СРПСКА ПРИЧА

Пише: Игор Ђурић

                                    СРПСКА ПРИЧА

                   Сећања из рата и револуције 1941-1945

                             Александар Милошевић

                                 НЕМАЊА ДЕВИЋ

Прво што треба рећи када је ово печаћење хартије у питању јесте да се у њему заиста налазе две књиге. У једној су сећања из рата и револуције Александра Милошевића, мајора Југословенске војске у отаџбини а друга је књига Немање Девића која говори о животу и борби Александра Милошевића. Обе књиге су изузетно вредне и чине изванредну целину. Чине једну књигу.

У овој једној књизи сазнаћете и научити много. Из живота и из историје. Сазнаћете из прве руке и пера мајора Александра Милошевића шта се заправо догађало у Србији пред, за време и после Другог светског рата, који је на овим просторима поред тога био и грађански, и братоубилачки, и револуционарни.

Из пера Немање Девића бићете упућени хируршки прецизно у све оно што треба да сазнате из историјских извора и научне перспективе.

Човек са књижевним даром, рођен у селу Саранову, срез Лепенички, Шумадија, командант корпуса и групе корпуса, Александар Милошевић је био талентовани официр, поред тога још и бистар човек, писмено и складно је срочио своја сећања која нажалост не обухватају читав период рата. Ту Немања мајсторски употпуњава рупе и води читаоца кроз једну целину. И један и други су допринели да ова књига буде вредан део српског историографског мозаика.

Ко је Александар Милошевић, укратко? Дете Шумадије. Потомак бораца који ратовали у српским војнама, почев од српско-бугарских до Балканских и светских. Он је по препоруци учитеља дат на даље школовање и у Крагујевцу завршава гимназију. Хтео је да постане инжењер али је због материјалног положаја отишао у официре. 1932. године произведен је у чин артиљеријског потпоручника. Касније је наставио школовање и на вишим нивоима. Напад на Југославију га затиче у Призрену.

После слома враћа се у родни крај и одмах почиње да окупља истомишљенике који желе да наставе борбу а истовремно се повезује са Дражом Михаиловићем. Одатле почиње прича важна за ову књигу и о томе ће вам више рећи моји саговорници.

Из ове књиге ћете много тога што нисте знали сазнати или потврдити раније дилеме.

Из ове књиге ћете сазнати да су чувене тројке које су ликвидирале невине људе и политичке неистомишљенике по Србији заиста изум комуниста и да су они први почели њима да се служе. Комунисти су у већ у јесен 1941. године започели са ликвидацијама. За пријем у партизанске редове постојала је својеврсна улазница: ликвидација некога ко је на мети комунистичког покрета.

Једна таква тројка комуниста убачена је у децембру 1942. године у Крагујевачки срез и тамо је извршила низ убистава виђенијих људи. Сличне активности настављају се и следеће године. Најзад, то не престаје ни после званичног завршетка рата: хушка се локални олош да после ића и пића убија неистомишљенике а после се и њима пресуђује.

Средином октобра капетана Милошевића партизани хапсе на превару. Успео је да побегне користећи хаос који је настао распадом такозване Ужичке републике.

Из ове књиге ћете сазнати и то да је у августу месецу 1941. године Лозница постала први ослобођени град у поробљеној Европи. Ослободиле су је јединице ЈВуО.

Сазнаћете како је у Равногорском покрету било младих људи, идеалиста, храбрих бораца који су се борили до последњег даха. Који су изгарали за своје идеје које су биле свакако светије и чистије од оних других. Тако је млади омладинац Равногорског покрета Милета Миловановић звани Џинџирика под пазухом грејао затварач митраљеза који због хладноће није хтео да ради. За њега је мајор Милошевић, по мени, написао најлепше и најдубље речи у овој књизи:

„Био је изданак честите сеоске сиротиње; оне сиротиње кроз чију жртву нација живи“.

У овој књизи ћете сазнати да је брат горе поменутог јунака страдао неколико дана касније јер је ухваћен да је крао храну: казнио га је наредник ударајући га уздом.

У овој књизи ћете прочитати о томе како су припадници ЈВуО градили цркве, углавном брвнаре. Неке од њих својим постојањем и данас сведоче о томе. Немања иронично подвлачи речи партизанског хроничара да је ослобођење прекинуло неке до ових градњи.

