је величање жене.

- Жена може волети без користи било кога!

- Али, углавном, без користи воли само уметнике!

Писац треба да буде мушко а жена треба да му буде жена! Писац без жене не може, чак и кад је погрешна и фатална по њега, она му је инспирација, подршка, љубав, страст – све је то жена писцу. Значи: жена је писцу све оно што и треба да буде жена. Она је његова коб, његова судбина, његова муза. Због ње се пише, за њу се пише, али срцем и посветом, за љубљену жену а не за жену критичара. Жене покрећу свет, све мушке активности везане су за потребу да се жена фасцинира, да се придобије за себе, била она жена, љубавница, мајка или ћерка. Ипак, највећу жртву мушкарци приносе женама са којима воде љубав, у које су заљубљени, од којих праве богиње. Отуд и став, оправдан и тачан, да жене не треба да пишу, већ треба да се о њима пише. Жене су мушка божанства. Јесте ли видели икад да писац одлази у цркву са рукописом, у потрази за мишљењем Бога о његовом делу?! Оно, можда и јесте, од писаца се свашта може очекивати.

Писцу жена не треба да му буде „најоштрији али објективни критичар“. Писцу жена не треба да буде подршка у томе што ради и да „иза сваког успешног мушкарца стоји успешна жена“. Жена писцу треба да буде Жена, на почетку њиховог животнога пута (можда и љубави, како кад и како где) добро би било да му буде Муза. Међутим, музе имају свој рок трајања, узгред, врло кратак, па после тога писац у жени тражи Жену, уколико је има тамо. Писцу не треба верна жена, њему треба одана жена, она која га воли и онда кад почне да га мрзи, што је неминовно. Она мора да га прихвати као нешто своје, чак и кад схвати да јој представља само баласт и муку, као кад узмете старог и немоћног родитеља у време меденог месеца те га водите са собом, јер исти нема где и не може да се брине сам о себи. Љубавница писца мора да развија матерински инстинкт према истоме. Јер, љубав дође и оде а материнска је љубав вечна.

Писца треба волети и издржавати га. Дати му да једе и уз јело. Све остало је на њему. Постоји уврежено мишљење да гладни и несретно заљубљени писци дају најбоље редове светској књижевности. Дискутабилно је?! Можда је истинито, а, можда, и није, јер, ко зна каква би дела дали Достојевски, Балзак и њима слични, да су били растерећени свакодневних неприлика: дугова, глади, зиме... Дакле, да су били сити, ко зна шта би све извољевали само да не пишу?! Достојевски би се само коцкао, Балзак ишао по баловима, Ђура Јакшић се не би трезнио (ни овако без динара није а замислите како би се понашао да је имао новаца довољно). 
      Опет, стоји то, није баш без утемељења, макар у контурама, симболима и вишесмислено, да писац који није прошао пут Лондоновог Мартина Идна, тешко може само са оним што му је од бога и природе дато. Једноставно, писац мора кроз изазове и муку да стигне до свога дела, јер тиме доказује потпуну преданост својој мисији. Пекић се не слаже са тиме и тврди да писцу не може бити лоше од доброг живота. Можда је у праву, можда није. Човеку је свакако боље, писцу: питање је? Било је и добрих писаца а који су живели у изобиљу и радили без икаквих притисака, од почетка до краја каријере, али били би можда много бољи да су окусили нешто и од правог живота. Можда?!

- По тој логици, онда би жена према писцу требала да буде лоша а да би он створио велико дело?! Да га не издржава већ да она буде издржавана. Да га не воли већ да га тера да пати, па да из патње израсте ремек-дело?!

- Овде се говорило о љубави са једне стране и материјалним вредностима са друге. Никако не изједначавати једно и друго, ма како стереотипно и патетично звучало. У стереотипу се крије истина а у патетици право осећање.

Гинтер Грас је у својој аутобиографској прози написао како су га у животу мориле три глади: за храном, за сексом, и за уметношћу. Нема се овде шта одузети, нити додати, поготову ако је он под глађу за храном подразумевао да се уз јело нешто и попије. Глад подразумева да никада ниси намирен: чим се заврши ручак – размишљаш шта ћеш за вечеру. Запатила се чежња у нека гладна времена или си једноставно гурман и хедониста. Секса никад доста, увек и на сваком месту размишљаш само о једном: о сексу. И по том питању су времена некада бивала мршава а жеља превелика и неусахла. Гладник се никада не може задовољити и заситити. Можда му нешто временом досади, али само оно што је помоћно средство. Секс у својој природи и суштини никада не може досадити, предмет је жудње чак и кад природа почне да отказује. Уметност?! - ту се не може бог зна шта рећи и дефинисати. Увек се осећају немашна времена, никад ниси задовољан, увек би још али не знаш шта је то још, колико је то још, и вреди ли шта то још. 

На основу овога могло би се закључити: потентни хедониста је уметник! 

Највећи сатир међу српским писцима (уз Љубишу Јоцића), Сретен Марић, својевремено је говорио: Шта је лепше но бити гладан – колико је слађи хлеб и оно уз хлеб после. А колико је диван трновит пут жеље за сазнањем! А тек желети жену!... Довољно ми је, кад се пробудим и устанем, да видим како сунце сија, па да се озарим. Или, ако не сја, да ме књига чека...

