ГЛАСАЈТЕ ЗА СЕБЕ – ЗНАЧИ ПРОТИВ МИЛА!

Пише: Игор Ђурић

Моја писанија на овом блогу и другим платформама до сада је отварало, пратило и читало око пола милиона људи. Добро, нису то бројке какве имају други портали и интернет сајтови али свакако их има прилично. Није то масовно као кад бих писао глупости у вези моде, трачева, сензација или лажних вести. Често су моји текстови „тешки“, оптерећени повећом дозом филозофирања, са нијансама које се не свиђају онима који на ствари гледају црно-бело. Зато ћу се данас манути тога јер желим да пошаљем јасну поруку и да још јасније искажем свој став, без филовања и маскирања - и то оним људима који прате мој рад и држе до мог мишљења. Такође, у пар реченица желим да подвучем грешке које је ових дана без икакве потребе актуелна власт у Србији учинила када су у питању поруке које се шаљу.

Што се тиче моје поруке, она гласи:

СРПСКОМ И ОСТАЛИМ НАРОДИМА У ЦРНОЈ ГОРИ ПОРУЧУЈЕМ ДА У НЕДЕЉУ ГЛАСАЈУ ПРОТИВ МИЛА ЂУКАНОВИЋА И ЊЕГОВОГ РЕЖИМА ЈЕР ЋЕ ТО ЗНАЧИТИ ДА ГЛАСАЈУ ЗА СЕБЕ И ЦРНУ ГОРУ! ВРЕМЕ ЈЕ ДА ОН ОДЕ! ПОСЕБНО АПЕЛУЈЕМ НА СРБЕ ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ КОЈИ ЖИВЕ У СРБИЈИ ДА ЈАСНО И ГЛАСНО ИСКАЖУ СВОЈ СТАВ И ДА СЕ ЧУЈЕ ЊИХОВ ГЛАС!

Што се тиче грешака власти и ауто-голова које су ових дана постигли, и ту ћу бити кратак и јасан. Тиче се односа Србије према ЕУ и Белорусији а у светлу дешавања и избора у Црној Гори.

Дакле, Србија је потписала декларацију против Лукашенка али није ништа потписала против режима у Црној Гори. Није подигла свој глас у институцијама ЕУ када је у питању положај Срба у Црној Гори и крађе избора коју Милов режим деценијама спроводи и сада се спрема да учини исто.

Челници нашег режима стално понављају како не желе да се мешају у унутрашње ствари једне суверене земље, када је Црна Гора у питању, али им то не смета да чине када је Белорусија у питању. Притом, режим у Црној Гори је искључиво анти-српски (и сама идеја режима о црногорској нацији почива на темељима мржње према Србима и Србији) док је власт у Белорусији пријатељски наклоњена Србији и Србима.

Црногорски режим је признао Косово и отима српске светиње попут Шиптара док Лукашенко брани наш суверенитет у Старој Србији.

Лукашенкових 80% гласова нису регуларни али Вучићевих 70% јесу?! 

Лукашенкови избори су покрадени - Мило уопште не краде?!

Лукашенко је диктатор јер је 25 година на власти а Мило Ђукановић није иако влада 30 година?!

Колико се то Лукашенко обогатио па је он диктатор према „сиромашном“ Милу који то није?!

Демонстранти (они који протестују) у Минску јесу у праву и треба им дати подршку али они који протестују у Београду и Подгорици – нису?!

Кад Лукашенко изведе полицију на улице онда је то диктаторски, када то учине Вучић и Мило онда је у реду?!

Лукашенко нам поклања „мигове“ а ЕУ са којом наступамо против њега нам је срушила оне које смо имали!

Лукашенко је уредио државу, сачувао национална богатства, искоренио велики број болести (смртност од појединих малигних обољења је свео на нулу), очистио градове и улице од прљавштине и криминала, сачувао суверенитет, зауставио погубни утицај НАТО-а и ЕУ, искоренио корупцију. Шта је са Црном Гором по свим тим питањима па је Белорусија заслужила декларацију против ње а Милов режим није?! И зашто је то наша власт учинила када нам је јасно поручено да нећемо бити примљени у ЕУ макар док се она сама не распадне?! И зашто усаглашавамо нашу спољњу политику са земљама које признају Косово и које су нам га у крајњем случају и отеле, дакле са непријатељским земљама?! Зашто гурамо прст у око Русији?!

