ЛОГОР ДЕЧАНИ (1947 – 1952)

Пише: Игор Ђурић

Народ који не памти своја стратишта, не жигоше своје крвнике, не преброји и запише своје жртве и не ода им дужну почаст – осуђен је на проклетство својих предака и презир својих потомака, и никада у будућности неће бити спреман за подвиг кроз жртву. Ми смо Срби ваљда једини народ који још нису сакупили и пописали своје жртве (а једна другу сустиже), означили своја губилишта и прозвали своје убице, иако смо процентуално највећи страдалници у Европи у последњем веку. Већ нам спремају нове погроме а ми нисмо достојно опојали ни старе.

Ова прича почиње 26. јануара 1949. године када главни јунак једне књиге[1] са једног узвишења покрај Дечанске Бистрице гледа како горе запаљени конаци манастира Високи Дечани. Он је вече пре тога пристигао у Дечане, у логор за кулаке, да се придружи заточеницима који су ту сакупљени и утамничени из целе Србије.

 

У белини јануарског праскозорја, у хладноћи коју спушта ветар, онај што се ујединио у снази негде на пола пута између Калуђеровице и Богдаша, па се тако освежен и оснажен сурвавао Бистрицом према Дечанима, вио се црни дим из правца места које је Стефан Дечански одабрао да на њему гради манастир. Синоћ, 25. јануара 1949. године, Доктор је стигао транспортом из Сремске Митровице. Прво возом до Пећи, а после камионом до изнад Киселе воде. Доктор је стигао у логор, за кулаке, у који нова власт гура најбоље српске домаћине, углавном питоме Сремце, Банаћане и Шумадинце. И, овог првог јутра у логору, 26. јануара, стари познаник, Високи манастир, јавља му се димом и добродошлицом.

Горе Дечани. Високи! Последња снага ондашњег нечастивог осетила је присуство свога медијума, после тридесет година, па жели да поздрави саборца и да му на знање да није мртва и да никада неће ни бити, јер нечастива сила и јесте „сила“ зато што је нежива и онострана. Само је доба ново а једино је враг стари. Све је около социјалистичко и комунистичко: и кисела вода, и река, и шума, и звери, и људи, и логор, и туцаник, и кулаци, и стражари, и Доктор. Једино манастир који гори овог јутра: није! Пре тридесет година: једино је манастир у целој мајчици Србији, тек ослобођеној и тешко рањеној, био социјалистичка република. Макар неколико дана[2].

Мало се у литератури помиње и у јавности зна да је надомак самога манастира после рата постојао логор које су ту установиле и саградиле комунистичке власти. Место логора би се можда поклопило са местом где је Свети краљ подигао своју болницу, која је тада била део манастирског комплекса, изнад извора са термалним и киселим водама. Иако се временски поклапао са Голим отоком, Билећом, Градишком – дакле са информбировским казаматима – тај логор у Дечанима није имао везе са резолуцијом Информбироа и обрачуном Јосипа Броза са тадашњим неистомишљеницима и јеретицима. Тај логор је био намењен онима који су се на неки начин одупирали колективизацији и прикупљању такозваних „вишкова хране“ и других производа, био је намењен, да се изразим тадашњом терминологијом: кулацима (максимашима, житарима). Ту су довођени домаћини из Војводине и централних делова Србије, зато што нису хтели у земљорадничке задруге или нису прикупили разрезане количине, и ту су заточени били приморани да раде тешке грађевинске послове на изградњи путева и других објеката.

Откуд логор за кулаке (житаре) у Дечанима и то тик уз манастир који је започео Свети краљ а завршио Душан Силни?!

То је било доба принудног откупа и невиђеног терора над сељаком. Водио се рат против такозваних кулака а под тиме се подразумевало да треба од сељака одузети последње зрно жита и једину краву коју има да би се нахранили људи по градовима, војска, али и да би се помогло „друговима у Албанији“. За кулака се сматрао сваки добростојећи сељак иако је често било реч о људима и домаћинствима који су тек подмиривали своје потребе. Квалификација дела и методе борбе преузете су из совјетског модела па иако се борба против кулака временски поклопила са разлазом са Стаљином, стаљинистичке методе су сачуване и после тога. Како год, обрачун са кулацима, житарима, класним непријатељима, почео је одмах после рата и био је суров у сваком погледу. Утамничено је на десетине хиљада сељака махом из традиционално јаких пољопривредних подручја а многи од њих се никада више живи нису вратили на своја имања и у своје домове.

Убрзо, након почетка класног разрачунавања и отимања из гладних уста, „ослободиоци“ су се суочили са мањком затворског простора па се појавила потреба да се отварају нови, стални или привремени, затвори и логори: Славник у Лесковцу, Метино брдо код Крагујевца, Вистад код Ваљева, Бањица код Београда, Дечани на Косову, Бубањ код Ниша.[3] Сељаци су још одвођени и у руднике Трепче, Бора и Алексинца, на тежак робовски рад.

Елем, баш у време када је архиђакон Гаврило Дечански испуштао племениту душу заточен у Сремској Митровици а игуман дечански је и даље био Теодосије, комунисти су одлучили да поред светог места подигну логор за житаре. Место које су одабрали налазило се на око 600 метара од манастира, са друге стране реке Бистрице[4], мада неки извори говоре да се место логора налазило са друге стране, тамо где се касније направило дечије одмаралиште и хотел (одмаралиште је заиста отворено 1952. године када је логор затворен, а хотел годину дана касније, прво као шатор а после као зидани објекат). [5]

Обзиром да је логорашких барака било и на другим местима у околини (Кожњер, према Проклетијама, у шумама Јуника), вероватно су и једни и други у праву. Комунисти су, додуше, са свих страна атаковали на сам манастир па су тако 25. маја 1946. године заузели манастирске зграде и ту формирали болницу за грудоболне а остатак разделили насељеничким породицама. 9. децембра 1951. године из ризнице су однели старо оружје за потребе Обласног народног музеја у Приштини.

