Игор Ђурић - рођен у Истоку (Метохија) 1968. године. Писац: романи, песме, есеји, књижевна критика, путописи, сатира, блог, колумне, политичке анализе (аномалије), теорија књижевности, историја књижевности, завичајна књижевност, афоризми, све...  
 

Приказивање постова са ознаком дечани. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком дечани. Прикажи све постове

недеља, 28. јун 2020.

ВИДОВДАН - 1389


Из романа Девети круг Светог краља:
Пише: Игор Ђурић

                                 1389.

Мурат остаде само Праведни, док Лазар постаде Свети. Мурат рахметли а Лазар смрћу оживе. Мурат престаде бити цар а Лазар цар постаде. Обојици остадоше царства – само различито тумачена. Одвојише се Земља и Небеса.
Млетачки посланик на турском двору уз наклон новоме падишаху изјави:
Пре поласка наших галија из Млетачке републике смо чули, али не баш јасно, о рату, који је избио међу свемогућим господаром Муратом, вашим оцем и кнезом Лазаром, о коме се причају разне ствари, којима наравно не можемо веровати. Упркос томе смо обавештени о смрти поменутог господара Мурата, што веома жалимо.

Стеван Високи, те године, постао само кнез. На погрешном се престолу крунисао па није могао даље од тога. И који бејаше велики српски списатељ, што написа Слово Љубве и стихове на косовском мраморном стубу:

И тако сложно велико безбројно мноштво

скупа с добрим и великим господином,

добром душом и вером најтврђом,

као на красну дворану и многомирисану храну

на непријатеља се устремише

и праву змију згазише

и умртвише дивљу звер и великог противника

и неситога ада свејадца,

велим Амурата и сина његова,

аспидин и гујин пород,

штене лавово и василсково,

па са њима и не мало других.

О чудеса Божијих судбина,

ухваћен би храбри страдалац

безаконим агаренским рукама

и крај страдању добро сам прима

и мученик Христов постаје

велики кнез Лазар.

Не посече га нико други, о љубими,

до сама рука тога убице, сина Амуратова,

И све ово речено сврши се

лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак,

а час је био шести или седми,

не знам, Бог зна.

И онај који је прогласио светост и мучеништво Лазарево, и који се сматра творцем култа Цара Лазара, патријарх Данило III, звани Млађи или Бањски, а који се упокојио

                                  1399.

  хвалећи, написао је:
Опет да се вратимо на битку. Кад обе стране изнемогоше и битка престаде, и безбројно мноштво обејих побијено беше, тојест Срба и непријатеља, и по Косово пољу лежаше, вишеречени Амурат прими рану мачем у срце и тешко душу испусти. А добропобедни, и божанствене љубави такмац, нови мученик, кнез Лазар, по образ мачем посечен, блажени крај прими.

уторак, 3. март 2020.

ЛОГОР ДЕЧАНИ (1947 – 1952)

Пише: Игор Ђурић


Народ који не памти своја стратишта, не жигоше своје крвнике, не преброји и запише своје жртве и не ода им дужну почаст – осуђен је на проклетство својих предака и презир својих потомака, и никада у будућности неће бити спреман за подвиг кроз жртву. Ми смо Срби ваљда једини народ који још нису сакупили и пописали своје жртве (а једна другу сустиже), означили своја губилишта и прозвали своје убице, иако смо процентуално највећи страдалници у Европи у последњем веку. Већ нам спремају нове погроме а ми нисмо достојно опојали ни старе.
Ова прича почиње 26. јануара 1949. године када главни јунак једне књиге[1] са једног узвишења покрај Дечанске Бистрице гледа како горе запаљени конаци манастира Високи Дечани. Он је вече пре тога пристигао у Дечане, у логор за кулаке, да се придружи заточеницима који су ту сакупљени и утамничени из целе Србије.

 

У белини јануарског праскозорја, у хладноћи коју спушта ветар, онај што се ујединио у снази негде на пола пута између Калуђеровице и Богдаша, па се тако освежен и оснажен сурвавао Бистрицом према Дечанима, вио се црни дим из правца места које је Стефан Дечански одабрао да на њему гради манастир. Синоћ, 25. јануара 1949. године, Доктор је стигао транспортом из Сремске Митровице. Прво возом до Пећи, а после камионом до изнад Киселе воде. Доктор је стигао у логор, за кулаке, у који нова власт гура најбоље српске домаћине, углавном питоме Сремце, Банаћане и Шумадинце. И, овог првог јутра у логору, 26. јануара, стари познаник, Високи манастир, јавља му се димом и добродошлицом.