Јесу ли то стандарди ЕУ које наша влада мора да поштује?! Јесу ли то разлике између диктатуре и европских вредности?!

Има и добрих ствари које су учињене за српски народ у Црној Гори од стране Србије и садашње власти, и начин на које су учињене - добар је. О томе се не треба много причати! Треба још више радити и помагати! Јер, то се подразумева. Није то мешање у туђе ствари – то је мешање у своје ствари!

Ја сам Црногорац зато што нисам Србин!

Пише: Игор Ђурић

Сваки међунационални проблем на Балкану је верски проблем и на крају се сведе на верско питање. Ко то не разуме тај не схвата суштину проблема са којима се суочавају овдашњи народи.

У СФРЈ се нису водили грађански већ верски ратови. И у Црној Гори се вера испречила између рата и мира.

Реалније је и утемељеније постојање југословенске нације од постојања црногорске нације. То је због тога што је југословенска идеја терористичка, безбожничка и атеистичка и као таква је теоријски и историјски могућа. Новонастала црногорска нација је такође неверничка али она у тој својој јереси тражи своју цркву (а на темељима старе и праве) како би добила обрисе некакве нације али сама чињеница да би та нација почивала на отетим, преименованим или измишљеним темељима говори о њеним капацитетима.

*

У Црној Гори идентитетских проблема нема нико осим самих Црногораца.

*

Нико не спори да Црногорци могу постојати као демос али никако не могу постојати ко етнос.

*

Нација није оно што би неко хтео да она буде већ оно што је она некада била, оно на чему почивају њени стубови. Она мора имати своје историјско и идентитетско утемељење, иначе не постоји. Данас, у свету, чак ни фудбалске клубове који немају историју и традицију не узимају озбиљно а камоли ће државе и народе без тога.

Шта је проблем?

Да би Црногорци постали нова нација они се морају одрећи свега старог (јер како ће бити нова ако су задржали старо?): своје историје, традиције, цркве, језика. А то не може. Да је Српска православна црква требала да се зове другачије онда би то било учињено пре осам векова.

Да би настале нове нације (које никада не могу бити етничке) морају се проналазити нови светови. Па ни тада, поред новог имена и држављанства, није се тражио нови језик, нити нова црква. Остао је и даље енглески или шпански, португалски или француски, а људи се моле у канонизованим црквама које су уз Ватикан или нису, понегде клањају Алаху или су у синагогама. Додуше, има и секти разних али је и свака од њих утемељенија од ове Дедеићеве.

*

Губећи свој идентитет одрицањем од властите историје и културе, одрицањем вере и традиције, најзад и саме породице, још нико и нигде у досадашњој историји није успео да створи нови идентитет и одрживу државу. О нацији ни да не говоримо. Сваки Американац ирског порекла зна шта треба чинити на дан Светог Патрика.

Шта желим рећи?

Чак и ако би се прихватило да Црногорци постоје као нација то би било немогуће без два стуба: Српске православне цркве и српског језика!

Тако би се могло рећи да уколико постоји Американац, католик, који говори енглески језик, зашто не би постојао Црногорац који је православац и говори српским језиком?!

*

Постоје закаснеле нације, постоје и нације које још нису заокружиле своје формирање, постоје старе нације и младе нације, али не постоје нове нације уколико нису политички или колонизаторски пројекти (па и тада само на папиру). Све друге, осим нових и вештачких, имају јасно дефинисане параметре идентитета а то су пре свега језик и религија, порекло и историјска државотворност. Чак и када се у појединим историјским периодима и дешавањима вера (религија) силом или милом мењала, није се измишљала нова већ се узимала друга и већ постојећа (али: туђа), у том тренутку доминантна али историјски и канонски утемељена. Када су се Срби турчили они нису измишљали неки нови ислам већ су почели да се клањају по правилима шеријата.

*

Када би сада неки Хрват предложио да се направи Хрватска католичка црква одвојена од Ватикана, а он да се од сада не зове Хрват већ Далматинац и да не говори хрватским већ далматинским језиком – прогласили би га тамо лудим. Међутим, овамо помажу и подржавају све што чине милогорци јер знају да на тај начин слабе српски национални корпус.

Питање свих питања: како Црногорци очекују да ће их било ко у свету или региону озбиљно схватати ако су били спремни да се одрекну имена, језика и вере – то јест – да ће променити идентитет ако све то задрже под другим именом?!