То ме подсећа на једну другу анегдоту: када је Крцун после рата обилазио неки затвор и у њему је затекао и познатог песника Симу Пандуровића питао га је „од када је у затвору?“, а Пандуровић је одговорио:

- Од ослобођења!

Ослобођење је имало, дакле, много различитих значења. Често је то било и ослобођење од живота.

Данас постоје тзв. „жене у црном“ и сви знамо ко су и чиме се баве. У овој књизи ћете сазнати да је за време рата при Равногорском покрету постојала женска организација „Црне шамије“ која је настала као реакција на стрељање у Крагујевцу октобра 1941. године. Активисткиње су биле студенти, учитељице, домаћинске ћерке.

Књига је богато илустрована аутентичним фотографијама на којима ћете видети уредне војнике и елегантну и наочиту господу а не замашћене Булајићеве четнике.

Браду је, мајор Милошевић, почео да пуста тек у лето 1943. године. Његови војници су дисциплиновани и не смеју да тероришу народ. Толерантан је према другим верама и нацијама. Строг је али правичан. Зна да потегне пиштољ и њиме пресуди: дезертерима или криминалцима. Убио је и једног циркуског помоћника којега је затекао у кревету жене српског официра који је у заробљеништву и то док њена мала деца седе напоље по киши и невремену. Покосио је рафалима бегунца који напуста положај у току битке.

Мајор Милошевић у септембру 1944. године са својом јединицом пролази кроз ове крајеве а у Вреоцима води и мању борбу са Немцима који чувају електричну централу.

Сад скоро, заиста не знам из којег разлога, осим да подгрева српско-српске поделе, РТС је репризирао мини серију о хватању Драже Михаиловића, снимљену још осамдесетих година прошлог века. И, сад, већина нас зна данас да је та серија идеолошки оптерећена, да врви од лажи и општих места, да робује стреотипима. Оно што је мени запало за око је следеће, а захваљујући читању ове књиге. Под старе дане сам научио нешто. У једној сцени, може то бити време вођења битака на Зеленгори, или непосредно пре тога, у некој земуници, Дража са својим официрима и војводама наврће из чутурице и потпуно изгубљено говори о ситуацији. Из ове књиге, међутим, сазнаћете да су јединице ЈВуО у то време, или пре тога, организовале спортска такмичења, приредбе, позориште и хуманитарне активности. Отварају болнице.

Дакле, није било никаквог навртања из флаше и међусобног свађања раздрљених и масних четника. Та ''четничка олимпијада''  на Вучјаку крајем марта 1945. године имала је за циљ јачање духа и тела. Они чак и ту време, када је пораз на видику, обнављају порушене цркве и капеле и врше службу Божију. Мајор Милошевић у новембру 1944. кажњава блиског рођака због опијања.

Милошевић се критички и непомирљиво у својим списима односи према сарадницима окупатора и осталим фракцијама које немају везе са ЈВуО. Осврће се на четнике Косте Пећанца, љотићевце, недићевце, поједине четничке команданте који су били самостални или одметнути. Али критичан је и према заблуделим и отргнутим припадницима четничког покрета, посебно према Калабићу, Ђујићу и Јевђевићу. Говори о фаталним грешкама Павла Ђуришића.

Да би се реално разумела ситуација важно је разликовати све ове формације јер већина њих, укључујући партизане и Немаце, кидишу на припаднике ЈВуО. Овде ћете прочитати да припаднци ЈВуО себи пуцају у главу да не би живи пали у руке припадницима неких од набројаних формација. То рецимо чини Марко Марковић у Саранову, родном селу мајора Милошевића када схвата да се не може извући из обруча мислим јединица љотићеваца.

Мајор Милошевић овако пише о самом крају рат:

„У времену ових збивања на Вучјаку и наша колаборација је била у једном узбурканом стању. Повлачећи се на север заједно са окупатором, а остављајући народ на милост и немилост црвенима, оспорила је репатицу да је у колаборацији да спасава народ“.

Ја мислим да јаснијег става од овога не може бити и боље дефиниције онога о чему говори ова књига?!

Милован Данојлић је негде написао једну анегдоту која доста говори о нашим заблудама и резултатима комунистичке пропаганде. Када се већ вратио у своје родно село, у околини Љига, посетила га је једна Францускиња, колегиница, па су шетали околином. Са једног узвишења показао јој је Равну Гору и рекао да се тамо скривао командант ЈВуО Дража Михаиловић који је после рата осуђен за колаборацију и стрељан.