Горе Дечани. Високи! Последња снага ондашњег нечастивог осетила је присуство свога медијума, после тридесет година, па жели да поздрави саборца и да му на знање да није мртва и да никада неће ни бити, јер нечастива сила и јесте „сила“ зато што је нежива и онострана. Само је доба ново а једино је враг стари. Све је около социјалистичко и комунистичко: и кисела вода, и река, и шума, и звери, и људи, и логор, и туцаник, и кулаци, и стражари, и Доктор. Једино манастир који гори овог јутра: није! Пре тридесет година: једино је манастир у целој мајчици Србији, тек ослобођеној и тешко рањеној, био социјалистичка република. Макар неколико дана[2].


Мало се у литератури помиње и у јавности зна да је надомак самога манастира после рата постојао логор које су ту установиле и саградиле комунистичке власти. Место логора би се можда поклопило са местом где је Свети краљ подигао своју болницу, која је тада била део манастирског комплекса, изнад извора са термалним и киселим водама. Иако се временски поклапао са Голим отоком, Билећом, Градишком – дакле са информбировским казаматима – тај логор у Дечанима није имао везе са резолуцијом Информбироа и обрачуном Јосипа Броза са тадашњим неистомишљеницима и јеретицима. Тај логор је био намењен онима који су се на неки начин одупирали колективизацији и прикупљању такозваних „вишкова хране“ и других производа, био је намењен, да се изразим тадашњом терминологијом: кулацима (максимашима, житарима). Ту су довођени домаћини из Војводине и централних делова Србије, зато што нису хтели у земљорадничке задруге или нису прикупили разрезане количине, и ту су заточени били приморани да раде тешке грађевинске послове на изградњи путева и других објеката.
Откуд логор за кулаке (житаре) у Дечанима и то тик уз манастир који је започео Свети краљ а завршио Душан Силни?!
То је било доба принудног откупа и невиђеног терора над сељаком. Водио се рат против такозваних кулака а под тиме се подразумевало да треба од сељака одузети последње зрно жита и једину краву коју има да би се нахранили људи по градовима, војска, али и да би се помогло „друговима у Албанији“. За кулака се сматрао сваки добростојећи сељак иако је често било реч о људима и домаћинствима који су тек подмиривали своје потребе. Квалификација дела и методе борбе преузете су из совјетског модела па иако се борба против кулака временски поклопила са разлазом са Стаљином, стаљинистичке методе су сачуване и после тога. Како год, обрачун са кулацима, житарима, класним непријатељима, почео је одмах после рата и био је суров у сваком погледу. Утамничено је на десетине хиљада сељака махом из традиционално јаких пољопривредних подручја а многи од њих се никада више живи нису вратили на своја имања и у своје домове.
Убрзо, након почетка класног разрачунавања и отимања из гладних уста, „ослободиоци“ су се суочили са мањком затворског простора па се појавила потреба да се отварају нови, стални или привремени, затвори и логори: Славник у Лесковцу, Метино брдо код Крагујевца, Вистад код Ваљева, Бањица код Београда, Дечани на Косову, Бубањ код Ниша.[3] Сељаци су још одвођени и у руднике Трепче, Бора и Алексинца, на тежак робовски рад.
Елем, баш у време када је архиђакон Гаврило Дечански испуштао племениту душу заточен у Сремској Митровици а игуман дечански је и даље био Теодосије, комунисти су одлучили да поред светог места подигну логор за житаре. Место које су одабрали налазило се на око 600 метара од манастира, са друге стране реке Бистрице[4], мада неки извори говоре да се место логора налазило са друге стране, тамо где се касније направило дечије одмаралиште и хотел (одмаралиште је заиста отворено 1952. године када је логор затворен, а хотел годину дана касније, прво као шатор а после као зидани објекат). [5]
Обзиром да је логорашких барака било и на другим местима у околини (Кожњер, према Проклетијама, у шумама Јуника), вероватно су и једни и други у праву. Комунисти су, додуше, са свих страна атаковали на сам манастир па су тако 25. маја 1946. године заузели манастирске зграде и ту формирали болницу за грудоболне а остатак разделили насељеничким породицама. 9. децембра 1951. године из ризнице су однели старо оружје за потребе Обласног народног музеја у Приштини.
Дејан Медаковић у својим успоменама пише о томе како је обилазећи Дечане, 1947. године, „видео колоне исцрпљених војвођанских паора. Ти људи су спавали у баракама које су, поред оног логора у Дечанима, биле саграђене и у шумама Проклетија и Јуника, када би се послом затекли тамо, градећи пре свега путеве“.[6] Прве бараке су направљене 1947. године и на том првобитном месту их је било укупно седам, мада је према сећањима сведока било и зиданих објеката. [7]
„Ослободиоци“ су, дакле, почели рат против паора и домаћина, против „ослобођених“. Како рече један сељак из тога времена, кад су га комунисти питали „да ли би преживео још једну окупацију?“:
- Окупацију би' преживео али још једно ослобођење не би'![8]
А када је Крцун затекао песника Симу Пандуровића у једном затвору питао га је „од када је затворен?“, песник је одговорио:
- Од ослобођења.[9]
Верује се, да су у том „ослобађању“, највише страдали домаћини из Војводине али је истина да је терор био присутан на целој територији Србије. То што је Војводина била најбогатија само је разлог да је више могло тамо да се отме него у сиромашнијим крајевима.
По сећању Аце Стевановића из Барајева само је у Забели било заточено 20.000 житара. Јован Давидовић из околине Крагујевца је због тога пребачен у једну од седам барака у Дечанима. „Логор је био окружен бодљикавом жицом, могао је по његовом мишљењу да прими око 3000 логораша,  њиме су управљали криминалци а храна је била оскудна и једва се могло преживети. Затвореници су рукама градили камени пут према Албанији али је због тешких услова неколико стотина њих умрло. Сахрањивани су поред манастира, без обележја. Касније су преживели тај логор називали сељачки Голи оток“.[10]
Чини се претераним ово сведочење јер свакако није могло бити толико жртава, поготову упоређујући са свакако злогласнијим и већим Голим отоком где је према неким подацима страдало око 600 логораша.[11] Али, жртава је свакако било, што због лоших услова, слабе хране и напорног рада, а било је и оних који су подлегли батинама и малтретирању или убијени у покушају бекства. Тако су два паора из Војводине убијена и сахрањена поред манастира када су покушали да побегну.[12] Били су бар неко време са својим гробовима комшије са чувеним ктитором дечанских фресака Ђорђем Остроушом Пећпалом.
По неким сазнањима, логор у Дечанима је био највећи такве врсте, намењен искључиво за житаре, у њему је заиста било највише сељака из Војводине, они су били присиљени да раде тешке послове изградње пута према Проклетијама и Албанији и да је стварно много њих страдало од тешких услова, исцрпљености и болести. [13]
Паор и добар домаћин Сава Мићешевић из Ирига је одведен са још тројицом земљака у логор Дечане. Говорио је после да је „било страшно тешко... тежак рад, лоша храна, још гори смештај, болештине и малтретирања, он је преживео јер је био млад али је у логору било доста људи који су имали преко 70 година и њима није било спаса... терали су их да носе кладе и камење... доста старих је умрло... сахрањивани су у порти манастира а после су их њихови откопавали и носили кућама... он је у Дечане стигао са скоро 100 килограма одатле је пуштен са испод 50 килограма“.[14] Бркић Лазар из села Ривице провео је у Дечанима 19 месеци без икакве осуде и икаквог решења. Кући се вратио са кундаком разбијеном јабучицом на врату од чега је касније и умро. „Тамо су се радили тешки радови“, говорио је он, „носили су камење за пут и то у колонама дугим по 2-3 километара“.[15]
Ипак треба истаћи да су природа терора, идеолошког приступа, интензитет мучења били различити у логорима који су служили за унутрашње комунистичко разрачунавање после резолуције Информбироа (Голи оток, Градишка, Митровица) у односу на логоре који су били резервисани за такозване „народне непријатеље“.

