ПЕДЕСЕТ НИЈАНСИ ПРОДАТЕ ЊИВЕ НА КОСОВУ И У КАФАНИ НАРУЧЕНЕ ПЕСМЕ О КОСОВУ!

Глупост, а, у овом случају и неписменост: изроде мржњу!

Пише: Игор Ђурић

Од неколико стотина текстова о Косову и Метохији, које сам до данас написао и који су сви били у патриотском и борбеном духу, овај ће бити први који ће бити делимично дефетистички и највероватније најистинитији. Приморан сам на то, јер пси лају а мој избеглички караван је одавно стигао на свој последњи бивак. Моји земљаци и сапатници са Косова и Метохије углавном ћуте, сраме се ваљда?! Не ћутите! Не срамите се! Ви сте жртве! Вама је учињено зло! Нисте ви криви зато што су вас протерали и зато што се борите за бољи живот ваше деце!

Српски народ, па везано и за Стару Србију, има много већих проблема од тих продатих њива. Морално посрнули српски народ, у изумирању нације и државе, у одумирању народа, притиснут, уцењен, окупиран – налази снаге за међусобно ружење и мржњу која се чак ни клинички не може објаснити. Спремни смо, макар добар део нас, да прихватимо и ЕУ, и НАТО, и Немце, и Шиптаре, све!!! – само нисмо спремни и способни да разумемо ближњега, чак и ако греши, ако и није у праву. Да помогнемо: ако треба. И, ако не треба. Лако је нудити помоћ некоме коме није потребна или неће посезати за њом. Помоћ треба искрено пружити ономе коме је потребна и безусловно.

Лако је и салонски патриотисати. Оде се у обилазак светиња једном годишње и одмах се спочитава другима што издају Косово. Косово није лична ствар појединца, него национални интерес Срба. Према томе се тако морамо и односити.

Непотребно је то. Непотребно је мрзети свога. Ширити мржњу. Камо среће да сви певамо. Али песме о којима овде причамо су израз бола и туге, ма колико тај израз био патетичан. Прашћајте, ми можда другачије и не знамо.

Е, ја, ето, баш хоћу да продам њиву на Косову а после тога да у кафани наручујем песму Ко да ми отме из моје душе Косово! То је моје право. Ако сам слободан човек. Ја сам избегао, јер тамо нисам био слободан. Ја нисам продао да бих се протерао, већ сам продао зато што сам протеран. Продаја је последица а не узрок. 

Ево и зашто тако мислим (кад се у тексту обраћам и кажем ВИ, тада мислим искључиво на оне који су делили овакве бљувотине, који спочитавају моја права а игноришу своје обавезе, то су они којима смета наручивање песама а није сметао плач нејачи и смрт недужних - а извињавам се свим добрим људима који су помогли, који имају разумевања или макар се културно не слажу – а таквих је већина):

1. Њива је моја, могу да радим са њом шта хоћу! Тамо где смо се упутили (у ЕУ, против моје воље) право на приватну својину је неприкосновено (макар је било до сад, иако изгледа да више није када су у питању Руси и Срби са Косова)), али је исто и у Србији, а ја сам држављанин Србије! Као држављанин Србије хоћу иста права као и сви остали. Ако ми моја држава, и део мог народа, забрањују да живим слободно и да певам кад ми се пева: онда сам и у праву што сам продао, као што су у праву и сви ови што одоше. Кажу: цела Србија је ратовала за Косово а ви сад продајете! И, шта? Сада треба да будемо заробљеници и таоци? Што нас не пострељате или гурнете у логоре? Најзад, није цела Србија ратовала. Они који су се борили не причају тако. Углавном то говоре дезертери и фотељаши. Свако ко чита овај текст нек се упита: шта је радио, колико је доприносио, где је био кад се гинуло, па тек онда нека коментарише.

2. Држава је заједничка и њу не треба мешати са приватном својином која је лична. Сви ми имамо права да радимо са својим њивама, у Метохији, Војводини или Шумадији, шта хоћемо, али исто тако сви имамо обавезу да бранимо државу када се то од нас затражи! Откуд било коме идеја да он може да одлучује у моје име када је моја имовина у питању? То не само да је против закона, него је и некултурно, то је недостатак васпитања: личног и политичког. Питам ли ја вас колико сте добили и покрали од државе?

3. Jа сам, макар, за новац од продатe њиве на Косову, купио другу њиву овде, донео сам то што сам имао тамо где сам силом морао да дођем. Шта је урадио са парама онај што ми је продао њиву, је ли и он прекршио неку моралну норму? Најзад, оставите ви на миру онога што је продао своје па купио нешто, већ јурите оне који нису продали ништа, не раде ништа поштено - а имају све!

4. Хоћете да ми кажете да у целом свету људи имају права да располажу са својом имовином а једино немају право на то Срби са Косова и Метохије?! Хоћете да ми кажете да ће у Србији ускоро геј парови моћи да се венчавају и усвајају децу, да ћемо ући у ЕУ која нас је отерала оданде, да су пси луталице заштићени законом, да ће се избеглицама из Азије и Африке делити имања и куће – а, да једино Срби са Косова и Метохије не требају да имају право да располажу својом имовином?! Шта, кажете, имају право, али није морално! У реду, када се са моралом буду могле плаћати дажбине, кирије, школарине, храна, лечења и остало – онда прихватам! Није патриотски?! А патриотски је говорити да је све изгубљено и да се требамо договорити са Албанцима и потписати са њима трајно обавезујући споразум? Скоро је поручено са највишег врха: патриотизам се не сипа у резервоаре трактора! Пре тога: коме је до морала нека иде у цркву! Сада нам се поручује: Косово нећемо оставити својој деци на решавање! Јер, колико сам разумео тренутно стање у друштву и држави, међу академицима и јавним личностима, међу политичарима: патриотизам је скупа и превазиђена ствар, морамо бити толерантни и спремни на компромисе са свима – осим са Србином који је продао њиву. Једино он треба да остане патриота не располажући својом имовином слободно и једино он мора да тај исти патриотизам сипа у резервоар уместо горива.

5. Да ли Срби са Косова и Метохије треба да живе као бедници, и поред своје имовине, да би имали право да наручују песме у кафани? Да ли треба да остану таоци, они и њихови потомци, да би их поштовали они који иначе говоре да је све изгубљено и који их гурају у ЕУ која их је и протерала оданде?! У анкетама ви се већински изјашњавате да економија треба да буде приоритетна у односу на Косово: па ето, бавимо се економијом.

6. Поготову ми, који смо избегли 1999. године, имамо сва права да радимо шта хоћемо са својом имовином. Вековима смо живели доле под најтежим условима, нисмо се селили и требало је да се скупи највећа сила на свету да нас истера одатле, под претњом голог опстанка! И тада, нисмо побегли: изашли смо са својом државом и својом војском! Цифре које су нам нудили за наше њиве биле су много веће пре рата. Остајали смо и опстајали докле смо могли. Али, нисмо то радили због вас, него због нас. Тако смо желели.

7. Ја се прво борим и залажем за индивидуална права, личне слободе и поштовање приватне имовине – па тек после за националне и државне интересе. Без слободног човека нема слободне државе! Прогласите ратно стање и окупацију Косова и Метохије, и ја пристајем да се одрекнем личних слобода и права располагањем својом имовином. До тада нека свако бира. Можда неко може, и ја му не замерам, али ја не желим да живим под влашћу Албанаца, под окупацијом странаца, као грађанин другога реда. Ако то и треба, да будем грађанин другог реда, нека ме макар киње моји Срби, забрањујући ми да певам. Тамо су ми забрањивали да уопште живим и дишем.

8. Не брините се ви за моју њиву, као што се ни ја не бринем за вашу, него ајде да се сви бринемо за националне и државне интересе. Ниједан Енглез нема њиву на Фокландима, па је то ипак и даље територија којом влада енглеска краљица. Ако будућност овде државе зависи од тога јесам ли ја продао њиву или нисам, онда смо да простите, најебали и ја, и ви!

9. Нема проблема, ајде да обучемо униформе, узмемо пушке и ратом ослободимо Косово и Метохију, имам ја тамо још њива, а ову овде што сам купио ми слободно одузмите! Тада пристајем да ми држава одузме право да слободно располажем својом имовином.

10. Кажете да немамо више деце за ратовање и погибију, али моје дете желите да оставите тамо, на његовој њиви, да га убијају и кољу, одузимајући му право да располаже дедовином! Ви бринете за своју децу а замерате мом оцу што је бринуо за мене?!