Нити једна од ових глади се не може намирити, иначе није права глад. Кад лекари почну да забрањују храну и пиће, кад стану да ограничавају активности и рад, тада мушко престаје то да буде. Отуд боемштина има и филозофску позадину у своме нихилизму: не дозвољава се никоме и ничему да омеђи наше прохтеве и самим тим иде се до смрти право, са раздрљеним грудима. У Бертолучијевом филму, стари земљопоседник којега глуми Берт Ланкастер, каже отприлике следеће: није страшна ни болест, ни рат, ни никакво друго зло, већ вели он: Проклет је онај коме се више не диже! Млеко и говна. Нема сврхе. Неће очврснути. Кад не поможе ни младо девојче, које му одговара да нико не може мусти бика, узе човек конопче те се обеси.

Без глади нема праве уметности (у уметнику постоји животиња која све прождире). Глад појачава страст. Без глади и страсти, дакле. Све мимо тога јесте пуста техника, чак ни то. Уметник мора да жуди за делом, његова глад мора да буде незасита, страсна, смисао свега, тежња ка свему. Само се тако може издржати бесмисленост стварања уметности, поготову у честим периодима када се схвати да то скоро никога не интересује и да нико не проналази у уметности оно шта вас тера да будете гладни до смрти. Посебно, у још чешћим периодима када останете сами, незаштићени, неспремни да живите животом већине, када се не можете снаћи ни за парче хлеба, и кад осећате мржњу према себи зато што вам то парче даје неко други. 
      Они који су вам највише завидели док сте као пијани уметник и боем, после тешких и обилних гозби обљубљивали најлепше жене, први ће вас и најжешће шутирати када онемоћате без игде ичега. Вратиће вам за сва своја чиновничка и упосленичка понижења која су доживели крцкајући своје године за пензију, док сте ви са веселом братијом опасивали курве и посвећивали им песме. Тада ћете опет бити гладни хране, гладни секса и сити уметности. Ово задње само на трен, у тренуцима тешких депресија, а, онда док год будете дисали, опет ћете бити гладни стварања и нећете жалити што вас она сада кажњава, пре свега, јер је нисте били достојни а дата вам је подједнако као и свима, и на вама је било искористити ту датост.

Пожељено је да жена која воли писца: не воли књижевност, уопште, поготову ону коју ствара њен „драган“. Може да воли било шта друго, и пожељно је, да воли да буде лепа, да добро кува, да воли децу, да обожава секс. Све!!! Само не књиге и књижевност!!! Ако жена почне да се петља у рукописе и одабир кућне библиотеке, онда ту нема ни жене, ни писца, ни библиотеке. Њена незаинтересованост према вашем раду може бити тако инспиративна и еротска! Што да се бакће са тим: она вас воли и све што радите за њу је прелепо, бланко.

Жени се не треба замерати уколико рачуна на неке паре од писања њеног мушкарца: у будућности. Још би било боље и у садашњости, но је то обично немогуће. Жена треба да воли паре које писац заради од писања. Уколико их има. То је права жена, онда. То је и људски, и женски, и такву жену треба обожавати. Жена која је са тобом због пара јесте права жена за тебе али само уколико не рачуна на те паре одмах, ако улаже у будућност трпљењем тебе и твојих списатељских глупости и као је равнодушно спремна да тих пара можда никада неће бити. 
      Дакле, жену треба унеколико да интересује материјално а не духовно, опипљиво вредносним судовима берзе а не естетским дилемама уметности. И нема срећнијег свршетка таквих љубавних прича до оних у којима се догоди прерана смрт уметникова, која отвара врата његовој жени да у будућности лепо живи од његових хонорара, ауторских права и тантијема, јер ће се за њим појавити интересовање тек кад умре. На жалост, у последње време, све је мање таквих случајева, јер се ауторска права у нас не поштују и свако ставља на интернет шта год жели. Иначе, да је бога и правде, женама и љубавницама писаца требало би признавати бенефицирани радни стаж и додељивати дупле пензије.

- Ништа не разумем, час се једно, час друго, овде збори?!

- То је парадокс!

Има и другачијих примера, у пракси. Неке жене идеализују писце, из разлога што никада нису упознале ни једнога. То су добре жене. Поштене и искрене. Желе нешто више од живота осим материјалног којег треба зарадити у кревету. Желе духовност и лепоту. Сматрају да су писци нешто више од оних мушкараца које свакодневно срећу, да су над-људи који све знају и све умеју. Често их поистовећују са ликовима из романа. И то обично траје док их мало боље не упознају. Онда виде другу, праву страну. Упознају егоцентрика и себичњака који мисли само на своје дупе, који сматра да све њему треба да се подреди и да само он треба да живи а сви остали требају да раде за њега. Упознају смутљивца који не зна људски пертле да свеже а у својим књигама распоређује дивизије и заводи најлепше жене. Упознаје човека који баца говњиве гаће где стигне, коме често смрди из усне дупље, који рига кад год се напије и прди до бесвести. Упознају манијака који дугује богу и народу, незахвалника који вара жену која је цео живот посветила њему. Који нема средстава да школује децу коју је сејао где год је стигао, и који са годинама губи на набуситости и достојанству, престаје да пије и пуши како би продужио свој бедни живот а колико до јуче је пропагирао нихилизам и анархизам, безвољу за животом и неминовност самоубиства. 