 

А постојала је разлика, сада он то зна. Осетио је на својој кожи све. Мада увиђа разлику још не може да је схвати. У тадашњем „ненародном режиму“ у апс си доспевао уколико си радио (и мислио) супротно владајућем режиму. У овом новом, његовом добу, људи су тамничени јер нису мислили исто као и владајући слојеви. У старом систему било је довољно не чинити и не мислити „против“, па бити миран. Код њега и његових, поред тога што ниси смео бити „против“, морао си бити и „за“. И сматрало се много тежим неделом то што ниси „за“, него то што си „против“. Никако ниси могао бити „миран“. Морао си се определити и тако опредељен носити своје бреме.

Не!!! Није то, дефинитивно није, враћа се на претходне мисли о условима сужањства, оно што је је већ гледао и шта је осетио на својој кожи. Овде, у Дечанима, су логораши мање упућени једни на друге а више на стражаре и рад. Овде их мање терају да се разрачунавају међусобно јер пут треба изградити а ово су класни а не унутрашњи непријатељи. Њих нема потребе ревидирати и враћати на прави пут јер они никада нису били на њему. Они никада нису ни волели Савез Совјетских Социјалистичких Република, они се нису борили за звезду петокраку, они нису сањали о светској револуцији. Читав њихов свет је започињао и завршавао се докле им је допирало имање и земља коју су обрађивали.