- Ако је сарађивао са окупатором зашто се крио по шумама, што није био у Београду?! – прокоментарисала је Францускиња.

И заиста, ако је неко сарадник окупатора и квислинг, како то да му је глава уцењена а савезници га постхумно одликују?

Поставља се питање због чега равногорци нису били у стању да пруже јачи отпор партизанима пред крај рата када комунисти претходних година нису имали скоро никакво упориште у српском народу у Србији о чему говори ова књига? Како то да један народни покрет губи а да 1946. године сељаци и домаћини организују свадбено весеље за мајора Миолошевића и због тога после бивају хапшени и осуђивани, а касније му пишу у писму:

„Не брини драги Ацо! Нисмо те обрукали!“.

Пре свега је у питању политичка игра Енглеза. Да је враг однео шалу мајор Милошевић почиње да схвата када преко Радио Лондона слуша како се борбе његове јединице против љотићеваца и Немаца приписују комунистима.

„За нас комунисти не представљају проблем али се ми против енглеских магацина не можемо борити“ - говорили су припадници ЈВуО при крају рата.

Партизани су добили и савезничку авијацију као помоћ. И Совјетске тенкове. Равногорске снаге сматрају трупе Совјетске армије као пријатељске али убрзо схватају да са друге стране није такав случај.

Черчил је на примедбу сарадника о томе како су својим поступцима гурнули Југославију у чељусти комунизма одгворио: „Па хоћете ли ви живети тамо после рата“. И та реченица говори готово све.

Ова књига је мени посебно интересантна и због неких споредних токова. Прво, војни рок сам служио у Крагујевцу тако да добро познајем терен о коме се овде добрим делом говори. Поред тога, животни пут мајора Милошевића укрстио се са животом Младена Максимовића, такође припадника ЈВуО из мог родног краја и дугогодишњег политичког изгнаника, којега сам има прилике да упознам 1997. године када је дошао да обиђе родни крај баш како је и Милошевић учинио пред крај живота. И он је написао књигу о својој борби и како се после рата скривао од комуниста по метохијским планинама, те проводио дане у емиграцији, али је та књига и по стилу и по квалитету далеко иза Милошевићеве.

Максимовић у својој књизи „Четнички одреди и Други Косовски корпус“ помиње мајора Милошевића. Срели су се у Лаврији где су стигли скоро у исто време и тамо водили борбе сваке врсте против балиста и припадника ВМРО-а. Милошевић је касније помогао Буди Добрићу да оде Америку а овај је то учинио Максимовићу. Најзад, делили су тога Добрића као најбољег пријатеља, тако да је Милошевић држао говор на његовој сахрани а Максимовић носио ковчег са телом.

Милошевић пише без задршке и устезања и о непријатним ситуацијама које би неко други из историјских, идеолошких или политичких разлога прећутао. Пише о Калабићу и његовим прохтевима и навикама. О његовом бахаћењу али и злочинима. Ево како је описао један догађај у Ивањици:

„Као и увек, мој командант Групе Дуја Смиљанић се задржао са Калабићем, који је у том хотелу и одсео... И док смо разговарали из суседне собе се појавио сопственик хотела... На његову појаву, Калабић је упитно погледао Дују и додао: „Овај је могао чути шта смо говорили“. Једновремено, једном од пратилаца који су увек били на стражи код њега, даде некакав знак... После краћег разговора са Калабићем упутили смо се назад ка селу Луке, где су биле наше јединице. Одмах изнад хотела, у једној вододерини, наишли смо на леш сопственика хотела. Био је заклан“.

Дакле, човеку који је овако писао о својим саборцима морамо веровати и када је говорио о другим догађајима, па и о комунистичким злочинима.

Морате веровати овој књизи. Мајор Милошевић јесте понекад тврдоглав, упорно држи до својих ставова. Чини се да понекад не разуме шири контекст и не види даље од шумадијских атара, али, уколико се све ово може прочитати и видети између редова, то значи да је био посве искрен па није хтео да крије грешке и заблуде,чак ни онда када је то могао безболно учинити.

