Еј, жао ми коња...

         Пише: Игор Ђурић

                       

       Њујорк 2006
      Данас су сви возови које сам чекао ишли у супротним смеровима мојих очекивања. Деси се то, дође такав дан. Можда зато што сам размишљао о коњима и тако размишљајући прошао своју станицу.

За време рата неко је издао наредбу да одемо у планину и тамо побијемо сву стоку на коју нађемо, а које је било у изобиљу јер је била пуштена: коње, краве, овце... Са људске и моралне стране: глупа наредба. Са војничке: сасвим оправдана. Јер са тим пуштеним животињама терористичка банда у шуми могла је да преживи месецима и годинама. Имали су  млеко, месо и транспорт.

И убијали смо. Најлакше коње, јер су тако пуштени сами почели да се скупљају у крда па су тако на гомили били лака мета. И тако данас, неког септембра у Њујорку размишљам баш о тим коњима: лепим и јаким. И убијеним.

*

      Исток 1999

...(прва недеља бомбардовања)... у прво извиђање пошао сам случајно. Уопште нисам по распореду припадао извиђачком воду. Али, тражили су се добровољци а ја нисам послушао савет који сам добио до старијих још у време кад сам одлазио да служим ЈНА: „Никад се не јављај да будеш добровољац!“. Били смо глуви и слепи. Бомбардовање је тек започело, преносиле су се разне гласине а ми нисмо имали појма шта се догађа у суседним селима, има ли тамо припадника ОВК, јесу ли Албанци наоружани, шта ако се стуште једне ноћи и све нас побију?! Суседно село нам је било насумњивије. Требало је информација, и: добровољаца. Да се некако оде тамо, најбоље ноћу и да се извиди каква је ситуација.

И тако, кренули смо по мрклој мартовској ноћи, још је ту и тамо било снега. Преко брда, подно планине, да одозго извидимо село. Пре тога смо договорили место где ћемо у повратку прећи назад у варош, да нас не би побиле наше страже. Нисам никако био у кондицији. Нисам планирао да ратујем и још уз то бити најистуренији: извиђач. Ни конституција ми није била таква: крупан сам и са вишком килограма (које ћу врло брзо изгубити и за пар месеци бити шланг и у кондицији). А ни навике ми нису биле баш здраве: седење, пушење, пијање, читање, писање. Радије сам време проводио по кафанама него на спортским теренима. По неки баскет, али тек на лето, кад отопли. А после би се баскет залио хладним пивом, те тако ни од те рекреације није бивало велике користи.

Већ од почетка те прве извиђачке акције, на првој узбрдици, душа ми је на нос изашла. Претрчавали смо неке чистине, једва сам достизао да нормално дишем. Мислио сам, ето, страдаћу без зрна барута. Најзад, некако стигосмо до узвишења изнад села, неколико стотина метара ваздушне линије. Тада је требало притајити се, ослушкивати ноћ и тишину, покушати уочити неки трачак светлости или покрет силуете. Наиме, на то се своди извиђање ноћу уколико немате адекватну опрему као што је ми нисмо имали. Јес'?

Одједном се из шуме зачуло ломљење грана, некаква гужва. Уплашили смо да се нисмо нашли у клопци, да нам нису зашли иза леђа, а, опет, не би ваљда правили толику буку пре него почну да пуцају на нас. А онда, на ободу шуме, на чистини, појавио се велики бели коњ. У ноћној тишини чинило се да се чује како му грива лети кроз ветар. За њим, у крду, излетеше још три-четири коња! Гледали смо силуете у мраку, како трче по белини снега: лепи, снажни, слободни коњи - трче! Опчињени призором потпуно смо заборавили због чега смо ту где јесмо. Они су попут олује пројурили чистином и замакли у други шумарак. Њихове копите су одзвањале од удараца у камен.

      У селу очигледно није било живе душе. Нит' терориста, нит' сељака. Отишли су сви некуд, или ћуте у мраку. Али, да нису отишли, да су у селу, не би пустили коње и осталу стоку која тумара изнад села. Не би се чуо топот копита кроз ноћ. У повратку поче да нас бије митраљез, са наше стране. Ми смо били тихи, тешко да смо могли бити виђени, али су коњи и даље дизали буку и ломили грање по забранима. Може бити да их је намирисао неки пар вукова, који су знали у то време, на крају зиме, да сиђу ниско изнад самог места, у потрази за храном. Или су коњи једноставно срећни што су најзад слободни, што су изабрали свога вођу, што могу да галопирају кроз ноћ. Митраљез није био упоран. Испалио је у мрак два-три рафала и престао.

      *

      Дреница 1999

       Село није разрушено, нити попаљено. Тек ту и тамо се види траг борбе или пераја од минобацачке гранате. Пред џамијом несвакидашњи призор. Коњ који је остао затворен у џамијском дворишту, уплашен од пуцњаве и детонација покушао је да прескочи ограду. Није имао довољно снаге да прескочи па је прободен на шиљак од металне ограде тако остао да виси. Већ се укочио и заударао је. Као какав споменик људској глупости  лебдео је тако забоден на металну шипку. Около пуштена стока, пси. Само људи нема. 