Она (ваша жена) пере ваш смрдљиви веш, она вас слуша док хрчете и прдите, или док кукате кад вас мори грип, она сече ваше нокте на ногама и чује вас док срчете чорбу; укратко, ви за њу нисте литерарни херој, већ обичан да обичнији не можете бити – поентира по овој теми Момо Капор. Он још вели: После двадесет година брака муж и жена су као брат и сестра. После тридесет година: као две сестре.

Разна феминистичка удружења и „борци“ за права жена (који-е у истину чине да жене остану без оног најважнијег, а то су две ствари: женственост и мушкарци) убијају женску природу у женама (исто онолико колико жене убијају филозофско и уметничко у књижевности сводећи све на банално и опште). Хоће да направе од њих нешто што нису и што им није генетика подарила (а ни Господ Бог). Уосталом, као и многе друге ствари које данас силом прилика мењају. Све треба из основе да се промени, да мушко више није мушко, да жене изгубе све атрибуте женствености. Мора да се пронађе неко средње полно стање, по могућству асексуално и дебиласто. 

      И, тако, уместо добрих старих времена када су се ратови водили због жена, када су се песме писале женама, данас се због такозване „политичке коректности“ не сме рећи да је мушко схватање идеалне жене: светица на улици, курва у кревету, домаћица у кухињи и фригидна у библиотеци. Не!!! Ми о жени данас морамо да размишљамо онако како нам намећу две супротстављене стране и крајности креираног и спинованог становишта и мишљења: жена или треба да буде мушко, или треба да буде спонзоруша. Најзад, има оних који сматрају да жена треба да буде бивена (како мисли екстремно супротна страна оних пре набројаних екстремиста). Нико, дакле, од њих није у праву, јер је жена онаква каква треба да буде већ створена из ребра мушкарчева, или од морске пене, а своју природу је показала у Еденском врту и ту се не може, нити се треба, ишта мењати. Макар се не треба мењати из разлога да би остало неке дражи, да живот остане интересантан јер је зачињен женама и мушкарцима онаквим какви треба да буду, свакако не униформисаним или унифицираним, по шаблону и мимо њихове природе.

Има правих жена, није да нема. Само их је мало, али је и то довољно обзиром да нема мушкарца и мушкога. И, тако, нема жена, нема мушкараца, нема писаца, нема љубавница, и шта онда треба да очекујемо од књижевности и уметности?! Откуд?! Нема услова! Да се ја питам, дозволио би легање са женом само мушкарцима који су били у рату или написали књигу (створили уметничко дело), најбоље: оба! Ама, се не питам ништа.

Нема жена – нема књижевности!

Нема писаца – нема књижевности!

Нема мушкога – нема жена!

Писац и жена заједно, по мери, то је рецепт за успех, то је непобедива варијанта, то је тајни напитак – за добру књижевност. Било је ретких изузетака первертита али то није вредно помена. Данас разна удружења педера и лезбејки праве спискове писаца који нису волели жене. Они и такозване „геј иконе“ треба да нас убеде да је изузетак будуће правило. Није!!! Без добре жене, музе и љубавнице, нема добре књижевности. Могу они да се ''сликају'' са Оскаром Вајлдом и Тенеси Вилијамсом, евентуално и са Лорком, (пошто су необразовани и баратају углавном општим местима, ти активисти, рецимо никада нису чули за познатог пољског писца Јежи Анджејевског, који је поред жене и деце, био дајгуз). Обашка, то што неки нису волели жене не значи да су били педери, већ да једноставно нису срели праву. Јер жена има разних и не може се правити образац идеалне. Она која је за једног идеална, за другог је обична.

Дакле, ако тражимо од жене нешто више од оног набројенога, што може да нам пружи, онда нама не треба жена. Ако, пак, тражимо мишљење своје жене о ономе што стварамо – онда нисмо уметници. Онда нам не треба ништа, сублимирајући претходне две дилеме и потребе. Какав је то писац и уметник који од жене тражи нешто више од онога што она богом и природом дато већ има?! Жена има толико божанског у себи да јој паметовање само смета и квари јој нектаре, понекад их тотално пресуши. Њој не пристаје да буде нешто друго осим жене. Не треба писати за жену већ: о жени! Не треба писати за жену: већ због жене! Са женом која би хтела да анализира ваше књиге не може бити лепо у кревету а анализа ништа неће вредети. Све твоје странице падају у воду кад те права жена погледа очима пуним љубави и страсти. Тад више ниси ништа, ни уметник, ни писац, тада више ниси паметан јер она влада тобом. Тада си само заљубљена свиња са дигнутим удом.