Дејан Медаковић у својим успоменама пише о томе како је обилазећи Дечане, 1947. године, „видео колоне исцрпљених војвођанских паора. Ти људи су спавали у баракама које су, поред оног логора у Дечанима, биле саграђене и у шумама Проклетија и Јуника, када би се послом затекли тамо, градећи пре свега путеве“.[6] Прве бараке су направљене 1947. године и на том првобитном месту их је било укупно седам, мада је према сећањима сведока било и зиданих објеката. [7]

„Ослободиоци“ су, дакле, почели рат против паора и домаћина, против „ослобођених“. Како рече један сељак из тога времена, кад су га комунисти питали „да ли би преживео још једну окупацију?“:

- Окупацију би' преживео али још једно ослобођење не би'![8]

А када је Крцун затекао песника Симу Пандуровића у једном затвору питао га је „од када је затворен?“, песник је одговорио:

- Од ослобођења.[9]

Верује се, да су у том „ослобађању“, највише страдали домаћини из Војводине али је истина да је терор био присутан на целој територији Србије. То што је Војводина била најбогатија само је разлог да је више могло тамо да се отме него у сиромашнијим крајевима.

По сећању Аце Стевановића из Барајева само је у Забели било заточено 20.000 житара. Јован Давидовић из околине Крагујевца је због тога пребачен у једну од седам барака у Дечанима. „Логор је био окружен бодљикавом жицом, могао је по његовом мишљењу да прими око 3000 логораша,  њиме су управљали криминалци а храна је била оскудна и једва се могло преживети. Затвореници су рукама градили камени пут према Албанији али је због тешких услова неколико стотина њих умрло. Сахрањивани су поред манастира, без обележја. Касније су преживели тај логор називали сељачки Голи оток“.[10]

Чини се претераним ово сведочење јер свакако није могло бити толико жртава, поготову упоређујући са свакако злогласнијим и већим Голим отоком где је према неким подацима страдало око 600 логораша.[11] Али, жртава је свакако било, што због лоших услова, слабе хране и напорног рада, а било је и оних који су подлегли батинама и малтретирању или убијени у покушају бекства. Тако су два паора из Војводине убијена и сахрањена поред манастира када су покушали да побегну.[12] Били су бар неко време са својим гробовима комшије са чувеним ктитором дечанских фресака Ђорђем Остроушом Пећпалом.

По неким сазнањима, логор у Дечанима је био највећи такве врсте, намењен искључиво за житаре, у њему је заиста било највише сељака из Војводине, они су били присиљени да раде тешке послове изградње пута према Проклетијама и Албанији и да је стварно много њих страдало од тешких услова, исцрпљености и болести. [13]

Паор и добар домаћин Сава Мићешевић из Ирига је одведен са још тројицом земљака у логор Дечане. Говорио је после да је „било страшно тешко... тежак рад, лоша храна, још гори смештај, болештине и малтретирања, он је преживео јер је био млад али је у логору било доста људи који су имали преко 70 година и њима није било спаса... терали су их да носе кладе и камење... доста старих је умрло... сахрањивани су у порти манастира а после су их њихови откопавали и носили кућама... он је у Дечане стигао са скоро 100 килограма одатле је пуштен са испод 50 килограма“.[14] Бркић Лазар из села Ривице провео је у Дечанима 19 месеци без икакве осуде и икаквог решења. Кући се вратио са кундаком разбијеном јабучицом на врату од чега је касније и умро. „Тамо су се радили тешки радови“, говорио је он, „носили су камење за пут и то у колонама дугим по 2-3 километара“.[15]

Ипак треба истаћи да су природа терора, идеолошког приступа, интензитет мучења били различити у логорима који су служили за унутрашње комунистичко разрачунавање после резолуције Информбироа (Голи оток, Градишка, Митровица) у односу на логоре који су били резервисани за такозване „народне непријатеље“.

 

А постојала је разлика, сада он то зна. Осетио је на својој кожи све. Мада увиђа разлику још не може да је схвати. У тадашњем „ненародном режиму“ у апс си доспевао уколико си радио (и мислио) супротно владајућем режиму. У овом новом, његовом добу, људи су тамничени јер нису мислили исто као и владајући слојеви. У старом систему било је довољно не чинити и не мислити „против“, па бити миран. Код њега и његових, поред тога што ниси смео бити „против“, морао си бити и „за“. И сматрало се много тежим неделом то што ниси „за“, него то што си „против“. Никако ниси могао бити „миран“. Морао си се определити и тако опредељен носити своје бреме.

Не!!! Није то, дефинитивно није, враћа се на претходне мисли о условима сужањства, оно што је је већ гледао и шта је осетио на својој кожи. Овде, у Дечанима, су логораши мање упућени једни на друге а више на стражаре и рад. Овде их мање терају да се разрачунавају међусобно јер пут треба изградити а ово су класни а не унутрашњи непријатељи. Њих нема потребе ревидирати и враћати на прави пут јер они никада нису били на њему. Они никада нису ни волели Савез Совјетских Социјалистичких Република, они се нису борили за звезду петокраку, они нису сањали о светској револуцији. Читав њихов свет је започињао и завршавао се докле им је допирало имање и земља коју су обрађивали.