11. Ако је и продао, ако и наручује у кафани песме о Косову, значи да га боли душа и да пати. Шта ћемо са онима који нису продали ништа, имају све и боли их курац и за Косово, и за песме?!

12. Ја нисам продао њиву и побегао, остављајући другима да ратују за моју њиву – ја сам се борио, колико сам могао и знао, изашао са Косова са српском државом и последњим српским војником, доживео овде да ме годинама зајебава као подстанара свака шуша – па сам тек онда продао своју њиву! Пре тога, нисам узнемиравао рањену отаџбину: ништа нисам тражио, нити узео од ње! Код мене те ваше замене теза не пролазе! Као, ето, цела Србија је спремна да се бори за Косово и Метохију, а ви продајете своје њиве. Није цела Србија спремна да се бори! Ту причу продајте неком другом. 

13. Уопште не наручујем песме по кафанама и не певам о Косову. Написао сам, додуше, неке књиге о томе, и добио претње од Шиптара да ће ми се крви напити ако ме се дочепају. Они су сматрали да сам им веће зло нанео мојим писањем него продајом своје њиве (коју нисам ни имао). Још једно сам схватио, када неко изјави или понови реченицу о којој овде говоримо, већина се потруди да је пренесе. Када ја напишем текст о злочинима ОВК или о бомбардовању Србије, то преузме тек мали број. То само по себи говори о односу према Србима са Косова и Метохије и упозорава их да, уколико су у могућности, узму своју судбину у своје руке.

14. Утекао му наврдеда у осамнаестом веку, прадеда у деветнаестом веку, деда у двадесетом, отац пре педесет година – а он овамо, мене који сам напустио Косово у двадесет и првом веку, зајебава и забрањује ми да наручујем песме. Мене, чија је фамилија бројала неколико десетина породица и неколико стотина људи, који су до последњег дана живели у Метохији. Нисмо отишли, нисмо се по-арбанашили, вековима. Кад више нисмо имали избора: побегли смо. Побегли смо заједно са својом државом: нисмо сами. И не мислимо да се враћамо док се тамо не врати српска држава. Касно нам је за арбанашење! А српска држава нам сада не шаље баш најбоље сигнале оним што ради и оним шта планира да учини са Косовом.

15. Није моја њива проблем, господо, видите ви са онима који продају Дечане, Архангеле, Патријаршију, воду, ваздух, руде, шуме, државну територију. Проблем је држава која је неселективно потрошила, у последњих осамнаест година, милијарде евра на Косову и Метохији, и чији је добар део завршио у приватним џеповима и злоупотребама, а која је могла за само делић тога новца да реши егзистенцијална питања расељених Срба а онда да им забрани да тамо продају имовину.

16. Шиптарске паре које смо добили за њиве ми нисмо понели на горе поменуте Фокланде (мада је можда било паметније, тамо би макар са пингвинима наручивали песме које хоћемо), већ смо их дали вама, овде, ви сте их узели за куће, њиве, корупцију, сахране и наручене песме. Има ли право Србин из Крагујевца, који је продао њиву Србину из Метохије, да наручује у кафани песму Шумадијо, Шумадијо, ко би тебе оставио?

17. Ако смо ми пичке издајничке, ко сада продаје тим истим Шиптарима станове по Прокупљу, Лесковцу и Нишу?

18. Ако смо ми пичке издајничке, ко сада продаје војвођанску земљу Арапима, Хрватима и Немцима? Колико сам схватио, Американац може да ради шта хоће овде, Арапину може да се поклони део Београда, Хрват може да купи војвођанску земљу и највеће произвођаче хране, Немцу и Италијану се дају велике паре да запосли Србина којем ће после давати малу плату – а, једино Србин са Косова не може продајом своје њиве да сазида кућу и да створи себи радно место. Притом се заборавља да су управо горе побројани учинили да се Срби са Косова протерају а Метохија и Косово буду окупирани. И ви мени пребацујете недоследност и непатриотизам?!

19. Зар није људскије и хуманије да ми продамо наше њиве - него да  они продају наше органе?

20. Што нам нисте дали неку своју њиву, и онако седе необрађене, кад смо дошли, па би сада имали пуно право да нас критикујете и псујете?! Сви ви који доводите у питање наше наручивање песама по кафанама, говорите да је Косово изгубљено и да не треба да ваша деца гину за наше њиве. Али, све је изгубљено, само наше њиве, по вама - нису!

21. Што нисте викнули, крикнули, у глас, када сте нам продавали своје њиве и куће овде: нећемо шиптарске паре!!! Не желимо да вам продамо наше њиве за новац који сте добили од ваших њива!!! Ми хоћемо да оставимо себи право да наручујемо песме у кафанама. То би било поштеније. А, не овако: пошто сте нам продали и узели нам паре, сада нас оптужујете за продају и забрањујте нам да певамо.

22. Ово су стара и већ виђена друго-србијанска подметања: од жртве правите кривца, као да смо ми бирали да нас задеси несрећа, као да смо ми криви што су нас убијали и протеривали. Оптужујете нас као кад неко оптужи жртву силовања да је крива што је силована јер је изазивала и није се довољно бранила!

23. Ако и имамо да продамо њиву значи да смо дошли из домаћинских кућа и да нисмо као неки гологузани који су дошли поцепаних гаћа и из разних вукојебина, који су отимали људима куће и земљу под звездом петокраком, па сада глуме домициле и бране ми да наручујем песму коју ја хоћу, за паре од моје њиве! Не смета вам што ће из ЕУ у Србију вратити неколико стотина хиљада Рома без игде ичега, што хиљаде избеглица из Азије и Африке нагрћу са свих страна, што млади људи, Срби, наша деца, масовно одлазе из земље, да се више никада не врате – али вам сметају Срби са Косова и Метохије (ваши суграђани, српски држављани) што долазе, како сами тврдите: са парама које доносе у ваше градове?!

24. Ја да не продам моју њиву на Косову и да се овде патим, а ви да ми говорите како Европа нема алтернативе и да ћете све дати да у њу уђете (и Косово, и Србију, и њиве, и фабрике, и дупета, и душе), како ћете признати Косово и како је свеједно ко ће где бити када будемо део велике европске породице без граница.

25. Већ двадесет година се, на овај или онај начин, у овој земљи промовише дезертерство и издајство, антисрпски невладин сектор ме проглашава зликовцем иако сам ја жртва, о свему одлучују људи који у свему подржавају наше непријатеље, распродаје се све што имамо, вода, ваздух, рудна богатства, људи, фабрике, уби нас бела куга, а вама смета што је Србин са Косова продао своју њиву. Чак и да је то неморално и непатриотски, ја и даље тврдим да то није наш највећи проблем.

26. У реду, признајем, нисам требао да продам своју њиву, и срамим се због тога искрено, али, какво ми друго решење нудите, мени и мојој породици, уколико је нисам продао? Шта сте планирали чинити са стотинама хиљада људи који су пуштени низ воду?! Ако ја немам право да продам своју њиву на Косову, зашто онда српске власти (све одреда) говоре о нормализацији и трговинској размени са Косовом? Зашто српске фирме продају робу тамо? Због чега српска држава хоће да прави аутопутеве тамо? Зашто се наши спортисти такмиче са њима? (Ове зиме ће вам се гузице трести у мраку ако не довеземо угаљ са Косова, прим.аут. 22.06 2022). Да свима, онда, забранимо да певају песме по кафанама? Држава препусти судове, цивилну заштиту (полицију) позивни број, термоелектране, хидросистеме, школство, здравство, шуме, воде, граничне прелазе, матичне књиге, земљишне књиге, таблице, печате и лична документа – а, Србин са Косова је крив због продате њиве! Држава је пристала да Косово уђе у међународне организације, државни представници седе и потписују уговоре са њима – али је само Србин са Косова крив што потписује купопродајни уговор. Држава је пристала да се стављају стикери на њену заставу и грб - али је само Србин са Косова крив јер је решио своје стамбено питање. Држава се у Вашингтону обавезала да неће спречавати улазак Косова у међународне институције - али је само Србин из Метохије крив што је школовао дете.

27. Али, рећи ћете, многи Срби са Косова нису били нужни, па су ипак продали – што би по вама значило да само сиромашни, угњетени и бедни Срби могу одбранити Косово! Људи хоће више, баш као што и ви желите више и боље. Мени су својевремено говорили, кад сам избегао: како то, избеглица а купујеш књиге? Не желим да ми признате патњу кроз сажаљење већ кроз разумевање. Не љутите се ви због моје њиве, већ због тога што сам вам одузео могућност да ме сажаљевате.