                               

Ове и овакве редове исписујем из потребе употпуњавања списка оних који ће нападати ову књигу. Ову књигу морају нападати сви предвиђени нападачи иначе није се имало рашта писати је. Вредност ове књиге ће се мерити бројем оних који је мрзе и спаљују а не оних који ће је са задовољством прочитати. Када ме буду нападали због оваквих редова, онда ће анализирајући написано говорити да сам ја у ствари мушки шовиниста, националиста и ратни злочинац, којем не може да се дигне, те да сам притајени хомосексуалац који мрзи жене због своје мајке и који им се свети на овај начин јер је Едипов и Прометејев комплекс толико јак у мени да сам идеалан психички профил за педофила. На овај начин им ето одузимам и ту могућност. Знам за јадац!!!

ПС.

Када овде говорим и писцима: мисли се на писце. У питању је апстрактни појам тешко препознатљив и скоро немогуће проналажљив и детектован у данашњем времену.

О ПИСЦУ И ПИСАЊУ - ПОПУЛАРНА ТЕОРИЈА И ИСТОРИЈА - ЧИТАЈ ЦЕЛУ ОВДЕ

ПОЧЕЦИ: МАСТУРБАЦИЈА И ПОРНО

Пише: Игор Ђурић

                     ЧИТАЈ ОВДЕ ЦЕЛУ КЊИГУ!!!

''Колико је пута сваки писац запитао себе: шта ли ће рећи моја мајка кад ово прочита? Шта  ће казати моја жена? Или моја ћерка? Моји пријатељи? Шта ће, уосталом, рећи свет?''.

Пекић

                                      

                                           ПОЧЕЦИ

...Између сна и међуножја:

ЖИВОТ ЈЕ...

„Немогуће је обљубити све жене света, али треба покушати“. Зато, поштована господо Фројд, Адлер и Јунг, ево решисмо да Вам напишемо неколико речи! Не да схватите, само да се забавите. Ништа новога нећете чути. Само потврде већ старих прича и сазнања Лепо је је негде написао Жилијен Жика Павловић: цедимо сећања на детињство као сперму из издрканог курца. Заиста непотребно добро формулисано. Треба из себе исцедити сећање на нешто велико и важно из живота. А шта је веће и важније од секса? Дође време када је све „велико“, када више нема малих и небитних догађаја и успомена. Дође животно доба када би чак повратили и ружно, и гладно, и понижено, само да опет буду оне године кад смо млади и када у своме незнању ишчекујемо да нам се дoгоди нешто грандиозно и значајно – па, да самим тим и почнемо да живимо прави живот.

Деси се само старост – и то: како коме. Ерик Берн у књизи Секс у љубави, пише: „Један од знакова да младост пролази је кад мушкарцу почну да расту длаке из ушију. Поузданији знак је када за кафанским столом почне да разговара о новцу, а не о женама“. После четрдесете: садашњост и будућност су само остаци прежвакане прошлости!!! После четрдесете године мало је још ''невиности'' остало неизгубљених и већина њих нити су моралне, нити су законите, нити су физичке изводљиве. Дође време када се више размишља о другим стварима, најчешће о смрти. (Салвадор Дали: „После еротизма, смрт је тема која ме највише интересује“). Након тога, пред крај живота, у старости, више се радујете кад ујутро добро серете, него ако доживите оргазам. То већ више није мушкарац.

Гинтер Грас у својој аутобиографској прози написао о томе како су га у животу мориле три глади: за храном, за сексом, и за уметношћу. У Бертолучијевом филму, стари земљопоседник, којега глуми Берт Ланкастер, каже отприлике следеће: није страшна ни болест, ни рат, ни никакво друго зло, већ вели он: Проклет је онај коме се више не диже! Млеко и говна. Нема сврхе. Неће очврснути. Кад не поможе ни младо девојче, које му одговара да нико не може мусти бика, узе човек конопче, те се обеси. 
      Казанова, Мемоари, III књига, страна 275, каже: „Cazzo non vuol’ pensier“. – ''Курац неће брига''. А бриге дођу са годинама. Мада, било је и других објашњења, кроз историју: ''Када се уд ни на који начин не може узбудити и извршити сполни чин, то је знак природне импотенције; али када је узбуђен и усправљен, но ипак не може извршити своју функцију, то је знак зачараности''. - Hostiensis ''Suma''.

Сви покушаји понирања у своју или туђу прошлост сведу се на причу о женама. Сва људска (мушка) стремљења окренута су томе, док је мушкарац способан и репродуктиван. Чак и када то више није: он се најрадије сећа жена. И жене, добар део живота, посвете женама: бране од њих свога мужјака, своје дете, саме себе. Ни мушки, ни женски, никада нису искрени пријатељи са женама. Све се врти око секса и еротских сањарија. Најзад, држимо као потпуно тачну Фројдову теорију да су осим тежње за опстанком све остале човекове енергије сексуалне природе. И остале Фројдове, а много озбиљније теорије, сматрамо, ако не потпуно тачним, а оно као сасвим солидне путоказе ка расветљавању нечије личности, поготову уметникове. Једино не сматрамо тачним да су те тежње узрок девијација и обољења. Човеку је болест у његовој природи дата.

Он је, као дечак, био мутант, комбинација књижевних ликова за које ће тек касније чути. Испод стола, или у дворишту, он је тада био Франкенштајн састављен од карактерних особина Оскара из Лименог добоша и Тома Сојера из Тома Сојера (са све Хаклбери Фином): волео је девојчице таман онолико - колико и да база около са деранима и завлачећи се на разна места, пеца рибу и вирка кроз ограду. Није имао добош и није био највећи мангуп: али је био нека варијација између – уметник, дакле!!! Доктор Оскар и мистер Сојер. Одрастао човек заробљен у телу детета, ипак само дете, али са прохтевима зрелога чељадета.