Треба разумети српског официра и војника из Шумадије. Треба онда у том контексту разумети и грешке које је чинио Равногорски покрет који их је коштао пораза. Те грешке се највише огледају у тежњи да акција остане локална, да се остане у своме крају. У питању је исконски нагон за опстанком, требало је сачувати сваку главу јер после Балканских и Првог светског рата свака мушка глава у Србији била је скупа јер је била проређена. Затим у питању је домаћинска Србија која имала шта да изгуби за разлику од оне пролетерске која није имала ништа осим идеологије. Најзад, по мишљењу мајора Милошевића постојала је разлика у менталитету Србијанаца и прекодринских Срба.

О беспрекорном стилу Немање Девић, читком и лепо уобличеном штиву, где нема ни вишка ни мањка, чак ни једне запете, желим да кажем иако на то не треба трошити речи - ипак ваља то подвући. Све је на свом месту онолико и како треба да буде. Изванредан спој фактографије и списатељства. Научног и књижевног. Српска историографија напокон добија историчара који зна да пише поред тога што зна да истражи. Нећу претерати ако кажем да је Радован Самарџић најзад добио наследника који пише науку књижевним језиком и беспрекорном али пријемчивом формом.

Немања Девић као човек има свој став. Као историчар он га не показује јер се бави науком. Он не суди, он само износи доказе до којих је успео да дође. И на основу тих доказа ствара причу. Али, и када износи доказе, и када прича, и када тумачи, он то чини одмереном формом и беспрекорним стилом. Када читате ову књигу ви имате утисак да је њу писао и приређивао неки пензионисани професор универзитета и академик а не млад човек који кипти од жеље да искаже шта све зна. Не! Немања има меру и прецизно је мери. На дечију болест младих аутора за потребом да кажу све што знају он је изгледа имун  и говори само оно што је и колико је потребно за дату тему.

Немања је очигледно придобио поверење породице Милошевић што је веома важно и у још једноме говори о њему. Ти људи су били веома неповерљиви и то са правом. Време их је научило да буду такви. Годинама их је прогнила државна полиција СФРЈ а после су их разни шарлатани лагали и варали. То поверење је важно и ретко данас у науци и животу. Треба подједнако бити научник и човек. Наука, етика и естетика - без тога тројства тешко се могу стварати дела и овакве књиге.

Можда ово што ћу сада рећи нема никакве везе са темом о којој вечерас говоримо. Једноставно, мени се учинило да је у вези. Ако изузмемо нашу средњевековну књижевност која је немерљива по данашњим аршинима, и обратимо пажњу на оно што би се подвело под књижевност новијег доба, онда је Црњански најпоетичнији српски писац, онда је Ћосић књижевник чије је целокупно дело важан сегмент наше националне парадигме, онда је Његош највећи српски писац узимајући у обзир временски и историјски контекст када је дело настајало, онда је Вук најважнији јер је отео од заборава најлепше од српског народног књижевног стваралаштва, онда је Андрић највише допринео слави српског пера у свету, онда је Пекић писац највећег српског романа.

Добрицу Ћосић, дакле, сматрам значајним српским писцем. Ма шта ко мислио о њему. Његов књижевни опус је оставио трага у српској култури. Сматрам да је био најполетнији у Коренима, најбољи у Времену смрти, најмаштовитији у Бајци, рутинер у Времену зла, најлошији у Времену власти. И: најдубљи у Деобама. Психолошки и књижевно Деобе би била најбоља његова књига да није идеолошки оптерећена. Добрица једноставно није могао да превазиђе личне осећаје и да их одвоји од оних књижевних. Док сам читао сећања мајора Милошевића и списе Немање Девића у овој књизи пало ми је на памет да би Српску причу обавезно требало прочитати пре Деоба или неке друге сличне књиге. Само би тако читалац могао бити комплетно обештећен: и књижевно, и психолошки, и историјски.

Без обзира на горе речено. Без обзира на све: прочитајте ову књигу. Ову добру и вредну књигу. Нећете са покајати. Дужни сте према истини и људима који су доживели неправду - да то учините. Дужни сте и према младом аутору који доказује да још увек има вредних, образованих и паметних људи у Србији. Нашој Србији. Свој Србији мајора Милошевића.

Игор М. Ђурић

Пуковник Ваухник - врхунски обавештајац!

