ЈЕДНОНАЦИОНАЛНО ''ТРОВАЊЕ''!

Пише: Игор Ђурић

Глупо и смешно звучи али истинито у својој покварености и подвали: Албанци (Шиптари) на Косову су се опет једнонационално отровали. Албански чланови неке тамо њихове Изборне комисије који су пребројавали гласове (за тзв. „косовске изборе“) „отровали“ су се од коверата и листића који су пристигли из централне Србије. Српском члану комисије није ништа фалило, није се лоше осећао, осим што је био малтретиран. Срби су дакле опет дошли до изума који је вредан Нобела: отров који препознаје веру и нацију (чак и политичко опредељење).

Није ово прва превара и лаж овакве врсте. Било је и других, мање наивних и крвавијих. Кад год је требало пречицом превеслати Србе смишљала су се разна непочинства сличне врсте. Још су Димитрије Туцовић и њему слични у својим текстовима и памфлетима писали о сличним „српским злочинима“.

Димитрије Туцовић у свом памфлету Србија и Албанија на једном месту пише: „Буржоаска штампа је тражила истребљење без милости, а војска је извршавала. Албанска села, из којих су људи били благовремено избегли, беху претворена у згаришта. То беху у исто време варварски крематоријуми у којима је сагорело стотинама живих жена и деце“.

О Димитрију Туцовићу, из књиге "Косово - Вечити рат"

У августу 1966. године Радио Тирана и лист Зери и популит говоре и пишу о томе како се Албанци на Косову трују гасом у концентрационим логорима, још и да се масовно стрељају, Албанке се масовно силују, шири се намерно зараза пегавог тифуса а и живи се спаљују (о томе и тако је писао и Туцовић пола века пре). Све је „масовно“ као и лаж!

У марту 1990. године око 7000 ђака албанске националности одглумило је масовно тровање гасом по школама широм Косова и Метохије. Српској деци тај гас није шкодио иако су похађала исте зграде и школе. Није ништа фалило ни наставницима и професорима, медицинском особљу иако су били искључиво албанске националности (јер деца нису хтела помоћ српских лекара). Гас је дакле препознавао само јадну албанску децу до одређеног узраста.

Славољуб Ђукић је у својој књизи Политичко гробље написао поводом тога: „У политичке подвале укључени су и средњошколци... Марта 1990. светска тема била је такозвано тровање школараца албанске националности, помоћу супстанце убачених у вентилационе цеви... И овакве бесмислице налазиле су простор у водећим западним медијима... Нико се није питао како је могуће да у истој школи, где су ученици српске и албанске националности, ''помоћу гасова у вентилационим цевима'' жртве буду само млади Албанци?“ (стр. 463);

Крајем прошлог века, пред и за време бомбардовања, лажи и преваре у достигли своје врхунце. Говорило се о стотинама хиљада мртвих, о концентрационим логорима, масовним силовањима, спаљивањима људи, тровањима, убиствима деце. Некадашњи демохришћански посланик у Бундестагу Вили Вилмер је поводом тога рекао: „Никада до сада се није десило да тако мали број људи лаже толико много људи, и то на суштински начин, као у погледу рата на Косову“. 
      Средином маја 2019. године доказана је матрица целокупног деловања антисрпске пропаганде. Тзв. посланица тзв. косовског парламента Фљора Бровина као доказ о силовању Албанки 1999. године показала је слику преузету са "мушких" сајтова из ирачког порно филма (или, из порно филма који говори о Ирачанима). Мора се признати да се поједини медији на албанском језику одрадили своје новинарске задатке и по први пут раскринкали причу у самом зачетку.

КАКО СУ ЛАГАЛИ О КОСОВУ

Када су у питању гласачки листићи очигледно да није у питању гас већ неко много софистицираније средство. Ради „наменска“ у Србији пуном паром. Раде научници. Јер ово је ипак врхунац научних достигнућа: ти отрови нису шкодили ни онима који су штампали, ни онима који су паковали одштампано, ни комисијама које су радиле са тим папирима, ни самим гласачима, ни онима који су то превозили, паковали, распакивали, као што видимо: ни српском члану комисије – искључиво је отров деловао на албанске чланове комисије.

Нису апсурдност, глупост и гротескност те фарсе битни и упитни за цео овај проблем. Важно је и депримирајуће што такве представе углавном одраде посао због којега су покренуте и буду савршен алиби онима споља који нам не мисле добро. Било је много сличних представа и подметачина, наизглед подједнако глупих и наивних мада је било и крвавијих, које су све редом прихватане на западу као доказ против Срба и савршен алиби за акције против српске државе. А зашто и не би када су тамо углавном смишљане или макар су одатле одобраване?!

ПРЉАВА КАМПАЊА О КОСОВУ, УВОД У БОМБАРДОВАЊЕ!

Најмање је што треба поверовати да су Албанци толико глупи па да се служе таквим глупостима. Они су само послушни и за своје циљеве на све спремни. Они су добили одобрење и сигнал а средство је притом свако дозвољено: битан је циљ. А после: пси нека лају – караван је замак'о.

РАЧАК - КАКО СУ ЛАГАЛИ?! 

Циљ је очигледно да се одузме који мандат од Српске листе (која није за дику и понос али је тренутно најбоље решење за Србе), како новим албанским властодршцима не би требали њихови гласови и како би се ослабио српски фронт. А, по могућству, и да се Српска листа потпуно искључи из тамошњег политичког живота.

Шта би била поента, закључак, ове фарсе?

Да Срби заиста имају тако развијене могућности једнонационалног тровања – а зашто би уопште излазили на изборе, што би преговарали, што би били тамошње жртве?!

Коме ја ово причам? Онима који си направили Маркале и Рачак, онима који подржавају мит о 20.000 силованих Албанки или 8000 убијених у Сребреници?! Онима који су окупирали Косово и Метохију?!

Не! Нису то Албанци! То су Они – зна се који!

ПС

Ових дана (јул 2021) отровали су се од ешерихије у Дечанима и за то су оптужили Србе)!

СИЛОВАЊА АЛБАНКИ НА КОСОВУ – СИЛОВАЊЕ ИСТИНЕ

ДОСИЈЕ ХАРАДИНАЈ ИЗ КЊИГЕ ВЕЧИТИ РАТ

Пише: Игор Ђурић

Славољуб Ђукић у књизи Политичко гробље, на страни 463., пише: „Оно што је у демократским друштвима третирно као тероризам, на Косову је проглашено легитимним ослобођењем од терора. Сепаратиста Ричард Мек Лорен, који је 1995. обзнанио ''Независну Републику Тексас'', на три процеса у Америци је осуђен на 121 годину затвора. У исто време, према тврђењу Мирослава Лазанског, у Тирани се 1995. Осама Бин Ладен састао са Хашимом Тачијем, Рамушом Харадинај  и Салијем Беришом. Све су то знали Американци“.

-----------------------------------------------------------------------------------------
читај књигу Вечити рат овде
---------------------------------------------------------------------------------------

...Оваква и сличне лажи су стравичне по размерама онога што произведу на терену. Оне су створиле слику о потпуној оправданости да нас сатру са бомбама. Каква је корист од тога што се данас зна да су то лажи и глупости, и што се зна да су на Космету за време и после ратних дејстава силовали и припадници ОВК. Они су организовали силовања у Клечки која највише личе на оно о чему су писали поменути амерички новинари. Браћа Мазреку су признала да су пред постројеним заробљеним Србима и Српкињама, у Клечки, и на њихову очиглед, педесеторо Шиптара силовали девојчице и жене. То је чак верификовано и у Хагу у оптужници Харадинају у делу о силовању у хотелу Паштрик, где је одведена млада са свадбе и друге жене које су се ту задесиле (у таквом Хагу су признали да су терористи силовали, каква је онда права размера тога)...

------------------------------------------------------------------------------------------

...Нико ни пре ни тада у свету, али ни код нас не помиње да је само у Ораховцу 18. и 19. јула 1998. године страдало преко сто српских цивила када је ОВК освојила тај град. 110 је киднаповано, 43 убијено веома брзо, за многима се још увек безуспешно трага, неки су пронађени у пећини Волујак. За тај злочин суд у Приштини је осудио два Албанца на по 2 (две) године затвора?! Нико не помиње нити Клечу и њене крематоријуме у којој су пронађени спаљени делови тела 22 лица српске националности а главно осумњичени Фатмир Љимај је ослобођен оптужби и у Приштини, и у Хагу. Нити Радоњићко језеро, нико не помиње другу српску Плаву гробницу, где је пронађено 32 тела Срба, она тела која вода није однела и сакрила на месту где је Харадинај бацао своје жртве, не трудећи се ни да их сакрије. Кафић Панда у Пећи, где су побијена деца која су седела и разговарала, а што сада власти у Србији хоће да припишу српском терору, не би ли нам огадили сваку жељу да се боримо за Космет против оних који желе да нам га отму...