Кулаци су идеолошки непријатељи овога поретка, налазе се на супротној страни онога што је идеал новог времена. Отуд су они привилеговани, мање трпе. Комунисти воде унутрашњи, међусобни рат, и знају: ко победи судиће овим другима сурово. Зато је и борба сурова. Затим, ови људи које гледа около су сопственици, нису пролетери, они се боре за посед а не за идеале, сељаци су нису радници и поштена интелигенција. Они су, дакле, ти који јесу, и ту су где им је место, и биће то што јесу: и данас, и сутра. Са отпадницима из својих редова, међутим, суровији су, искључивији. То је на својој кожи осетио Доктор, и не брани. Тако треба да буде. Исто би и он да је на њиховом месту. Тако се брани Револуција. Терором, црвеним терором. То је основа, о томе је писао Лењин, то примењује Стаљин. А он је овде због њих, због верности њима. Отпаднику од идеје се не прашта оно што се опрашта кулаку или равногорцу. О усташама да и не говоримо. Балисти их ено у комитету, они нису ни затварани.[16]

Пауновић Вуица из села Вуковић код Кучева, ухапшен је јер није имао да преда разрезану килажу жита. Пошто је знао шта га чека тражио је около да купи потребну количину али није успео: одведен је са већом групом сељака у Дечане. Према речима његовог унука Андре из логора се вратио са 36 килограма. [17]

 Како је одређиван тај чувени и превелики разрез?

Док је једном мршавом и бледом Мачванину прљавим завојем превијао испуцале и крваве дланове, а овај му причао како му је одређена обавезна количина жита коју је морао да преда, кроз прозор је крајичком ока пратио гужву на капији. Вели Мачванин да је једнога дана на њиву набасао некадашњи сеоски хохштаплер а тадашњи секретар комитета, да је загазио у ораницу, стргао два-три класа пшенице, протрљао их међу дланове, погледао колико је зрна остало на длановима и службенику иза себе изговорио количину пшенице коју овај има предати. Онако, од ока.[18]

Аутору овог текста говорио је својевремено један старији суграђанин: „То што су ми узели последњу краву да би је дали "братском" и гладном народу Албаније некако сам преживео али ми најтеже од свега падало што сам морао лично и пешице да је одведем до Ђураковца“. Наравно, говорећи о „братском народу“ говорио је са пуно горчине и ироније док је говорећи о онима који су му то наредили и прирезали говорио је са нескривеном мржњом.

Логор је престао да мучи и убија и био затворен 1952. године. Неколико година после тога породице страдалих су долазиле да откопавају и носе посмртне остатке својих најближих. У околини је већ било направљено дечије одмаралиште а васпитачи су децу водили да се играју на остацима грађевина мучења и по гробовима мучених. Дочим, у манастир их нису водили.

Аутор овог текста је давне 1979. године био на летовању као ђак у поменутом одмаралишту. Није тада могао чути како вапе за правдом и вриште због неправде кости из необележених гробова неопојаних логораша али је лично чуо вриске девојчица које су неки несоји покушали напаствовати. Није ни чудо: зато што смо заборавили претходно страдање догађало нам се ново. И тако ће увек бити уколико се не дозовемо памети.

 

Када су у Сремској Митровици, пред смрт, питали Гаврила Дечанског, због чега не признаје нове власти и ново време, одговорио им је „да ће у том новом добу страдати истина, јер ће се прећуткивати, а да ће у име новог доба шиптарске руке клизити у међуножја српских девојчица, не по праву силе већ по праву закона ћутања“, говорили су му да је полудео, и тукли су га још више и грђе.

– Ја чујем те девојчице, како вриште и запомажу, а нико их не брани, ено, широм Метохије, широм Косова, чак и горе на брду, изнад Високих Дечана. Неће томе проћи ни трунка времена, ни вакат људске злобе!!! Ено, видим их на гомили, на дрвеним даскама, склупчане, исцепане и уплакане. Отац Теодосије Рус ми је причао шта је све видео за време рата. А, и сам сам сведок био.

А, онда би га опет ударали. За браду га нису могли више вући јер су га ошишали и обријали: скроз.

... И ко зна колико би све то трајало, и колико је трајало у претходним сменама ђака, да неко није зуцнуо родитељима који су били у посети а ови се пожалили где треба. Тада се нешто променило. Најчешће није. Мада.... Арбанас упосленик и зликовац кога су деца морала звати „друг васпитач“: нестао је нетрагом. После се прочуло: пребачен је на друго место, где није било српских девојчица, да не би долазио у искушење. Изазивале су га, говорили су. Није он крив. Српкиње су слободније по понашању. Албанке се крију, па им је теже прићи. Мало се и претерује, није баш како се прича. Више је то са националистичких позиција, да се облати албански народ, да се покаже као примитиван и суров. Све су то говорили, да би оправдали „друга васпитача“, члана Савеза комуниста и узорног Титовог омладинца.

Последњих неколико дана, деца су чешће извођена на „киселу воду“. Листом би завртала ногавице и брчкали се у јазу. Базен за купање је био празан. Зграде негдашњег логора познавале су се само у назнакама. Манастир је стајао на свом месту. У њега би ретко ко од деце и васпитача навраћао. Идеолошки није било  пожељно и подобно. А ни монаси нису волели да им се по порти мота буљук деце. Уплашене, понижене и повређене деце. Деце, којима руку заштите нису пружали ни земаљски, ни небески оци. Отуда је враг-васпитач и могао да тура руку 'де не треба, како је предсказао Гаврило Дечански у затвору, пред смрт. Јер, деценијама после њега је увек било људи који су около силовали Српкиње а једино су горе поменутог монаха у затвору прогласили за лудог. Дочим, судско медицинска дијагноза потоњих процеса, кад је монах већ био мртав, и ослобађајућа пресуда, коју монах није доживео, гласила је: људ ћовек! Па ето, остаде да је и монах Гаврило предсказујући шта ће се збити: био луд. Само што је он и тако „луд“ био „људ“ (човек).[19]