28. Могу ли да наручују песму у кафани они који су дезертирали, који су мењали странке, који су ојадили државу, који су куповали дипломе, који лажу, краду и варају, који су растурили породицу, који не поштују своје родитеље, који јебу своје куме, који не плаћају порез, који узимају мито за операцију детета, који зеленаше, људи који су откупили станове који вреде стотине хиљада евра - за пар стотина марака, који су се обогатили на несрећи других, који су отишли или побегли из земље, који служе непријатељима, који живе од свога нерада – или је то забрањено само Србину са Косова, који је продао њиву?! Син или унук комунистичког функционера, истог оног који је распродавао Косово својим политичким и револуционарним деловањем, може продати дедин стан од 100 квадрата у центру Београда, који је добијен за џабе и отет од другога, да би купио два мања или прокоцкао паре, али Србин са Косова не може располагати имовином свога деде која није добијена од државе?!

29. Требају ли Срби избегли са Косова и Метохије да остану нешколовани, необразовани, отрцани и бедни, да би се одбранила државна територија и да они могу да наручују песме?! Јел' ми немамо права, неким законом невладиних или владиних организација, да имамо лепе куће и скупа кола, да завршавамо факултете и покрећемо послове?! Од када је кажњиво, ако нисмо украли и опљачкали?! Ко је то установио правило да ми треба да будемо грађани другога реда?! Хоћете ли да почнемо да се пишемо као национална или сексуална мањина, па да не смете ни да нас попреко погледате а да не ризикујете кривичну пријаву (као што је то случај уколико вређате или нешто забрањујете Сиријцу, Либијцу, Шиптару, Мађару, Бошњаку, Хрвату или Црногорцу, или, не дај Боже: педеру).

30. Да ли је поштеније продати своју њиву на Косову да би се опстало или продати њиву негде по ужој Србији па тим новцем послати децу у ријалити или да буду певаљке. Уместо да будете срећни што неко купује њиве по Србији и што жели да живи поштено од свога рада, ви то замерате, док са друге стране Србија тоне у смрад ријалитија, старлета, спонзоруша, дроге и криминала. Људи продају краве да им ћерке ставе силиконе и сниме песму а после се чудите што нема млека поред толико сиса и мукања.

31. Ја не могу да одем на своју њиву у Метохији, није безбедно, убиће ме. У најмању руку, моја безбедност ће зависити од добре воље Шиптара. Хоће ли ови, што ми бране да наручујем песму, да ми помогну, да одемо тамо заједно и ако треба заједно да гинемо, ал' њиву да не дамо?! Најзад, ајде да се мењамо. Ево, ја пристајем да заменим њиву у Метохији за њиву у Шумадији или Војводини (може и Мачва, око Шапца), са неким од ових „патриота“ што ми бране да певам, али под условом да он после нема право да је прода, а ја да могу са мојом да радим шта хоћу. Шта? Није поштено! Озбиљно!

32. Уколико ипак дође до рата, хоћете ли забранити да нас мобилишу као што нам данас забрањујете да певамо?! Хоћете ли рећи: нема право да се бори за Косово онај ко је продао њиву тамо! Или ће говорити: шта ме брига за Косово, нек иду они који тамо имају земљу?! Забрањујте нам да је продамо али ћете нам препустити предност да гинемо за њу. И слажем се, под условом да престанете да се мешате у моје приватне ствари. Лако је намирена дупета, повремено обићи наше светиње, под пратњом, додуше. Тешко је опстати на релацији: ни тамо, ни овамо.

33. Од неких који су то приговарали на горе описан начин, тада кад сам писао овај текст, (мада је већина људи поштена и свесна правог стања), један је писац (пуна му уста добробити и демократије) а други бивши спортиста (рукометаш). Једноме преци овамо стигли Осмом офанзивом у Војводину, а други је рођен у Црној Гори која је продала цело Косово и признала независност истог (и изјашњава се као милогорац). У реду, пристајем, у праву сте, ипак ми који смо рођени тамо имамо нешто више моралних обавеза. Само, нека се тако и други понашају према својим завичајима или постојбини њихових дедова и отаца.

34. Чак и да смо продали своје њиве, ми који смо дошли 1999. године, учинили смо то као последњи у васколиком српству. Ми смо последњи напустили бојно поље. Ми смо чували ватру до последњега вакта и кроз ватру смо се пробијали са породицама да дођемо овде. Они који су тамо до данас остали, њима је још теже, али не би ни они остали да су живели тамо одакле смо ми морали да побегнемо. Требате знати да је северни део Митровице још у Другом светском рату био изузет из Велике Албаније и био је под Недићевом управом. Да добар део те територије није ни припадао Косову већ су неке области административно припојене од стране комуниста.

35. Ја чак нисам ни имао своју њиву. Срамота ме да кажем: нисам имао ништа, само један Југо 45 (књиге ми остале и биле спаљене у породичној кући), и, хвала Богу, имао сам СВЕ: живу и здраву породицу. Југића сам после продао, па бих желео да питам: имам ли ја право да наручујем песму у кафани?

36. Ови што паламуде о продатим њивама и нарученим песмама: јесу ли икада помогли некоме и нешто, у својим животима? Нису! Чим имају воље и снаге да тако причају о другим људима. Онај ко хришћански помаже: ЋУТИ; али што је најважније, онај ко је прави хришћанин: НЕ ОСУЂУЈЕ! Зна се, ако држимо до тога, ко може да суди и пресуђује по питањима која нису земаљска (дакле, по питањима која се не дотичу њива). Па чак и да ми пребаците да се манем хришћанских флоскула те да размишљам другачије, и у духу времена, ту тек нисте у праву, јер у смислу грађанских права и личних слобода ви треба да будете у потпуности на мојој страни, уколико желите грађанску и слободну Србију. Али, не, ти исти, онда, када дође дан за гласање или мобилизацију, или гласају за погрешнога, или уопште не изађу на гласање, или дезертирају – и једино што им смета јесте наручивање песама, па било оно мотивисано грађанским или хришћанским поривима.

37. Српски народ управо продаје своју самосталност и државност, а неки свирају курцу о кафанским песмама! Ми смо макар имали где да побегнемо. У Србију. Деца која данас беже, више се никад неће вратити овамо. Остаће нам њиве празне: и ваше, и наше. Они који нама замерају продају њива, ни речи прекора не упућују онима који продају државу!

38. Ти што жале српске њиве на Косову и забрањују Србину да наручи песму, уједно тог истог Србина називају Шиптаром, па испада да је овај продао своме. Они, ти што забрањују, нису спремни да ураде било шта за одбрану српске земље, јаки су само на вилици и виљушци. Да су другачији, не би говорили то што говоре.

39. Чак и да је све истина, зар није боље продати њиву и донети паре у Шумадију или Мачву, него ту исту њиву оставити џабе Шиптару, ако већ говорите да је све изгубљено и да ми више немамо децу за ратовање?! Ако већ на нашим поседовним листовима више не пише више Република Србија, већ Република Косово (што је потписима аминовала држава Србија).

40. О продатим њивама ми држе предавања потомци људи који су имали толико поверења у њих да су се сахрањивали на властитим њивама и тамо подизали споменике још за живота – не би ли их спречили да их продају. Пребацују ми, о томе, они који деценијама нису обишли камен и крш одакле су кренули њихови дедови и очеви на Дедиње и Топчидер, или они сами у потрази за бољим животом. Пребацују ми потомци оних који су Осмом офанзивом дошли у Војводину, а сада попреко гледају избеглице из Хрватске и Босне.

41. Видим да баш „поштујете“ избеглице из Хрватске и Босне (оне што сте им продавали флашу воде за 10 марака, и које данас називате усташама и балијама, Хрватима и Босанчеросима) који нису хтели или могли да продају њиве тамо. Додуше, мрштите си и кад они запевају. Али, друго вама смета, не можете да сварите износе које Шиптари плаћају за тамошње њиве, чуди вас да они толико желе ту земљу тамо а вас баш брига за њу. Али, баш су те продате њиве највећи доказ чије је Косово! Албанци, иако фактички могу тамо да раде шта хоће, ипак их купују јер знају да нису њихове! Међутим, и то је урбана легенда: тамо много вреди исто што и овде вреди – атрактивна места. 90% Срба са Косова никада неће успети да продају своју њиву јер Шиптарима њиве не требају.

42. Пошто, како рекох, ја нисам имао њиву, па је мој отац продао његову, и мени дао део новца, а у међувремену је умро, имам ли ја право да наручујем песму, или се и овде примењује патриотско-имовинско наследно право, по којем грађанин у Европи 21. века нема право да располаже са својом имовином а да уједно и наручује песме по кафанама?!