Али, власт у Црној Гори и не жели примарно да створи нову цркву, језик или нацију – они желе да униште ове које већ постоје јер их стално подсећају да нису то што говоре да јесу.

*

Идентитет и тапија постојања једне нације почивају на егзактним параметрима. Књижевност, историја и археологија су веома важне. Довољно је отићи до библиотеке или на неко старо гробље па утврдити ко су људи који су ту некада живели и стварали и ко су њихови потомци.

Проблем милогораца је у томе што они своје идеолошке и историјске корене могу пронаћи само на псећим гробљима која су направили Ђилас и компанија, исти они који су створили идеју о формирању црногорске нације. На тим гробљима почивају поштени и часни људи, невини и свирепо побијени, али откуд онда назив псећа гробља?! Отуд што је то име наденула антисрпска идеологија која је потом измислила црногорску нацију, црногорски језик и црногорску цркву.

Питање је: уколико на псећим гробљима леже људи ко онда лежи у црногорској нацији?

Одговор: и на једном и на другом месту леже упокојени Срби, једни мртвим телом, а други мртви духом.

*

У Подгорици живе Срби а у Титограду Црногорци! У Београду живе они што ћуте!

*

Да би био милогорац мораш бити безбожник и неверник јер само у тој идеолошкој матрици можеш пронаћи своје корене.

*

За духовне потребе милогораца нису потребне цркве већ комитети. 

      Комитети су храмови достојни такве вере!

*

Милогорци имају канонско решење својих црвених проблема: нека пређу у ислам или католичанство. Не би били први Срби који су то учинили али ће последњи свакако бити!

      Најбоље би било да се врате мајци-цркви својих предака!

*

Ја прихватам да неко у идеолошком, филозофском или историјском смислу негира идеју породице, вере, нације, идентитета.

Да негира и не признаје!

Али не могу прихватити да неко негацијом свега тога жели да створи све то ново!

Дакле, индивидуалац може рећи: „Ја нисам Србин, нити православац, не осећам се тако, осећам се грађанином света“.

У реду!

Али, тај исти „индивидуалац“ не може рећи (јер онда више то није исти принцип): 

      „Ја сам Црногорац зато што нисам Србин“.

О томе ко си и шта си одредили су пре твога рођења сперматозоид и јајна ћелија са врло јасним ДНК кодом.

*

НЕМАЈУ СВОЈЕ ХРАМОВЕ - ПА ОТИМАЈУ НАШЕ!

                                                         Уље на платну Горан Пешић

Пише: Игор Ђурић

      Мука је то и тешка национална фрустрација. Немаш своје а хтео би да будеш свој. Немаш ништа а хтео би да будеш неко. Па отимаш туђе. Ево питам једног просечног Србина: да ли би он пристао да се моли у туђој богомољи, да туђе тврђаве и старе дворе представља као своје, да се дичи туђим победама, да тугује због туђих пораза и издаја, да подиже споменике јунацима других народа а да их узима као своје? Не би, наравно! Само, то и није право питање за просечног или натпросечног Србина из простог разлога што он све то има: своје.  Своју цркву, своје јунаке, своје издајице, своје тврђаве, своје династије. Нису највећи, нити најстарији, али су његови. Истина је, додуше, и то да када неки Албанци кажу да су цркве и манастири на Косову и Метохији део њихове историје и традиције. Истина! Али треба да буду крајње прецизни по том питању: у једном периоду део њих (нас) није више имао снаге да носи на плећима Христов крст а на глави венац од трња па су се по-арбанашили и веру променили. Макар половина Шиптара су Арнауташи (бивши Срби). Знам, није нам за понос и дику али то је чињеница. Тада су се они одрекли Дечана и Архангела, и Новог Брда и Љевишке, и почели су да се клањају у другим богомољама. За разумети је, сваки народ има своје успоне и падове, свако стадо има залутале и посрнуле овчице.

Велики број Срба због несносних услова за живот прихвата ислам и арбанаши се, у почетку прибегавајући мимикрији, али се касније код тих људи губи идентитет и они постају гори Шиптари и од оних изворних. Доказано је и проверено на властитој кожи да су највећи зликовци међу Шиптарима били управо они Срби који су примањем ислама то постали. Мимикрија се гасила већ у следећој генерацији због разноразних разлога. Деца нису схватала двојно веровање, женидбама и удајама морали су да прекину са исповедањем старе вере, итд. 