---

[1] Игор М. Ђурић, Двети круг Светог краља

[2] Ibid., str. 111

[3] Др. Срђан Цветковић, Између српа и чекића

[4] www.uimenaroda.net

[5] Велимир Петровић, Како су комунисти опљачкали цркву

[6] Вечерње новости, Пуне казнионе непријатеља народа

[7] Ђашић Александар према казивању свога оца Илије

[8] Бранко Лазаревић, Дневник 1947

[9] Игор М. Ђурић, О писцу и писању

[10] Марко Лопушина, Убиј ближњег свога 2

11 wikipedia

[12] Ђашић Александар према казивању свога оца Илије

[13] Др. Радован Пејановић, Војвођанска колонизација и еволуција националне културе, стр. 132

[14] Драгиша Божић, Црвени јарам

[15] Ibid.

[16] Игор М. Ђурић, Девети круг Светог краља, стр. 113/114

[17] www.selovukovic.weebly.com

[18] Игор М. Ђурић, Девети круг Светог краља, стр. 130

[19] Игор М. Ђурић, Девети круг Светог краља, стр.141/144

Igor M. Djuric - CAMP DEČANI (1947 – 1952)

АПОКАЛИПСА - ОТКРОВЕЊЕ

Пише: Игор Ђурић

        

                                       

Из романа Девети круг Светог краља: читај целу књигу!

     

      2349. година, Дечани

 

Заштићена зона око Капије: земља, ваздух, ватра и вода! Гравитација и левитација!

Упалише се јаки нуклеарни мотори космичких ракета и посејаше печурке пре олује. Киша која је падала после тога бејаше радиоактивна. Изумре људска глупост. Врати се природа анимална. Али, природа рањена и промењена. Природа дегенерисана. Опасна. Време се више није мерило. Дани се више нису бројали. Изгубио се сваки осећај колико траје живот. Од силних потреса које је Земља доживела услед мегатонске експлозије подигоше се велика прашина и дим. Сунцу је требало неколико месеци да се поново помоли. И када је то учинило убијало је неубијено својим ултраљубичастим зрачењем. Воде су се покренуле у огромним таласима и поплаве су носиле све пред собом у том свеопштем мраку.

...Последњи час кад закуца природе...

Убијене су пчеле.

Крај је био нови почетак!

Када је избио свеопшти нуклеарни рат, већ су све супротстављене силе имале оружје које је било способно да поред нуклеарног удара, додатно убије сваког човека понаособ уз помоћ посебно емитованих таласа и глобалне мреже. Рачунало се: није на одмет убити човека по неколико пута. Ради сигурности. Људи су у себи већ имали уграђене чипове помоћу којих су били умрежени и контролисани. Додуше, то је људима олакшавало живот, више није било потребе да иду код лекара, јер је њихов организам слао податке о стању и добијао повратне информације и терапије из једног центра; више нису морали имати телефоне, јер је чип уз помоћ другог чипа у уху директно успостављао везу; више нису морали имати рачунаре и навигације, јер је мали чип у рожњачи ока био повезан са главним чипом; више нису имали личних докумената јер су једноставно људи скенирани; више нису имали кредитних картица јер је сам пролазак поред касе скидао са њих самих износе следовања јер је тада класичан новац већ био превазиђен; више нису морали да иду на изборе јер је чип гласао уместо њих; више нису морали да иду у школе и да читају књиге, јер су њихови чипови били похрањивани подацима који су им били потребни да функционишу у ограниченим пољима која су потребна на местима на којима раде. Али, било је много више погубнијих ефеката таквога стања, они који су владали су могли да угасе било чији живот једним слањем сигнала чипу; било је немогуће нигде се сакрити, јер би били лако пронађени; свака њихова реч је била снимана; све што су видели било је регистровано.

Ко год је био у додиру или имао у својој близини такав апарат савремене технологије убијен је смртоносним сигналом већ првог минута рата. А имали су их скоро сви, јер су деца почела да се чипују још пре 200 година. Целокупно функционисање човека свело се на информације које је добијао и слао уз помоћ те направе. Они који су преживели припадали су ретким покретима отпора који су одбијали чиповање, онима који су су се повукли у дивљине, и онима који су били под заштитом неке од малобројних капија.

Наравно, били су заштићени и они у специјално за то направљеним бункерима: мали проценат оних који су владали светом и који нису били чиповани, са својим обезбеђењем и чуварима. Међутим, нису предвидели да напољу неће остати ништа од претходне цивилизације, и да ће светом завладати дивље животиње које нису биле електронски обележене, за разлику од домаћих, и радијација која је све затровала и додатно убила. Када су остали без хране и воде, покушали су да се пробију: али докле? Около је владала пустош. Умирали су, само је било питање колико могу преживети.

Смрт је донела нови живот и нова правила. Тек тада је настала борба међу ретким преживелима: за извор чисте воде и за здравог јелена у дивљини којега је требало уловити. Настаде нови рат, после рата. Овога пута човека са човеком, а не народа са народом. Борили су се за дан преживљавања, већина њих већ пред распадањем. Настаде хаос јер бејаху срушени сви познати системи, бејаху уништене све технологије, престаше да важе сви закони.

Капија се отворила у време катаклизме и створила заштићену зону. Да спасе што се спасити да, да се не поремети однос паралелних догађања. Довољно је било само тих неколико тренутака земаљског времена да она ослободи енергију спаса. Храм је стајао нетакнут. У околини је већ после десет година владала дивља вегетација. Он је нестварно зрачио сјајем. Започела је нова ера човечанства. Храм је започео своју нову мисију. На жалост, мудрост у виду енергије која је пролазила кроз пролаз није била довољна да уразуми лудост човечанства. Мало је било таквих капија за толико много лудих људи.