--------------------------------------------------------------------------------------

...Најзад, и када су правили фарсе од суђења, увек би нас достигла непријатна (али очекивана) вест из Хага. На пример, када је судски процес Рамушу Харадинају окончан. За време трајања тог процеса убијено је девет сведока оптужбе, цело туце сведока је застрашено, два туцета је одустало од сведочења, а оптуженом је дозвољено да се док процес траје слободно креће и да се бави политиком. Епилог: Харадинај је ослобођен по свим тачкама оптужбе. Судија  је одлуку образложио тиме да „тужилаштво није доказало Харадинајеву кривицу и ако су се поменути злочини догодили“?! Међутим, нико се није запитао због чега Харадинају није суђео по командној одговорности, кад се већ констатовало да су се злочини догодили? Сад једино остаје да га оптуже за утају пореза. Можда то упали као што је код Ал Капонеа. Оваквом одлуком судско веће је поново убило неколико хиљада Срба и Албанаца  који леже на души Харадинаја и банде. Оверила их Карла дел Понте својом књигом у којој је изнела оно што није изнела тамо где треба: у оптужници. Ако је неке моралне утехе она лежи у чињеници да ће посигурно Кандићка, Бисерко, Лихт и ини, покренути оштру и жестоку кампању против оваквих одлука Хашког трибунала. За очекивати је да Кандићка у сарадњи са Женама у црном изведе перформанс у Приштини или негде у „независној“ и „демократској“ Дреници, а противу убице са Радоњићког језера и силоватеља из хотела Паштрик, потпаљивача крематоријума у Клечки и „донатора“ људских орагана богатим Немцима и Американцима, а све уз помоћ невладиних организација са Косова. На крају, како је и ред, следи наравоученије: убијати можете само ако су Американци и Немци на вашој страни. Односно: ви на њиховој...

...На основу претходних реченица лако се може закључити да су албанске жртве убијене од стране ОВК вишеструко веће од цифара којима се барата и да су све те жртве приписане Србима – ако због ничег другог а оно због евентуалне компензације и пензије. Зато су у спискове страдалника гурани сви. И убијени, у умрли и погинули у међусобним мафијашким разрачунавањима, и живи. Они међу собом сматрају да су Албанци страдали од руке ОВК: издајници. Зато се ћути о правом броју тих жртава. Колико је онда непријављених случајева? Колико је лажно пријављених случајева пре 12. јуна и после тога а да би се остварило право на компензацију и избегао печат издајника? Зашто рећи да је члана ваше породице убио ОВК, када тиме губите све: безбедност – јер ће доћи да се свете, пензију, и најзад: бришете печат издајника уколико прећутите. Колико онда може бити случајева да су Албанце убили припадници ОВК а да су они приписани Србима? 500, 1000, 1500, 2000? Свака од ових цифара је могућа, најреалније је између 800 и 1000. Волфганг Кауфман, један од посматрача ЕУ на Балкану, у својој књизи Посматрач тврди да само Рамуш Харадинај на својој души носи преко 200 убијених Албанаца. Сви ћуте и једној врло важној ствари: колико је Албанаца завршило на столовима приручних клиника за вађење органа ради трговине. Свакако не мали број? Коме су они приписани „на душу“? Ако је 20.000 Албанки пријавило, или су пријављене, да су силоване, онда се треба упитати како су пријављивана убиства?...

-----------------------------------------------------------------------------------------

...Али, треба да се упитамо, ко је до сада одговарао за злочине почињене над Србима, рецимо, и у Сувој Реци? Ко је одговарао за злочин у Ораховцу у коме је убијено скоро 50 Срба а преко стотину њих је одведено да се више никада не врате. Тада су страдали Срби и у Оптеруши, Зочишту и Великој Хочи. Посмртни остаци неких од њих су касније пронађени у Малишеву у Волујку. У призренском селу Дојнице отето је 14 Срба и Српкиња и до данашњег дана нема никаквог трага о њима. У Жиливодама су спаљени Срби, отети 1998. године, њих око 30. Треба напоменути да је пожар подметнут у тренутку док ЕУЛЕКС врши увиђај на том стратишту. За злочине у Јабланици, Глођанима (60 убијених Срба), Доње Ратише, Радоњићко језеро (32 пронађена леша Срба), Рамуш Харадинај је ослобођен у Хагу. Убијени Срби су бацани и у друга косметска језера: Ливочко језеро и језеро Батлава. У логору у Лапушнику је убијено око 30 Срба. Масовне гробнице у Драгодану слабо ко помиње, као што се ништа не зна ни о отетим Србима из Врањевца. Водник, медицинар, Генов Стамен, киднапован је, мучен свирепо и до тог мучења је лагано умирао....

-------------------------------------------------------------------------------

...Вечерње новости су презентовале тајни документ БНД у броју од 18. новембра 2005. године а који су преузеле од швајцарског листа Die Weltwoche из текста новинара Јиргена Рота. Он се позива на обиман извештај БНД на 67 страна који датира од 22. фебруара 2005. године, као и извештаја обавештајне службе УН. У тим извештајима се говори о 500 до 700 килограма хероина који свакодневно иде преко Косова, или са Косова, у Америку и  Европу. (У време непосредно после Великог рата, своје терористичке активности качаци су финансирали шверцом дувана). То је највећи картел на свету, каже се у извештају. Крвопролића на Косову су позадина за трговину дрогом. Главни играчи су Хашим Тачи, Рамуш Харадинај и Џавит Халити. Док су камиони крцати дрогом јездили Косовом снаге УН биле су заузете немирима или претњама истих. „Документи БНД, КФОР-а и УН завршавају дубоко у трезорима владиних канцеларија европских и владе САД“ - закључује Јирген Рот. Опет БНД све зна али ништа не предузима...

----------------------------------------------------------------------------------------

...Треба истаћи да су Немци, то јест БНД, били главни помагачи и организатори и при формирању, помоћи и обучавању и једне друге војно-терористичке формације такозваног ФАРК-а. То је формација Бујара Букошија и Ибрахима Ругове, на чијем је челу био Тахир Земај. Њега је касније ликвидирао Харадинајев клан због преплитања нарко интереса али и као будућег сведока у Хагу. Немци су, дакле свуда и у сваком времену, или како рече Дејвид Бајндер, Политика, 8. 11. 2007. године: "Немачка је као нико други оставила траг у историји Балкана током два светска рата и као освајачка и као окупациона сила – посебно на Косову. Учешће Немачке у НАТО бомбардовању Србије 1999. било је тешко продати у Бундестагу"...

--------------------------------------------------------------------------------------

...Српско тужилаштво за ратне злочине имало је доказе већ 2004. Године на основу којих се основано сумња „да су Србима и Ромима са КиМ у импровизованим логорима у близини места Бурељ, Бајрам Цури и Тропоја на северу Албаније вађени органи и продавани на илегалом тржишту широм Европе као и о местима у Албанији где се налазе масовне гробнице са телима Срба који су жртве трговине људским органима. Масовна гробница, коју су обележили на сликама, налази се на пољани око једне цементаре на 1,5 километар од тзв. ''жуте куће'' код места Бурељ, а фотографије су саставни део извештаја које УН“. Бивши шеф канцеларије УНМИК-а за форензику и нестале особе Хосе Пабло Барајбар потврдио да је мисија УН прве информације о трговини органима отетих Срба и Рома на КиМ добила крајем 2002. или почетком 2003. од осам сведока, од којих су неки били из Призрена, а други из Албаније и објаснио да су они „дословно нестали“ када је почела истрага против вођа бивше ОВК Фатмира Љимаја и Рамуша Харадинаја. Реч је о горе поменутом извештају али се поставља питање због чега он излази са својим сазнањима тек после медијске прашине која се дигла након изласка књиге Карле дел Понте? Српско тужилаштво за ратне злочине тврди да постоје докази да је Харадинај наредио око 200 убистава а да је лично убио 68 људи....