      Радован Самарџић у књизи Косово и Метохија у српској историји. каже на ту тему: „Мимикрија Срба сељака била је, међутим, најизразитија на Косову. Прилагођавајући се арбанашкој средини, временом су изменили готово све, и куће, и оно мало сиротиње по њима, и одело на себи и својој чељади, и држање, чак и изглед; трудили су се да бар домаћин говори оба, или сва три језика; иконе и кандила крили су по долапима. Требало је да промене још и душу. Поред принудног и добровољног узимања друге вере, мимикрија је, као и отимање жена, била поуздан пут ка исламизацији и арбанашењу. Назив АРНАУТАШ давали су Срби онима за које се знало кад су променили веру и народност. Уколико се историјски подаци могу претворити у бројчане  односе, 30-40% Арбанаса у Југославији непосредног су словенског порекла. Упоредо са тим подаци добијени антропогеографским и историјском истраживањима своде се на број од око 150.000 избеглица које су између 1878-е и 1912-е године, напустивши шире подручје Косова и Метохије, прешле у Србију...“. 

      Цвијић, Јастребов и Нушић, у својим списима говоре о томе да су Арнауташи гори људи од изворних Арбанаса. Ови потоњи су се после жалили да им је чувена беса временом пропала и изгубила на важности јер Арнауташи нису знали да је држе.

Нушић у својој књизи Косово, пише: „Арнаута правих има мало а по-арнаућени Срби су најбројнији део становништва. Они чине три четвртине становништва косовског...“. Татомир Вукановић у књизи Дреница - друга српска Света Гора, пише: „.....М. С. Милојевић српски списатељ из доба романтизма истиче како у једном делу Дренице у 431-ој кући живи ''све сам Србин потурчен, који врло мало зна арнаутски и који више српски но арнаутски говоре''“. Затим наводи: „у 258 такође потурчени Србин, али који подједнако говоре и једним и другим језиком“. Слично Милојевићу, наставља Вукановић,  разлаже и други српски списатељ Т. Станковић, који наводи: „Дренички Арнауташи, сви знају дан своје славе - свога крсног имена и тога дана ништа не раде“. Јевто Дедијер у књизи Стара Србија говори о 60.000 протераних са Космета у периоду од 1880. до 1900. године. И он говори о другом аспекту смањења броја Срба, о мимикрији: „Српско становништво које је остало у Старој Србији довијало се на разне начине како ће да спасе живот. Најпре је промењена ношња. Сви су мушкарци примили арбанашко одело, обријали су главе и носили перчине“. 

Константин Јиричек је наводио да је од 1878. до 1912. године са Косова протерано око 150.000 Срба. И Јован Цвијић, рекосмо, био је истог мишљења о броју расељених у том периоду. Неколико извода из Балканског полуострва Јована Цвијића: „После српских сеоба из Метохије, са Косова и из Јужне Мораве, почели су Арбанаси у масама силазити у те жупне крајеве... Од многобројних рајинских особина централног типа највише падају у очи оне особине које потичу од моралне мимикрије. Под тим подразумевамо утицај суровости и насиља господара на менталитет овога становништва... Први је знак мимикрије у овим областима био примање арбанашког одела. Затим је дошло усвајање њихових покрета, понашања и самог језика, тако да се на путу и на тргу нису могли разликовати Срби од Арбанаса...“. Поред Цвијића, балканским психолошким типовима бавили су се и Жозеф Деникер и Ежен Питар.

 У књизи Историја Срба у Новом веку, на странама 103-104, Екмечић пише: „Паралелно са српским сеобама и бежањима пред ратом и војскама обе стране, постоји и нови талас исламизације. Продор аустријске војске и устанак Срба око сеобе 1690. изазвали су терор татарских јединица на Косову и јужној Србији уопште. Дошло је до новог таласа исламизације, изазване прогонима и претњама о пресељењу, које је трајна пратиља свих народних побуна у турској држави од XIV века до њеног нестанка 1912. Према сведочењу Лазара Соранца 1588. албанско становништво је постало главни турски ослонац у продирању преко српских земаља. Обично се у литератури узима да је албанско насељавање Косова и делова у Србији и Македонији долазило њиховим лаганим освајањем планина, па се затим спуштају у плодне долине, како је то објаснио социолог села Сретен Вукосављевић (1965). Не треба ипак заборавити да то долази и одатле што су се Албанци све више сматрали повлашћеном нацијом у Османском царству. Након Велике сеобе Срба у Јужну Уграску 1690. долази до пацификације побуњеног подручја путем исламизације и прогона. За сто наредних година то је била перманентна појава. Католички бискуп из Скопља 1791. је тражио да се уведе молитва по црквама ''Ab albanesimus libera nos Domine''. Албанци се досељавају, па се и католици жале ''да су испунили и преузели целу Србију'', то јест њене традиционалне области на југу“. Даље, из горе поменуте књиге на страни 212: „Лекар Јозеф Милер (Joseph Muller) је 1838. рачунао да је у Пећком санџаку било 30.000 хришћана и 23.000 муслимана. И у Приштинском санџаку је претежна већина српска, док је у Призренском санџаку већина била муслиманска, али по језику је већина говорила српским језиком“.