43. Моји рођаци и комшије, који су вас послушали и остали на својим њивама, те су тамо сви до једнога побијени – шта је са њиховим правом да наручују песму?! Наиме, они нису продали, па ваљда имају право, али нису ни живи па им је свеједно што им то право дајете.

44. Ако немам посла, њиву, прихода, куће и кућишта, како уопште да идем у кафану и наручујем песму а да при том нисам продао њиву?! Хоћете рећи да ми Срби са Косова и Метохије треба да служимо политичарима и српској јавности само као Гогољеве „мртве душе“? Да нас буде на списку и броју али да фактички не постојимо? Да постојимо као проблем али да немамо права као други да своје проблеме сами решавамо? Хоћете ли да тврдите да држава Србија стоји иза својих грађана - ускраћујући им права и слободе? Ако ја немам права да буде слободан и да располажем слободно са својом имовином – за шта се ми заправо онда боримо?

45. Добро, заиста, није у реду продати њиву на Косову (па после тај новац трошити по кафанама), али како то објаснити гладном детету у подстанарској соби или поцепаном средњошколцу који не може на екскурзију? Србија, дакле, понављам, нема више деце за жртвовање, али може, по некима, да жртвује будућност и садашњост српске деце чији су родитељи побегли пред ножем и ватром.

46. Опет, рећи ће неко, с правом, нису баш сви гладни и поцепани, расељеним лицима са Косова и Метохије је омогућено да наставе да раде у државним органима и јавним предузећима, ишао им је радни стаж и примали су неку помоћ. Истина! И шта сад? Зар они нису слободни, и поред тога, да одлучују о својој судбини и имовини, да желе више и боље?! Или су они грађани другога реда који треба да буду срећни што су остали живи? Хоће ли нам Ђура опростити што нас је тукао ако не продамо своју њиву? Да би те оставили на миру, никада не смеш бити бољи од нас, јер, забога, ти си избеглица!

47. Да ли је било злоупотреба? Јесте! Да ли међу Србима са Косова и Метохије има лоших и покварених људи који су се овајдили на тамошњој несрећи? Има, ихаха, има! Да ли је већина помоћи завршила у погрешним рукама? Јесте! Међу Србима са Косова и Метохије има исто онолико лоших људи и покварењака, колико има злоупотреба и лоших људи међу било којим другим Србима. Али то не сме утицати на државну стратегију.

48. Док не прода њиву, Србин са Косова кука – а када је прода, онда нема права да пева! Како год окренеш: није добро! Мада, ако се ја питам, боље је да ти забрањују да певаш него да те пуштају да кукаш.

49. Српски комунисти желе 1945. године да припоје Косово и Метохију Албанији, српски комунисти аминују Устав из 1974. године, милионе гласова је добијао Милошевић, милионе Коштуница, милионе Тадић, милионе Вучић, српски посланици подржавају владу тамошњих злочинаца. Већ деценијама политичари, за које народ у Србији већински гласа, распродају и губе Косово и Метохију као део државне територије и духовни центар колективне свести, али тим гласачима, ето, смета та њивица убогог Србина са Косова, који је морао да почиње све из почетка баш због тих гласача и тих политичара. Чак и да није њивица, чак и да тај Србин није убог – већ да су у питању милионски износи, то само говори о томе колико је то вредна земља, колико је њима стало до ње и колико овде некима није стало до свега тога.

50. По мени, већа је штета што се завадише браћа са браћом, рођаци са рођацима, браћа са сестрама, комшија са комшијом, баш око тих њива тамо, него што се понека и прода. Највећа штета је завист и мржња народа којему младост оде да се више никад не врати. Растурише се породице, јебале вас њиве и кафанске песме!

СРБИН ИЛИ (друго)сРБИЈАНАЦ!?

Пише: Игор Ђурић

За Србина на Косову кажу да је Косовар. За Србина из Црне Горе да је Црногорац. За Србина из Босне да је Босанац. За Србина из Хрватске да је Хрват. Међутим, Албанци, Црногорци, Бошњаци и Хрвати у Србији увек јесу и остају то што су.
     Исто је и са језиком: Американцима, највећој сили света, не смета да говоре енглеским језиком (који би лако могли да преименују у амерички) али у Црној Гори мора да се говори црногорски чак и када се изјашњаваш као Србин.
     Да апсурд буде већи, није се стало само на горе наведеном. Поента је да ни Срба више не буде у Србији и да не говоре српским језиком. У плану је да их замене Србијанци који ће говорити србијанским језиком.

Када су Тенеси Вилијамса питали „да ли је хомосексуалац?“, он је одговорио:

Па, хајде да то овако кажемо: ја покривам целу обалу.

Србин и Србијанац, хвала Богу, нису на истој обали. Нису чак ни на истој страни реке. Педеру може да се омакне, Србијанцу не може ни теоретски да се догоди да се осети Србином. Шумадинац: да! Банаћанин: да! Ера: да! То може и јесте! Исто како волимо да кажемо да смо Срби из Херцеговине, Метохије, Црне Горе. Србијанац: не! Србијанац, то значи бити неко ко није Сремац, Банаћанин, Бачванин, Метохијац, Косовац, Херцеговац, Србин из Крајине, Црне Горе, Републике Српске, Чикага...

Није зло дошло у Србију и међу Србе пре две, пет или шест година. Оно долази годинама, у експанзији је од 1945. године. Константно, плански, деструктивно. Сви су они исти, имају своје посебности, негују их чувају. Али не желе да српски народ остане то што заиста јесте. Урушавају се институције, исмева се патриотизам, уништава се наш осећај да смо народ али и да смо нација.

У чему је проблем. Неко може бити држављанин Србије. Србин: не мора бити! Јер је тако рођен, тако је изабрао, на то је имао право. Исто тако, има много Срба који нису држављани Србије па су опет и даље Срби. Покушаји да се српство избрише и уместо њега се прогласи "србијанство" имају за циљ да све Србе који не живе у ужој Србији прогласе не-Србима. 

Када се у овдашњим медијима пише и говори о држављанима Србије, муслиманске вероисповести из Рашке области, или о Мађарима из Војводине, они никад не кажу да су то Срби, чак ни Србијанци, чак ни држављани Србије. Не!!! Увек су то строго Мађари, Бошњаци, Албанци, Роми. Чим неко од њих направи неко срање у иностранству, оде да ратује за ИСИЛ, или треба да се депортује: аутоматски постаје Србин или држављанин Србије. Никада њихов матерњи језик није српски, и не треба да буде, већ увек мађарски, бошњачки, албански, ромски! Језик је суштина ако ништа друго не знате!

Чарлс Симић у есеју о Васку Попи, који се попут Андрића и Селимовића осећао Србином (и то је већ нек друга прича), каже:

Пошто је Попа веровао да је песничка имагинација веома чврсто уткана у језик и место одакле потиче, ово није био неочекиван развој. Могу га оптужити да је био културни националиста, али не и политички.

Дакле, ако неко говори српским језиком и изјашњава се као Србин, он не мора бити држављанин Србије да би био Србин. Као што није Србин ако се изјашњава као Ром или Бошњак, и матерњи језик му је у складу са тиме, чак и када је држављанин Србије. Србин у Србији, Црној Гори, Републици Српској, у Хрватској - говори српским језиком. Ко те пита за држављанство. А ''србијански језик'' не постоји, макар за сада - као што знате. Отуд је ово што говорим национализам у култури а не у нацији или политици, како рече Симић.