Жан де Лафонтен је поред басни, писао и овако:

„Волимо, јебимо, то двоје

Не треба никад да се раздваја;

Наслада и жуд, па то је

Оно што душа најређе спаја.

Курац, пица и два срца млада

Рађају слогу пуну склада,

Коју лицемер залуду напада.

Амарилис, запамтите сада:

Волети без јеба ако вреди ишта,

Јебати без љубави - то је ништа“.

Врло рано је, рекосмо већ, почео да осећа сексуалне потребе и нагоне. Чак и пре него је прочитао неку од Лафонтенових басни, намењеној деци, је ли. (Ту наступа Оскар добошар у њему и Фројд да то појасни другима вам њега, пре него је читао Лимени добош или Фројдове књиге). Па.... могло би се рећи: апетите. Вероватно је исти случај са свом нормалном децом (па и ненормалном, само је разлика у предмету жудње). Како је написао Оскаров отац Гинтер Грас у својим мемоарским списима, као и код њега, тако је и његов „уд био без разума и намеравао је изгледа да цео живот проведе без истог“. 
      Врло рано је већ имао прва сексуална искуства. Зна се већ како то иде. И директно, и индиректно, посредно и непосредно. Углавном наивно (по данашњим мерилима) али њему и те како вредно и пријатно. Деца врло рано почну да истражују секс уколико им се укаже прилика за то. А најчешће се укаже, осим уколико не живе на пустом острву. („Бране и решетке не чувају врлину жена и девојака“, Молијер). То што касније ћутимо о томе, говори да нисмо искористили шансу и нисмо довољно сазрели иако смо имали добре предуслове за то. То што је рано желео секс и невиним дечачким очима нешто видео или пипнуо, може касније само користити у најглавнијем кроз цео предстојећи живот, у: демистификацији. Када се једном скине ореол недодирљивости „те ствари“ онда кроз потоњи живот иде много лакше. Тако ми заиста сазревамо или не. Платон у Законима каже: „Образовање је прво стицање врлине код деце, када се у њиховим душама роде уживање и љубав, патња и мржња исправно усмерени, док то још не могу да схвате разумом“.

И зато се не слажемо са званичним интерпретацијама Фројдовог учења. Њему, нашем јунаку, ништа касније није шкодило. (Дејвид Купер Манифест оргазма: „Такозване перверзије нису сексуална обољења већ пре пробна решења сексуалних проблема....“.). Њему, нашем јунаку, је ишло. Не онолико колико би он, наш јунак, волео да јесте: јер човек увек жели више од онога што има; али свакако: врло добро. (Много касније је у већ поменутом Куперовом „Манифесту оргазма“ наш јунак је нашао потребну му интелектуалну дефиницију и моралну сатисфакцију: Предрасуде, законски устоличене, моралистичке забране сексуалности везане за узраст, треба демистификовати исто тако хитно као и сам „сексизам“. Увођењем деце у доживљај оргазма кроз спонтано истраживање сопственог тела, међу вршњацима у игри, постаће, верујем, још пре конца овог века, део потпуног општег образовања).

 Претпостављао је да девојчице са којима је „то“ радио, не придају касније много пажње „томе“, брзо забораве и ништа им не значи. Није ни чудо: оне „тога“ имају и преко главе, оне бар тога нису жељне. И, поред тога, жене су углавном несретна створења. Изједају их непрестане и нереалне амбиције, неостварени снови и стална ишчекивања нечег бољег. Жене се увек осећају прекраћено. Стално мисле да заслужују више и да су могле да прођу боље. Углавном су у праву, по том питању, али немају никакве користи од тога. Тако им прође живот.

Има жена које престану да буду жене. Уништи их тежак живот, мужеви и деца, заостала средина, патријархално васпитање. Временом оне постану асексуални таоци средине, посматрамо их као несексуална бића, као машине са душом. И оне, временом, прихвате такав статус, па се и понашају као биљке, не желе ником да се свиде, никога сексуално да узбуде, никога емотивно да занесу, па и ако је остала нека женска чар, оне покушавају да је сакрију. Углавном, иза тако уништене жене стоји једна џукела од мушкарца, или читав чопор истих.

Жена која не привлачи сексуално макар неког мушкарца, макар на неки начин – није жена. Не говорим овде о старицама већ о још репродуктивним женама. Највише је таквих случајева у заосталим срединама притиснутим традицијом, радом и верском искључивошћу. Нема то везе са патријархатом или годинама. У свету мушкараца привлачне жене су на цени и оне су истински владаоци. Ово ће пре имати везе са психичким поремећајима појединца и заједнице у својој узајамности. Ово ће пре имати везе са недостатком патријархата и правих мушкараца. Срећемо жене у заосталим срединама: завијене у мараме, неоднеговане, уништене тешким радом, оне су изгубиле својства жене осим у функцији и звању: мајке, стрине, тетке, сестре...