Пред српско-турске ратове 1876-78, на Косову је живело око 63% Срба, око 33% Албанаца и око 4% осталих – (Екмечић). На основу онога што је објавио мајор Петер Кукуљ у Бечу 1871. године, на подручју Старе Србије живи 318.000 Срба, 161.000 Албанаца, Турака 2000, Влаха 10.000, итд. Владан Ђорђевић, ондашњи председник српске владе, у писму Стојану Новаковићу посланику у Цариграду пише „да је само у периоду од 1880-е до 1899-е у Србију побегло 60.000 Срба са Космета“. Спиридон Гопчевић пише да у Косовском, Битољском и Солунском вилајету, 1890-те године живи 2.880.420 становника, од тога 2.048.320 Срба, 231.400 Турака, 201.140 Грка, 165.620 Албанаца, итд.

Ипак, као показатељ да је у то време још све далеко од катастрофе показују турски пописи. Главнину становништва данашњег подручја Истока, мог родног града, (и целог подручја Косова и Метохије) према Скадарском дефтеру' из 1485. године, чине Срби. Има ту и тамо помена и о другим етничким припадностима. Тако у Ђураковцу има једна породица Влаха и у Белици једна породица Арбанаса. Према турским пописима из периода 1490/91 и 1520-1535, дакле скоро 160 година пре Велике сеобе, у Вучитрнском, Скадарском и Призренском санџаку било је између 2% и 4,6% муслимана. Док је у Дукађинском санџаку (Метохија) тај проценат износио 0%. 

Елем, нико њима не оспорава српско порекло. Међутим, они су га се одрекли и ту би прича требало да буде завршена. Могу они да каче заставе на Новом Брду колико им је воља (сама топонимија је против њих јер немају како другачије но тај стари град на албанском називају Novobërdë или Novobërda), да својатају Високе Дечане али им ништа не вреди док не одлуче да се врати народу у вери својих предака. Или, макар, када дају такве будаласте изјаве да буду прецизнији: „Док смо били Срби и хришћани то је био део нас и наше традиције“. Не може и паре и јаре: и мењамо веру и да нам остане од старе вере!

Чак и ако постоје две историје Косова и Метохије: српска и албанска – оне се у многоме и фундаментално разликују. Српска историја почиње са средњевековном државом, краљевином, царством, аутокефалном црквом - иза којих остају монументални историјски и верски споменици: Дечани, Пећка патријаршија, Свети Архангели, Богородица Љевишка, Грачаница, Ново Брдо, Звечан... Српска историја се наставља борбом за очувањем својих вредности, Марицом, Газиместаном, рађањем Косовског мита и Царства небеског, духовним опстанком и у ропству, које се огледа у народном стваралаштву, патњом, борбом, револуцијом и коначним ослобођењем. Уколико и постоји албанска историја Косова и Метохије, то је повест слугерањства свакој окупацији и туђину, то је историја конвертита, терора, то је традиција иза које није остао нити један материјални или духовни споменик, нити један мит – осим мноштва гробова. Не треба сметнути са ума: историјски, културни и верски споменици мухамеданске цивилизације су углавном турски.