У осврту на књигу Ђуре Бодрожића Српски идентитет, написао сам између осталог и ово:

Садашњег главног кривца и непријатеља српског идентитета, друго-србијанце, аутор први пут помиње тек на 290. страни књиге. Треба рећи да је друго-србијанство директна последица србијаншнтине. Гледајући, на пример, програме хрватских телевизија увек ће се чути: србијанска влада, србијанска репрезентација, србијанска телевизија. Код нас, све је Србија а ништа није српско: Војска Србије, Пошта Србије, Железнице Србије, итд. А управо то хоће српски непријатељи, као што би данас све српско свели на србијанско. (стр. 34). Што то не чине Хрвати када су они у питању? Код њих је све ''хрватско''. Нема ништа што би личило да раздвајање ''хрватског'' од Хрватске и Хрвата, на раздвајање Хрвата који не живе у Хрватској од оних других. Код њих нема ничег ''далматинског'', ''херцеговачког'' или ''загорског'' – све је ''хрватско'':  Хрватска војска, Хрватске железнице, Хрватска пошта, итд. Код друго-србијанаца постоји ''србијанско'' које је мондијалистичко, али и то само ограничено на урбани део популације. Они желе да одвоје српско од србијанског. 
      Да сведу српско на србијанско, како негде написа професор Мило Ломпар. 
     У једној другој књизи (О писцу и писању) написао сам следеће:
     Посебну пажњу сам посветио такозваним другосрбијанцима, до краја остајући у дилеми како тај појам заправо треба написати?! Шта је и ко је другосрбијанац? Другосрбијанштина је као хомосексуализам – целога живота се трудиш да будеш оно што ниси. Узроци друго-србијанштине леже пре свега у глупости, користољубљу и политици (што је најчешће повезано). Постоји и још један узрок који је чисто клиничке природе: то је комплекс везан за порекло. Било то порекло етничко, расно, верско или породично, код неких људи постоји тај психички поремећај који се одражава срамом и порицањем, најзад отвореном побуном која се огледа у тоталном одрицању и нападима на све што их подсећа на порекло. То сличи оној клише(л)изираној ситуацији када побегнете са села у град, завршите школе, попнете се на лествици друштвене хијерархије, стекнете пријатеље одређеног нивоа, а онда ћутите о свом пореклу, измишљате ново, стидите се својих родитеља и родбине, кријете их од својих пријатеља јер се плашите да ће вас исти одбацити због вашег порекла. Ето, то је сликовито друго-србијанштина!
       Да резимирамо: Хрвати у Херцеговини нису Херцеговци (као нација) као што Бошњаци из Рашке области нису Старо-рашчани (као нација). Исто тако ни Срби у Црној Гори не могу бити Црногорци, како ни Срби у Србији не могу бити Србијанци. Србијанци у Србији могу бити само држављани Србије који нису Срби. И треба да се поносе тиме.
      

ШТА САМ ГОВОРИО О КОСОВУ?!

               

Пише: Игор Ђурић

На Косову је извршено геноцидно ЕТНИЧКО чишћење Срба од стране Албанаца које је трајало вековима и које се у овом времену довршава. Упоредо, поготову од деведесетих, али и пре тога, а посебно данас, држава Србија и њене институције извршили су ЕТИЧКО чишћење Срба са Космета. Сад је скоро све очишћено што се Срба тамошњих тиче: ЕТНИЧКИ, ЕТИЧКИ и ЕСТЕТСКИ. И све је подједнако штетно и убитачно било. Остало је само мало историје, исмејане и упрљане садашњим временом, коју користи како се коме свиђа, коју нестручно пишемо и митолошки ишчитавамо. Са друге стране урушили смо митове, који су нам преко потребни и без којих не можемо у овом тренутном националном лимбу.

Али!!! - ако смо ЕТНИЧКИ и ЕТИЧКИ очишћени, која се то онда СИЛА, мимо народа, тако грчевито бори за српско Косово? Шта је то невидљиво, а толико јако, што срећу квари европским комесарима и српским властима? Рекох: народ није. Не може, све и да хоће, нејак је и малаксао, нема више снаге и свежине за подвиг. Обзиром да му је највећи успех кроз постојање био трпљење, више тај народ нема снаге ни да пати.

Па шта је онда у питању? Која је то сила? Ко њу покреће? Ко стоји иза ње? Та је сила створила свет. Она из ничега створи нешто: ново људско биће и зацељену рану. Не, то нису цркве, ни манастири, већ СИЛА која их је саградила, због чега их је саградила - ту где их је саградила. То је СИЛА која оживи прегажену биљку, која омогућава да живимо кроз потомство, која размењује дан и ноћ. Та СИЛА је све и ништа! Јака је и немоћна! Слаба је и непобедива! То је метафизика али није физика. Ту силу не можемо дефинисати али је се не можемо ни одрећи. И ту лежи главни проблем, наш и њихов: НЕ ЗАВИСИ НИ ОД НАС, НИ ОД ЊИХ!!!

Не губимо ми Косово од Албанаца – већ од себе! Не отима нам Метохију НАТО и ЕУ – већ га отимамо ми сами од нас самих. Услов за то створен је властитим ЕТИЧКИМ и ЕСТЕТСКИМ чишћењем српског народа са Космета и у Србији. Предуслов за њихово отимање створен је њиховим ЕТНИЧКИМ чишћењем. 
      Нећемо Косово изгубити зато што су Срби грешни. Губиће га и не-бранити они који више не постоје, који нису рођени а који би требало постојати, који су требали постојати. Они БЕЛОМ КУГОМ очишћени. Они су требали бити последња одбрана и једина ефикасна. Губиће га, затим, ненаписане књиге, лоше и патетично-неукусне испеване песме, писци који немају маште, политичари који немају морала, лекари који не знају да лече, економисти који не знају да привређују, професори који не знају да науче другога, монаси који не знају да се моле Богу, цркве које су камен и које не носимо у душама већ идемо да целивамо исти, сматрајући да љубљењем мермера поштујемо светињу. А Христов гроб је празан, јер је Христ васкрсао и носимо га у себи живог. Тако је и са црквама, уколико нису у нама васкрсле и у нама не живе - и оне су празне и само камен. Губиће га и неверници, они који су се одрекли Бога. И ми средњи, што смо нигде, заједно са осталима. Губиће га патриоте по занимању и издајници по професији. Изгубиће га неуспешни спортисти и лоше употребљени падежи и акценти, неукусно одевена ''елита'', шверцери и каријеристи, турске серије и пинк певачице, ''Европа без алтернативе'', себичњаци којима је лично светиња а опште Алај-бегова слама. Изгубиће га партократија!!!

Али, не да СИЛА! Она је и даље ту, можемо је осетити и ако је не можемо објаснити. Може ли вас ''Бриселски споразум'' учењем и догмом уверити у постојање Бога, може ли ''дупла плата'' филозофијом разјаснити народу шта је Васиона и може ли ''политика'' стихом измерити Бесконачност?! Е, исто толико они могу схватити и СИЛУ која не да Космет и убедити вас да она не постоји и да је реалност на терену нешто друго те да немамо друге алтернативе. Зар нема друге алтернативе осим Европе и поред Бога, Васионе, Бесконачности, Смрти и СИЛЕ?

Та СИЛА у себи садржи читаву еволуцију човечанства, која је апсорбовала свеобухватну историју људског рода, која је упила сву људску мудрост, која није велика у односу на васиону али ми друге немамо. И сад ту СИЛУ хоће да избришу декретом?! Бесмислено?! То је, међутим, СИЛА која не беди. Она само не дозвољава да се изгуби до краја. Она само потуљено, чак и кад ми то нећемо, потпаљује утуљена кандила наше националне свести и људског достојанства. Па постоји још нешто, мајка му стара, осим пуног корита и топлог свињца – што нереално очекујемо од Европе! Овакви какви смо, са киме смо и ко нас све води, ми не можемо да победимо – СИЛА нам, хвала јој, не дозвољава - да изгубимо.

Она ће нам можда помоћи да се придигнемо. Памети и љубави да сакупимо и осетимо. То нама треба: памет и љубав! Само једна песма у десет година! Само једна књига у двадесет! Само једна свећа неупаљена, која ће чекати паљење, у пола века! Само један јунак у једном веку! Остало је посао СИЛЕ – она ће се потрудити да не заборавимо, а на нама је: да населимо расељену ЕТИКУ, уздигнемо до нивоа божанског разрушену ЕСТЕТИКУ, а, народ ће се родити кад буде морала и лепоте. Јер, где су ова два ту је негде притајена и ХРАБРОСТ. У међувремену ће и мрави поцркати на путу за Цариград а људи потрошити своје плате и животе. Па ко остане после нас - нек крене изнова.

''Из перспективе будућности човечанства – спој националног и универзалног може бити најпотребнија (и победоносна) особина за нова столећа'' – написао је Солжењицин. Косово није изгубљено док српска нација живи али постоји обавеза да се исто стално тражи у универзалном и проналази у националном. У себи. У нама. У њима. Паскалов Бог каже: ''не би ме тражио да ме већ ниси нашао''. То тражење већ пронађеног је наша национална потреба и обавеза.

Изговорено на трибини у Лазаревцу 13. марта 2015. године.

*

 Пашић вели Вукашину Катићу, у Нишу 1915, у књизи ''Време смрти'':

„Држава, то смо заједно – мој пандур Средоје, Драгиша Лапчевић и ја... Војска, то су заједно војвода Путник, носиоци Карађорђеве звезде и сви они забушанти пред кафанама... Грађанство, то су ти, твој шурак Најдан Тошић, глумци, трговци, кафеџије, сви заједно... Србија у овом часу, то смо сви – поштени и непоштени, срећни и несрећни, јунаци и кукавице“.