''Женин је посао, веле:

да донесе воше (воде)

да опере коше (кошуље)

да укува гра (пасуљ)

и да пичке да''.

Бранко В. Радичевић, ''Сујеверице и друге речи''

Јесте, осетио је да би желео да се пари са женкама још док је био клинац. Осећале су то и оне.  И оне су то хтеле. О томе пише Пјер Луис, у песми ''У СПОМЕН ИНСТИТУТКИЊИ'':

(одломак)

Не волим да видим у цркви Светог Срка

Девицу с очима што се од заноса коче

Где исповедајући ужасе под сукњом се дрка

И шапће: "Ох пардон - ја свршавам оче".

Не волим кад ми на балу девојчица у блузи

Од тила призна, пијућ учтиво сок од вишње:

"Кад много плешем, волим да ме неко нагузи".

Па се извини: "Пардон! Рекох реч одвише".

Џапнули би се, хотећи и једни и други, у каквом мрачном ћошку, не гледајући много: ко је ко, и у каквим су релацијама. Не, није било ничег озбиљног: само дечије знатижеље. Осећао је задовољство као велики, осећао је потребу за редовним џапањем и трљањем. Врло рано је постао мушко иако је цео живот остао дерле. Детињство достојно Фелинијевог погледа на свет у Амаркорду: са свим финесама.

Ипак, све је почело зарад љубави и због девојчица (тада још нису биле девојке - Тако млада а већ Мађарица). Желео је да их фасцинира памећу, кад већ није леп. Мислио је да није леп. Није му била потребна велика памет да би то схватио. Почео је веома рано да чита књиге. Желео је да преко књиге доспе између њихових ногу, да отварајући корице књига заправо шири ноге и убрзава срце женама (ипак су оне све жене ма колико година имале). Кад су и народни песници сматрали да се ту може сместити читаво село, зашто не би и он имао право на жељу да се ту скраси.

Ајде село да селимо!

Гди ћемо га населити?

Међу ноге девојачке,

Та ту може село бити:

Има шуме, има воде,

Има земље за орање!

 (В.С. Караџић)

У великој је заблуди био – данас зна. Жене не полажу много на памет. И не замера им на томе. То што их је презирао због тога, њима ништа није шкодило. Жене воле лепе, јаке и богате мушкарце са великим природним капацитетима. Па и тада, кад је био мали, волеле су лепе дечаке из функционерских породица са потенцијалом да им удови порасту. Углавном...  Памет му је после помагала, не да их фасцинира њоме, већ да манипулише њима, али то је већ нека друга прича. Ипак, обрни-окрени, колико год да си паметан, колико год да памећу засениш околину и жене - увек се на крају стигне до дужине фалуса и дубине новчаника (фигуративно више, а: и стварно). У лошој књизи Клуб обожаватеља, лошег писца Ирвинга Валаса, коју је читао из проклете навике да чита, макар било шта ако нема ништа друго, нашао је ипак једну мисао вредну пажње: „Мушка батина је највећи поравнатељ под капом небеском, највећи остваритељ једнакости на свету. Добра укочена биџа дугачка двадесетак центиметара више је учинила на промовисању друштвене правде на свету него сви велики мозгови заједно“.

                          МАСТУРБАЦИЈА И ПОРНО

О мастурбацији, Жан Жак Русо, Исповести: „Овај покор, повољан стидљивима и онима који се боје срамоте, има једно велико преимућство за све оне чија је машта бујна: он им даје могућности да располажу својим полом у потпуности и да по вољи пруже својим задовољствима лепотицу која их дражи и без њеног пристанка“.

Мастурбирање је, по Вудију Алену, „секс са неким кога волимо“. Мастурбирао је као и сви нормални дечаци тога времена: редовно (опет: као Мирабо). Као и сви нормални дечаци свих времена. По некад колективно, са друговима. Најчешће: сам. По некад периодично. Кад-кад и неколико пута на дан. До порно литературе из иностранства се тешко долазило. Није је било довољно, била је забрањена, тешко се налазила - била је на цени. Зато се морало пуштати машти на вољу. Њему није био проблем - одувек је био маштовит. У том узрасту се углавном машта о зрелим женама. Девојке њиховог узраста су их слабије интересовале. Али, сексипилних зрелих жена и није било нешто нарочито много у тадашњем окружењу, па је пар њих углавном свима служила као инспирација. Колико - толико, било је за свачији укус. И за његов.

Треба узети у обзир да је то време у којем није било видео рекордера, кабловске телевизије, дискова, интернета. Постојала су два телевизијска програма, од којих један нису увек могли да ''у'вате'' (иако су покушавали са пробушеним алуминијумским лаворима), и који су свој програм завршавали вестима око поноћи, са чувеним џинглом Евровизије и оним њиховим знаком. Права реткост су били пројектори за целулоидне траке. Имали су их неки Цигани из места и по који гастарбајтер. На тај начин је видео прве порниће. У биоскопима се давала мека еротика (за данашње појмове) и није било баш подесно за самозадовољавање - бар што се њега тиче, (то није срамота, срам нек је друге!!!; јер се човек не би самозадовољавао кад би имао некога да га задовољи; просто, зар не?!). Многима није сметало да то раде и у биоскопу. И радили су, не кријући се.