Кулаци су идеолошки непријатељи овога поретка, налазе се на супротној страни онога што је идеал новог времена. Отуд су они привилеговани, мање трпе. Комунисти воде унутрашњи, међусобни рат, и знају: ко победи судиће овим другима сурово. Зато је и борба сурова. Затим, ови људи које гледа около су сопственици, нису пролетери, они се боре за посед а не за идеале, сељаци су нису радници и поштена интелигенција. Они су, дакле, ти који јесу, и ту су где им је место, и биће то што јесу: и данас, и сутра. Са отпадницима из својих редова, међутим, суровији су, искључивији. То је на својој кожи осетио Доктор, и не брани. Тако треба да буде. Исто би и он да је на њиховом месту. Тако се брани Револуција. Терором, црвеним терором. То је основа, о томе је писао Лењин, то примењује Стаљин. А он је овде због њих, због верности њима. Отпаднику од идеје се не прашта оно што се опрашта кулаку или равногорцу. О усташама да и не говоримо. Балисти их ено у комитету, они нису ни затварани.[16]


Пауновић Вуица из села Вуковић код Кучева, ухапшен је јер није имао да преда разрезану килажу жита. Пошто је знао шта га чека тражио је около да купи потребну количину али није успео: одведен је са већом групом сељака у Дечане. Према речима његовог унука Андре из логора се вратио са 36 килограма. [17]
 Како је одређиван тај чувени и превелики разрез?

Док је једном мршавом и бледом Мачванину прљавим завојем превијао испуцале и крваве дланове, а овај му причао како му је одређена обавезна количина жита коју је морао да преда, кроз прозор је крајичком ока пратио гужву на капији. Вели Мачванин да је једнога дана на њиву набасао некадашњи сеоски хохштаплер а тадашњи секретар комитета, да је загазио у ораницу, стргао два-три класа пшенице, протрљао их међу дланове, погледао колико је зрна остало на длановима и службенику иза себе изговорио количину пшенице коју овај има предати. Онако, од ока.[18]

Аутору овог текста говорио је својевремено један старији суграђанин: „То што су ми узели последњу краву да би је дали "братском" и гладном народу Албаније некако сам преживео али ми најтеже од свега падало што сам морао лично и пешице да је одведем до Ђураковца“. Наравно, говорећи о „братском народу“ говорио је са пуно горчине и ироније док је говорећи о онима који су му то наредили и прирезали говорио је са нескривеном мржњом.
Логор је престао да мучи и убија и био затворен 1952. године. Неколико година после тога породице страдалих су долазиле да откопавају и носе посмртне остатке својих најближих. У околини је већ било направљено дечије одмаралиште а васпитачи су децу водили да се играју на остацима грађевина мучења и по гробовима мучених. Дочим, у манастир их нису водили.
Аутор овог текста је давне 1979. године био на летовању као ђак у поменутом одмаралишту. Није тада могао чути како вапе за правдом и вриште због неправде кости из необележених гробова неопојаних логораша али је лично чуо вриске девојчица које су неки несоји покушали напаствовати. Није ни чудо: зато што смо заборавили претходно страдање догађало нам се ново. И тако ће увек бити уколико се не дозовемо памети.

 

Када су у Сремској Митровици, пред смрт, питали Гаврила Дечанског, због чега не признаје нове власти и ново време, одговорио им је „да ће у том новом добу страдати истина, јер ће се прећуткивати, а да ће у име новог доба шиптарске руке клизити у међуножја српских девојчица, не по праву силе већ по праву закона ћутања“, говорили су му да је полудео, и тукли су га још више и грђе.

– Ја чујем те девојчице, како вриште и запомажу, а нико их не брани, ено, широм Метохије, широм Косова, чак и горе на брду, изнад Високих Дечана. Неће томе проћи ни трунка времена, ни вакат људске злобе!!! Ено, видим их на гомили, на дрвеним даскама, склупчане, исцепане и уплакане. Отац Теодосије Рус ми је причао шта је све видео за време рата. А, и сам сам сведок био.

А, онда би га опет ударали. За браду га нису могли више вући јер су га ошишали и обријали: скроз.

... И ко зна колико би све то трајало, и колико је трајало у претходним сменама ђака, да неко није зуцнуо родитељима који су били у посети а ови се пожалили где треба. Тада се нешто променило. Најчешће није. Мада.... Арбанас упосленик и зликовац кога су деца морала звати „друг васпитач“: нестао је нетрагом. После се прочуло: пребачен је на друго место, где није било српских девојчица, да не би долазио у искушење. Изазивале су га, говорили су. Није он крив. Српкиње су слободније по понашању. Албанке се крију, па им је теже прићи. Мало се и претерује, није баш како се прича. Више је то са националистичких позиција, да се облати албански народ, да се покаже као примитиван и суров. Све су то говорили, да би оправдали „друга васпитача“, члана Савеза комуниста и узорног Титовог омладинца.