Тим трагом, ја се усуђујем рећи: Косово - то смо сви ми, леви и десни, првог и другог позива, и здрав и прав, и шкарт и дезертер, и прва и друга Србија, и власт и опозиција. И кад га издајемо - ми га бранимо, бранећи право оним другима да се уздигну на нашој издаји. Србину треба издајник да би се борио. Јер, Срби су инаџије, у инату су најистрајнији, а да би се инатили морају имати против кога. Србину не треба говорити ''брани Косово'', јер ће ти одговорити ''да је оно можда изгубљено, да је издано, итд.'', али, ако му кажеш ''немој да се бориш све је изгубљено'', добићеш одговор: ''јок, ти ћеш!''. Отуд у мени тиња нада да није све изгубљено баш сада када се многи надају: да јесте. Изинатићемо се против свега овог бесмисленог што се дешава око Европе и Косова. Свега овога што вређа здрав разум и достојанство, на нашем ''европском путу''. Ћути народ – добро је. А, ето и Турака поново. А што би рекао јунак Бранка Ћопића: Још није загустило чим Турци не ратују. Па: пуц, пуц, ожеж', ожежи...

       Да вам кажем, никада Метохија и Косово нису били више српски и наши, него што су то данас. Разлог томе је што престајемо да будемо патиоци и што управо у своме поразу порађамо борце-осветнике. Остављамо својим потомцима борбу, највише што им можемо оставити, то јесте себично али зна да буде инспиративно. Не постоји јачег покретача човека и нације - од борбе. Бољи од нас ће радити и урадити оно што ми нисмо смели, знали или могли. Из наше несреће родиће се њихова победа, није нам то првина. А, ми, ако можемо, ко може, и колико је до нас, да им оставимо макар по неку књигу која ће им у времену ''смрти књиге'' које долази и које ће их захватити, бити вредан траг и путоказ.

Изговорено у Етнографском музеју, Београд, 15. 12 2015. године.

                                      

ТЕОДОРА ПЕТРОВИЋ: ПРИВАТНА ИСТОРИЈА СРЕМСКИХ КАРЛОВАЦА

Пише: Игор Ђурић

Теодора Петровић

СЕЋАЊА

Матица српска, Нови Сад, 1981

„Стерија је своју драму ''Родољупци'' назвао ''приватном историјом'' српског покрета 1848. године. И ово треба да буде нешто слично томе: приватна историја усташке окупације Карловаца“.

Теодора Петровић

                                                 I

За Теодору Петровић (рођену Симеоновић Чокић) сам први пут ''чуо'' читајући Михизову Аутобиографију о другима. Он у тој књизи помиње своју професорицу Српског језика и књижевности, коју су из милоште звали Мајица. Михиз је представља као врсног познаваоца ''заверенички оданог'' „двема  карловачким сасвим супротним традицијама – Бранку Радичевићу и митрополиту Стевану Стратимировићу“. Она је, по речима Михиза, „била и остала наш најбољи познавалац живота младог песника и маторог митрополита“. Њему, Михизу, професорка Петровић усађује љубав према књижевности, а много касније и сумњу да Бранко није волео Вукову ћерку Мину, већ Вукову жену Ану. Касније је Теодору Петровић поменула и Вида Огњеновић у једном фељтону.

Теодора Петровић је рођена у Сремским Карловцима 1898. године. Основну школу и гимназију завршила је у Карловцима, факултет у Београду. Написала је, поред књиге о којој говоримо, и много чланака по разним часописима (нпр. Зборник Матице српске, Прилози за књижевност, Дневник), као и књиге Из историје српске књижевности у којој обрађује српску књижевност XIX века, митрополита Стратимировића, Доситеја, Вука, Вишњића, Сарајлију, Бранка, Еустахију Арсић..., и књигу Белешке и белешчице о Бранку Радичевићу. У мени приступачној литератури и на интернету скоро да нема трагова о постојању овог уваженог педагога, научне раднице и књижевнице. Нисам успео да пронађем ни њену слику. Радила је и као управник архива Српске академије наука и уметности у Сремским Карловцима. Била је вегетаријанка и бавила се ''женским правом''.

Сећања Теодоре Петровић су успомене на Сремске Карловце, где је рођена и где је провела цео свој животни и радни век, осим студија у Београду, и сећања на тамошњу гимназију где је такође провела век: као ученица и професорка. Кроз призму њене породице и ње саме – наравно. Како то обично бива када се бележе овакве књиге. Ова књига није само књига успомена и сећања, ово је историја Сремских Карловаца и тамошње гимназије, као и људи који су прошли кроз њих, и на старе карловачке породице. Поред тога, овде можете прочитати о старим карловачким гробљима, о Дунаву и аласима, Дворској башти и Стражилову, о митрополитима и патријарсима, о карловачким књижарима и књижарама, понешто и о ''прљавом вешу гимназијском'', о берби грожђа, врстама вина, обичајима.

„Покушаћу овде да отргнем од заборава бар нешто од оног што још увек памтим из свог детињства и младости,а, и оно што сам јуче и данас доживела и видела. Усудићу се да кажем коју реч о приликама и догађајима пре мог рођења, оно што сам запамтила из причања свога оца, јер ако овде не буде забележено, биће заувек изгубљено“. (стр. 5)

                                              II

На самом почетку својих сећања Теодора Петровић са видљивим жалом за ''старим добрим временима'' обраћа пажњу на некадашњи изглед Сремских Карловаца, пре свега на архитектуру значајних грађевина и њихову историју. Наравно, и на своје детињство. Кућа у којој се родила Теодора Петровић наслањала се на чувену зграду Магистрата, за коју је својевремено професор Григорије Лазић изјавио како не треба да се издаје у комерцијалне сврхе ''таман да дође Исус Христос и затражи ову салу за Тајну вечеру''.

Оно што одмах пада у очи јесте чињеница да Карловци, било из докумената које је проучила, било из њених сећања, (било из историјског и чињеничног стања) представљају јак центар политичких, културних и образовних активности српског народа, место где се одржавају концерти и изложбе, где се штампају књиге и часописи, и кроз које пролази, или где живи, велики број значајних људи. Поред поменуте браће Стратимировић, великог броја митрополита и патријарха, те других црквених великодостојника, кроз Сремске Карловце, на овај или онај начин пролазе и остављају траг људи попут Јована Рајића, Захарије Орфелина, Лазе Костића, Доситеја Обрадовића, Стевана Вујановског, Вељка Петровића, Уроша Предића, Паје Јовановића, Богобоја Атанацковића, Светозара Прибићевића и браће му, Богдана Медаковића, Уроша Кнежевића, Лукијана Мушицког, Ђорђа Стратимировића, Симе Матавуља, Павла Поповића и браће му Богдана и Димитрија, и многих других. Да не помињемо све бивше ђаке Карловачке гимназије, међу којима су: Бранко Радичевић, Сима Милутиновић Сарајлија, Васа Стајић, Димитрије Давидовић, Милован Видаковић, Јован Стерија Поповић, Јован Суботић, Иларион Руварац, Стеван Шупљикац, Коста Вујић, Дејан Медаковић. Међутим, Сремски Карловци су место велике историје и тужне судбине да су под туђином и у старим временима били значајнији, лепши и уређенији, него касније у матици земљи.

Ако изузмемо ''први ешалон'' познатих и великих људи које Теодора помиње у својој књизи, ту су још десетине и стотине имена не мање значајних људи из света уметности, културе, науке и политике, које ауторка износи, на овај или онај начин, а који су мање познати широј јавности. То је можда још вреднији сегмент књиге, јер се нека велика али неправедно запостављена имена овде бележе и износе.

Поред културе и образовања, упознаје нас Теодора кроз своја сећања, Сремски Карловци су познати и по гајењу винове лозе и прављењу вина. Због привилегије коју су Карловчани добили од цара Карла VI 1721. године а којом је предвиђено да сваки сопственик куће (која није ограђена) добије на уживање четири јутара земље, становници Сремских Карловаца су имали солидне приходе и тиме се објашњава зашто је знатан број Карловчана завршавао велике школе у иностранству. Као што је и због велике количине вина „које је текло у потоцима“ у „Карловцима било и толико суманутих“, (по речима Теодориног оца Јована Симеоновића Чокића (1851-1924)).