Од тог периода, периода несташице, заволео је порнографију као што се заволи све недоступно. (Стари Спенсер је говорио да је „оно што је за једнога порнографија, за другога је смех генија и... да без лицемерја не би било порнографије“). Прво, све се види, и кад је скривено чарапама и ципелама. Друго, све је могуће. Треће, нема мољакања. Четврто, доказује се да су ствари веома једноставне: кад се хоће и кад се може. Једино што му се није свидело јесу огромни црначки фалуси који су га доводили у дилему да ли је све у реду са њим?! Тада је заволео и немачки језик, и дан данас га подухвати милина кад га чује негде у позадини. Шнел, шнел, шприцензи, шприцензи!!! Завидели су порно глумцима. Мазиш згодне жене и још ти плаћају за то. Кад би за некога из места хтели да подвуку како је успео у иностранству говорили су „да је глумио у порнићима“. Уопште није било дилеме да ли је већи успех глумити Хамлета или бити порно глумац?! - у корист овог другог.

Да би оправдали своје афинитете према порнићима (много касније кад су се појавили видео-клубови) говорили су да их интересују искључиво порнићи који имају ''радњу''. Као, није њима до тих ствари него их интересује неки заплет, некакав епилог. На крају ваљда и некаква порука, шта ли?! Оно, кад погледаш, сваки од тих порнића и јесте имао радњу: праву радњу. Никаквих алузија, скривених порука, симболике, метафоре!

Пристизао би из иностранства и по који порно часопис. Били су скупи и тражени, тако да су се крчмили и продавали по сликама, страна по страна. И то би било довољно, кад се набави. Он је поготову волео италијанске порно стрипове. На домаћем тржишту је постојао само магазин Чик, који никако није могао да задовољи њихове прохтеве са више него скромним сликама голих девојака, чак најчешће и не скроз голих, (један његов друг је псовао кад глумица у еротском филму не би била скроз гола, већ би на себи имала чарапе или ципеле, сматрао је да за паре које је дао за биоскопску карту треба да има потпуну голотињу). То је био лист, што-но би рекли: са уметничким претензијама. А где се ''умеша'' уметност, ту нема добре и квалитетне порнографије. Где се ту појави жеља за емоцијом онда нема ништа од квалитетног секса. Правила порнића се знају, тако да су из дна душе мрзели кад би аутори покушавали да додају нешто романтике или, не дај боже, уметности.

Машта. Једино је остајала машта (тада, кад су почињали). Затвори очи и крени у пустоловину. Кад би знале неке варошке госпође колико је сперме просуто у њихову част и колико је оргазама доживљено са њима у главној улози, сигурно би требале да буду врло поносне на то, Бог да им душу прости. (Уместо не-емотивне и хладне речи: СВРШИТИ, у његовом крају се користила много топлија и лирски разигранија реч: СЛАЧАК. Па тако, уместо: ''свршио сам'' (као да си радио неки тежак посао, косио или копао), ви девојци или жени кажете: ''дош'о ми слачак'' (било је нешто лепо и слатко). При том, појам ''сперма'' за њих је био стран. Говорили су: ''слуз'').

Жао му је што није имао прилике да касније кроз живот сретне неку од њих, тада већ старих дама, и да им открије своју тајну. У тим годинама, а изречено дискретно, то би им сигурно значило. У тим годинама све значи, а камоли то. (Оно, имао је прилике да једну од њих чак и ''воли''. Али много, много касније. Он је тада био момак у снази и није оскудевао за тим а њој су латице већ почеле да опадају и негдањи сексипил се назирао тек у траговима. Отворено му се нудила. Жао му је, понављамо, што јој макар није рекао: „Госпођо, ја сам се некада свакодневно мазио мислећи на Вас. Хвала вам на томе из свег срца“. Требао је). Као клинци, маштамо о маторкама. Као матори људи: о клинкама. Машта ли ико икада о нама? (Стара кока – добра супа, или: Најслађе је пиче кад јој длака ниче: питање је сад?). Одбио ју је, у ствари: побегао. После тога, није му се више јављала на улици. Понудила се у погрешно време.

Мушкарац који држи до себе никада се не одриче неких ствари. Треба неговати те навике и зарад „добрих старих времена“ и због очува(ва)ња своје самосталности у односу на жене. Са женама најбоље иде када си равнодушан према њима или кад имаш толико снаге и способности да уверљиво глумиш ту равнодушност. Та психичка равнотежа се стиче онанијом. Предност порнографији над еротиком треба да пружи сваки мушкарац. О љубави и еротици у сексу говоре само они који ''не могу''. Или они који су као деца мислили да ће им израсти длаке и красте по рукама зато што раде то. Да, тако су их плашили или се шалили са њима. А они би често погледали и разгледали дланове не би ли пронашли длаке које ничу (а није на пичу). Ален Боске је једном питао Салвадора Далија „са којом женом би волео да проведе ноћ?“, а овај му је одговорио: „Ниједном. Често су ми постављали то питање. Ја сам стопроцентно веран Гали. А што се тиче повремених поподневних мастурбација, ех... шта ћете... то чиним само да задовољим своју воајерску нарав, а да нико не сме ни да ме пипне“.