Поред историје, нама у прилог иду и друге категорије: топонимија, турски пописи, катастарске књиге. Ми истичемо много више права у односу на Албанце. Док они истичу демографско право ми истичемо историјско право. Док они истичу демографско право ми истичемо историјске и верске споменике. Док они истичу демографско право ми истичемо државно-територијално право. Док они истичу демографско право ми истичемо међународно право. Док они истичу демографско право ми истичемо закон силе. Дакле, Албанци истичу само демографско право, чак ни то не комплетно јер је то право релативно кратке историје. А, ако смо код права силе, ни то право није њихово. Јер, ако су Американци применили то право према нама, оптужујући нас да смо хтели да силом решавамо проблем, па зар то исто нису учинили и они?! „Реално стање“ на које се данас многи позивају настало је из „реалне силе“ и као такво је неодрживо без сталног присуства исте.

      Историчар Милорад Екмечић сматра да је турско заузимање Новог Брда 1455. веома значајно за периодизацију српске историје. Радило се о граду који је био средиште Области Бранковића а која је покривала простор Косова и Метохије: „Опсада и заузимање Новог Брда је, по суду демографа Милоша Мацуре, представљао историјски значајан догађај какви су били пораз на Косову 1389, арапски продор у Шпанију и освајање Цариграда две године пре пада Новог Брда... Жртве које су уследиле су пропорционално биле веће него губитак становништва Византије и Балкана од 1340. до 1450. Од укупно шест милиона људи страдало је око милион и по, како је 1969. године процењивао Џ. Русел. У Новом Брду се број становника смањио за тридесет хиљада, младићи су одведени у јаничаре, а младе жене и девојке предате победничкој војсци. Од 599 села, 74 су била уништена. Прве вести под Турцима говоре да се најпре појединачно, почињу досељавати Албанци“ – вели Екмечић у књизи Дуго кретање између клања и орања, стр. 20.

      Што се тиче Високих Дечана чију је градњу започео Свети Краљ а завршио Душан Силни, овај потоњи је у свом Законику јасно написао:
„У селу где се заустави Влах или Арбанас, у том селу да се не заустави други који за њим иде. Ако се задржи на силу, да плати потку и што је испасао“.  

      Међутим, и пре тога, други српски владари у својим повељама помињу Албанце у сличном контексту. У књизи Димитрија Богдановића, Књига о Косову, на странама 30. до 33., наводи се низ сличних примера. Краљ Владислав у Врањинској повељи из 1242. године каже: „ни Арбасин ту нема зимовишта“. Краљ Милутин у својој повељи из 1300. године даје право Арбанасима да могу долазити на црквени панађур о храмовој слави Светог Ђорђа код Скопља, али под условом да плате таксу за то.

Кад већ поменусмо Скопље, Македонци (неки) уђу у цркву коју су саградили Немањићи и рачунају је као своју али Немањиће не признају. Ајде ми Срби да за свој прикажемо Нотр Дам, више дадосмо за њега ономад него сви остали што дадоше у српске цркве.

Око Милогораца је ствар најпростија: Свети Василије – Слава му и милост - решиће то питање на свој начин. Многог сумасишавшег је исцелио. Осим  уколико Милогорци не верују у његова чуда и његову моћ. А ако не верују - шта ће им онда Острог?!

ЗБОГ ЧЕГА СЕ СРБИ МЕЂУ СОБОМ МРЗЕ?!

Пише: Игор Ђурић

Уље на платну: Горан Пешић

Није можда ово време (а можда и јесте?!) када мржња међу људима доминира, већ је ово време када технологија омогућава да се та мржња (кроз ружну реч и још ружније дело) лако и масовно шири и буде брзо доступна. Иначе, људи ко људи, увек су се без разлога мрзели, макар исто колико и данас то чине.

Можда и грешим?!

Оно што ипак не могу да схватим јесте: откуд у људима толико порива ка мржњи и потреба за ружним речима и делима према потпуно непознатим људима, случајницима, најчешће?
       Откуд оволико негативне енергије, оволико зла, оволико нетрпељивости?

Откуд мржња по принципу „ништа лично“ када мржња једино може имати некаквог смисла уколико је индивидуална и из личних разлога? Једино се тако донекле може разумети.

Ширење мржње своје звездане тренутке доживљава експанзијом друштвених мрежа и њиховом доступношћу чак и функционално неписменим људима. Данас скоро свако може да отвори налог на фејсбуку, твитеру или блогу. И, углавном може да пише шта год хоће. Уколико на фејсбук ставите слику лепе али наге жене администратори ће вас блокирати али зато можете да сејете ружне речи и да ширите мржњу колико год вам је воља (уколико ни дирате свете краве политичке и родне коректности и наметнуте каноне екстремних левичара са запада). Дочим, ширење глупости је неограничено и пожељно.

Српски народ и грађани Србије данас не пропадају због економске кризе, Косова или беле куге: овај народ изједа међусобна мржња. Српски народ пропада јер много слуша и говори ружне речи, јер мрзи, чини се никад као сада. И то: мрзи се међу собом. Мрзи се због политике или места рађања, због висине плате или пензије, позиције у друштву, лепоте или интелигенције. Најчешће се Срби мрзе без икаквог разлога. Највише због власти! Мислим да данас ни један цивилизовани народ на свету нема у својим редовима толико само-међу-мрзитеља као што то имају Срби. Осим Руса: ту се води мртва трка.

Е, сад, да би ишли у корак са друштвеним мрежама и остали медији  не буди лењи: телевизија, новине! Свуда се сеје мржња. Ко год мисли другачије биће обасут мржњом и ружним речима. Ко има више медија тај више и мрзи. Мржње има посвуда и на другим местима: на улици, на плажи, на паркингу, у аутобусу, у цркви, у болници. Где год застанете и ослушнете чућете ружне речи пуне мржње. Скоро никад лепу.

Додуше, лепу реч ћете на српским медијима, мрежама, улицама или трибинама  чути о животињама, хомосексуалцима, Хрватима, Русима, Украјинцима или Американцима, чак и о Албанцима – само да Србин нешто лепо каже о другом Србину, комшији, рођаку, куму, колеги – то скоро никада нећете чути... Према непријатељима смо перверзно снисходљиви а наспрам непријатеља или моћних смо пуни „разумевања“.

У Србији се подједнако мрзе и они који су успели и они који су пропали, и богати и сиромашни, власт и опозиција. Најчешће мрзимо оне слабије од нас: који не могу да нам узврате. Кад више не знају шта да мрзе код себе и међу-собом, Срби се онда поделе: па једни кажу да више нису Срби и мрзе ове што су то остали, а ови им узвраћају истом мером. Чак и језик мржње, који је исти, називају другим именом.

Да будемо јасни: нећете чути лепу реч Србина о Србину уколико та реч нема цену, ако није продата и неће бити наплаћена, уколико није из користи или политике. Уколико није улизичка. Уколико није издајничка. Уколико није полтронска. Уколико није рајинска. У Србији су од Срба према Србину лепе речи резервисане само за моћнике на власти или за капиталисте који их плаћају.

Невероватно! Још нисам стао пред касом, шалтером, у реду за сладолед, а да не чујем макар неку ружну реч. Најчешће: много ружних речи. Па се после чудимо што се више не смејемо и не рађамо, и што бежимо одавде.

Србија је једина држава на свету у којој је дозвољено да чак и они који нису Срби а живе у Србији говоре ружно о Србима који живе у Србији и још због тога напредују и богате се. Имаш таквих битанги на тоне. Живе од српског зноја и српске крви а пишају по свему што је српско.

У Србији данас не можеш бити човек са именом и презименом. Можеш бити само  категорија коју ће неко мрзети и која ће некога мрзети: власт, опозиција, дошљак, староседелац, звездаш, партизановац, четник, партизан, грађанин, сељак, мушко, женско, запослени, пензионер, плавуша, црнка, верник, атеиста, леви, десни, интелектуалац, радник, професор, ђак... Чак и у оквиру саме „категорије“ мрзе се међусобно. Уколико, пак, ниси ништа од горе побројаног то те не спасава од мржње: мрзеће те и мрзећеш јер ти разлог није потребан и лако је доступан. Ипак, највише мржње се овде сеје према политичким неистомишљеницима и цивилизацијским тековинама.

Мржњом децу васпитавамо а после се чудимо што нису добри људи и што нас не воле као родитеље.

Мржња не може донети ничега доброга а више штете нанесе ономе који мрзи него ономе који је (о)мржен. Али: само штету доноси!

Оволико мржње и ружних речи – колико данас има у Србији – никоме и ништа не могу донети доброга! Ни мало: доброга! Само: зло! У памет се људи! Ко сеје мржњу, жњеће туђи гнев по себи! 

Зато, морамо у себи потражити васпитања, љубави, солидарности и трпељивости. Ако нађемо: успели смо!!!