Последњих неколико дана, деца су чешће извођена на „киселу воду“. Листом би завртала ногавице и брчкали се у јазу. Базен за купање је био празан. Зграде негдашњег логора познавале су се само у назнакама. Манастир је стајао на свом месту. У њега би ретко ко од деце и васпитача навраћао. Идеолошки није било  пожељно и подобно. А ни монаси нису волели да им се по порти мота буљук деце. Уплашене, понижене и повређене деце. Деце, којима руку заштите нису пружали ни земаљски, ни небески оци. Отуда је враг-васпитач и могао да тура руку 'де не треба, како је предсказао Гаврило Дечански у затвору, пред смрт. Јер, деценијама после њега је увек било људи који су около силовали Српкиње а једино су горе поменутог монаха у затвору прогласили за лудог. Дочим, судско медицинска дијагноза потоњих процеса, кад је монах већ био мртав, и ослобађајућа пресуда, коју монах није доживео, гласила је: људ ћовек! Па ето, остаде да је и монах Гаврило предсказујући шта ће се збити: био луд. Само што је он и тако „луд“ био „људ“ (човек).[19]






[1] Игор М. Ђурић, Двети круг Светог краља
[2] Ibid., str. 111
[3] Др. Срђан Цветковић, Између српа и чекића
[4] www.uimenaroda.net
[5] Велимир Петровић, Како су комунисти опљачкали цркву
[6] Вечерње новости, Пуне казнионе непријатеља народа
[7] Ђашић Александар према казивању свога оца Илије
[8] Бранко Лазаревић, Дневник 1947
[9] Игор М. Ђурић, О писцу и писању
[10] Марко Лопушина, Убиј ближњег свога 2
11 wikipedia
[12] Ђашић Александар према казивању свога оца Илије
[13] Др. Радован Пејановић, Војвођанска колонизација и еволуција националне културе, стр. 132
[14] Драгиша Божић, Црвени јарам
[15] Ibid.
[16] Игор М. Ђурић, Девети круг Светог краља, стр. 113/114
[17] www.selovukovic.weebly.com
[18] Игор М. Ђурић, Девети круг Светог краља, стр. 130
[19] Игор М. Ђурић, Девети круг Светог краља, стр.141/144

Igor M. Djuric - CAMP DEČANI (1947 – 1952)

среда, 19. фебруар 2020.

Igor M. Djuric - CAMP DEČANI (1947 – 1952)


     Пише: Игор Ђурић
                           

Translated by Djuradj Djuric

A nation that doesn’t remember its scaffold, doesn’t brand its executioners and counts and writes down its victims and pay them their deserved respect – is doomed to be cursed by its ancestors and scorned by its descendants, and will never be ready for a feat through sacrifice in the future. We, Serbs, are probably the only nation that still hasn’t gathered and listed our victims (and each next one catches up to the previous one), marked our scaffolds and called out our executioners, even though we are, percentage-wise, the greatest sufferers in Europe in the last century. They are already preparing new pogroms for us and we have not worthily mourned the old ones.
This story begins on January 26, 1949, when the main hero of a book[1], from a tump near Dečanska Bistrica, looks how the ignited residences of the monastery Visoki Dečani are burning. He arrived in Dečani the night before, in the camp for kulaks, to join the prisoners that are gathered there and imprisoned from all around Serbia.

In the whiteness of January’s dawn and the chilliness that the wind brings down, the wind that united its forces somewhere halfway between Kaluđerovica and Bogdaš and being refreshed and strengthened descends with the river Bistrica towards Dečani, a black smoke whirled from the place where Stefan Dečanski chose to build a monastery on. Last night, on January 25, 1949, the Doctor arrived by transport from Sremska Mitrovica. First, he took the train to Peć, and after that a truck to above Kisela Voda. The Doctor arrived in the camp, for kulaks, in which the new government puts the best Serbian householders, mainly the quiet ones from Srem, Banat and Šumadija. And at this first morning in the camp, January 26, the old acquaintance, Visoki Manastir, is calling out to him with smoke and welcomes.
Visoki Dečani is on fire! The last particle of strength of the former unholy one felt the presence of its medium, after thirty years, and wanted to greet his comrade and let him know that it is not dead and will never be because the unholy force indeed is a “force” because it is inanimate and ulterior. A new time has arrived, but the devil is the same. Everything around is socialistic and communistic: the mineral water, the river, the forest, the beasts, the people, the camp, the crushed stone, the kulaks, the guards, and the Doctor. Only the monastery that is burning this morning: isn’t! Thirty years ago: solely the monastery, throughout Mother Serbia, which was only just liberated and heavily wounded, was a socialist republic. At least for a few days.[2]