„Карловци су и у свом животу ''на води'' били паланка, шта су друго могли бити са својих шест хиљада становника, колико их је тада било. Но, Карловци су се у нечем ипак разликовали од других паланки: били су пуни школованих људи, као и оних који су се тек школовали. Тачно је да је свуда око њих била бара, да је трска расла гдегод погледаш, на периферији је било много кућа покривених трском и људи су у Карловцима били нека врста трске, оне ''трске која мисли''. Кад једном буде написана права историја Карловаца, када се савесно проуче све промене у друштву кроз многе године унатраг, мораће се доћи до закључка да су Карловци имали одређену крупну улогу у културној историји Срба...“. (стр. 132)

Кроз Карловце, како рекосмо ''пролази'' велики број значајних људи, али не само из света културе и уметности. Тако је ауторка ових сећања лично видела Драгу и Александра Обреновић, непосредно пред њихову смрт 1903. године, када су прошли кроз Карловце идући према Крушедолу да обићу гроб краља Милана. Теодора ће видети и другог Александара, краља и Карађорђевића, који је 1920. године посетио Карловце.

                                                  III

Преци Теодоре Петровић, како се дало очекивати, „негде су из Старе Србије“, али су они за трговином дошли пре Велике сеобе. Њен деда Стеван је имао седам кућа у Карловцима. У једној од њих, где је била трговина, митрополит Стеван Стратимировић се 1791. године договарао са другим Стеваном, горе поменутим дедом, око оснивања Карловачке гимназије. Митрополит ће неколико година касније исто урадити и оснивајући Богословију.

Због те трговине и винограда, Теодора се рађа и одраста у добро стојећој породици, нешто мање богатој јер њен отац не наставља да се бави трговином а уједно и даје сву децу на велике школе. Теодорина мајка Емилија је изродила четрнаесторо деце, од којих је шест кћери „у првим годинама живота покосио шарлах или дифтерија“.То је патријархална породица, са видљивим очевим ауторитетом, али уједно и слободоумна, јер се деца дају на школе, а иста се васпитавају у родољубивом духу. Ево како Теодора описује доживљај свога оца када први пут одлази у Србију: „Сећам се добро, причао је отац, да су ми за ту прилику сашили ново одело, којим сам се поносио. Чим смо стигли у Београд, отац ми није дао да коракнем, већ ми је рекао ''клекни!'' – и ставио руку на раме. Ја погледам у своје нове панталоне и отворих уста да нешто рекнем, као отац повика оштро ''клекни и пољуби земљу својих прадедова''. Знамо да то није био усамљен случај у оно доба“. (стр. 24)

У кући где је рођена Теодора свраћао је Вук Караџић, којега се њен отац сећа: јер га се бојао. Овај је то приметио па је његовој мајци говорио: „Снајка, доведи ми Јоцка“, те га је метао на крило. Њен отац је говорио да су Вукови бркови „јако мирисали на ракију“.

Ова књига је, између осталог, посвећена управо њеном оцу (неки јој то и замерају), једној интересантној личности, којему се Теодора дивила и на овај начин желела да подвуче његов значај за карловачку и српску културу и историју. Човек је заиста вредан помена. Јер да није, не би му један Вељко Петровић писао биографију за Станојевићеву Народну енциклопедију. Теодорин отац Јован се дружио и сарађивао са људима попут Васе Живковића, Михаила Пупина, Уроша Предића (који му је израдио портрет). Он је био члан одбора за пренос Бранкових моштију. О њему у својим мемоарима говори Тодор Стефановић Виловски. Он током свог живота пише за разне часописе: Зору (бечку и мостарску), Српску зору, Застави, Јавору, Стражилову, Бранковом колу, Српском дневнику, Звону, али је највише трага оставио као преводилац. Он другује са Павлом Марковићем Адамовим, Михаилом Полит Десанчићем, Миланом Савићем и његовом ћерком Аницом, Исидором Секулић, Иларионом Руварцем, Стјепаном Митровим Љубишом, Петром Карађорђевићем, са Јованом Јовановићем Змајем и Лазом Костићем.

Да ништа друго у животу није урадио Теодорин отац Јован, а да је само сачувана његова библиотека (коју она делимично и по сећању презентује) то би био велики и вредан допринос српској култури. Било је ту првих издања веома важних књига за српску историју и културу, било је књига са посветама аутора, било је књига на другим језицима или старих часописа. Трагедија српског народа, поред смрти, јесте и стално паљење и пљачкање књига, рушење историјских споменика, затирање трагова постојања.

„Према књигама које су се некад налазиле у орману са очевом библиотеком ја и данас осећам извесно поштовање, без обзира какве је вредности била која од њих и напрежем се у овим тренуцима да их се сетим у што већем броју, да одржим неку врсту немог помена попаљеним и несталим књигама, које су страдале у рату и непосредно после рата због разних околности“. (стр. 96)

Отац Теодоре Петровић, Јован, то јест, његова судбина, давно су и много пута опеване књижевне странице које описују расколе и недоумице људске душе која вапи да буде нешто друго од онога што јој је намењено људским и породичним законима: био је књижевник и уметничка душа заробљен у телу државног чиновника и традицији породице која се бавила трговином и виноградарством. Зато је остао недоречен и у сенци великих људи са којима се дружио.

Теодора Петровић је своје успомене написала ''професорски'' коректно, сентиментално и поучно, педагошки, као да држи предавање ученицама неке женске школе (које испод клупе тајно читају љубавне романе). И, ничег лошег нема у томе. То не умањује вредност ове књиге која је препуна чињеница и успомена на један важан град и једну велику школу у њему. Лична нота која је доминантна кроз спис се подразумева код писања оваквих књига јер Теодора није писала ''историју'' већ ''сећања''. Има истине и у речима њеног професора и ментора Павла Поповића: „стил јој је особит, мушки“.

Сећања су пуна анегдота, што по чувењу, што лично доживљених. Једна од њих говори о формирању Сокола у Сремским Карловцима. Старешина карловачког Сокола др. Лаза Поповић обратио се свом чувенијем имењаку Костићу, да испева химну Соколском друштву. У писму је велики песник одговорио: „Нажалост, ви ми се касно обраћате, јер ја више нисам способан да испевам химну за вас, јер више нисам соко, већ стара очерупана орушина“. Или, она о Димитрију Руварцу: „Такав је, ето, био прота Руварац. У младости прзница какви се ретко сретају. Као ђак четвртог разреда гимназије у Карловцима забо је сечиво свога перореза до самог дршка у бутину свога друга у клупи“. (стр. 110)

Веома су вредни, поред наведеног, и описи професора гимназије, начин на који су предавали или се односили према ђацима, и то из времена када је Теодора била ђак, како и из времена када постаје професор. Како год било, пре него је постала чувени професор Карловачке гимназије, Теодора Петровић је понављала једну годину. Толико о тадашњим критеријумима. Ову књигу бих препоручио као обавезну лектиру, пре свега будућим просветним радницима и библиотекарима, јер она одише духом једног старог времена, времена почетака озбиљног и систематског образовања у Срба. Поред тога овде се могу упознати са методологијом тадашњег образовања, начин на који су одређени професори радили, њихове карактере и мане, али и са мноштвом имена аутора и наслова старих библиофилских издања књига. И ако је по некад узлазила у превише детаља наставног програма гимназије, потом и факултета, али је томе узрок ''професионална деформација'' дугогодишњег професора и педагога.

„Када сам 1924. године добила наставничко место у Карловцима, предавала сам петом разреду и сину тада још професора Мике Јаковљевића. Он је пратио мој рад у школи и једног дана ми рече: ''Дивим се енергији коју ви улажете у своја предавања, али сам слободан да вам као старији и искуснији на том послу скренем пажњу на две ствари, пре свега, ви нећете моћи дуго да предајете таквим темпом и са толико залагања. Брзо ћете се заморити, а  можда и разболети. А друго: ви не водите рачуна ко су и какви су ваши ђаци. Већина од њих су са села, сељачки синови, који можда у својој родитељској кући немају ни једне књиге. Ви сте међутим расли у веома повољним условима...“. (стр. 100)

                                                 IV

Поготову су вредни редови о периоду светских ратова, то јест, њиховог одраза на живот Срба у Сремским Карловцима, јер су исписивани искуствима очевица директно погођеног породичним трагедијама, а уједно и образоване особе која је могла посматрати догађаје и у нешто ширем контексту, служећи се доступним архивама и литературом. „Све наше невоље, жалости и трпљења почињу у правој мери са првим светским ратом“ – вели Теодора на страни 142.