Енергија са две стране пролаза је иста али је њена учесталост мања или већа. И док се са наше стране капије свет сматра довршеним, са оне друге је још у фази Великог Праска. Тамо се још ствара и из те стваралачке енергије и масе, која се шири, нешто се и благотворно пропусти кроз отвор. Ту се светлости из различитих димензија стапају у једну тачку и њихова брзина је у тој тачки равна нули.

...Рушна твар земна нестаће сред дима...

Паралелни светови не живе и не старе подједнако исто. Бржи свет спорије стари и способан је да проникне у будућност. Пошто не постоји јединствено и апсолутно време, онда и утицај простора зависи од тога ко се и са које стране капије налази. Због тачке додира и споја два времена и два света, на таквим местима је нестајала и престајала радијација, јер је она постојала у свету са једне стране капије, у свету који је уништила, али није могла постојати у стваралачкој снази са друге стране капије, снази која ју је створила. Она је постојала у овом времену али није постојала ван времена. За њу је био потребан простор а не бесконачност која је обесмишљавала њено постојање, ширење и деловање. Болесни са ове стране капије, били су здрави на другој страни. Довољно је било проћи кроз тачку где се два света спајају. За Космос радиоактивно зрачење није катаклизмичка појава већ нормална и свакодневна ствар. Свакодневна!? Неприкладна формулација али ми друге тренутно немамо.

Постоји ли један трен између живота и смрти када човек није ни жив ни мртав? Мора постојати, ма колико немерљиво кратко трајао. Тај трен, стање ништавила, бесконачности и немерљивости, то је трен савршенства. Јер, живот је рањив, а смрт је коначност. Једино је у том трену људско биће савршено у својој недодирљивости. Тако је и са световима, само што је тај трен међустања у димензијама бесконачности – такође бесконачан. Зато је тачка додира два света савршена у својој немерљивости и недефинисаности. Отуд ће опстати они који су бирали небо уместо земље, вечност уместо пролазности. Вековима су нам се смејали због тога – сада више нема ко ни да плаче.

...Прекриће, опет, све видљиво, воде...

Око капије се временом обједини одређени број људи, које место пре тога заштити, а после освежи и полечи. Ту их радијација није пекла, ту их није достигла електронска смрт. Кисела вода је апсорбовала киселе кише. После неког времена су почели да се моле и служе тотему вука, што га примитивно исклесаше у храсту и поставише на месту где је извирала вода, јер нису разумели ништа од живописаних слика унутар оближњег храма. Убрзо је дошло време када је било потребно бранити капију. Бранити је за себе, јер је капија неосвојива и неупотребљива за друге.

Вук је окупио оно што је остало од његовог чопора. Није их било много. Срећа, ни оних других није било пуно. Проћи ће много година док их буде одвикнуо да се клањају њему, да разлуче књигу на зиду храма и науче да копају руду и праве гвожђе. Не жури. Зна их. Чим науче, почеће да праве мачеве. Библиотеке су изгореле, универзитети нетрагом нестали. Нема више ни једног чипа из Силиконске долине. Само би се нашао, ту и тамо, по неки траг, некакав радиоактивни комад нечега што је одавало обрисе некадашње цивилизације. Нешто значајнијих скупина људи остало је у Сибиру, Азији и Аустралији. У Европи, највећа је ова, код капије. Али ништа од тога сада они не знају. Проћи ће векови док се буду сусрели са некима од њих.

Око капије, тотема вука и храма, људи су поболи зашиљене кочеве окренуте према евентуалним нападачима, а преостали чланови легла су примитивним оружјем бранили прилазе води, храму и себи. Нападе на њих су вршили појединци или мање скупине изгубљених људи, прегладнели, жедни и болесни. Хтели су до лековитог места, воде, живота. Захваћени радијацијом, троми и изнемогли, крастави и крвави, нису имали снаге да победе браниоце које је Свети краљ држао у здрављу, Капија у снази а Свети вук у заједништву.

У лов су одлазили по саветима Светог вука. Већ су почели да разликују биљке и плодове који су се најбрже ослобађали радијације и отрова. Најопаснији део преживљавања ипак је био излазак из заштићене зоне и ту су били опрезни. Свети вук није ловио јер он никада није био биће, већ само идеја. Он није био материја већ искључиво дух. Био је једино духовно у огољеном материјалном свету који је настао.

Изван заштићене зоне нису се смели задржавати дуго времена. Због радијације. Само онолико колико је капија могла да спере са њих. Ни она није била свемогућа, јер је људско тело било склоно пропадању. Прочишћење се обављало проласком испод кивота Светога краља, за кога они нису знали ко је и шта значи. Али, због јаке снаге и енергије која се на том месту ослобађала то се није смело радити често и дуго. Оно што је лечило у ограниченим количинама у великим је убијало.

Поред горе поменутог, дуго одсуствовање или удаљавање од заштићене зоне, повећавало је опасност да их ходајући мртваци заскоче и савладају. Узгред је вршена и селекција, па најбољим и најјачим припадницима чопора није дозвољавано да излазе, због радијације и опасности, како би потомство било боље и јаче. Тако се заштићена зона ојачавала људима и полако ширила. Освајао се метар по метар. Споро. Веома споро. Али и поред тога, после неког времена већ су запатили мала стада и ширили појас око храма где су почели са примитивном земљорадњом.