Not a lot is stated in the literature and known in the public that, within easy reach of the monastery itself, after the war, there was a camp that was established and built by the communist authorities. The place of the camp maybe even coincided with the place where the Holy King built his hospital, which was then a part of the monastery complex, above the wellspring with thermal and mineral water. Even though it coincided with Goli Otok, Bileća, Gradiška – with Informbiro casemates – this camp in Dečani had nothing to do with the Informbiro resolution and the quarrel of Josip Broz with heretics and people that didn’t agree with him in those times. That camp was intended for those who, in some way, resisted the collectivization and the gathering of the so-called “surplus of food” and other products, and was intended for, to speak in the terminology of those times: kulaks (those who have plenty and more). Householders from Vojvodina and Central parts of Serbia were brought to this camp, because they didn’t want to join the agricultural collectives (zadruga) or didn’t gather the demanded amounts, and captured here they were forced to do hard construction labor of building roads and other objects.
How come there was a camp for kulaks (žitari - those who cultivated wheat) in Dečani right beside the monastery which was started by the Holy King (Stefan Dečanski) and finished by Dušan the Mighty (Dušan Silni)?
This was a time of forced repurchase and unseen terror upon the farmers. A war was waged against the so-called kulaks and this implied that the last grain of wheat and their only cow was to be taken away from them in order to feed the people in towns, the army, but also to help the „comrades in Albania“. A kulak was considered every well-standing farmer even though they were often people and households that only settled their needs. The qualification of actions and the methods of fighting were taken over from the Soviet model and even though the fight with kulaks coincided with the breakup with Stalin, the Stalinist method was kept even after that. However, the quarrel with kulaks, those who cultivated wheat, the class enemy, started right after the war and was brutal in every way. Tens of thousands of farmers were imprisoned, mainly from traditionally strong agricultural areas and a lot of them never came back alive to their farms and their homes.
Soon, after the start of the class quarrel and the plundering from hungry mouths, „the liberators“ faced а lack of prison space and the need to build new, temporary and permanent, prisons or camps: Slavnik in Leskovac, Metino Brdo near Kragujevac, Vistad near Valjevo, Banjica near Belgrade, Dečani in Kosovo, Bubanj near Niš.[3] The farmers were still being taken away to the mines Trepča, Bor and Aleksinac, to do heavy slavery labor.
Therefore, right at the time when the archdeacon Gavrilo Dečanski was breathing his last, imprisoned in Sremska Mitrovica and the abbot of Dečani was still Teodosije, the communists decided to build a camp for those who cultivated wheat near every holy area. The place they chose was at about 600 meters from the monastery, on the opposite side of river Bistrica[4], even though some sources state that the place of the camp was on the other side, where later a children resort and a hotel were built (a resort was indeed open in 1952 when the camp was closed, and the hotel a year later, first as a tent and after that as a constructed object).[5]
Considering the fact that the camp barracks were in other places in the vicinity (Kožnjer, towards Prokletije, in the woods of Junik), it is most likely that both of them were right. The communists were, admittedly, attacking the monastery from every side, so on May 25, 1946, they took over the monastery residences and there formed a hospital for those who had chest ache and divided the rest among the settling families. On December 9, 1951, old weapons were taken from the treasury for the needs of the Regional National Museum in Priština.
Dejan Medaković writes in his memoirs how, when he visited Dečani in 1947, “he saw columns of exhausted farmers from Vojvodina. Those people slept in barracks which were, besides the camp in Dečani, built in the forests of Prokletija and Junik, for when they went there to do work, building primarily roads.[6] The first barracks were built in 1947 and on that primary spot there were seven of them in total, even though, by the memory of witnesses, there were other constructed objects as well.[7]
Therefore, “the liberators” started a war against farmers and householders, against “the liberated ones”. In the words of a farmer from that time, when the communists asked him if “he could survive another occupation?”:
-I could survive another occupation, sure, but I don’t think I could survive another liberation![8]
And when Krcun found the poet Sima Pandurović in one of the prisons he asked him “since when he was in prison?” the poet answered:
-Since the liberation.[9]
It is believed that in that "liberation", householders from Vojvodina suffered the most but the truth is, the terror was present in the whole Serbian territory. The fact that Vojvodina was the wealthiest area was the only reason, because they could take more than in other poorer areas.
By the memory of Aca Stevanović from Barajevo, there were around 20.000 kulaks imprisoned only in Zabela. Jovan Davidović, from around Kragujevac, was because of this transferred to one of the seven barracks in Dečani. “The camp was surrounded with barb wires, it could imprison, by his opinion, around 3000 campers and was run by criminals, the food was scarce and it could barely be survived. The prisoners were building the stone roads towards Albania with their bare hands, but because of difficult conditions, a few hundred of them died. They were buried beside the monastery, without any markings. Later, the ones that survived called that camp the farmer's Goli Otok”.[10]
This testimony seems extreme because there couldn't have been that many victims, especially compared with the notorious and larger camp on Goli Otok where, according to some data, around 600 campers died.[11] But, there were definitely victims from of poor conditions, little amounts of food and hard labor, but there were also the ones who died because of the beating and harassing or were killed in attempts to escape. In this manner, two farmers from Vojvodina were slaughtered and buried beside the monastery when they tried to escape.[12] At least for some time, in their graves, they were neighbors with the famous donor of Dečani frescos Đorđe Ostrouš Pećpal.
According to some information, the camp in Dečani was the biggest of its kind, intended exclusively for kulaks, and it indeed kept mostly farmers from Vojvodina, where they were forced to do the hard labor of building roads towards Prokletije and Albania and that a lot of them died because of poor conditions, exhaustion and illness.[13]
The farmer and good householder Sava Mićešević from Irig was abducted with three other countrymen and taken to the Dečani camp. He later said that “it was horribly difficult… hard labor, bad food, even worse accommodation, illnesses and harassment, he survived because he was young but the camp held people who were over 70 years old and they were doomed… they forced them to carry logs and stones… a lot of old people died… they were buried in the entrance of the monastery and later their family excavated them and carried them home… he arrived in Dečani with nearly 100 kilograms and was released with below 50 kilograms.”[14] Brkić Lazar from the village Rivice spent in Dečani 19 months without any conviction or decision. He came back home with his Adam’s apple shattered by a gunstock, from which he later died. „There was a lot of hard labor done there“, he said, „they carried stones for the road in columns long 2-3 kilometers“.[15]
It should be pointed out that the nature of the terror, the ideological approach and torture intensity were different in camps that served for the internal communistic quarrel after the Informbiro resolution (Goli Otok, Gradiška, Mitrovica) compared to the camps that were reserved for the so-called “enemies of the people”.