Елем, узрастање уз оскудну порнографију било је веома корисно за њега. И за све дечаке њему сличне. Није то воајеризам или болесна потреба. То је правилан одгој. Од оних који се на време сретну са порнографијом скоро никада не испадну неки девијантни типови. Лажу психолози. Као, играте се са дечијим пиштољима, па кад одрастете постанете убица. (Ниче: ''Мушкарца треба учити ратовању, а жену да служи за одмор ратнику. Све остало је бесмислица''). Ваљда је боље да играте са луткицама, па кад одрастете постанете геј?! Ретко такви застране у сексуалном опредељењу или оријентацији. Чак и ако ту неку девијацију у себи имају, они је на неки начин исправљају гледајући порниће. Па и ако не може да је исправи, а, он онда, гледајући порниће садржине какве воли, испуњава део својих жеља тако да у свакодневном животу онда не испољава настраност или болест. 
      Тадашњи порнићи су били наивни а поучни. Увек је мушкарац „имао“ жену и глумили су да им је лепо. Шта ћеш бољу пропаганду нормалног сексуалног опредељења?! Размножавање је анимални инстинкт, еротика је емотивна потреба, порнографија је филозофски систем. Инстинкт поседују сви, емоцију имају неки, а филозофијом се баве само одабрани. Човек жуди само за оним што нема, што не поседује, или за оним што му је забрањено. Порнографија служи да смањимо унутрашњи притисак који нам ствара жудња за нечим – било чиме, не мора да буде само секс у питању.

Нигде се, као у малим местима какво је било његово, није више причало о сексу а мање исти упражњавао. Његов родни град је обиловао вегетацијом, шумом која се уздизала планином изнад њега, али је било мало дрвећа да се на њих попне свако ко је са њега хтео да викне „како хоће жену“ (una donna). Да скупимо све крушке, шљиве, јабуке, орахе, тополе, јасене, јове и остало, било би то мало - колико је жена фалило мушкарцима његовог роднога места. А, како нису били довољно паметни да се попну макар и на тај број доступног дрвећа и да вичу из свег гласа, онда су девијације ишле у другом правцу: углавном су се плашили жена (кад их стварно сретну) и опијали су се кад год би им се указала прилика.

              *
 Порно није ништа лоше. Није ни штетно. Наравно, као и код многих других ствари у животу, није штетно уколико се конзумира у нормалним количинама. Порно је терапија. Због порно-г није учињено много кривичних дела али је много више избегнуто сексуалних деликата. Ко није могао себи да приушти порно: чинио је иста. Мушки воле порно више од жена, јер мушко углавном увек има више неиспуњених сексуалних фантазија и снова, то јест, жени је лакше да их испуни уколико их има, довољно је само да каже: да! Мушкарац мора да моли или плаћа. Мушки су некако перверзнији у жељи а жене су то више у чину. Мушки су склонији физичком а жене духовном, а када је секс у питању. У љубави је пак супротно. Жена у сексу више користи мозак од мушкарца који почесто не може да користи ништа осим маште која опет нема везе са мозгом. Запетљасмо се.

О порно-у говоримо. Не о сексу. Већину ствари везаних за секс, оних необичних, несвакидашњих, експерименталних: нисмо у стању да доживимо и себи их приуштимо. Из разноразних разлога. Зато и постоји порно, да можемо да видимо како то изгледа, да нас жеља мине. У порно окружењу све је могуће. Порно филозофија све дозвољава. Порно начин живота је најлепши јер ту нема незадовољних. У порно свету, док пљачкате кућу, поред новца и накита, чека вас и секс од газдарице инициран. Кад поправљате инсталације или треба да отпушите одвод чека вас секс са домаћицом и њеном прсатом ћерком. Било које занимање, било који посао, било која ситуација: увек вас чека секс. У болници, у затвору, на бензинској пумпи, у цркви... Можете бити носач или баштован али вам то неће сметати да имате најлепше богаташице и племкиње. Лепе кућне помоћнице и још згоднији шофери увек су на располагању газдарицама и газдама, и супротно. Да не помињемо беби-ситерке и учитеље клавира. У порно свету, ташта вам је увек невиђено згодна и расположена да вас злоупотреби.

Порно, то вам је комунизам. Узимаш шта хоћеш и колико ти треба а дајеш колико можеш, имаш и колико ти траже. Сви су равноправни и сви имају шансу у порно свету: стари, млади, велики, мали, лепи, ружни. Порно свет није расистички свет – напротив. Није ни сексистички – ма шта се мислило о томе. Није националистички – чак је препоручљиво да буде заступљено што више народа и боја. Није ни насилан и опасан по живот – чак и када некога „убију од курца“, њој или њему је лепо. И када те туку, у порно окружењу, то чине искључиво због тога што ти то волиш и тражиш од њих.

Порно је исправљање неправде и неравноправности. За све то што си понижаван у стварном животу порно ти врати у својој праведности. Бежање из правог живота у порно свет јесте бежање из неправде у правду, из неравноправности у могућност равноправности. Порно свет је понекад једини излаз за губитнике сваке врсте. Једина терапија за пропаст која је снашла несналажљивога. Једини вентил за болеснога да не учини зло.