        Пише: Игор Ђурић         

Свет шпијуна и шпијунаже одувек је будио машту код обичних људи. Потакнута књигама, а потом и филмовима, та машта је досезала далеко изван граница реалног (као и свака машта): и завршавала у митоманији. Кад размишљамо о шпијунима пред очима нам одмах заиграју слике скупих одела, коцкарница, скупих пића, лепих жена, јаких аутомобила и супермена који су спремни да из приручног алата направе атомску бомбу. Истина је поприлично другачија. Шпијунажа је пре свега аналитика и дипломатија, тежак рударски посао, најчешће непризнат, понајвише невидљив. Шпијуни су људи којих се свако одриче и за које би свака служба пожелела да нестану кад заврше посао. Шпијуни најчешће долазе до важних информација не својом способношћу већ нечијом проценом да треба дати информацију зарад неких већих циљева или случајем. Понекад, има ту и нешто авантуре, секса, новца и јаких људи - али на маргинама.

Свет шпијунаже (и легенде које су настале на том пољу) своје златно доба доживљава у годинама између два светска рата а кулминира у време Хладнога рата. Данас је та тема по мало замрла и демоде. Ипак, већина нас је некад и нешто прочитала о Рудолфу Абелу, Рихарду Зоргеу, о чувеној петорици из Кембриџа на челу са Кимом Филбијем, о пилоту Гарију Пауерсу који је срушен изнад Совјетског савеза...

И наша су поднебља била богата именима из света шпијунаже, по неки од њих су били и важни обавештајци. Између Драгутина Димитријевића Аписа и Драже Михаиловића, који је такође био обавештајни официр и који је због шпијунаже протеран из Бугарске где је био војни аташе: читава је галерија ликова. Тако је номинални дописник Политике из Токија Бранко Вукелић био најближи Зоргеов сарадник и са њиме је заједно страдао. Вукелића је, веле, у Токио послао лично Владимир Рибникар а по налогу совјетског ГРУ-а. Исти је помагао и Мустафу Голубића, те Павла Бастајића. У ту исту групу совјетских шпијуна сумња се да је био и Драгиша Васић, убачен у штаб Драже Михаиловића. 

Душан Попов Трицикл је био двоструки шпијун који је од Немаца убачен у Енглеску, а, у ствари, је све време радио за Енглезе. Урбана је легенда да је баш он био инспирација Јану Флемингу за стварање лика Џемса Бонда чувеног тајног агента 007. (На те опаске Попов је одговарао да „сумња да би тај, Бонд, преживео 48 сати на терену као тајни агент радећи онако како је он то радио у књизи и на филму“). Мустафа Голубић је чувени агент Коминтерне, па Жарко Поповић први и последњи војни аташе Краљевине Југославије у Москви, пуковник Љубомир Петровић (који совјетском конзулу у Софији, 15. јуна 1941 године преноси податак: „За седам дана, Немачка ће вас напасти“. Руси му нису веровали а тек касније му одали признање да је био у праву).

У новије време, у доба кризе и ратова на простору бивше Југославије, најпознатија шпијунска афера била је везана за случај француског официра Пјера Анрија Бинела. Он је агенту српске обавештајне службе Јовану Миловановићу доставио низ важних података из НАТО-а, између осталог и податке о циљевима које  НАТО намерава да гађа у Србији. Француз је откривен кад су Американци увидели да Срби дислоцирају своје наоружање и осуђен на пет година затвора. Важно је нагласити да Бинел за своје услуге од Срба није тражио новац, нити било шта друго. Нешто више о овом може се прочитати у мом тексту о Бинелу. (ОВДЕ читај: Бинел и други)

Тако, читајући мемоаре, историјске књиге, не стриктно проучавајући шпијуне и шпијунажу, већ пре свега свет дипломатије пред почетак Другог светског рата налетео сам и на име Владимира Ваухника (Зарија Д. Вукићевић га у својим списима потписује као Ваухнић). Тај случај ме веома подсетио на догађаје везане за Бинела и Миловановића, и по форми, и по садржини, јер су се у оба догађаја зликовци спремали да бомбардују Србију, оба пута под истим околностима и са истим „правом“, и, у оба случаја су неки храбри обавештајци покушавали да упозоре Београд, уз помоћ људи који су им доставили информацију. Са друге стране, заинтересовао ме је и лик Владимира Ваухника. То је једна живописна личност, који се толико уплео у разне мреже и службе да нико ни до данас није успео да утврди за кога је он заиста радио – по чему се, пак, разликовао од профила Бинела и Миловановића.

Ко је Владимир Ваухник, пуковник В.?