And there was a difference, now he knows. He felt everything on his skin. But even though he sees the difference, he still can't understand it. In the former "non-national regime" you were imprisoned if you performed actions (and thought) opposite of the ruling regime. In this new age, his age, people were imprisoned because they didn't think the same as the ruling classes. In the old system, it was enough not to act and think "against", and you would be safe. With him and his folks, besides the fact that you were not allowed to be "against", you had to be "with them". And it was considered a much greater misdeed if you were "not with them" than if you were "against" them. There was no way you could have been "steady". You had to choose and carry the burden of that choice.
No!!! It can't be that, it definitely isn't, he returned to his previous thought about the conditions of his imprisonment, what he has already seen and felt on his skin. Here, in Dečani, the campers were less instructed to one another, but more to the guards and the labor. Here, they do not force them to confront each other as much, because the road needs to be built and these are class and not internal enemies. They do not have to be revised and brought back to the right path because they were never on it. They never even loved the Union of the Soviet Socialist Republics, they never fought for the five-pointed star, they never dreamed about the world revolution. Their whole world started and ended to where their land and the soil they cultivated reached.
The kulaks are the ideological enemy of this order and they are on the opposite side of the new age ideal. That is why they are privileged and suffer less. The communists run an internal, mutual war, and they know: whoever wins will judge the other one ruthlessly. That is why the battle is ruthless. Subsequently, these people he sees around are owners, not proletarians, they fight for their land and not for ideals, and they are farmers, not workers and honest intelligence. They are, in that manner, themselves, and there where they belong, and will be themselves: both today and tomorrow. With the outlaws from their order, they are, however, more brutal and exclusive. The Doctor felt this on his skin and doesn't mind it. That is the way it should be. He would do the same if he was in their spot. That is how the Revolution is defended. With terror, red terror. That is the basis, that is what Lenin wrote about, and Stalin applied. And he is here because of them, because of loyalty to them. An outlaw from an idea is not forgiven what a kulak or a Ravna Gora Movement member is forgiven. Not to mention Ustašas. Bali members are in the committee, they weren’t even imprisoned.[16]

Paunović Vuica from the village Vuković near Kučevo was arrested because he didn’t have the demanded amount of wheat. Since he knew what awaited him, he looked around to buy the amount he needed but he failed: he was taken with a larger group of farmers to Dečani. According to his grandson Andra he returned from the camp weighing 36 kilograms.[17]
How was this famous and oversized demanded amount calculated?