------------------------------------------------------------------------------------

Сетите се да су осумњичени за злочине над Србима успевали да побегну из затвора (аутобус Ниш-експрес)?! Сетите се да су десетине сведока против припадника ОВК који су убијали Србе убијени а да их нико није заштитио (случај Харадинај). Сетите се како се појављује на десетине лажних сведока када треба осудити Србина (случај Милошевића, или најновији случај Оливера Ивановића). Није, дакле, у питању сам споразум и његова садржина, већ хоће ли он бити испоштован од оних у чијим је рукама његова примена?! У питању су искрене намере да се то уради?! Ако Албанци и потпишу некакав споразум он ће за њих бити мртво слово на папиру и доказ да је Србија одустала од својих територијалних права и обавеза. А они ће потом својим понашањем и деловањем обесмислити сваку тачку тог споразума. Њима ће овај споразум послужити да окупирају северни део Косова и да заврше шта су започели још одавно, сво време не поштујући нити један закон, нити један договор. Само су силу по некад знали да испоштују.

ЗОНА ОДГОВОРНОСТИ РАМУША ХАРАДИНАЈА

ЧИТАЈ!!!

ЗЛОЧИН ОВК: УБИСТВО ЉУБОМИРКЕ ЂУРИЋ?

Уз курац је Митру кад попије литру!

Пише: Игор Ђурић

Негде пред битку код Варварина у Првом српском устанку 1810-те године, Хуршид-паши су саветници говорили да крене на Србе (и Русе) јер су Срби добри у шанцу, и у шуми, али никако не смеју Турцима на мегдан ''у поље''. Овај их је послушао и пред одлучујућу битку обратио се својој војсци речима: „Сви кажете да Србин не смије у поље, него се крије по шуми или се по брдима закопава у земљу ко свиња; сад ето поља, а ето Србина; сад да видимо ко царев хљеб једе“. Срби изашли у поље и разбили турску војску.

*

„Слобода значи, пре свега, не лагати. Тамо где се множи лаж, најављује се тиранија, или се она наставља...“.

Албер Ками

*

Мића Поповић: „Уметничко дело је последња одбрана једног народа“. Мада, како сада стоје ствари са српским уметницима, јадна и бедна нам је та последња одбрана.

*

Џони: „да ли лажем када кажем, да је срећа у три ствари...“.

*

Етикетирали су ме у животу баш пуно. Изгледам као картонски куфер каквог циркузанта облепљен налепницама са мотивима градова, који је у циркуским колима обишао свет, а, у шатри провео век. Прву етикету у животу прилепили су ми кумови (скоро сам сазнао да ми је име, у ствари, дала њихова ћерка, тада девојчица петог-шестог разреда јер је у повратном телеграму којег је нашла на полици и који је чекао њеног оца, уписала име које јој се свиђало). И нисам лоше прошао, могла ми је наденути име Стаљин или Лењин. Овако сам именом Игор пролазио сасвим добро.

У тим првим годинама живота, јашта, било је етикета: ''плачко плаче изгубио гаће'', '''де пије зека воду'', ''немирко'', ''усранко'', итд. Прву озбиљнију етикету добио сам кад са пошао у школу: на зиду је неко написао ''смрт шкавелима'' а ја сам схватио да сам између осталих и ја тај ''шкавел'' – Србин. То ми је мање тешко пало од етикете ''клемпави'' коју ми је залепила једна девојчица у коју сам био заљубљен и којој љубав изјавих, ах, ах!

Етикете су се ређале како сам стасавао, неке као инсинуација, а неке утемељене у чињеницама: ''неталентован'', ''дркаџија'', ''паметан'', ''смотан'', ''начитан'', ''занесен'', ''музикалан'', ''дрогераш'' („...завезао би ја њега за дрво па би му пустио армолику на уво док се не излечи, мајке му га набијем...“), ''чупавац'', ''ћелавац'', итд.

Да сам ''из четничке породице'', сазнао сам на разговору за пријем у Војну гимназију. Да сам ''јебач'' сазнала је једна девојка у другој години средње школе (пре тога сам исту етикету сам себи пришивао без икаквог утемељења, баш како се углавном етикете и додељују). Нимало наивно није изгледало када су ми прикачили етикету ''велико-српског националисте'', у трећем разреду средње школе. Имао сам све петице и једног кеца: из албанског језика. Поред тога мој национализам се огледао и у томе што сам прво научио да јебем а нисам научио албански језик.

Другови и другарице из одељења наденули су ми надимак ''Фројд'', јер сам читао књиге. У војсци ме је један мајор ''безбедњак'' опет подсетио на ''улогу моје породице у контрареволуцији'' али су ми због лепог рукописа ипак прилепили етикету ''ћате''. Пресудило је и то што сам официрској деци писао лектире а осталој војсци писма.

На факултету су ме професори мрзели и дали ми етикету ''нерадника''. Мрзели су ме јер ништа нисам знао. Околина ме је у међувремену частила етикетама ''алкоса'' и ''женскароша'', а један део женске околине ми је доделио етикету ''мушке свиње''. Ја сам себи, управо тада, почео да прилепљујем етикету ''песника''.

А онда су дошле деведесете, ''тужне и несретне'',  и ова садашња иста компанија која влада (''у уџбенике и у читанке ушле су битанге'') прилепи ми етикете ''миш из рупе'', ''домаћи издајник'' и ''ст(В)ани п(В)аћеник''. Као таквом увалише ми пушку и послаше у рат да покушам сам себе окарактерисати као ''патриоту''.

После бомбардовања, када побегох из Метохије, у Шумадијицу питому, спичише ми етикету ''Шиптар'', држава ме је назвала ''расељеним лицем'' („...нисте ви избеглице, ви сте само привремено морали да промените адресе...“), а за време боравка у Њујорку звали су ме ''факен Рашан фром Сибериа''.

Кад је стигла ''демократија'' у октобру месецу и када је постало популарно и наплативо бити ''страни плаћеник'', наравно мени избрисаше претходну етикету, исти они који су ми је и залепили, већ ми наденуше да сам ''ратни хушкач'' и ''злочинац'' (због оне пушке коју су ми дали док сам био ''страни плаћеник'' и ''домаћи издајник'').

Оно, у међувремену сам пар пута опет постајао ''издајник'', ''затуцани националиста'', и слично – како су се размењивале ове битанге што владају исто и исти - само мењајући идеологије. Ја сам лично себи накачио етикете ''џангризала'', ''депресивца'', ''скептика'', ''писца'', и још много чега. У последње време чујем од владара да сам ''нерадник'', ''неспособњаковић'', ''анти-европејац'', ''анти-реформатор'', ''затуцани Србенда'', ''хејтер''...

Једном сам, на једном месту, бранио нечије нешто. Неки "велики Србин" ми је пребацио да није патриотски да Србин брани албанско. Одговорио сам му: „За тебе сам ја тренутно Албанац“. Што би рекао књижевник Љубиша Јоцић: у животу сам био све осим лезбејке.

ИСТОК: ПИТАЊА И ОДГОВОРИ!

Пише: Игор Ђурић

      Бог оставио шалу. 

Не зна се је ли боље започети или завршити са шалом?! Поготову кад човеку није до шале и смеха. Јесте, волели смо да се смејемо, да добацујемо, да се подсмевамо, почесто и да будемо кварни. Ударали би подсмехом тамо где ће подсмеваног највише болети. Били смо сурови често, није за замерити, у суровом поднебљу и вазда таквом времену смо живели. Је ли Бог оставио шалу? Јесте, као и све остало! Макар за оне који верују. Али, чисто сумњам да је божје дело и: подсмех. То нам је подметнуо онај други. Много смо се подсмевали, много смо исмевали, нисмо се здраво смејали и шалили, нисмо користили од Бога нам дато. Данас смо помало смешни овако незграпни и патетични у нашем жалу за оним чега више немамо и нисмо користили како треба, док смо то имали.

Како стари? Важно је да су на ноге. Имају, богами и година. Само по реду. 

      Не иде то тако?! Ми би смо све преко реда а једино смрт дође по реду. Све мора по реду а ништа није у реду. Добро смо, јеби га. Живи! Ништа не радимо. Остали смо у једном тренутку гологузи, без ичега. Остао нам само апетит, који нас никада није издао. А, стари ко стари. Мисле само на себе. И деца мисле само на себе. Једино ми средњаци немамо право да мислио на себе. Док смо били мали и млади учили су нас да треба да поштујемо и слушамо старије. Данас нам деца говоре како је дошло време кад треба да се слушају млади, јер они су будућност. Ми остадосмо ништа: ни прошлост, ни будућност. Поштујемо старе и жртвујемо се за децу. Младост нам прође тако, старост нећемо дочекати. Јесте, на ноге су, и имају година. Сви имамо година. Само неки немају услова.

Оћеш да ти платим или да ми платиш? 

      Донеси и пиши на рецку. Платићу ти на куково лето. Платићу ти кад на врбу роди грожђе. Платићу ти али о курцу моме. Да смо пили: пили смо. И превише. И терали би и друге да пију, да нас сутра мање гризе савест због пијанства и баљезгарија које би направили пијани. Ретко би кад газди признали целу рецку. Кад си пијан онда си широке руке, поготову кад пијеш на црту. Кад си пијан свет изгледа лепше а сви проблеми су решиви и лаки. Сутра се горко кајеш због тог ничим, осим алкохолом, поткрепљеног оптимизма. Сутрадан мислиш да све то ниси ти наручивао. А јеси, до последње капи. Неизводљиво је било да седиш и пијеш са људима а да сам не пијеш. Ако треба, сипаће ти на силу у грло. Око плаћања би већ била друга прича: или не бисмо дали никоме да плати док имамо последњи динар, или се не би доваћавали за новчаник (шта има да се доваћаваш кад је празан?!). Најчешће не бисмо имали ни за једно, ни за друго: ни да платимо, ни да шкртаримо. Ни да платимо, ни да клатимо. За плаћање: нисмо имали новца. За шкртарење: имали смо толико образа па нисмо то чинили. Па смо пили на рецку.

Ми Источани никад не кажемо: „Кад ћеш да ми дођеш?“, него увек: „Кад ћу да ти дођем?“. 

      Ово су нам натурили, не без разлога, али је ипак натурено. Волели смо да одемо али смо волели и да дочекамо. Него, нас је било више из вароши, па кад одемо у суседно село изгледао је као да се цео Исток сручио тамо. А ови кад 'оће да врате посете: не могу свуд да стигну. Код пете куће су пијани, код шесте их износе. Оно, додуше, како ко. Било нас је ко и свуда, свакаквих, и дочекљивих, и недочекљивих. Мало је ко желео да му нико не долази у кућу. Сматрало се да је човек онолико добар колико има гостију. И супротно. Кад ти се нико не доваћава за капију то значи да нешто није у реду са тобом. А на дан кад су Крсти или уочи Славе погледујеш кроз прозор низ авлију. Није ти право: код комшије се увелико пева а код тебе ни живе душе. Па чекаш да изађу из визите, као случајно се нађеш у дворишту и зовеш. Ако не дођу, џабе ти баће све што си спремио и ма како си спремио. Овде где данас живим, сви иду на летовање и зимовање, а ја и моји кад стигнемо, ретко. Што?, па спремам се за Славу, Божић, Ускрс и Крсте, да ми дође неко, да будем човек. Они не могу да схвате зашто волим да потрошим дочекујући а не летујући?!

Имао си игбал, батлија си! 

      Батлија си кад имаш среће. Игбалџија кад срећу успеш да материјализујеш. Код нас су игбалџије и батлије, ко и свуд, углавном бивали сумњиви типови. Ретко кад поштени људи. Није срећа хтела поштена човека. Што би рек'о један мој друг, онај што му жиле искоче по врату кад се наљути: „Стави у џак сто оних женских ствари и једну мушку, ја ћу се доватит за ону мушку“. Код поштених људи игбал се мерио да имаш што мање штете, код ових других, батлија си кад се добро окористиш. Поштен човек рачуна да је батлија ако му град не убије летину. Овај други рачуна да је батлија ако је продао оно што је град већ убио. Опет, ко и свуд, срећа има мало везе са случајем, мораш сам да је погураш (прво да вежеш коња а после да га оставиш Богу на чување), углавном на срећу и несрећу других. До некоме не смркне - другоме не може да сване. Док неко не закука - други не може да запева. Углавном, игбалџије и батлије су гурале своју срећу, за своју добит и на штету других. Тако је у целом свету. Прави батлија, онај народски и поштени, је онај коме се роди здраво дете.

 Ноћаскенаке ће да ради ступац! 

     Са девојкама смо увек били у мањку. Цео Исток свој између себе. Не можеш да нађеш никог ко ти није некакав род. Па и кад се нађе нека: неће са нама. Воли момке са стране, зна нас ваљда ко стару пару. Оно, то им не треба замерити. Што би рек'о Бранко Ћопић: „Знам ја нас, јебо ти нас“. Али, и ми Источани смо људи и ако смо Срби и својта, слатка душа, баће. Кад дође нека девојка са стране, сви почну да се врте око ње, па се она брзо уобрази, и ако не знаш по коме јој то долази. Почне да бури на високо. Зато нам је једино остајао ступац, којег смо мерили неким добрим момцима, чија је једина кривица била то што су били бољи и већи фрајери од нас, и само зато што смо волели да имамо неку чору, а нисмо ми криви што смо имали више ступаца и кочева него девојака које нам нису род. Не брините, нису ни нама остајали дужни. Ништа не знаш, баће, само кад ти га фишти, све звезде видиш. А, и они, као и ми, знали су курвински да ти га степају. И, ако су. Право је. Који ти је ђаво требао да се ломаташ по Прекорупљу или Клини, па налетиш на Црвене ђаволе из Клинавца. Мада, ни они из Гораждевца нису имали лаку руку.

Најволим „чачак“ да водим. 

      И да певам „Ој Истоку под планину, дивну имаш омладину, Радо лепа Радо, што имадо то ти дао“. Обично нисмо имали ништа па смо то и давали. Ипак, да води „чачак“, поготову „синајски чачак“, није могао свако. Због тога су избијале туче, давао се задњи динар хармоникашу. Цео дан си пластио а летиш по сали. „Чачак“ је тешка ствар, хеви-метал међу народним колима. Да се народски изразим, „чачак“ је рокенрол, „моравац“ је сентиш а „жикино коло“ је мејнстрим. Али, баће, кад затражиш, за ајтар божи, биднеш кец и да певаш „Од Истока па до Бање...“, онда неће нико да те пусти. Прво срамотно је, а друго ни кец није ништа мање важан од коловође. Кад се уфатиш на крај кола онда никога не пусташ. Преплићеш ногама и ноншалантно се њишеш лево-десно горњим делом тела, да не кажемо абдоменом. Обрвама поздрављаш присутну публику, намигивањем се удвараш. А махањем главе дајеш до знања 'де би најрађе да се нађеш са дотичном. Руку леву: по вољи! Ћеф ти у џеп, ћеф ти марамче у руку, па да витлаш њоме. Као што никог не пушташ да се ухвати између тебе и девојке која ти се свиђа, а једва си се и сам доватио, тако никога не пушташ на кеца, осим девојке која ти се свиђа. Мој покојни отац, непосредно после другог рата, на сабору у Горичу, лепо рече неком официру који је хтео да се ухвати у коло између њега и моје будуће мајке, која му је тада била већ обећана: „Немој да се качиш на воз за који немаш карту“. Добио би тај и ступац, ама није се смело, официри тад бејаху власт.

Ми смо, бре, својта! 

      Ако ми не дођеш, нећу да ти дођем – зато сам и дош'о, да кадгођ и ти дођеш код мене. Нисам дош'о што сам жељан, имам и ја кући да јем и пијем, него сам дош'о што те ценим и поштујем. И што смо својте. И што се ваља. Ма шта ко причао, било смо срамежљиви гости. Некако ти је увек био непријатно кад одеш негде, па измишљаш сто разлога због чега си ту. Те ово, те оно. Не би ти дош'о, него си у свом доласку пронашао неки велики циљ, и идеју. Ти ниси у гостима, ти си у мисији, задужујеш да би ти се вратило. Ти једеш да би се јело код тебе, пијеш да би се сутра пробала и твоја ракија. Обично те ухвате негде већ припитог, па те поведу по визитама, али ти ниси баш толико пијан да не схватиш да ти није место ту, можда си први пут ушао човеку у кућу. Па се довијаш, ниси случајно ту. Циљно си. Решио си, као, да прекинеш више то ваше непосећивање. Што више преврћеш клапуше то си агресивији према домаћину: „Више ме никад нећеш видет' овде, ако ти не дођеш код мене!“ – велиш му. Он клима главом, мисли, „добро, ако је тако“. Кад ти, после неког времена, заиста дође на Славу, ти привучеш жену у ходник, па је питаш: „Шта ће море, овај овде?“. Па кад попијете неку, све крене јово-наново.

Што помери међу? Што ми узе ред воде? Што ми посече шуму? Што ми сјеба засеку? 

      Пошто нисмо имали довољно душмана, тамо где смо живели, онда смо од мајке тражили да нам га роди. Ако смо и били браћа, џепови нам нису били сестре. Са браћом углавном нисмо зборили због међе. И са рођацима, кад завршимо са рођеном браћом. Другоме 'оћеш душу да даш, брату ниси хтео да попустиш ни за педаљ. И сваки би оног другог оптуживао да је померио међу, да 'оће да узме више, да жели да га зајебе. Сад све остаде туђину. Па, опет се нисмо опаметили. Сад се свађамо на даљину са ближњима. Имали смо толико воде да је претила да нас однесе а ми смо се тукли мотикама за ред воде. Зато нас је на крају вода и однела. И још нас носи. За памет је касно. Дако ће наша деца бит' паметнија од нас. Јер, слађе нам је било да посечемо туђе, него леба да јемо. Чинило ти се да туђе дрво боље и дуже гори, да боље греје. Мислиш да си ћарио: посечеш туђе, туђин посече твоје, па се све сведе на исто. Оно што остаде, посекоше они до задње гранчице. По ко зна који пут. Све што би сачували једни од других на крају би посекли они. Е, да, кад баш не смеш да се супротставиш отворено ономе што има ред воде а ти би хтео да је твој ред, одеш онако курвински, по мраку, па лепо премостиш засеком воду. Док онај укапира 'де је грешка идући уз бразду, теби већ пола бакче прелила ладна источка вода – однела нас она!

Оћемо у рибе?  

      Ти ћеш да носиш теше. Теше носи онај ко слабо вуче мрежу и не зна да рчка. Он најмање добије у деоби, кад се дели риба. Тури локвањ на главу да се не споводи од сунца, веже каишем теше а на врбов прут наниже уловљену рибу. Повремено прут са рибама провлачи кроз воду да иста остане свежа. Кад чујеш још некога да је на реци, некога ко је кренуо пре вас, враћаш се кући јер тај шта је уловио - уловио је, остало је уплашено. На цени је била речна пастрмка, са црвеним тачкицама, док се калифорнијска пастрмка мање вредновала од ње. Друге рибе, фала богу, нисмо ни имали. Речне ракове би бацали кад се завуку у кош, јегуља није било од кад је направљена нека брана у Албанији осамдесетих година, иначе се она хватала испод воденица којих је у Истоку било тушта и тма. Кажу да је некада било толико рибе у источкој реци да су их Источани ватали по њивама, кад пусте воду да наваде. Источани су, дакле, једини људи на свету који су пецали рибу: мотикама!? Искрено, вероватно због свега тога, нисмо је баш ценили и јели смо је само кад морамо: о посној слави и кад дођу гости којима је то био главни ужитак. Трајков вир би био прекретница: до њега се знало како ће се проћи са пецањем, које и није пецање већ 'ватање. Кад неко офути реку струјом или динамитом онда се дуго после тога лове само пизгаљи, док се неко не осевапи па пусти коју тону из рибњака.

Оћемо у Лојза да играмо лопте?! 

      Пошто у Лојза већ одавно нема Гројза. Изела га пламењача и народна влас'. Само да се одма зна: нема дурисања и пенџетирања. Лопте су се играле и у Грабља, и у Лојза. Касније и код школе, па на теренима. Кад се оде у планину најслађи фудбал се играо у Трговишту. Ми, из нашег краја, фудбал смо играли и код фабрике, кад би могли. Кад би нас бивало мало играли би викторију. Фудбал, као и остале спортове, нису увек играли најбољи, већ најстарији па самим тим и најјачи. Чим дође ко старији ти као млађи мораш да се склониш. Самим тим, нису увек ни побеђивали најбољи и који дају више голова, већ оних чија је бивала последња. По трави би углавном играли боси, по асфалту су неки окушавали и са копачкама. Не би добро пролазили али су били упорни: кад су могли са копачкама да иду на игранке а што не би играли са њима и фудбал по бетону. Није се само знало да ли у њима више повређују себе, стално клизајући се и падајући, или друге, ударајући по писку, што је било легитимно средство за заустављање противничких напада.

наставиће се...

ЧИТАЈ КЛИКОМ ОВДЕ: ДЕ СИ БАЋЕ!

ЧИТАЈ КЛИКОМ ОВДЕ: РЕЧНИК ИЗ ИСТОЧКИХ ПРИЧА!

ПЕДЕСЕТ НИЈАНСИ ПРОДАТЕ ЊИВЕ НА КОСОВУ И У КАФАНИ НАРУЧЕНЕ ПЕСМЕ О КОСОВУ!

Глупост, а, у овом случају и неписменост: изроде мржњу!

Пише: Игор Ђурић

Од неколико стотина текстова о Косову и Метохији, које сам до данас написао и који су сви били у патриотском и борбеном духу, овај ће бити први који ће бити делимично дефетистички и највероватније најистинитији. Приморан сам на то, јер пси лају а мој избеглички караван је одавно стигао на свој последњи бивак. Моји земљаци и сапатници са Косова и Метохије углавном ћуте, сраме се ваљда?! Не ћутите! Не срамите се! Ви сте жртве! Вама је учињено зло! Нисте ви криви зато што су вас протерали и зато што се борите за бољи живот ваше деце!

Српски народ, па везано и за Стару Србију, има много већих проблема од тих продатих њива. Морално посрнули српски народ, у изумирању нације и државе, у одумирању народа, притиснут, уцењен, окупиран – налази снаге за међусобно ружење и мржњу која се чак ни клинички не може објаснити. Спремни смо, макар добар део нас, да прихватимо и ЕУ, и НАТО, и Немце, и Шиптаре, све!!! – само нисмо спремни и способни да разумемо ближњега, чак и ако греши, ако и није у праву. Да помогнемо: ако треба. И, ако не треба. Лако је нудити помоћ некоме коме није потребна или неће посезати за њом. Помоћ треба искрено пружити ономе коме је потребна и безусловно.

Лако је и салонски патриотисати. Оде се у обилазак светиња једном годишње и одмах се спочитава другима што издају Косово. Косово није лична ствар појединца, него национални интерес Срба. Према томе се тако морамо и односити.

Непотребно је то. Непотребно је мрзети свога. Ширити мржњу. Камо среће да сви певамо. Али песме о којима овде причамо су израз бола и туге, ма колико тај израз био патетичан. Прашћајте, ми можда другачије и не знамо.

Е, ја, ето, баш хоћу да продам њиву на Косову а после тога да у кафани наручујем песму Ко да ми отме из моје душе Косово! То је моје право. Ако сам слободан човек. Ја сам избегао, јер тамо нисам био слободан. Ја нисам продао да бих се протерао, већ сам продао зато што сам протеран. Продаја је последица а не узрок. 

Ево и зашто тако мислим (кад се у тексту обраћам и кажем ВИ, тада мислим искључиво на оне који су делили овакве бљувотине, који спочитавају моја права а игноришу своје обавезе, то су они којима смета наручивање песама а није сметао плач нејачи и смрт недужних - а извињавам се свим добрим људима који су помогли, који имају разумевања или макар се културно не слажу – а таквих је већина):

1. Њива је моја, могу да радим са њом шта хоћу! Тамо где смо се упутили (у ЕУ, против моје воље) право на приватну својину је неприкосновено (макар је било до сад, иако изгледа да више није када су у питању Руси и Срби са Косова)), али је исто и у Србији, а ја сам држављанин Србије! Као држављанин Србије хоћу иста права као и сви остали. Ако ми моја држава, и део мог народа, забрањују да живим слободно и да певам кад ми се пева: онда сам и у праву што сам продао, као што су у праву и сви ови што одоше. Кажу: цела Србија је ратовала за Косово а ви сад продајете! И, шта? Сада треба да будемо заробљеници и таоци? Што нас не пострељате или гурнете у логоре? Најзад, није цела Србија ратовала. Они који су се борили не причају тако. Углавном то говоре дезертери и фотељаши. Свако ко чита овај текст нек се упита: шта је радио, колико је доприносио, где је био кад се гинуло, па тек онда нека коментарише.

2. Држава је заједничка и њу не треба мешати са приватном својином која је лична. Сви ми имамо права да радимо са својим њивама, у Метохији, Војводини или Шумадији, шта хоћемо, али исто тако сви имамо обавезу да бранимо државу када се то од нас затражи! Откуд било коме идеја да он може да одлучује у моје име када је моја имовина у питању? То не само да је против закона, него је и некултурно, то је недостатак васпитања: личног и политичког. Питам ли ја вас колико сте добили и покрали од државе?

3. Jа сам, макар, за новац од продатe њиве на Косову, купио другу њиву овде, донео сам то што сам имао тамо где сам силом морао да дођем. Шта је урадио са парама онај што ми је продао њиву, је ли и он прекршио неку моралну норму? Најзад, оставите ви на миру онога што је продао своје па купио нешто, већ јурите оне који нису продали ништа, не раде ништа поштено - а имају све!

4. Хоћете да ми кажете да у целом свету људи имају права да располажу са својом имовином а једино немају право на то Срби са Косова и Метохије?! Хоћете да ми кажете да ће у Србији ускоро геј парови моћи да се венчавају и усвајају децу, да ћемо ући у ЕУ која нас је отерала оданде, да су пси луталице заштићени законом, да ће се избеглицама из Азије и Африке делити имања и куће – а, да једино Срби са Косова и Метохије не требају да имају право да располажу својом имовином?! Шта, кажете, имају право, али није морално! У реду, када се са моралом буду могле плаћати дажбине, кирије, школарине, храна, лечења и остало – онда прихватам! Није патриотски?! А патриотски је говорити да је све изгубљено и да се требамо договорити са Албанцима и потписати са њима трајно обавезујући споразум? Скоро је поручено са највишег врха: патриотизам се не сипа у резервоаре трактора! Пре тога: коме је до морала нека иде у цркву! Сада нам се поручује: Косово нећемо оставити својој деци на решавање! Јер, колико сам разумео тренутно стање у друштву и држави, међу академицима и јавним личностима, међу политичарима: патриотизам је скупа и превазиђена ствар, морамо бити толерантни и спремни на компромисе са свима – осим са Србином који је продао њиву. Једино он треба да остане патриота не располажући својом имовином слободно и једино он мора да тај исти патриотизам сипа у резервоар уместо горива.

5. Да ли Срби са Косова и Метохије треба да живе као бедници, и поред своје имовине, да би имали право да наручују песме у кафани? Да ли треба да остану таоци, они и њихови потомци, да би их поштовали они који иначе говоре да је све изгубљено и који их гурају у ЕУ која их је и протерала оданде?! У анкетама ви се већински изјашњавате да економија треба да буде приоритетна у односу на Косово: па ето, бавимо се економијом.

6. Поготову ми, који смо избегли 1999. године, имамо сва права да радимо шта хоћемо са својом имовином. Вековима смо живели доле под најтежим условима, нисмо се селили и требало је да се скупи највећа сила на свету да нас истера одатле, под претњом голог опстанка! И тада, нисмо побегли: изашли смо са својом државом и својом војском! Цифре које су нам нудили за наше њиве биле су много веће пре рата. Остајали смо и опстајали докле смо могли. Али, нисмо то радили због вас, него због нас. Тако смо желели.

7. Ја се прво борим и залажем за индивидуална права, личне слободе и поштовање приватне имовине – па тек после за националне и државне интересе. Без слободног човека нема слободне државе! Прогласите ратно стање и окупацију Косова и Метохије, и ја пристајем да се одрекнем личних слобода и права располагањем својом имовином. До тада нека свако бира. Можда неко може, и ја му не замерам, али ја не желим да живим под влашћу Албанаца, под окупацијом странаца, као грађанин другога реда. Ако то и треба, да будем грађанин другог реда, нека ме макар киње моји Срби, забрањујући ми да певам. Тамо су ми забрањивали да уопште живим и дишем.

8. Не брините се ви за моју њиву, као што се ни ја не бринем за вашу, него ајде да се сви бринемо за националне и државне интересе. Ниједан Енглез нема њиву на Фокландима, па је то ипак и даље територија којом влада енглеска краљица. Ако будућност овде државе зависи од тога јесам ли ја продао њиву или нисам, онда смо да простите, најебали и ја, и ви!

9. Нема проблема, ајде да обучемо униформе, узмемо пушке и ратом ослободимо Косово и Метохију, имам ја тамо још њива, а ову овде што сам купио ми слободно одузмите! Тада пристајем да ми држава одузме право да слободно располажем својом имовином.

10. Кажете да немамо више деце за ратовање и погибију, али моје дете желите да оставите тамо, на његовој њиви, да га убијају и кољу, одузимајући му право да располаже дедовином! Ви бринете за своју децу а замерате мом оцу што је бринуо за мене?!

11. Ако је и продао, ако и наручује у кафани песме о Косову, значи да га боли душа и да пати. Шта ћемо са онима који нису продали ништа, имају све и боли их курац и за Косово, и за песме?!

12. Ја нисам продао њиву и побегао, остављајући другима да ратују за моју њиву – ја сам се борио, колико сам могао и знао, изашао са Косова са српском државом и последњим српским војником, доживео овде да ме годинама зајебава као подстанара свака шуша – па сам тек онда продао своју њиву! Пре тога, нисам узнемиравао рањену отаџбину: ништа нисам тражио, нити узео од ње! Код мене те ваше замене теза не пролазе! Као, ето, цела Србија је спремна да се бори за Косово и Метохију, а ви продајете своје њиве. Није цела Србија спремна да се бори! Ту причу продајте неком другом. 

13. Уопште не наручујем песме по кафанама и не певам о Косову. Написао сам, додуше, неке књиге о томе, и добио претње од Шиптара да ће ми се крви напити ако ме се дочепају. Они су сматрали да сам им веће зло нанео мојим писањем него продајом своје њиве (коју нисам ни имао). Још једно сам схватио, када неко изјави или понови реченицу о којој овде говоримо, већина се потруди да је пренесе. Када ја напишем текст о злочинима ОВК или о бомбардовању Србије, то преузме тек мали број. То само по себи говори о односу према Србима са Косова и Метохије и упозорава их да, уколико су у могућности, узму своју судбину у своје руке.

14. Утекао му наврдеда у осамнаестом веку, прадеда у деветнаестом веку, деда у двадесетом, отац пре педесет година – а он овамо, мене који сам напустио Косово у двадесет и првом веку, зајебава и забрањује ми да наручујем песме. Мене, чија је фамилија бројала неколико десетина породица и неколико стотина људи, који су до последњег дана живели у Метохији. Нисмо отишли, нисмо се по-арбанашили, вековима. Кад више нисмо имали избора: побегли смо. Побегли смо заједно са својом државом: нисмо сами. И не мислимо да се враћамо док се тамо не врати српска држава. Касно нам је за арбанашење! А српска држава нам сада не шаље баш најбоље сигнале оним што ради и оним шта планира да учини са Косовом.

15. Није моја њива проблем, господо, видите ви са онима који продају Дечане, Архангеле, Патријаршију, воду, ваздух, руде, шуме, државну територију. Проблем је држава која је неселективно потрошила, у последњих осамнаест година, милијарде евра на Косову и Метохији, и чији је добар део завршио у приватним џеповима и злоупотребама, а која је могла за само делић тога новца да реши егзистенцијална питања расељених Срба а онда да им забрани да тамо продају имовину.

16. Шиптарске паре које смо добили за њиве ми нисмо понели на горе поменуте Фокланде (мада је можда било паметније, тамо би макар са пингвинима наручивали песме које хоћемо), већ смо их дали вама, овде, ви сте их узели за куће, њиве, корупцију, сахране и наручене песме. Има ли право Србин из Крагујевца, који је продао њиву Србину из Метохије, да наручује у кафани песму Шумадијо, Шумадијо, ко би тебе оставио?

17. Ако смо ми пичке издајничке, ко сада продаје тим истим Шиптарима станове по Прокупљу, Лесковцу и Нишу?

18. Ако смо ми пичке издајничке, ко сада продаје војвођанску земљу Арапима, Хрватима и Немцима? Колико сам схватио, Американац може да ради шта хоће овде, Арапину може да се поклони део Београда, Хрват може да купи војвођанску земљу и највеће произвођаче хране, Немцу и Италијану се дају велике паре да запосли Србина којем ће после давати малу плату – а, једино Србин са Косова не може продајом своје њиве да сазида кућу и да створи себи радно место. Притом се заборавља да су управо горе побројани учинили да се Срби са Косова протерају а Метохија и Косово буду окупирани. И ви мени пребацујете недоследност и непатриотизам?!

19. Зар није људскије и хуманије да ми продамо наше њиве - него да  они продају наше органе?

20. Што нам нисте дали неку своју њиву, и онако седе необрађене, кад смо дошли, па би сада имали пуно право да нас критикујете и псујете?! Сви ви који доводите у питање наше наручивање песама по кафанама, говорите да је Косово изгубљено и да не треба да ваша деца гину за наше њиве. Али, све је изгубљено, само наше њиве, по вама - нису!

21. Што нисте викнули, крикнули, у глас, када сте нам продавали своје њиве и куће овде: нећемо шиптарске паре!!! Не желимо да вам продамо наше њиве за новац који сте добили од ваших њива!!! Ми хоћемо да оставимо себи право да наручујемо песме у кафанама. То би било поштеније. А, не овако: пошто сте нам продали и узели нам паре, сада нас оптужујете за продају и забрањујте нам да певамо.

22. Ово су стара и већ виђена друго-србијанска подметања: од жртве правите кривца, као да смо ми бирали да нас задеси несрећа, као да смо ми криви што су нас убијали и протеривали. Оптужујете нас као кад неко оптужи жртву силовања да је крива што је силована јер је изазивала и није се довољно бранила!

23. Ако и имамо да продамо њиву значи да смо дошли из домаћинских кућа и да нисмо као неки гологузани који су дошли поцепаних гаћа и из разних вукојебина, који су отимали људима куће и земљу под звездом петокраком, па сада глуме домициле и бране ми да наручујем песму коју ја хоћу, за паре од моје њиве! Не смета вам што ће из ЕУ у Србију вратити неколико стотина хиљада Рома без игде ичега, што хиљаде избеглица из Азије и Африке нагрћу са свих страна, што млади људи, Срби, наша деца, масовно одлазе из земље, да се више никада не врате – али вам сметају Срби са Косова и Метохије (ваши суграђани, српски држављани) што долазе, како сами тврдите: са парама које доносе у ваше градове?!

24. Ја да не продам моју њиву на Косову и да се овде патим, а ви да ми говорите како Европа нема алтернативе и да ћете све дати да у њу уђете (и Косово, и Србију, и њиве, и фабрике, и дупета, и душе), како ћете признати Косово и како је свеједно ко ће где бити када будемо део велике европске породице без граница.

25. Већ двадесет година се, на овај или онај начин, у овој земљи промовише дезертерство и издајство, антисрпски невладин сектор ме проглашава зликовцем иако сам ја жртва, о свему одлучују људи који у свему подржавају наше непријатеље, распродаје се све што имамо, вода, ваздух, рудна богатства, људи, фабрике, уби нас бела куга, а вама смета што је Србин са Косова продао своју њиву. Чак и да је то неморално и непатриотски, ја и даље тврдим да то није наш највећи проблем.

26. У реду, признајем, нисам требао да продам своју њиву, и срамим се због тога искрено, али, какво ми друго решење нудите, мени и мојој породици, уколико је нисам продао? Шта сте планирали чинити са стотинама хиљада људи који су пуштени низ воду?! Ако ја немам право да продам своју њиву на Косову, зашто онда српске власти (све одреда) говоре о нормализацији и трговинској размени са Косовом? Зашто српске фирме продају робу тамо? Због чега српска држава хоће да прави аутопутеве тамо? Зашто се наши спортисти такмиче са њима? (Ове зиме ће вам се гузице трести у мраку ако не довеземо угаљ са Косова, прим.аут. 22.06 2022). Да свима, онда, забранимо да певају песме по кафанама? Држава препусти судове, цивилну заштиту (полицију) позивни број, термоелектране, хидросистеме, школство, здравство, шуме, воде, граничне прелазе, матичне књиге, земљишне књиге, таблице, печате и лична документа – а, Србин са Косова је крив због продате њиве! Држава је пристала да Косово уђе у међународне организације, државни представници седе и потписују уговоре са њима – али је само Србин са Косова крив што потписује купопродајни уговор. Држава је пристала да се стављају стикери на њену заставу и грб - али је само Србин са Косова крив јер је решио своје стамбено питање. Држава се у Вашингтону обавезала да неће спречавати улазак Косова у међународне институције - али је само Србин из Метохије крив што је школовао дете.

27. Али, рећи ћете, многи Срби са Косова нису били нужни, па су ипак продали – што би по вама значило да само сиромашни, угњетени и бедни Срби могу одбранити Косово! Људи хоће више, баш као што и ви желите више и боље. Мени су својевремено говорили, кад сам избегао: како то, избеглица а купујеш књиге? Не желим да ми признате патњу кроз сажаљење већ кроз разумевање. Не љутите се ви због моје њиве, већ због тога што сам вам одузео могућност да ме сажаљевате.

28. Могу ли да наручују песму у кафани они који су дезертирали, који су мењали странке, који су ојадили државу, који су куповали дипломе, који лажу, краду и варају, који су растурили породицу, који не поштују своје родитеље, који јебу своје куме, који не плаћају порез, који узимају мито за операцију детета, који зеленаше, људи који су откупили станове који вреде стотине хиљада евра - за пар стотина марака, који су се обогатили на несрећи других, који су отишли или побегли из земље, који служе непријатељима, који живе од свога нерада – или је то забрањено само Србину са Косова, који је продао њиву?! Син или унук комунистичког функционера, истог оног који је распродавао Косово својим политичким и револуционарним деловањем, може продати дедин стан од 100 квадрата у центру Београда, који је добијен за џабе и отет од другога, да би купио два мања или прокоцкао паре, али Србин са Косова не може располагати имовином свога деде која није добијена од државе?!

29. Требају ли Срби избегли са Косова и Метохије да остану нешколовани, необразовани, отрцани и бедни, да би се одбранила државна територија и да они могу да наручују песме?! Јел' ми немамо права, неким законом невладиних или владиних организација, да имамо лепе куће и скупа кола, да завршавамо факултете и покрећемо послове?! Од када је кажњиво, ако нисмо украли и опљачкали?! Ко је то установио правило да ми треба да будемо грађани другога реда?! Хоћете ли да почнемо да се пишемо као национална или сексуална мањина, па да не смете ни да нас попреко погледате а да не ризикујете кривичну пријаву (као што је то случај уколико вређате или нешто забрањујете Сиријцу, Либијцу, Шиптару, Мађару, Бошњаку, Хрвату или Црногорцу, или, не дај Боже: педеру).

30. Да ли је поштеније продати своју њиву на Косову да би се опстало или продати њиву негде по ужој Србији па тим новцем послати децу у ријалити или да буду певаљке. Уместо да будете срећни што неко купује њиве по Србији и што жели да живи поштено од свога рада, ви то замерате, док са друге стране Србија тоне у смрад ријалитија, старлета, спонзоруша, дроге и криминала. Људи продају краве да им ћерке ставе силиконе и сниме песму а после се чудите што нема млека поред толико сиса и мукања.

31. Ја не могу да одем на своју њиву у Метохији, није безбедно, убиће ме. У најмању руку, моја безбедност ће зависити од добре воље Шиптара. Хоће ли ови, што ми бране да наручујем песму, да ми помогну, да одемо тамо заједно и ако треба заједно да гинемо, ал' њиву да не дамо?! Најзад, ајде да се мењамо. Ево, ја пристајем да заменим њиву у Метохији за њиву у Шумадији или Војводини (може и Мачва, око Шапца), са неким од ових „патриота“ што ми бране да певам, али под условом да он после нема право да је прода, а ја да могу са мојом да радим шта хоћу. Шта? Није поштено! Озбиљно!

32. Уколико ипак дође до рата, хоћете ли забранити да нас мобилишу као што нам данас забрањујете да певамо?! Хоћете ли рећи: нема право да се бори за Косово онај ко је продао њиву тамо! Или ће говорити: шта ме брига за Косово, нек иду они који тамо имају земљу?! Забрањујте нам да је продамо али ћете нам препустити предност да гинемо за њу. И слажем се, под условом да престанете да се мешате у моје приватне ствари. Лако је намирена дупета, повремено обићи наше светиње, под пратњом, додуше. Тешко је опстати на релацији: ни тамо, ни овамо.

33. Од неких који су то приговарали на горе описан начин, тада кад сам писао овај текст, (мада је већина људи поштена и свесна правог стања), један је писац (пуна му уста добробити и демократије) а други бивши спортиста (рукометаш). Једноме преци овамо стигли Осмом офанзивом у Војводину, а други је рођен у Црној Гори која је продала цело Косово и признала независност истог (и изјашњава се као милогорац). У реду, пристајем, у праву сте, ипак ми који смо рођени тамо имамо нешто више моралних обавеза. Само, нека се тако и други понашају према својим завичајима или постојбини њихових дедова и отаца.

34. Чак и да смо продали своје њиве, ми који смо дошли 1999. године, учинили смо то као последњи у васколиком српству. Ми смо последњи напустили бојно поље. Ми смо чували ватру до последњега вакта и кроз ватру смо се пробијали са породицама да дођемо овде. Они који су тамо до данас остали, њима је још теже, али не би ни они остали да су живели тамо одакле смо ми морали да побегнемо. Требате знати да је северни део Митровице још у Другом светском рату био изузет из Велике Албаније и био је под Недићевом управом. Да добар део те територије није ни припадао Косову већ су неке области административно припојене од стране комуниста.

35. Ја чак нисам ни имао своју њиву. Срамота ме да кажем: нисам имао ништа, само један Југо 45 (књиге ми остале и биле спаљене у породичној кући), и, хвала Богу, имао сам СВЕ: живу и здраву породицу. Југића сам после продао, па бих желео да питам: имам ли ја право да наручујем песму у кафани?

36. Ови што паламуде о продатим њивама и нарученим песмама: јесу ли икада помогли некоме и нешто, у својим животима? Нису! Чим имају воље и снаге да тако причају о другим људима. Онај ко хришћански помаже: ЋУТИ; али што је најважније, онај ко је прави хришћанин: НЕ ОСУЂУЈЕ! Зна се, ако држимо до тога, ко може да суди и пресуђује по питањима која нису земаљска (дакле, по питањима која се не дотичу њива). Па чак и да ми пребаците да се манем хришћанских флоскула те да размишљам другачије, и у духу времена, ту тек нисте у праву, јер у смислу грађанских права и личних слобода ви треба да будете у потпуности на мојој страни, уколико желите грађанску и слободну Србију. Али, не, ти исти, онда, када дође дан за гласање или мобилизацију, или гласају за погрешнога, или уопште не изађу на гласање, или дезертирају – и једино што им смета јесте наручивање песама, па било оно мотивисано грађанским или хришћанским поривима.

37. Српски народ управо продаје своју самосталност и државност, а неки свирају курцу о кафанским песмама! Ми смо макар имали где да побегнемо. У Србију. Деца која данас беже, више се никад неће вратити овамо. Остаће нам њиве празне: и ваше, и наше. Они који нама замерају продају њива, ни речи прекора не упућују онима који продају државу!

38. Ти што жале српске њиве на Косову и забрањују Србину да наручи песму, уједно тог истог Србина називају Шиптаром, па испада да је овај продао своме. Они, ти што забрањују, нису спремни да ураде било шта за одбрану српске земље, јаки су само на вилици и виљушци. Да су другачији, не би говорили то што говоре.

39. Чак и да је све истина, зар није боље продати њиву и донети паре у Шумадију или Мачву, него ту исту њиву оставити џабе Шиптару, ако већ говорите да је све изгубљено и да ми више немамо децу за ратовање?! Ако већ на нашим поседовним листовима више не пише више Република Србија, већ Република Косово (што је потписима аминовала држава Србија).

40. О продатим њивама ми држе предавања потомци људи који су имали толико поверења у њих да су се сахрањивали на властитим њивама и тамо подизали споменике још за живота – не би ли их спречили да их продају. Пребацују ми, о томе, они који деценијама нису обишли камен и крш одакле су кренули њихови дедови и очеви на Дедиње и Топчидер, или они сами у потрази за бољим животом. Пребацују ми потомци оних који су Осмом офанзивом дошли у Војводину, а сада попреко гледају избеглице из Хрватске и Босне.

41. Видим да баш „поштујете“ избеглице из Хрватске и Босне (оне што сте им продавали флашу воде за 10 марака, и које данас називате усташама и балијама, Хрватима и Босанчеросима) који нису хтели или могли да продају њиве тамо. Додуше, мрштите си и кад они запевају. Али, друго вама смета, не можете да сварите износе које Шиптари плаћају за тамошње њиве, чуди вас да они толико желе ту земљу тамо а вас баш брига за њу. Али, баш су те продате њиве највећи доказ чије је Косово! Албанци, иако фактички могу тамо да раде шта хоће, ипак их купују јер знају да нису њихове! Међутим, и то је урбана легенда: тамо много вреди исто што и овде вреди – атрактивна места. 90% Срба са Косова никада неће успети да продају своју њиву јер Шиптарима њиве не требају.

42. Пошто, како рекох, ја нисам имао њиву, па је мој отац продао његову, и мени дао део новца, а у међувремену је умро, имам ли ја право да наручујем песму, или се и овде примењује патриотско-имовинско наследно право, по којем грађанин у Европи 21. века нема право да располаже са својом имовином а да уједно и наручује песме по кафанама?!

43. Моји рођаци и комшије, који су вас послушали и остали на својим њивама, те су тамо сви до једнога побијени – шта је са њиховим правом да наручују песму?! Наиме, они нису продали, па ваљда имају право, али нису ни живи па им је свеједно што им то право дајете.

44. Ако немам посла, њиву, прихода, куће и кућишта, како уопште да идем у кафану и наручујем песму а да при том нисам продао њиву?! Хоћете рећи да ми Срби са Косова и Метохије треба да служимо политичарима и српској јавности само као Гогољеве „мртве душе“? Да нас буде на списку и броју али да фактички не постојимо? Да постојимо као проблем али да немамо права као други да своје проблеме сами решавамо? Хоћете ли да тврдите да држава Србија стоји иза својих грађана - ускраћујући им права и слободе? Ако ја немам права да буде слободан и да располажем слободно са својом имовином – за шта се ми заправо онда боримо?

45. Добро, заиста, није у реду продати њиву на Косову (па после тај новац трошити по кафанама), али како то објаснити гладном детету у подстанарској соби или поцепаном средњошколцу који не може на екскурзију? Србија, дакле, понављам, нема више деце за жртвовање, али може, по некима, да жртвује будућност и садашњост српске деце чији су родитељи побегли пред ножем и ватром.

46. Опет, рећи ће неко, с правом, нису баш сви гладни и поцепани, расељеним лицима са Косова и Метохије је омогућено да наставе да раде у државним органима и јавним предузећима, ишао им је радни стаж и примали су неку помоћ. Истина! И шта сад? Зар они нису слободни, и поред тога, да одлучују о својој судбини и имовини, да желе више и боље?! Или су они грађани другога реда који треба да буду срећни што су остали живи? Хоће ли нам Ђура опростити што нас је тукао ако не продамо своју њиву? Да би те оставили на миру, никада не смеш бити бољи од нас, јер, забога, ти си избеглица!

47. Да ли је било злоупотреба? Јесте! Да ли међу Србима са Косова и Метохије има лоших и покварених људи који су се овајдили на тамошњој несрећи? Има, ихаха, има! Да ли је већина помоћи завршила у погрешним рукама? Јесте! Међу Србима са Косова и Метохије има исто онолико лоших људи и покварењака, колико има злоупотреба и лоших људи међу било којим другим Србима. Али то не сме утицати на државну стратегију.

48. Док не прода њиву, Србин са Косова кука – а када је прода, онда нема права да пева! Како год окренеш: није добро! Мада, ако се ја питам, боље је да ти забрањују да певаш него да те пуштају да кукаш.

49. Српски комунисти желе 1945. године да припоје Косово и Метохију Албанији, српски комунисти аминују Устав из 1974. године, милионе гласова је добијао Милошевић, милионе Коштуница, милионе Тадић, милионе Вучић, српски посланици подржавају владу тамошњих злочинаца. Већ деценијама политичари, за које народ у Србији већински гласа, распродају и губе Косово и Метохију као део државне територије и духовни центар колективне свести, али тим гласачима, ето, смета та њивица убогог Србина са Косова, који је морао да почиње све из почетка баш због тих гласача и тих политичара. Чак и да није њивица, чак и да тај Србин није убог – већ да су у питању милионски износи, то само говори о томе колико је то вредна земља, колико је њима стало до ње и колико овде некима није стало до свега тога.

50. По мени, већа је штета што се завадише браћа са браћом, рођаци са рођацима, браћа са сестрама, комшија са комшијом, баш око тих њива тамо, него што се понека и прода. Највећа штета је завист и мржња народа којему младост оде да се више никад не врати. Растурише се породице, јебале вас њиве и кафанске песме!