Ови полуљуди – полувуци нису више ништа знали о Христу, северним племенима, царствима и витезовима. Нису знали ни то да су некада били Срби. То и није чудно. Бесмислена је била свака подела између људи, чак и да се схватала, осим на живе и мртве. Државне границе за њих више нису постојале, јер више нису постојали народи који су их створили. У тој катаклизми, после много година, земаљски свет је опет постао једно. А за те људе почињао је и завршавао се у уском појасу око заштићене зоне.

Нису знали ништа ни о Немањићима, Лазару, Карађорђу, Милошу, Вуку и Доситеју. Нису чули за Његоша, Теслу, Пупина, Миланковића. Они и њихова деца не знају да на северу, тек коју стотину километара од њих, једна река која се звала Сава носи воду у другу реку која се звала Дунав, и да у тој води пливају радијацијом дегенерисане немани које нису за јело, али које једу свакога ко проба да преплива преко те воде. Нису знали ни то да многим људима услед нових услова живљена расте длака, изопачују се екстремитети, деформише се вилица. Они живе на дрвећу како би избегли да буду ловина предаторима којих је све више и више. Наступила је њихова ера.

Као што нису знали ни то да се услед мутације већ убрзано стварају у природи нова бића са телом лава, главом орла и крилима, и да неки гуштери постају огромни, да већ имају две ноге са којима брзо трче и две закржљале шапе са којима хватају плен и приносе га оштрим зубима. Нису знали да неки сисари временом расту све више и више, да им се продужују вратови како би достигли до највећих крошања мутиране вегетације. За неколико векова или хиљада, или милиона година, следеће генерације ће се суочити са неким од тих створова чим се оформе, запате, формирају крда и крену у велике сеобе са севера у потрази за храном на југу. Велики делови планете бејаху спржени. Тамо није остало ничега осим недефинисане органске и радиоактивне супе. Пошто еволуција није ништа друго до мутација, радиоактивност је убрзала мутацију нуклеотида код већ сложених и формираних организама. Природа се покренула уназад.

Вук све то зна. Све и да хоће да им каже, не би га разумели. А то сада није ни потребно. Сада је најважније опстати и временом оздравити. Тешко је, али није немогуће. Вратили су се на почетак, одакле су кренули и око чега се све вртело: ко роди више здраве и јаке деце, будућих ловаца и ратника, преживеће, опстаће и владаће. Најзад, схватиће једнога дана и сами. Све ово што сада не знају, и то да су: небески народ. Небо их је спасило. Биће то почетак њиховог новог краја.

...Да божји лик се одрази у њима!

Седи Свети вук испод тотема посвећеног њему и гледа околину. Давнашњи је вук, па много и памти. Он не стари са протоком времена, као обична смртност: његова бесмртност сазрева. Он егзистира и развија се у временским и духовним димензијама ван оних у којима је пројектован. Вековима је овде већ, то јест: његова пројекција. Пројектован је од стране изабраног народа, кроз сочиво капије, а чини се као да се јуче оваплотио. Сећа се тих времена проласка кроз капију и онога што је видео: непрегледне, али питоме дивљине, пуне разних боја, плодова, бујне вегетације и воде, дивљачи за лов и борбу, плодне земље.

Манастир Дечани 1919. година - 6. мај

Пише: Игор Ђурић

Из романа:   ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА

                          (изопачено време велике деветке)

Са Проклетија се сурвавао страх у облику магле. Небом се вијорила црвена пролетерска застава залазећег сунца. Крв је мирисала опојно и густо. Вук самотњак се чуо негде иза брда а тишина је испуњавала сваку рупу манастирске сиге. Тишина која је кричала присуство злог. Тишина која је заударала на одсуство тамјана. Прецизно се разазнавала граница која дели кестење од борова. Танка нит је делила планину и равницу. У хладовини великих брда ушушкале су се испоснице у вучје јазбине. Вода свуда. Тишина...

У сумраку, на западној страни зида, назирала се силуета. Требало би да изгледа стражарно и чуварно, а уистину делује замишљено и изгубљено. Са друге стране зидне препреке чује се кашаљ и жамор. Зазвецка и оружје. У току дана су довукли и топове. А после подложили казане. Ипак, са ове стране зида су поприлично сигурни да се вечерас неће огласити припаљени барут. Да су хтели већ би напали. Најбољи стражар је онај храм иза зида. Плаше се да њега не ране. На то се и рачунало. Жди само упаљено дрво негде у брдима. Заложене су ватре да чувају страх у облику хука воде Бистре реке. Они горе чекају исход овога доле. До тада ће бити мирни. Тишина је у брдима. Белајске испоснице које су до сада служиле да се приђе што ближе Богу, вечерас служе да се што даље побегне од људи. Уместо отшелника у њима су сада наоружани качаци. Изгажене су и руже које су цветале испод испоснице Свете Јелене. Од тада их више није било. Ни у траговима.

Синоћ је сновидео Доктор, свачег грозног и необјашњивог. Отуд је био нервозан, поред тога што не иде баш све онако како је замислио. Нико од сељака које је пустио у село није се вратио, није чуо комешање из насеља, нико од војника се није прикључио. Чак и качаци у шумама, и поменутим испосницама, данас мирно и тихо ослушкују шта се то доле ради. Пре седам година први пут је дошао овде. Пре тога је читао о манастиру. Интересовао се. А синоћ, после толико времена, сањао је сан и у њему протомајстора Вида из Котора, који се прикључио његовој револуцији. Саветовао га је да страже постави на одбрамбене куле, којих одавно нема, да рањенике носи у болницу коју је Свети краљ замислио, гурао му под нос некакву повељу из 1330. године. После му је фра Вита објашњавао где ће се изградити прва барака, а где прва зидана зграда за логораше, оне што неће да дају за откуп или не желе у задруге. Показиваће му, цртајући на пергаменту, куда ће пролазити траса пута кроз Руговску клисуру. Где ће бити акумулација, цеви кроз које ће тећи вода, а где хидроцентрала.