     *

      Из дневника, Лазаревац 2001

      Крда побеснелих коња и говеда су ми средином рата већ говорила да у Истоку нећемо остати. Није то више била тиха варошица моје младости. 

      *

      Васцеле ноћи сам се по Истоку вијао са којекаквим коњима. То ми у сан изгледа долазе моје списатељске утваре.

 *

Из бележака за роман КОЛОНА, Лазаревац 2004

 - код Пекића је вампирство метафора за цикличност времена и борба која се у њему води

- код мене је вампирство метафора за статичност историјских и људских догођених ствари; оно што се догодило није подложно дијалектици осим у тумачењу али тумачења никада нису исправна и тачна.

Св. Аугустин, постоји само:

садашњост прошлих ствари - сећање;

садашњост садашњих ствари - виђење;

садашњост будућих ствари - очекивања.

однос према времену

- сви облици, временски или просторни, распоређени су у истој разини, истовремени су

''Време је простор који се мења''.

                                        Пекић

''Свако од нас збир је свега што ни сам није сабрао; вратите нас одузимањем поново у голотињу и ноћ и видећете како на Криту пре четири хиљаде година започиње љубав која се јуче завршила у Тексасу. Сваки тренутак плод је четири хиљаде година ... сваки тренутак је прозор за сва времена'' .

Томас Вулф

 ' .... сакрално време не ''тече'', то је превасходно онтолошко ''парменидовско'' време: увек једнако себи самом, оно се не мења нити исцрпљује ...''

                                                     Елиаде

'Истовремено је одсутност времена, одсуство историје, коначност - једино право време романа''.

                                            Пекић

балканска митологија :

коњи

сеобе

ватра

ђаво

вампир

Проблем вампирства:

Јасно је да је то помоћна метафора, жудња за бесмртношћу, везана за проблем времена, трајна је преокупација човек , од мита до Хајдегера.

                                                  Пекић

У мом случају и жеља да се вратимо у колонално статично време када је вампир умирао.

У мом случају жеља да се заустави време и то на одређеном месту у одређеном току.

филозофско-антрополошки вид фантастике

*

„Сен челеби, мен челеби, ати ким кашар“ –

Ја господин, ти господин, ко ће коња да тимари?

Арапска пословица

*

Из романа КОЛОНА, Србија 2006

Жрец, сав у белим хаљинама, покривен белином од главе до пете, окружен густом шумом и водом, прилази Храсту праоцу. Храст је све: пребивалиште врховног и јединог бога, храм и свето место, уточиште и вечни спокој предака. Око Храста и на њему нема злих демона. Једино што је нарушено у изгледу, од иначе недирнуте природе, јесте дрвена ограда, ред балвана забијених у земљу, која окружује Дрво. Кроз ту ограду може да прође само он. Јуче је обавио ритуално чишћење и дрвета и места око њега. Склонио је сатруле плодове воћа, буђав хлеб и очистио је пехар у који ће напунити медовину. У једној руци свештеник држи, сада, тај исти пехар, напуњен. Приноси га Оцу у нади да ће добити одговор какав ће година бити: родна или гладна? У другој руци му је штит, тежак, обавијен тврдом, уштављеном кожом. Све је овде Храстово, и пехар и штит, и вода и оседлани, бели коњ што га воде иза жреца. Храст се мора умилостивити не би ли помогао да се реше нека текућа питања: жетве, рата, новог племенског вође и најважније, питање водених демона. Овај извор мора бити свети и зато треба бити очишћен. Може то Храст, ако га молитвом и жртвом подмириш. Једног дана, то сада не зна, завршиће храст у овој води. Али има времена до тада. Створитељски или рушилачки, хучи вода са извора. Какав то може бити извор кад у самом своме зачетку пуста воду да буде бучна­? То себи може дозволити само племство међу водама. Другим водама потребни су  километри да забрује и уплаше. Стало је и свештенику и људима дугих коса и брада, кожом обучених и обувених, што стоје на околним брдима са упаљеним бакљама у рукама, да обред успе. Желе да остану крај ове воде. Хладнију и чистију за своја умивања нису могли да нађу. А они неумивени не иду свет, не умиру, праве децу, не моле се богу док лице своје не оперу од греха. Зато бакљама чувају обред, стало им је више од свега, да све протекне у најбољем реду. Ако буде тако, сутра могу да почну са крчењем шуме. Треба ће им места за подизање будућих цркава, иако они још не знају да ће их подизати. За винограде, исто ће ваљати, иако они још нису чули за Христову крв. И најпосле за гробља ће ваљати, иако они сада своје мртве пале ватром и непојмљиво им је да свога драгога гурају у црну земљу, црвима на гозбу.

Горе,са брда, над самом водом, кроз густу шуму провирују утваре. Нагрнуле преко себе невидљиве вучје коже, олињале и поиспадалих кутњака. То су старе шумске утваре, не тиче се њих много оно што се доле дешава. Више су ту из радозналости. Хоће да виде по лепоти чувене виле оног племена доле, кад буду из воде голе бежале. Пада сладострасна бала утварска на камен. Слузавоцрвене је боје.......

.........Гледи: човек удара коња али не може да разазна разлог бивењу. Коњ се отима, пропиње, кидише али везан и спутан нема маневарског простора те мора да прима ударце по сапима, глави... Леп је и добро ухрањен. Види се да је из домаћинске куће. Држан је за параду и престиж а не за рад. У кући одакле потиче, вероватно се радило тракторима и комбајнима.

Чује: крвника како виче, покушава да нареди нешто али коњ га не разуме, као да не зна језик наредбодавца, као да је научен неким другим језиком наредбе да прима.

Схвата: урадио би коњ оно што се од њега тражи, не би улудо трпео ударце, али он не разуме шта се од њега захтева.....

- Коњ ђипио из воде, леба ми, својим очима сам видео. Изрони, па претрча преко реке у поље. Бео коњ, ждребац , грива му се вијори ко коса девојачка. Видео сам својим очима. Из воде. Ајд', да сам био пијан али ни суске тога дана нисам окусио. И нисам ја једини, што га је на том месту видео, ал' ови други ћуте, плаше се да их лудим народ не учини.

- Није то био коњ. Из воде је аждаја изашла. Осетила муку и несрећу, па оће и она да придода. Њена времена су ово. Осетила колону, па да уграби још нешто, док може. Кад одемо остаће јој речне обале пусте а вирови без утопљеника. Аждаху си ти видео а не коња.

- Људи, ја знам да разликујем коња од аждахе. Њу, додуше, нисам видео ал' коња јесам 'иљаду пута, најмање. Коњ је био и немоте више да ме набеђујете!! Ако 'оћете верујте, ако нећете још боље.

- Ја јесам видео коња.

- Ћути несрећо!!!

- Ништа га нисам разумео оно у вези хришћана и караконџула?! Сад има ли их или нема? Мислим на караконџуле. Није то баш тако.Ако их нема ко је онда Радоја јахао целу ноћ?

- А што је био љут ?

- Ма, у сред састанка устаде онај што прича да је видео белог коња како излази из извора.

- Леп говор одржасте.

- Хвала начелниче, свидео вам се значи?

- Јесте ми се свидео, само не знам хоће ли се њима свидети када сутра буду схватили да сте отишли?

- Морам. Такво је наређење. Сувише сам важан за овај народ да бих улудо страдао. Него, је ли спреман камион?

- Спреман је и пун.

- Хвала господине, ваш сам дужник. Јавите ми се у Београду, за неколико дана, док се средим.

- Види се да је учен човек.

- Да нам је још неки такав, 'де  би нам био крај.

- И овај са коњем, вала, досади и богу и народу. Коњ па коњ. Јебо га коњ! И још бели.....

- Ја му ништа не верујем, какви Руси и глупости. Па вас варају ко малу децу. То Руси долазе као међународне снаге а не да се насељавају. Па зар не видите да је све пропало? Живе главе нећемо извући. Повлачи се наша војска. А он је обична лажовчина, зар га не знате? Нешто не видим да смо победили.

- Ти се увек правиш најпаметнији, и ништа ти не ваља. Љубоморан си на човека. Нико теби не може да угоди. Ти би се и радовао да ми неким случајем изгубимо.

- Шта му значи оно рецидиви??....

.....На пропланку, изнад планинског пута, назире се једно ливаче, нема га брат брату триестину квадрата. На том ливачету стоје две појаве, другачије их се не би могло описати. Стењу мотори на путу, муче се уз брдо, морају споро да се крећу, има свој темпо колона. Посматрају, те појаве, шта се дешава доле на путу, очи им болно сузне и тужне. Онда се чује страшна ломљава, лети низ брдо прво приколица а за њом и трактор. Отказала машина, нама јој поправке а закрчила цео пут и кочи остале. Пут узак, нема куд са стране да се паркира, па су све изгурали низ брдо. Стоји човек, поред њега жена држи двоје деце за руке. Гледају доле у понор како се котрља њихова мука. Али закони колонални су немилосрдни и ту нема милости. Издала их машина. Посматрају појаве и даље. Остаће тако, док и задњи колоник не прође тим уским друмом доле. Кад се и то деси, коњ ће завртети главом, грива ће полетети кроз ваздух, пропеће се на задње ноге, колико снагу да покаже, па ће кренути пут шуме. После пар тренутака поћи ће и пас-вук за њим, покуњене главе и спуштена репа.

.....

Којом је ногом коњ закорачио? Шта се десило, онда, код Извора? Није нешто на добро изашло. Пореметиле су се снаге, богови су се закрвили – изгледа да цео свет хоће да добија битке и ратове преко наших леђа.

Бели коњ.

Слабо смо опасивали наше ждребице, нисмо им вреле пичке пунили плодоносним семеном. Само би по некад јалово простењали над отвореним, црвеним и врелим ждрелима. Опстанак народа зависио је од плодности и здравља семена, од снаге материце да понесе и одгоји род, од издашности вимена да подоји будуће ратнике и родиље. Само су нам леђа остала јака, да могу други да нас трте преко њих, да можемо на њих џакове избегличке да понесемо, да одговорности колоне сносимо.

Бели коњ је предсказао шта ће нам се десити.

Бела кобила се није ождребила иако су јој довођени најбољи ајгири.

Црни коњ стоји на брду и посматра колону несретника.

Вук црни.

Брда су препуна створова. Посматрају али нису сигурни шта се догађа.

Кад су нам вештице черечиле најбоље путнике повратнике, доброгласнике и пуникесе, ми се нисмо бунили. Допирали су до нас само најгори, шљам са којим ни виле, ни вампири, нису хтели да се бакћу. Смрад њихових прљавих тела био је јачи од сваке магије, од најљућег белог лука, од чуме гнојаве и краставе. Такви су нам стизали. И котили се, запатило се то.

Загубили смо негде доброту. Отишла а није се вратила, ми је изгубљену нисмо тражили. Само смо плакали над злом судбином, лажно се представљали и на Бога почесто, што из обести, што из користи, хулили.

Неумивени смо бивали. И јутрос, у колони, крмељивих очију тражимо пут. Ко да су они стари, власници белог коња и обреда, чувари храста и воде, били неразумни и глупи што су извор бранили и воду волели више од свега (сем бога Врховнога, кога су се помало и плашили, и кућевне змије подпрагуше). А ми смо воду само запишавали. Јутром поганили по њој, поподне пили исту, увече покојнике купали са њом. Ноћу смо је препустали демонима. И, тако редом: свако јутро, цупкајући, подскакивајући и држећи се рукама међу ноге, стизали на воду и празнили мехуре. Временом смо и вечерње купање само за одабране изводили, само за праве, мртве мртваце. Они што то нису били престаше да се умивају.

Магарац није ни бео ни црн. Пре би се рекло да је сивкаст. А коња белог изгубисмо. Липса од глади, надувен од воде и гасова. Давно је то било. Којом год да је ногом, онда, закорачио.... то је био први корак ове колоне.

НЕЗАВИСНИ СТЕ ВИ – КУР МОЈ!

Пише: Игор Ђурић

Округли столови о „помирењу и толеранцији“ које финансирају они који нам не мисле добро а преносе разне телевизије изгледају овако: водитељи са недефинисаним акцентом и злокобним дијалектом, у публици млади људи које треба индоктринирати, учесници од злог оца и још горе мајке прикупљени из бивших република и покрајина СФРЈ, обично и са по неким комесаром са стране, јасна матрица... Учесници са „српске стране“ пресрећни што су се ови остали уопште удостојили да седе са њима (против њих) и зато пазе шта говоре. Поруке: треба се окренути будућности, научити толеранцији, оставити иза себе ратове, злочине и поделе, суочити се са истима, наћи начин за суживот и помирење... и ... Срби су криви за све!

*

Кад неки критичар (критизер, хејтер) о мени напише како сам неписмен и прост, ја њему одговорим: нег' је' гомна!

*

Неће ми замерити пријатељи због овог што ћу сада рећи, али поноснији сам када ме неко избрише са листе пријатеља (на друштвеним мрежама) због онога што напишем него када за то исто писаније добијем десетину лајкова својих истомишљеника и пријатеља. Јер, кад ме лајкују то значи да су препознали своју памет у мом писању а кад ме бришу значи да сам погодио њихову глупост у том писанију. Има и оних који мисле да сам досадан, а њих је највише и најближи су истини: они нит' лајкују, нит' бришу, нит' смрду – нит' миришу!

*

Неостварени писац је онај чији су најбољи радови они ненаписани! Да видите само каква су моја ненаписана дела.

*

Хрватска ме подсећа на шаховску таблу: што због заставе, што због коња. Постоје ту и друге подударности: морали су додуше краљеве да измишљају, хабсбуршко-немачки пиони су одвајкада, ловци на Србе – невиђени, са топовима стоје: ту и тамо, а сад имају и „даму“. И, да, најважније: увек неко други вуче потезе уместо њих!

*

Демократија и нација – да,

Демократија или нација – не!!!

Борислав Пекић, Одмор од историје, стр. 41.

*

Кад си гладан, ниси сав свој!!! – повика свиња сељаку који се приближавао вратима свињца оштрећи нож, око 29. новембра.

CHWARKERS!!!

Та манте их.

*

Пријатељи постоје да би сте веровали у њихову веру у вас!

*

У току агресије на Србију, за седамдесет и осам дана, НАТО је уништио више шиптарских трактора, са све цивилима, него српских тенкова са војницима.

*

У Црној Гори, кад 'оће да те увреде, кажу ти да си блавор. Нит' си поскок, нит' си смук, но си блавор.

*

У каквом је стању српско новинарство говори чињеница да сам последњи број НИН-а купио искључиво због додатка са текстовима покојног Богдана Тирнанића. И мртав Тирке је бољи од свих њих полуживих и продаје им новине. Додатак узео, остатак дао комшиници да увије флаше за подрум. Међутим, исплатио се сваки динар. Ако изузмемо непотребни уводник у додатку, тамо неке жене. На том простору се могла угурати још једна колумна новинара и критичара који је у једном од својих првих текстова написао, говорећи о руском филму Хамлет са главним глумцем Евгенијем Смоктуновским: да је сценариста неки Шекспир...

*

Уколико се не почне са чињењем у циљу подизања моралног, менталног, здравственог, психичког и духовног стања нације – економска криза ће нам ускоро бити најмањи проблем. У последње време чујемо вести које говоре да идемо у лошем смеру са менталним здрављем нације: бацио бебу кроз прозор, спалио се у паркинг сервису, исекао мачетом човека због тога што га је овај  замолио да се помери, претучени лекари у болницама, ушао да пљачка мењачницу са држалицом од секире, силовао осамдесетогодишњу старицу, убио жену и себе итд. итд. Чим изађете на улицу чујете ружне речи, псовке и свађе. Чим станете у неки ред осетите комешање. 

Где год се окренете осећате нервозу и негативну енергију. Многи су пред психичким пуцањем. Још кад се дода спиновање које има за циљ да уруши породицу, наше традиционалне односе: комшилук, пријатељство, кумство - а пропагира се лична сексуална и породична анархија, онда је слика црна. У реду, за све то је пре свега крива економска криза али и недостатак позитивног става према животу. Убијена нам је нада! Она је убијана дуго и систематски. Организовано. Наду су нам убијали из разлога што човек који се не нада - тај се и не бори. Човек који нема шта да брани, тај је лако победив.

*

Независни медији, независни новинари, независни аналитичари, независни критичари, независни експерти, независни мислиоци, независни издавачи, независни испитивачи, независни истраживачи, независни органи, независне агенције, независни тужиоци, независне судије, независне институције, независно Косово...

Што би рек'о један мој пријатељ: НЕЗАВИСНИ СТЕ ВИ – КУР МОЈ!

Биће скоро пропаст света

Пише: Игор Ђурић

Кад се пилот привредне авијације Миле Симић (Гидра Бојанић) у Петровићевим филмом Биће скоро пропаст света сруши на раван Срем а учитељица га пита како је бити горе и како изгледа Земља одозго, пилот одговара: ''Земља Вам је, да извинете, као једна велика задњица, ништа на њој нема а и најчешће смрди''.

*

У најужем избору за НИН-ову награду пре неколико година били су: Ото Хорват, Давид Албахари и Филип Давид. Одлично! Један Лала (Хорват рођен у Новом Саду), један Метохијац (Албахари рођен у Пећи) и један Шумадинац (Давид рођен у Крагујевцу). Али, камо је један Милојко Петровић, мајка му стара, макар рођен у Ужицу, Книну или Бања Луци?! Макар био и луди Миљојко, само нека је Миљојко. Нека се фингира да је у конкуренцији, па ваљда има један Миљојко Петровић који је написао роман између тих 150 и колико већ?! Па и Обрадовић у Фенербахчеу држи пар Турака и ако му ништа не требају: због публике!

А то им је био и један од циљева: да се сомчине попут мене узбуде на прву бућку и буду упецани. Моћи ће поново да гуслају о српској нетолеранцији и фашизму (што неки од поменутих кандидата чине већ подуже времена). Нека!Мора се рећи оно што се мисли и мора се тачно подвући ко су твоји неистомишљеници – зарад горе поменутог моралног интегритета.

Црњански је одбио пријем у САНУ (Српска академија наука и уметности) јер је сматрао увредљивим да се он у осамдесетој години прима у ту институцију као дописни члан (што је део процедуре) и тражио да се у његовом случају то прескочи: да одмах буде редован члан. Љутио се на Андрића који је инсистирао на поштовању процедуре и правила која су говорила да кандидат мора прво бити дописни па тек онда редовни члан академије. Црњански је износио своје аргументе: није истина да се процедура увек поштовала, у САНУ су преко реда и без дописног стажа примљени: Крлежа, Пијаде и Кардељ! Андрић, ето, за њих није тражио поштовање процедуре. Срби и САНУ су тада Црњанског држали за Миљојка, ништа вам ја ново не говорим.

*

Промена политичке партије, прелазак из једне у другу, квалитативно и практично мења актере (политичаре) на боље, исто онолико колико бих ја био бољи писац када би вас једнога дана обавестио да се више не зовем Игор Ђурић већ Борислав Пекић. Само је име другачије и ништа друго, и не може се пита од гована правити, то вам гарантујем ја Милош Црњански (од данас), лично и својим потписом.

*

Берђајев: Слобода је тешка – ропство је лако!

Не можеш мислити својом главом уколико желиш у Европску унију. Није твоје да мислиш: твоје је да слушаш. Уколико мислиш онда ниси за ту заједницу, онда си „дивљак“. Јер, по њима, само дивљаку може бити милије да мисли својом главом од идеологије ЕУ која у први план ставља просвећени идиотизам. „Просвећеност“ се огледа у потрошачком менталитету и знању баратања мобилним телефоном и рачунаром, те говорењем енглеског језика. Дочим, идиотизам треба разумети у дословном смислу и значењу те речи.

Исто је и са Америком. Александар Кожев један од тумача Хегелове филозофије каже да је човек бирајући ''амерички начин живота''(American Way of Life) одабрао да буде ''сретна будала''. Мада ни речи Жака Рансијера изговорене додуше у другачијем контексту нису далеко од истине: ''Ако пораст потрошачког индивидуализма изазива бес у вама, ако вам смета отупљивање образовања у име масовнијег учешћа или плитким хедонизмом савременог живота, ви вероватно само изражавате дубоко укорењену мржњу према демократији''.

Ја да мрзим демократију?! - Боже сачувај! Мени само бесмислено звучи та реч.

БОРИСЛАВ ПЕКИЋ

Пише: Игор Ђурић

Борислав Пекић је један од ретких српских писаца који је сам о себи, још за живота, оставио у писаној форми све што се о њему треба знати. Као и у својој књижевности, тако и у оставштини ништа није препустио случају. Педантни хроничар свога живота, али пре свега свога рада, оставио је мало тога непознатога везаног за себе.

Када је одлучио да постане књижевник више за њега на старо није било повратка. Писао је свакодневно и обимно, водио је дневнике рада, дневнике живота, отварао картотеке и архиве, говорио је у диктафон понекад свестан да не може стићи све да запише док је на улици или у свом стакленику. Није признавао књижевне кентауре, сваштаре, поготово на професионалном плану. Или буди то што хоћеш да будеш или се мани ћорава посла.

Понекад би само повремено побегао у дружење и алкохол, више због духовне него због физиолошке потребе, са пробраним друштвом и још пробранијим пићима. Касније: ни то. Научио је друге, и то су они знали, да морају поштовати његове радне навике, његову сатницу и његово радно време. Био је добар домаћин, примао много гостију, поготову у иностранству, али су они морали знати кад и како. Поред тога, давао им је до знања стање кућних залиха и порекло алкохола, препоручујући им ипак да донесу сами то што желе да пију.

У срцу је имао места за само једну жену, у глави је имао простора за још хиљаду књига, у души је имао уске пролазе куда није могао свако, у духу је био широк за све оне који прођу царину његове душе. Написао је најбољи роман српске књижевности и уопште ових простора: Златно руно. Та књига је духовна и световна историја Балкана и Срба на њему, иако говори о Цинцарима. Многи се неће сложити са мном и искрено: није ме брига. Борислав Пекић је, по мени, заузео високо место на листи најзначајнијих српских књижевника. Он можда нема лирских нота у својим редовима (више је филозоф) и није уједначен квалитетом у целокупном стваралаштву (разлог томе лежи пре свега у његовом жанровском експериментисању, потреба да пише у комерцијалне сврхе да би преживео, али пре свега чињеница да га је рад на Златном руну прилично замарао, исцрпљивао и одузимао му много времена) али је ипак својим романом заузео место са којег ће га било ко тешко скинути.

Ако изузмемо нашу средњевековну књижевност која је немерљива по данашњим аршинима, и обратимо пажњу на оно што би се подвело под књижевност новијег доба, онда је Црњански најпоетичнији српски писац, онда је Ћосић књижевник чије је целокупно дело важан сегмент наше националне парадигме, онда је Његош највећи српски писац узимајући у обзир временски и историјски контекст када је дело настајало, онда је Вук најважнији јер је отео од заборава најлепше од српског народног књижевног стваралаштва, онда је Андрић највише допринео слави српског пера у свету – еее, онда је Пекић писац највећег српског романа.

Као и све које сам побројао, тако је и Пекић био друштвено и политички ангажован књижевник. У политици није успео јер није имао практичног талента за српско политичко блато, јер је био препаметан за тако нешто, а пре свега био је моралан и поштен човек. У теорији је све он знао: да је политика курва са којом не треба јавно парадирати него се тајом миловати, да пре него што се пороби друга нација мора се поробити своја, да је важно да закон одлучује а не чија пушка више добацује, да се на Балкану све говнима на крају запечати...

Због политике се, у турбулентним годинама, разилазио и са добрим пријатељима, пре свега из разлога јер је био искрени демократа али није демократско стављао испред националног, или не дај Боже, као добар део тих пријатеља: национално искључивао зарад демократског. Иако свестан свих мана свога народа никада није пристао да се прода као што су то учинили неки његови блиски пријатељи. А једини је имао стварних разлога да буде оправдано озлојеђен: од свих њих је једино он осетио тежину затворских букагија.

Иако је за свој народ говорио да је усплахирено и пометено стање духа, није се дао увући у анационална и плаћеничка кола којима нису одолели његови пријатељи и колеге, пре свега из користи али и из политичких циљева (што се на крају сводило на исто). Чињеницу да је Србин он је схватао као принуду рођењем, није дакле био фанатик, он ипак није дозвољавао да ико гази по том његовом неизбору. Сматрао је да писац ма где живео мора увек припадати историји и судбини свога народа, знао је да се његов народ најчешће мора уздати у Бога и сув барут и да пет стотина година под Турцима нису донеле ништа доброга ни њима, ни нама.

Док су други само глумили дисиденте он је већ био у мањку са годинама које су му појели скакавци. Док су други по иностранству блатили свој народ и за то узимали новац, он је Енглезима преко радија тумачио њихову властиту историју. Док су се други крили по канцеларијама и кафанама, он је у Београду потписао сваку антирежимску петицију. Док су други трошили стипендије „мрске“ им комунистичке диктатуре, док у се башкарили по становима које су добили, док су трошили плате и дневнице – он је својим пером зарадио свако парче хлеба свога насушнога. Док су други по салонима сркали виски, он је добијао пендреке по леђима од „народне милиције“. Дакле, поред тога што је био велики писац, Пекић је био и велики човек, што је међу српским писцима била и остала реткост.

Такозвани „дисиденти“ га нису подносили јер нису имали његов педигре. Био је све оно што они нису смели да буду: урбан тип, противник режима који је одробијао своје грехе према том истом режиму, изгнаник из земље који је тамо напоље живео од свога пера, мученик. Он је један од ретких књижевника из Брозовог доба који није крио да га је УДБ-а и после робије позивала на некакве разговоре. Пошто није имао начина да их избегне тражио је да се ти разговори обављају на јавним местима, у кафанама. Није хтео да се крије по буџацима као добар део његових колега који су добрано и добровољно радили за службу.

Други писци, његови савременици и пријатељи, су га мрзели јер су знали какав је писац. Критичари су од њега зазирали јер су се плашили снаге његовог пера и своје мањкавости према ономе што је написао, наравно осим Михиза који га је стално молио да скрати своја писанија, понекад и за неколико стотина страница: Али, човече божји, шта Вам би, да напишете роман од три хиљаде страница? Код нас се пишу мале књиге, па и њих мало, давно смо ми смислили замку, у коју ватамо и у коју се вата наша докоњачка навика и неистрајност: шта има да се каже, може то и покраће, понајбоље анегдотом – вајкао му се Михиз у једном писму. А Пекић као да је свестан да је све то релативно, да кад већ нико не чита озбиљне књиге онда није ни важно колике су, писао је и даље. У једном писму Палавестри између осталог Пекић вели: Схватио сам да ме не читају ни они који ме цене. И настављао је да пише, и да живи од свога писања, од својих радио драма и филмских сценарија, а једном се чак окушао и као глумац.

Својим понашањем и ставом Пекић се прикључио плејади наших књижевника препознатљивих по господственом држању и префињеним манирима. Раме уз раме, тик поред Ракића и Андрића, стоји господин Пекић. Пекић је био мешавина госпоштине једног дендија и универзитетског професора, прави Европејац, интелектуалац са јајастим кожним закрпама на лактовима сакоа од твида. Био је од оних људи који би обукли смокинг и ставили лептир машну и на последњој вечери пред јутарње стрељање. Писао је: Одржавај хигијену због самосвести, хумор због душевне хигијене... Душевном пропадању увек претходи занемаривање изгледа и личне хигијене, а следи му телесно распадање.

У свом књижевном стилу и поступку био је мајстор парадокса, виртуоз ироније, цепидлака детаља. Многи му замерају да је Златно руно оптеретио са превише споредних слика и детаља, да је био преопширан, да је повремено досадан и монотон. Замерају му углавном они који су свесни колико је за њих непрепознатљивих чворова он уткао у ћилим од те књижевне громаде, и да они не би знали, ни умели, то ни приближно да ураде, таман да живе још три живота и да добију још пун џак додатне памети. Највише су га критиковали они који нису ни прочитали целу књигу. А таквих је много међу његовим колегама и критичарима.

Пекић је, пре свега, као књижевник био крвави радник. Он се није толико ослањао на таленат и инспирацију, без којих наравно никада не би постигао то што јесте, колико је полагао на свакодневни и рударско мукотрпни рад. Радио је, радио, радио, читао, истраживао, снимао на траке, правио картотеке, архиве, генеалогије. Њега највише оспоравају еснафски лењивци, људи који су ушли у академије и институције са збирчицама и причицама, они који нису могли из себе да исцеде неколико страница месечно или годишње.

Неко ће приметити да сам у портретима других писаца за ову књигу (Црњански, Андрић, Крлежа, Ћосић, Киш, Ковач) тражио и понекад исписивао пронађено у вези лоших страна људскога и уметничкога код поменутих писаца. За Пекића то овде нећу чинити јер је он све своје животне цехове уредно платио из свога џепа и поштено. Живот га није миловао у тој мери да му се не би опростила по која мана или недоследност. Једноставно, од његове књижевне и људске величине, од начина на који је кроз живот ходао, те негативности постају непрепознатљиве и невидљиве од дужине сенке коју баца за собом.

Он је све своје носио са собом и свесно плаћао своје изборе. Али, чак и када је рушио државни поредак он је поштовао државу. Не као институцију већ као тековину. Сматрао је да држава не живи од човечјих права, него од његових дужности. Када је био ухапшен и осуђен по важећим законима, који су били антиљудски и ригидни и које је он хтео да мења, он је то ипак на неки начин поштовао. Говорио је да је на робију отишао искључиво из разлога што су га ухватили.

Међутим, његова робија и слобода су у духу, и он се често није осећао слободним чак и када је био напољу, у Лондону, у колевци парламентарне демократије. Говорио је да је туђина затвор, удобнији и безбеднији али ипак врста изолације. Слобода је за њега била бити у савезу са собом.

Туђина му је тешко падала на душу. Сматрао је да човек губи ако не живи на правом месту, а право место је само оно где си рођен и одрастао. Сматрао је да је најгора туђина она коју човек неразумевањем других сам себи створи. Сматрао је да писац не треба дуго бити одвојен од свога језика јер је то писцу једино средство егзистенције и да је спона са пореклом и тлом генетска и митска.

Учите млади људи од великог човека, поготову ви који планирате бекство у туђе туђине. Можете научити много од њега. Пре свега како један Србин може бити господин и Европљанин не одричући се себе. А и остало. Али, не тражите оно што сам ја хтео, већ учите о животним изборима и дилемама. Ја сам хтео нешто друго и нисам успео у томе...

...Ево у чему је мој проблем ...Проналазим редове написане у свом дневнику:

...Читајући Пекићеве белешке и записе које је водио уз настајање Златног руна и Атлантиде, схватајући тим читањем како је темељито и обимно радио, долазим до сазнања да никада нећу написати роман, онакав какав би ја желео да тај роман буде...

...Проналазим уочљиве мотиве које је Пекић препознао у Саги о Форсајтима, Џона Голсвордија, за стварање психолошко-породичне структуре Његована. Мислим да му је ово дело доста припомогло и да му је основа за структуру и карактере које је сачинио...

...Код Пекића је вампирство метафора за цикличност времена и борба која се у њему води: Истовремено је одсутност времена, одсуство историје, коначност - једино право време романа''. Проблем вампирства: Јасно је да је то помоћна метафора, жудња за бесмртношћу, везана за проблем времена, трајна је преокупација човек, од мита до Хајдегера... Ствар није у томе да пронађемо кључ за своју прошлост, него да нађемо за будућност. Наш проблем није у томе како да оживимо него како да упокојимо вампире. Прошлост је вампир и право је питање како га упокојити. А да би се то постигло, мора се једном почети са екскретирањем отровног духа из наших живота...

...Бедна је улога савременога романсијера, не може се више измислити ни једно лудило које није и примењено и описано.... Историја је писцу одузела посао да их набраја, психологија да их тумачи, религија да их се реши, наука да их описује и кадкад да их лечи, философија над њима умује, а политика да их користи. Шта остаје писцу?...

...Писцу идеологија није потребна. Њему су потребни машта, стрпљење и разумевање. А ни добар живот нису му наодмет. Мука ме хвата од теорија према којима се  само под мукама праве дела...

...Са грађом треба успоставити душевни однос. Без тог додира, споја, ензоса, уједињења душа, без тог потпуног љубавничког несебичног међусобног прожимања с' уметничком материјом- нема дела...

Оваквих исечака и цитата имам на стотине у својим записима и дневницима. Пекића сматрам чланом породице. Духовне породице. Себе као усвојеника, иако се никада нисмо срели. Њиме се бавим од времена када сам написао прве редове за печаћење намењене. Хтео сам од њега да учим а онда сам схватио да је то немогуће. Не можете научити нешто што је Богом дато, природом потврђено и мукотрпним радом уобличено. Зато сам се и мануо ћорава посла учења и Пекићу приступио како се и приступа родбини: безусловно и с љубављу.

Завршио сам. Слава Богу! Извини Пекићу!

ЧИТАЈ ЦЕЛУ КЊИГУ КЛИКОМ ОВДЕ!!!