Словенац, рођен 26. јуна 1896. године у Светом, Горица. Похађао је кадетску школу у Марибору (постоје непроверени подаци да је учио школе са потоњим немачким генералом Глеза фон Хорстенауом, који је касније тврдио да је баш он дао Ваухнику планове за напад на Југославију, док су други тврдили да то није тачно већ да је то учинио генерал-мајор Ханс Остер по налогу адмирала Канариса). Са чином поручника војске Аустро-Угарске отишао је у Први светски рат. При крају рата јавља се као добровољац у српску војску и учествује у ослобађању Словеније. Потом постаје официр војске Краљевине Југославије, завршава генералштабну школу у Београду, затим и чувену војну академију Екол де Гур -  Ecole de Guerre (кажу неки извори: заједно са Дражом Михаиловићем и Шарлом де Голом). 1938. године именован је за војног аташеа при амбасади Југославије у Берлину, где редовно о својим активностима извештава Иву Андрића, потоњег амбасадора у Берлину. Ту и тада почиње главни заплет приче. (О Иви Андрићу читај овде!)

Он одмах, по доласку у Немачку, започиње свој обавештајни рад, успоставља контакте, ствара познанства, анализира сваку информацију. Ваухник је направио прецизни систем анализе добијених информација и скоро научном методом, уз помоћ математике, он је филтрирао информације одвајајући важне од неважних. Анализирао је најбаналније приче, потпуно неважне догађаје и из најситнијих, наизглед небитних детаља он је стварао реалну слику и долазио је веома важних обавештајних података. Наводио је људе да му кажу информацију без форсирања праве теме, манипулисао је са дамама из високог друштва и девојком која је била заљубљена у њега (други тврде: и он у њу). За предстојеће бомбардовање Југославије посумњао је кад је једна госпођа из високог друштва чији је муж био важан шраф у Хитлеровој машинерији за партијом бриџа казала: „Тако сам срећна што си овде са мном, а не тамо доле у својој земљи, где је све у таквој гужви“. Друга дама се пожалила да је њен муж, ваздухопловни генерал, „хитно пребачен у Беч“. То је њему био јасан сигнал да треба проверити шта се спрема. (Руске обавештајне службе су 2016. године схватиле да се спрема војни удар у Турској на основу тога што су на сателитским снимцима видели да се у касарнама и војним аеродромима у исто време сипа гориво у свим возилима и авионима)!

И заиста, два дана пред бомбардовање Србије и Београда, Ваухник шаље сва могућа обавештења и упозорења о ономе што предстоји (Пројекат 25), јавља тачно бројно стање немачких снага спремних за напад као и информацију да ће Београд бити сравњен са земљом. Нису му веровали. И други обавештајци, војни аташеи из Грчке, Италије, Румуније, Француске, јављају да немачки напад на Србију предстоји у наредним данима. Ништа није вредело: генерал Симовић се спремао за свадбу своје ћерке заказану за 6. април.

Међутим, знатно пре тога, немачке обавештајне службе сумњају у њега, јер из Београда добијају информације о томе шта Ваухник шаље својој централи и схватају да од некуд цуре веома важни подаци. Ваухник је дакле „пао“ зато што је неко Немцима из Београда преносио шта југословенски обавештајац ради у Берлину. Јер ту су веома прецизни подаци о бројном стању и распореду немачке војске, о капацитетима индустрије и производње наоружања. Он чак шаље тајне немачке планове, између осталог предвиђа и напад на Пољску.

Немце, пре свега интересује где Ваухник набавља тако прецизне податке па га не хапсе одмах него почињу да га прате. Тај задатак лично надгледа Валтер Шеленберг, шеф Одсека за контрашпијунажу немачког Рајха и најближи сарадник Хајндриха и Химлера. Убрзо откривају да је Ваухник у љубавној вези са младом Немицом, ћерком власника ресторана где се скупљају немачки официри. Он се повремено виђа и са две даме из високог немачког друштва. Тај „велики“ заводник био је висок 164 центиметара. Убрзо су идентификовали и његову везу са једним службеником у немачком Министарству ваздухопловства. Интересантно је да Ваухник није никоме плаћао за информације, осим галантног чашћавања и повременог раскалашног живота, и да је углавном манипулисао у односима не би ли добио податке.

Ево шта Шеленберг пише о томе у својим мемоарима У лавиринту шпијунаже: „Један од ових извештаја, који је показан Кајтелу, садржавао је тачне и аутентичне податке о немачкој производњи бомбардера и ловачких авиона, као и многе друге техничке појединости. Кајтел је показао овај извештај Хитлеру, који је одмах почео с једном од оних његових увредљивих грдњи...“.

На Хитлерово питање 3. априла 1941. године: „Шта Београд зна о плановима за напад?“, Кајтел му одговара да „зна све“ и то захваљујући извештају Владимира Ваухника. Хитлер је полудео и наредио његово хапшење без обзира на дипломатски имунитет.

Ваухник је ухапшен пошто је Југославија окупирана. Шеленберг тврди да га је ухапсио у Немачкој непосредно после немачког напада на Југославију. Тврди да му је Ваухник одмах испричао све што је знао и о свему што је радио, јер више није имао дипломатског имунитета, па му је следило стрељање. Хтео је, уједно, и да заштити своју девојку Јуту, коју је волео, и сву је кривицу свалио на себе. Међутим, докази су говорили да је највише података добијао из ресторана девојчиног оца где су официри под дејством алкохола развезивали језике. 

Шеленберг тврди да је и Ваухника и његову девојку заврбовао да раде за Немце, те су отуд и пуштени на слободу. Као немачки шпијун Ваухник је послат у Загреб да се јави управо поменутом генералу Глези фон Хорстенау. Владимиров брат Милош је тврдио да су га Немци у заробљеништву дрогирали и мучили те да није добровољно проговорио, како је то Шеленберг тврдио.

Насупрот томе, Ваухник, као и други словеначки аутори, тврди да је све време радио за Енглезе и савезнике. Како било, он после пуштања из затвора Гестапоа одлази у Загреб, јавља се заиста нареченом генералу и убрзо бива ангажован у војсци НДХ. Постаје Павелићев официр, додуше, у домобранским јединицама. Неко време проводи у Загребу а онда одлази у Словенију под неразјашњеним околностима: на који начин је ослобођен обавеза према НДХ и Немцима?! 
      У Словенији формира обавештајну мрежу која ради за савезнике (и заиста је Љубљана у том периоду главни обавештајни центар савезничких сила за средњу Европу), неки га оптужују да уједно ради и за Немце и Италијане, постаје повереник ђенерала Драже Михаиловића за Словенију, где формира четничке одреде и четничку обавештајну службу. Дража Михаиловић 9. септембра 1942. године шаље депешу мајору Жарку Тодоровићу: „Поручите Новаку и Ваухнику да делују што енергичније. Радио станица мора непрекидно радити...“. 

Уједно, преко Херте Хас и Прежихова Воренца контактира и сарађује са комунистима којима под псеудонимом Марко Стрелец израђује Приручник о герилском ратовању. Радио је још и под псеудонимима: Влајко, подпоручник Весић и генерал Рачић. Мало после тога избегличка влада у Лондону додељује му чин генерала. Био је, дакле, уједно официр Краљевске владе и НДХ?!

После рата Владимир Ваухник бежи у Аргентину (где ће и умрети у Буенос Ајресу 1955. године). 

За живота је написао књигу Невидљиви фронт у којој наступа као заклети антифашиста али и поборник политике кнеза Павла, најзад као Југословен и борац за очување исте (мада су га неки аутори оптуживали да је био словеначки националиста, на пример Милан Петковић који у књизи Обавештајци Југославије тврди: „Ваухник је касније променио своје опредељење за Југославију у уско националистичко опредељење за самосталну Словенију“). 

Ваухник је свакако био антифашиста, макар по ономе како је се понашао кроз живот и шта је писао о томе. Чини се да је био и антикомуниста. Он у књизи анализира ситуацију пред рат и позиције кнеза Павла и југословенске Владе пред потписивање Тројног пакта. Преговори су вођени тајно тако да ни он, нити Иво Андрић, нису били укључени у њих.

У новембру 1940. године он добија телеграм од министра војног Милана Недића у коме га он наводи да преко својих веза сазна став Немаца према југословенским аспирацијама за Солуном. Он, међутим, сазнаје да Немци спремају распарчавање Југославије. О Солуну су размишљали само у оквиру погодбе за потписивање Тројног пакта и то по цену отцепљења Словеније и припајања исте Немачкој.

Даље, говори о својим подвизима: распоред напада на Пољску, напад на Норвешку, планове за напад на Белгију и Француску, северна Африка, бројно стање немачке војске у припремама напада на Русију (250 дивизија), опис немачког наоружања, капацитети немачке војне индустрије и производње, напад Немачке на СССР, хиљаде студија, нацрта, препорука, предвиђања – све је он то слао за Београд, а после личне и детаљне анализе. 

Он је изводио закључке из најбаналнијих информација (што и Шеленберг признаје) и захваљујући својим знањима он прецизно одваја важно од неважног. Што се тиче напада Немачке на Југославију 6. априла 1941. године и његових дојава у вези тога, он лично тврди у својој књизи да није било никаквих спектакуларних шпијунских акција. Једноставно га је неко позвао телефоном (баш као и Миловановића педесет и кусур година касније), представио се као југословенски пријатељ и саопштио да ће Немачка 6. априла напасти Југославију и при томе претворити Београд у прах и пепео. „Нека Бог чува Југославију“ - завршио је анонимни саговорник.

Тако у својој књизи долази и до његових описа о хапшењу у Немачкој. Ухапшен је пошто су немачке трупе прегазиле Југославију у некаквом егзилу за дипломате. На саслушању су му објаснили да су у Београду пронашли његове извештаје у којима је откривао војне и државне тајне Трећег рајха, те су захтевали од њега да им каже шта зна о томе. Уједно су му и предочили те документе.

Његов опис сопственог држања у немачком затвору се наравно дијаметрално разликује од Шеленберговог. Он пориче да је открио имена својих сарадника и информатора у Немачкој. И, онда, после бројних испитивања у којима према његовим тврдњама није био мучен (осим неких ситних догађања), замолили су га да потпише записнике, изјаву да није био у Гестаповом затвору, да не потражује ништа од немачког Рајха – и, пустили су га на слободу?! Мало пре тога, добио је написану поруку у књизи коју је добио на читање: „Пођите у Словачку или Хрватску и до даљњег тамо чекајте упутства“.

Пар дана након пуштања на слободу у Рејонској полицији му саопштавају да је Штајерска постала део немачког Рајха те је и он сада поданик и држављанин истог. Нешто касније му један од шефова Гестапоа саопштио и препоручио да се јави немачком генералу Хорстенау у Загребу.

Стигао је у Загреб. Ту слуша о страшним злочинима усташа.  Он у књизи реално сагледава трагедију Срба у Хрватској. Али је ипак приступио хрватској војсци и све у нади, по њему, да на тај начин ступи у контакт са савезницима. Ипак, после неког времена напушта службу без проблема и одлази у Љубљану. Тамо оснива обавештајну службу ББЗ, која ради за Енглезе, али сарађује и са осталим савезницима. "Сматрала се за самосталну групу независних обавештајаца која је нудила информације свима који су се борили против нацизма".

У контакту је са комунистима, мада политику Треће интернационале сматра за лошу. У књизи каже: „У том часу је Трећа интернационала развила своје акције на целом хрватском подручју. У Србији је Дража Михаиловић био народни херој, који је код савезника уживао велики углед...“. 

Интересантно је да је Титова војска своју прву обавештајно-сигурносну службу формирала управо у Словенији и ако је тамо устанак почео најкасније и није узимао бог зна каквог маха.

Са Дражом Михаиловићем тесно сарађује. Урош Шуштевич, војвода Триглавски, тврдио је да су Дража и Владимир били побратими. 1944. године Михаиловић га поставља, заједно са Карлом Новаком, за повереника Југословенске војске у домовини за Словенију, а Влада из Лондона га унапређује у чин генерала. Он организује четнички покрет у Словенији, настају четнички одреди под његовом командом али посебно посвећује пажњу обавештајном раду.

Кад се рат ближио крају, њухом искусног обавештајца напушта Словенију и преко Швајцарске одлази у Аргентину, где живи до краја живота. Као шлаг на торту његовог контроверзног живота тамошња емиграција га оптужује да је совјетски шпијун и агент УДБЕ. Тако је Владимир Ваухник употпунио свој списак служби за које је радио или био оптуживан да је радио: био је аустро-угарски официр, официр Краљевине Југославије, официр НДХ и генерал Драже Михаиловића (ова задња два истовремено), уједно (стварно или лажно оптужен) радио је за обавештајне службе Краљевине Југославије, Немачке, Италије, НДХ, четничког и комунистичког покрета, Енглеза и савезника, Совјетског савеза и најзад УДБЕ. Заиста импресивно, макар и само делић свега овога био истинит.