Говориће му, кроза сањање, да је архиепископ Данило био тежак човек, да је терао мак на конац за сваку ситницу и да он, фра Вито Трифунов Чучо из Котора, опат цркве Свете Марије на Гурдићу, који се фрањевачки потписивао са Фра Вито, мали брат, морао да потерује, понекад и кињи, своје зидаре и каменосечце, Марка Маринова, Богоја и Храноја, Драгоша, Дражоја и Милка, а понајвише Петра званог Анђео. Срећа у несрећи је што је Данило више Пећанац (Пећки су га и звали), а мање Дечанац, па је ретко навраћао у Дечане, поготову у задње време, када се све више затварао на Магличу. Зли језици су говорили да је он, а не Дечански, одабрао место за подизање Високих Дечана. Протомајстор Георгије, држао би му страну, кад су у четири ока, а ћутао кад би се гневни архиепископ појављивао на градилишту, срећом не тако често. Најзад учинише подвиг и посветише храм Христу Спасу и Вазнесењу Господњем.

– Како то, фра Вито – питао га је у сну Доктор – и ти испаде социјалиста?

– Па радник сам некакав, мајстор још бољи. Нисам газда, од руку својих стварам и живим.

После је сањао још свега и свачега, док се није пробудио и наредио својој дружини да се пре зоре крене према манастиру и ако су се неки синоћ запили дочекујући „навече“ Ђурђевдана. Сада је нервозан и несигуран у успех свога подвига. Очигледно да још није револуционарно сазрело, да је народ заостао и уплашен, понајвише задојен националним заносом и Косовским митом. Размишљао је: ако се овде буде дизала револуција то морају чинити Арбанаси. Њима је у интересу да се сруши ова држава. Није њихова. Зато ће је ласније рушити. Како у Русији није ишло са руским сељаком, тако ће и овде бити тешко са Србима.

Црноризац приђе замишљеној силуети у мраку. Равнодушно је примљено присуство монаха Георгија, који се први огласи:

- Каква је разлика између оних који сада скрнаве испосницу краља Стефана Дечанског и тебе који му скрнавиш храм и починак?

Без воље и снаге да се надмудрује са овим задртим монахом, који још од јутрос иде за њиме и стално му нешто пребацује, Доктор покуша да прећути, кад већ нема снаге да га отера. Овај монах у њему изазива помешана осећања. У једном тренутку добије неописиву жељу да му саспе цео шаржер из маусера у груди, а већ, следећег трена жели да се са њим разговара, да га слуша, да га гледа радознало. Помислио је, у току дана, да би све било лакше када би успео да разуме људе попут монаха Георгија. Збуњује га вера таквих људи и спремност да је бране и да се за њу жртвују. Не прихватају његове аргументе о једнакости. Они не желе да буду једнаки. Они желе да служе сматрајући то наградом.

– Тамо су у давна времена преписиване књиге а сада се по њима унеређују твоји истомишљеници.

– Какве везе ја имам са њима? – најзад се огласи и Доктор.

– Тај твој комунизам некако сличи циљевима српских душмана, па и оних тамо горе што ноћивају по светим испосницама. Оне цеви окренуте према теби, са друге стране зида што су, колико јуче, а и сутра ће, пуцати на оне из шуме, и они на њих. Пуцале би и данас, но си их ти прекинуо и омео. Чини се Докторе да тај твој комунизам и качаци имају исте циљеве, чим имају исте непријатеље.

– Нема то везе једно са другим, и ти то попе одлично знаш. У социјалистичкој републици неће бити нације, ни вере, ни таквих као што си ти – рече Доктор инсистирајући на ономе „попе“, мада знајући да је то погрешно и увредљиво обраћање једном монаху.

– Мислиш, неће бити српске нације, православне вере и српских монаха?!

– Неће бити уопште! Сви ће бити једнаки у правима и обавезама. Радиће се колико се може а узимати колико се треба.

– Чим данас нисмо једнаки у спознаји ко нам је непријатељ, чини се да ни тада, у том твом комунизму неће бити једнакости.

– Непријатељ је класни. Нема то везе ко је данас иза које цеви а ко испред исте.

 – Још нисмо успоставили државу а ти је већ рушиш, и то барабар са Арнаутима. То није добро. Од оних из Јуничких и Стреочких планина то се и дало очекивати. Од тебе и теби сличних: не, па макар били и комунци. Ти си још приде и државни чиновник. Рушиш државу која те 'лебом храни.

– Време је револуционарно. Боље је срушити сада, него кад ојача. У сваком случају: лакше је. Нису наши највећи непријатељи они што се крију по планинама и нападају на нас, већ српска круна и буржоазија која је подржава. Они и јесу горе због тога. Када се успостави равноправно друштво: они више неће бити у шуми него ће ту нову државу осећати као своју и градиће је заједно са нама.

ОБЈАШЊЕЊА УЗ РОМАН ''ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА''

Пише: Игор Ђурић

"Није мој посао да олакшам читаоцу".
Игор М. Ђурић
*************************************************
Основна идеја радње:

Новински чланак из 1919. године:

6. маја 1919. године општински лекар Рашовић прогласио је локалну социјалистичку републику у манастиру Дечани. Власти су убрзо угушиле револуционарни преврат без отпора.

Извештај из исте године:

Команда 3 армијске области

Поверљиво бр. 2145

Скопље, 9.V. 1919

 Господину Министру војном – Београд

[...]Др. Рашовић затворио се у Манастир Дечане. Опкољен је са једном получетом и 2 топа упућена из посаде у Ђаковици. Наређено да се Манастир поштеди од квара са наше стране. Рашовић ће бити приморан глађу да се преда.

Начелници округа Звечанског, Призренског и Метохијског престављају ми рапортима који не казују стварне чињенице, да је стање веома опасно у својим окрузима поводом ове побуне у Дреници и одметањем Др. Рашовића од власти, и траже помоћ.

Ситуација је нејасна. Пратим развој догађаја. Налазим да је за сада употребљена довољна снага и да нема потребе за веће проливање крви наших чиновника.

Командант ђенерал М. Васић

Позадина идеје књиге (о чему говори?):

1. Погубност комунистичке идеологије по духовни и национални идентитет Срба, па и по територијални интегритет, и лични ломови и дилеме људи који су прихватили ту идеју, прво без резерве, а после са сумњама и преиспитивањем себе;

2. Историја српског народа, политичка, верска, уметничка и духовна, приказана кроз монументалност манастира Дечана и догађаје везане за државу и народ који је градио Дечане, у ужем и ширем контексту – приказана кроз призму броја 9. Историја српске духовности и државности кроз митолошке и фактичке описе настајања и постојања Дечана. Личне судбине људи, актера догађаја или жртава, масе или појединца;

3. Небитност и пролазност те монументалности, и било које друге овоземаљске „вредности“ или „непролазности“ у односу на непојмљиву бесконачност Космоса и апокалиптичку претњу која се надвија над нашом планетом. Ефемерност комунистичке идеје (или било које друге овоземаљске идеологије, религије или филозофије) у ширем контексту; и штетност и круцијалност у ужем и ограниченом историјском периоду, као и лично: на људе, на човека, на појединца. Тај однос се може упоредити односом величина: човек према планети. Небитност свега у космичким размерама огледа се у реду величина Земље према Сунчевом систему; или Сунчевог система према Васиони. Космос, Васиону, ми не смемо ни поменути а камоли размишљати о томе, или поредити;

4. Веза српског народа са Васионом преко Дечана. Нови начин размишљања о једном ''небеском'' народу: небо се спушта преко Дечана ка нама, не идемо ми ка небу; Кивот (ћивот) Светог краља је капија која нас повезује са васионом: не мора се обавезно у друге светове ићи физички, најчешће се тамо иде духовно и бестелесно;

5. Свети вук као симбол српског народа, универзално и временски неограничено божанство, идеја континуитета: ми смо били ту пре него што мо и дошли!!!

Какав је то роман:

Девети круг Светог краља је роман у којем главни лик манастир Високи Дечани преко своје капије саобраћа са Васионом, путује кроз српску историју и народ који га је саградио повезује са Космосом.

Девети круг је приповетка заоденута плаштом романа! То је мистична историја народа и класична повест Космоса.

Девети круг Светог краља је, између осталог, крик усмерен према Космосу. Свима се аутор жалио – остала му је само још Бесконачност. Вредност тога крика је што никада неће престати да кричи, он путује и никада неће стати јер је отпослат у нешто што нема краја, можда чак ни почетка.

Шта треба читаоц да зна?

Писац измишља!

Мора се рећи ова реченица, која ће од сада и убудуће послужити као одговор на питања везана за историјску или фактичку позадину ове књиге.

У Деветом кругу мистика, научна фантастика и бајка, су се користиле таман онолико колико је дозвољено да књига буде озбиљна. Све преко тога би било подилажење публици и залажење у лаку литературу, популарну на западу и овде, а по којој се снимају филмови о Потерима и прстеновима.

Симболика:

Девети круг пакла: издајници - родбине, отаџбине, гостију, добротвора.

Број шест је симбол несавршеног или недовршеног човека. Број девет је симбол изопаченог човека.

Порука:

Не постоји коначно време и простор. Све се може променити, јер се све мења. Ако ништа није коначно, онда нису коначне ни победе, ни порази: побеђују а изгубиће, исто онако како ће једнога дана из овог пораза изнићи победа. Само Капија остаје ту где јесте. И народ око ње, чак и кад није ту. Зато су ту Дечани.

Алберт Ајнштајн:

Покушајте да нашим ограниченим средствима продрете у тајне природе и установићете да, иза свих распознатљивих закона и веза, преостаје нешто суптилно, недодирљиво и необјашњиво. Велико поштовање према оној сили изван свега што можемо да појмимо јесте моја религија. У том смислу ја, заправо, јесам религиозан.... Ја не могу замислити неког личног Бога који би непосредно утицао на поступке појединца или би седео и судио сопственој творевини. Моја религиозност се састоји од скрушеног дивљења према бескрајно супериорном духу који се испољава у оним малобројним стварима које можемо да појмимо о свету доступном нашим сазнањима. То дубоко емоционално убеђење у присуство супериорне разумне силе, које се открива у непојмљивом универзуму, формира моју замисао о Богу...

...Верујем у Спинозиног Бога, који се разоткрива у законитој хармонији свега постојећег, али не и у Бога који се бави судбином и поступцима човечанства...

...Оно што мене раздваја од већине такозваних атеиста јесте осећај крајње понизности према недокучивим тајнама космичког склада...

...Све је подређено, почетак као и крај, силама над којима немамо никакву контролу. Предодређено је за инсекта као и за звезду. Људска бића, поврће или космичка прашина, сви ми играмо уз тајанствену мелодију коју издалека интонира невидљиви музичар.

Брајан Грин:

Паралелни космоси који настају из инфлације стварају своје вишеслојне рођаке. Тај процес повезан је с временом... Вишеслојни мултиверзум: Услови у бесконачном космосу нужно се понављају и тако настају паралелни светови.