While he bandaged the cracked and bloody palms of a skinny and pale man from Mačva with a dirty bandage, the man told him how the mandatory amount of wheat he had to surrender was calculated, but he looked at the crowd on the gate with the corner of his eye. The man from Mačva said that one day, a former village hochstapler and a committee secretary at that point, came to his household, and that he stepped in his ploughland, ripped two or three ears of wheat, rubbed them between his palms, looked at how many grains remained on his palms and told the clerk behind him the amount of wheat he had to surrender. Just like that.[18]

To the author of this text, an elderly countryman once said: "The fact that they took the last cow I had, to give it to brotherly and hungry people of Albania I somehow survived, but the hardest part for me was that I had to personally and by foot take it to Đurakovac”. Of course, while speaking about the “brotherly nation” he said it with a lot of bitterness and irony while speaking about the ones that gave him this order and demanded this from him, he spoke with unhidden animosity.
The camp ceased its torture and killing and was closed in 1952. A few years later the families of the ones who suffered came to excavate and carry the remains of their loved ones. A children’s resort was already built in the vicinity and the teachers took the children to play on the remains of torture structures and on the graves of the tortured ones. However, they didn’t take them to the monastery.
The author of this text went, as a pupil in 1979, to visit this resort. He couldn’t hear at that time how the bones from the unmarked graves of unwept campers, cried for justice and screamed because of injustice but he personally heard the screams of little girls that the inhumans were trying to attack. No wonder: because we’ve forgotten the previous suffering, a new one always happened to us. And it will always be like this if we don’t come to our senses.

When, before he died, Gavrilo Dečanski was asked in Sremska Mitrovica, why he doesn't acknowledge the current authorities and new age, he answered that: "in this new age the truth will suffer, because it would remain silent and that in the name of the new age, Šiptar hands will slide down the crotches of Serbian girls, not by the right of force but by the law of silence“, they used to tell him that he lost his mind, and beat him up even worse and more.
-I can hear those little girls, how they scream and call out for help, but no one defends them, there, across Metohija, across Kosovo, even up there on the hill, above Visoki Dečani. This will not be surpassed by the sliver of time or the time of human malevolence. I see them piled up there, on wooden planks, curled up, torn up and crying. Father Teodosije Rus told me everything he saw during the war. And, I was a witness myself.
And then they would hit him again. They couldn’t pull on his beard because they already cut his hair and shaved him: all the way.
… And who knows for how long this would have lasted, and how long it lasted in the former generations of students, if someone hadn't told something to their visiting parents and the parents complained where they were supposed to. At that point, something changed. Most often it didn't. Although… The Arbanas employee and villain who the children had to call "comrade teacher": disappeared without a clue. After that it was heard: he was transferred to a different place, where there were no Serbian girls, so that he didn’t get tempted. They teased him, everyone said. It wasn't his fault. Serbian girls are more liberal in their behavior. Albanian girls hide and are more difficult to approach. It is a little bit exaggerated, and it's not exactly how they say. This was stated from the national point of view, to put the Albanian nation in mud, and to show how primitive and ruthless they are. They all said that, to justify the "comrade teacher", the member of the League of Communists and an exemplary Tito's youngster.
The last couple of days, the children were more often taken to the “mineral water”. They would roll up their pants and bathe in the water. The pool was empty. The buildings of the former camp were known only by indications. The monastery stood in its spot. It was entered rarely by the kids or teachers. It was not desirable or suitable according to the ideology. Neither did the monks like the children to run around the residences. The scared, humiliated and hurt children. Children to whom, neither the earthborn nor the heavenly fathers reached out for protection. Therefore the devil-teacher could put his hand where he shouldn’t have, as foretold by Gavrilo Dečanski in prison before he passed away. Because decades after him there were always people who raped Serbian women everywhere around but only the above mentioned monk was declared as crazy in prison. Subsequently, the court medicine diagnosis of those processes, when the monk was already deceased, and the acquittal, that the monk didn't live to see, stated: mad man! Therefore, it remained that monk Gavrilo, predicting what would happen: was crazy. But even though he was “mad” he was also a true “man”.[19]






[1] Игор М. Ђурић, Девети круг Светог краља
[2] Ibid., str. 111
[3] Др. Срђан Цветковић, Између српа и чекића
[4] www.uimenaroda.net
[5] Велимир Петровић, Како су комунисти опљачкали цркву
[6] Вечерње новости, Пуне казнионе непријатеља народа
[7] Ђашић Александар према казивању свога оца Илије
[8] Бранко Лазаревић, Дневник 1947
[9] Игор М. Ђурић, О писцу и писању
[10] Марко Лопушина, Убиј ближњег свога 2
[11] Wikipedia
[12] Ђашић Александар према казивању свога оца Илије
[13] Др. Радован Пејановић, Војвођанска колонизација и еволуција националне културе, стр. 132
[14] Драгиша Божић, Црвени јарам
[15] Ibid.
[16] Игор М. Ђурић, Девети круг Светог краља, стр. 113/114
[17] www.selovukovic.weebly.com
[18] Игор М. Ђурић, Девети круг Светог краља, стр. 130
[19] Игор М. Ђурић, Дeвети круг Светог краља, стр.141/144

ЛОГОР ДЕЧАНИ (1947 – 1952)

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog