ТОПЛИЧКИ УСТАНАК - ДЕО ПОРОДИЧНЕ ИСТОРИЈЕ

Пише: Игор Ђурић

Ето, и тај Топлички устанак, чија се стогодишњица обележава уз прикладне говоре, ''чешао'' се крваво о моју породицу. Тамо, скоро у центру збивања, у селу Мађаре (како је говорила моја баба), или Мађере, како пише на картама, које се налази на месту која чини једну од тачака троугла са Белољином и Конџељом (а ту је и село Лазаревац, ето симболике), живели су Костићи, породица моје бабе Јоване. Костићи су пореклом из Фундине (Кучи), па су их звали Фундуци (фундук, тур. fındık од ар. fundūq - орах, лешник). Они су се давно доселили у Метохију, Метохијски Подгор, али су под притиском мухаџира, после 1878. године напустили Метохију и доселили се у Топлицу. Добар део те области тада је већ био насељен избеглицама из Метохије, тако да и данас тамо живе рођаци многих породица са простора Косова и Метохије (на пример, Пумпаловићи у Косаници). Тако и саме вође устанка имају надимке: Миловановић - Пећанац, Војиновић - Косовац.

Како год, Костићи, тада велика породица, живели су у Мађарима, у засеоку Црна Чука, у кући поред неког насипа (по бабиној причи коју сам давно чуо, могуће да погрешим и у топонимији, и у опису). Ту их затиче почетак Великог рата, који ће бити фаталан за добар део породице моје баба Јоване: мајка Живана, отац Недељко, сестра Крстана и три брата (Никола, Радоје и Милентије), страдају у том периоду. Удружено су их сатирали Аустријанци, Бугари и тифус. Николу ће касније у својим путописима поменути Григорије Божовић: „Сама Куршумлија нешто похабанија него пре рата. На њеном тржишту све непознати људи. Нема Трајка Превлачанина ни Косте Вучитрнца; нема Милосава Чкаја ни Николе Костића...“. (Путописи, Капетан Вукоје, стр. 71).

Нас, поводом ове теме, интересује бабин брат Милентије. Кад је избио Први светски рат био је млад за мобилизацију. Те 1917. године, међутим, вероватно довољно стар да би се нашао на бугарском списку за мобилизацију, који је и био непосредан повод за избијање устанка, мада су узроци били различити и далеко дубљи, пре свих терор и свирепост Бугара, окупација и затирање националног идентитета. До краја живота, кад год би се ми жалили на терор Шиптара, моја баба је говорила да нема свирепијих крвника од Бугара. Треба јој се веровати, кроз живот је имала прилике да се упозна са терором скоро свих српских душмана.

Општа места ћете чути ових дана: да је то био први устанак у поробљеној Европи, да се Коста Пећанац у непријатељску позадину спустио аеропланом (дакле у неку руку и први ваздушни десант), да је исти имао инструкције од Врховне команде да спреми устанак али да га никако не подиже док се српска војска не приближи, да је узаврела крв људи и комитских војвода пожурила са устанком и да је страдало на десетине хиљада људи, највише цивила у до тада невиђеном терору окупационих власти. Устанак је избио, дао почетне резултате, проширио се, а онда је угушен у крви, како се углавном и ''гуше'' устанци.

Милентије се прикључио устаницима и учествовао је у борбама. Није познато у којој је јединици био, ко му је непосредно командовао и где се борио. Чињеница је да је Коста Пећанац знао за њега, јер ми је најмлађи бабин и Милентијев брат, Ратко, причао да га је у Другом светском рату, као младог комунисту испред стрељачког строја спасао управо Коста Пећанац, који му је тада рекао да му живот поклања у знак сећања на његовог брата Милентија. Још се извесније зна како је Милентије скончао. То ми је причала баба. Био је рањен, па се са неколицином сабораца склонио у село. Сумња се на издају. Ухваћени су живи. Бугари су их свезали и потрпали у плетени кош за кукуруз, а потом живе запалили. Пре тога су окупили сеоску нејач, јер су у селу остали само старци, жене и деца, и под оружаном претњом натерали их да присуствују и гледају тај страшни чин. Баба Јована ми се клела да су рањени и свезани устаници, па и њен брат Милентије, певали док нису скончали у диму и огњу.

ПС

Оно што се остало од Костића: Никодин, Богдан, Младен и Ратко, четири брата, и Јована, сестра, после рата су су се вратили у Метохију, преко Жакова, у Исток. 1941. године Шиптари су их опет протерали. Неки су се вратили, неки никад више. Баба остаде са Ђурићима, и дан данас, на источком гробљу.

РАСПУЋИН

Пише: Игор Ђурић

Руска црква је велика, стара и стамена, историјски потврђена јаком и многољудном нацијом. Она је могла да поднесе на хиљаде Распућина па да и даље остане јака. 

У манастиру Верхотурје Грегори Јефимович Распућин први пут дошао у контакт са сектом Братство божјих људи, или: хлистијанцима (клистијанцима), и ту је пао под њен утицај. Оснивач секте Данило Филипић је прописао да се хлистијанци (клистијанци) строго придржавају црквених канона у јавности како би прикрили свој траг, своју праву веру и на тај начин избегли прогоне. Зато их је било тешко открити. А, по њима, хлистима (клистима), „обреди и црквене књиге потребне су само непробуђенима, онима који немају праве вере, онима што нису дошли у додир са светим духом и самим Богом него то покушавају кроз књиге које је смислио људски ум“. По хлистима, „човек може лично ступити у контакт са Богом на земљи и Бог се често оваплотује у руске мужике и тако се креће земљом“. 
      Како је Филипић себе сматрао отелотворењем Бога тако је себи изабрао и „сина“ Ивана Сузлова који је требало да буде оваплоћење Исуса Христа. Цар Александар  је дао да овога задњега одеру и разапну на крст а хлистијанска легенда говори да је васкрсао и још дуго живео на земљи. По хлистима сваки човек је грешан јер носи Адамов печат. Да би се опрао од греха човек мора де се роди по други пут: духовно. То се постиже једино „потпуним самоодрицањем и безусловним подавањем вољи светога духа, угушивањем сваке страсти – пошто је препорођај могућ једино када се у потпуности савлада стари грешни човек“. 
      Људски грех се, по њима, може утаманити само чињењем телесног греха. Онај ко се унизи грехом може се искрено покајати. Јер, по њима, грех се троши чињењем греха. Хлистијанцима брак није препоручљив али се дозвољава сексуално општење са онолико жена колико човек може да поднесе: макар и десет истовремено. Хлисти су ипак имали своје религијске ритуале. Сакупљали су се по кућама, мушки и женски, појали неке молитвене песме, певали и играли онда гасили свеће и оргијали у мраку: ко кога сустигне, спаривали су се без обзира на старосну доб или родбинске везе.

Распућина је чекало повољно тло за приближавање царској породици. Царица Александра од почетка није била омиљена у народу и двору па се због тога повукла у себе и посветила само породици: цару и деци. Цар Николај кроз живот иде из малера у малер. Родио се на дан мученика Јова што се у Русији само по себи већ сматрало лошим знаком. На дан његовог венчања умро му је отац. На дан његовог крунисања у стампеду присутних насталог због одрона дасака и нагомилане земље у рупи која се отворила страдало је преко 3000 људи. Цару је дакле био преко потребан неки „божји“ изасланик да би ствари кренуле на боље. Револуција је већ куцала на врата. Колико је тај изасланик у лику Распућина помогао вероватно је размишљао цар док су га секле сабље црвеноармејаца.

Ипак, кључни моменат уласка Распућина у царске одаје била је болест малог царевића и престолонаследника. Необјашњивим расплетом догађаја царевић би увек оздравио кад би Распућин био са њиме. Цар и царица су поверовали да живот малог престолонаследника зависи само од Распућина. И, заиста, све што медицина није успевала, Распућину је полазило за руком. Од тада је Распућин био радо виђен и утицајан гост на двору. Али, то је њему временом бивало мало и он је почео све више да се меша у политику и кадровска питања. После неколико година он је био толико моћан да више нико није мога бити постављен или смењен без његовог утицаја. Наравно, тиме је стекао пуно непријатеља. На крају је због тога био и убијен. Ипак, било је неког чуда у њему: отров који су му убице дале да попије апсолутно није деловао на њега те су морали да га убију револверима и баце у реку. Сматра се да је убиство Распућина први корак ка свеопштој руској револуцији. Тај испит цар није положио. Није схватио шта се дешава. Као својевремено и Луј XVI.