Почео је Први светски рат, почела су са њим и хапшења и стрељања Срба, интернације. Ухапшен је Теодорин брат Стеван – Браца, угледни адвокат и народни посланик, који ће 1918. године постати потпредседник Народног већа. Други брат, Јосиф, будући лекар, библиофил и полиглота, човек који је друговао са Хугом Балом и Ериком Маријом Ремарком, бива мобилисан, у Галицији ће пасти у руско ропство, као добровољац ће се прикључити српској војсци са којом ће проћи све што је иста прошла. Најмлађи брат Коста, тада већ доктор правних наука, затећи ће се у Београду, али се враћа у Карловце. Смрт ће пронаћи у водама Дунава, следеће године.

Убрзо сазнају, Срби из Карловаца, да претходни ''идилични суживот'' са комшијама и није био баш најискренији са њихове стране. То ће, међутим, бити само блага опомена за оно што ће се догодити у следећем ''великом рату''. Вредно је напоменути, да у кућу горе поменутог Теодориног брата Браце, за време рата као аустријски официр борави доктор Иван Рибар, који ће и после рата наставити дружење са породицом Симеоновић Чокић.

Најзад је дочекана и 1918. година:

„Немачки војници стоје укрућено на балкону Двора и мирно посматрају расуло свог дотадашњег најмоћнијег савезника. Разуларена и обезглављена руља сада се више не повлачи, већ кукавички бежи из окупиране и опљачкане Србије. Носи собом све што се могло понети: клавире, постеље, лустере, дечја колица, посуђе и безброј других ствари, често и сасвим безвредних. Уза свака кола пуна плена јаше војници на коњима. Обрнули калпаке наопако, а око врата им висе на канапу нанизане шољице за кафу... Говорило се по вароши и то да су се на неким кућама појавиле беле заставе. Франковци су се побојали за своје животе, али нису имали разлога за то: после првог светског рата никоме од њих није пала ни длака са главе. Из тих су се редова регрутовале усташе у другом светском рату“. (стр. 196/7)

Мора се приметити да је Теодора Петровић ''правила веома мало компромиса'' са комунистичким властима по питању самоцензуре а када су садржај књиге и њено мишљење у питању, јер треба узети у обзир време када је књига настајала и када се штампала. Тек колико је било минимално могуће, па и тада чини се више из убеђења а мање из кетмантства. По том питању њени ''компромиси'' су знатно мањи, чак и у односу на неке много познатије ''дисиденте'', па и када је сам Михиз у питању.

1920. године Теодора Петровић уписује Филозофски факултет у Београду, Српски језик и књижевност, и почиње да слуша предавања Павла Поповића, Александра Белића, Богдана Поповића, Милана Богдановића, Владимира Ћоровића. На том факултету тада предају на разним семинарима Станоје Станојевић, Душан Поповић, Миодраг Ибровац, Веселин Чајкановић, Милош Тривунац, Брана Петронијевић, Хенрик Бараћ, Михаило Петровић Алас, Милутин Миланковић, Јован Цвијић. О њима, као и о студентском животу и организовању, поготово женског дела академских грађана, оставиће ауторка трага у овим списима. Некима ће посветити више пажње и редова, на пример свом ментору Павлу Поповићу, као и Вељку Петровићу и Васи Стајићу. У овој књизи се могу наћи корисни редови о универзитетском и студентском животу у Београду између два рата.

У својим успоменама ауторка је оставила трага и о руској емиграцији после великог рата и револуције, која је у великом броју нахрлила у Карловце. Најзад, у тој вароши је и сам Врангел сместио своју породицу и штаб, а ту му је и отац сахрањен. По мом мишљењу тај траг је требало бити обимнији, у овако обимној књизи, свакако би то био вредан помен и докуменат, интересантан за читаоце и историчаре. Али, стиче се утисак као да је ауторка хтела што пре да се ослободи ''врућег кромпира'', управо због оних горе поменутих ''компромиса'' и да је остала недоречена.

„Самог Врангела као да сад гледам својим очима. Веома висока стаса и необично танка струка, кретао се карловачким улицама брзим ситним корацима, одевен у дугачки козачки кафтан црне или смеђе боје, стегнут у струку толико да се чинило да ће се једног дана из чиста мира преломити. Лице му није било изразито и као да је крио поглед од других. На глави козачка капа, слична камиловци, само у горњем делу нешто шира и виша. На ногама дугачке црне чизме од танке коже, сасвим припијене уз ногу и без потпетица... Врангел се увек по Карловцима кретао само у кругу своје породице, и то увек корак-два испред осталих“. (стр. 330)

Како год, због смрти оца, без завршеног факултета (остао један испит Историја српскохрватског језика), Теодора се враћа у Карловце, и већ 1924. године почиње „да служи у Карловачкој гимназији“. Последњи испит ће положити после две године, касније и професорски. У том делу књиге она гимназију описује из друге перспективе, сада као професор, са свим проблемима са којима се сусретала, пре  свега са самовољом разних директора те установе. И тада је политика постављала и смењивала.

                                                V

Међутим, куца на врата други ''велики рат'', по српски народ још крвавији. То су и последња поглавља књиге. Сви дотадашњи проблеми тада постају мали и неважни према ономе што је почело да се догађа у њеној околини. Теодора Петровић (то је презиме њеног мужа Косте, са којим је имала сина Ивана) је била патриота, национално опредељена, али није била шовиниста. Она се трудила да, описујући националну и личну трагедију каже о обема странама, и добро и лоше, ни једног тренутка не прећуткујући ни оне ствари о којима се није много причало у време комунизма: о усташким злочинима и НДХ. „Вељко Петровић је на једном месту врло лепо рекао да нам старост даје право да говоримо истину. У овом моменту ја то своје право до краја искоришћујем“ – каже Теодора на страни 359.

Све поново, као и пре тога, почиње променом понашања дојучерашњих комшија и колега, пето-колонашењем, шпијунажом, издајом, денунцирањем. „Пре него што се стари ратни филм почне да развија, задржаћу се на приликама у гимназији пред почетак рата. То је потребно учинити, јер су се, нажалост, на чело усташког покрета у Карловцима нашли и неколико професора ове школе... Са некима од њих Коста и ја смо одржавали скоро пријатељске односе и не слутећи шта ће се временом из њих ишчаурити. То се на првом месту односи на професора Вјекослава Барлековића“. (стр. 453). Тај ће у време НДХ постати директор Карловачке гимназије а своју ''пријатељицу'' ће шиканирати и назад избацити из гимназије пославши је на рад у Нову Градишку.

Затим следи опис тешких дана под усташком и немачком окупацијом: прича о храбром капетану Ковачевићу, из Ваљева, који после априлског слома при уласку Немаца у Карловце пружа отпор и при том убија неколико њих (због чега Немци стрељају шесторо карловачких Срба, ''сто за једног'', почеће да важи касније и то на територији уже Србије, у НДХ није било ограничења); о томе како јој је почетком рата одведен брат Стеван – Браца и како га више никад није видела јер је завршио у јамама Јадовна; о баронима Рајачић, храбрим и поштеним људима који се нису мирили са усташким злочинима, и о томе како је један од њих извршио самоубиство после априлског слома, те како је други брат Рајачић покушавао да спасе Брацу; о усташким зверствима и мучилиштима по старим карловачким зградама; о свом боравку у Новој Градишки, Осијеку и Загребу; о томе како је у тим градовима сретала људе који се нису слагали са усташким режимом, који су јој помагали и спасили јој живот кад је била ухапшена; о томе како је онај исти младић који ју је извукао из ''камиона смрти'', после тога лично побио много Срба у Дервенти и био стрељан након рата; о томе како је вршена присила и пропаганда покатоличавања Срба; о томе како су виши друштвени слојеви Срба живели релативно мирно и добро у већим градовима НДХ и како су неки служили Павелићу; о томе како је она лично у тој и таквој НДХ пензионисана 1943. године; и о томе како већ следеће године, 1944. године, десет дана пред ослобођење Карловаца, у октобру месецу одводе њеног другог брата Јосифа у Јасеновац, одакле се никад неће вратити, што само говори у прилог чињеници да је ''фабрика смрти'' радила пуном паром до последњих дана...

Сећања се завршавају завршетком рата. Сама Теодора Петровић пише на крају да ови списи првобитно нису били намењени јавности. Отуд су преобимни, делимично несређени, на многим местима се понављају – али све то не умањује њихову вредност. Младен Лесковац их је тражио за Зборник Матице српске. Тако је настала ова књига. Нећу, на крају изводити никакве закључке. Најбоље је кад се то узме из саме књиге. Завршићу, зато, Теодориним речима: „Сећам се да сам тих дана срела на улици Ангелину Дејановић. Зауставила ме и упитала: ''Колико ћеш ти усташких глава тражити за своју побијену браћу?''. То питање ме је бескрајно изненадило и мирно сам јој одговорила: ''Нећу тражити ниједну...''“.