Ружна реч није добра а без доброте нисмо људи. Ни звери. Јер звер не мрзи. У својим најближима (па онда концентрично и према свима) морамо гледати оне које не познајемо. Па уколико волимо оне који нам по правилу могу учинити највеће патње (јер нико не може да те повреди као твој најближи) а због чега би мрзели људе које никада нећемо срести и са њима разговарати?!

Лепа реч не кошта ништа – ружна реч нам душу разједа и чини нас физички ружнима.

Ајде, да прилагодимо целу причу српском менталитету: нема смисла волети некога кога не познајемо и без разлога али је глупо мрзети некога чак и са разлогом уколико је тај разлог бесмислен и имагинаран. 

Не требамо се на силу и без разлога волети али се морамо обавезно због менталног здравља нације: не-мрзети!!!
     

Останимо народ "бесплатног ручка"!

Пише: Игор Ђурић

Хоћу, дакле, о оном америчком идиотизму „како нема бесплатног ручка“. Па наравно да има. Можда нема код њих и то је њихов проблем али га је код нас било, јес' и биће (ако Бог да те се дозовемо памети и  не одемо тамо где смо кренули).

Бесплатан ручак ћеш појести код родитеља, деце, кумова, комшија, родбине, пријатеља, код другара који је успео у животу. Јешћеш га у Србији чак и када одеш на сахрану некоме. У кафани најчешће: кад те неко од горе побројаних части и хоће са тобом да се убије око тога ко ће платити. Појешћеш га у фирми, предузећу, канцеларији где радиш: кад колеге донесу остатке од славе или часте рођење сина. На још сто начина можеш појести бесплатан ручак у Србији а да ти нико и ништа не тражи заузврат. Може се само наљутити ако одбијеш.

Истина, у Америци, и на западу, то је тешко изводљиво. Јесте, ако забасаш на неки казан Војске спаса али и тада није џабе: уваљују ти неке преправљене библије. Има и за Дан захвалности кад пострадавају ћурке у част пострадавања Индијанаца. Испада да у Амeрици има бесплатног ручка само у тамошњим затворима. А није баш тако. Има и тамо људи, јео сам, пио са њима, частили су, частио сам, и никада нису тражили да им вратим и платим ручак којим су ме частили (руку на срце, дружио сам се искључиво са Италијанима и Ирцима). Има Божића и празника. Можда би тога било и више да имају времена за себе и друге.

Дакле, где је још остало породице, пријатељстава и људскости: има и бесплатних ручкова. Па код нас је до скоро практикована институција „путника намерника“ где су се храна и конак давали непознатим људима и бесплатно.

Може и овако: то да нема бесплатног ручка јесте и протестантска филозофија и пракса. Где се породица држи на окупу, као код католика, православаца или муслимана – тог ручка још увек има.

Они су хтели да кажу нешто друго али пошто немају народних умотворина у виду поезије, прозе, загонетки, питалица или изрека, нису то баш најсрећније дефинисали. Код нас та мудрост, синтагма, изрека гласи:

„Што не платиш на мосту - даћеш на ћуприји“.

И то је тачно: што човек својим деловањем задужи кад тад мора да плати, он или неко његов. То се пре свега односи на чињење или нечињење.

„Како сејеш тако ћеш и да жањеш“.

„Ако си лоше чинио – лошему се надај“.

Видите колико су то дубље мудрости у односу на ону која се односи на кркање и плаћање?! Код нас Срба све то поприма некакве метафизичке и философске димензије и мање се односи на материјално а више на духовно. Мање се гледа у себе а више около себе. Гледа у сутра а не у сада. Гледа у друге а не у себе. То је код нас етичко питање и дилема а не прорачун колико ће нас пара коштати бесплатни ручак. Па чак и ако треба да нас кошта ми гледамо како да цехови дођу нама а не нашим потомцима.

Богат си онолико колико си потрошио, колико си дао, колико си људи нахранио и дочекао. Разлика између нас и њих је управо на том бесплатном ручку и ми треба да инсистирамо на тој разлици. Има бесплатних ручкова, биће их за Ускрс, Божић, па за кућевне свеце, па кад крену крштења и свадбе, биће их без икаквог повода и разлога. Схватате ли разлику?! Не само да има код нас (још) бесплатног ручка него се здраво увредимо уколико нам нико не дође на њега, уколико немамо гостију, уколико седимо и једемо сами. Чик, ако смеш, не пробај од свега кад одеш код бабе и деде на Божић или одбиј дар (поклон) на крају кад кренеш кући?

Оно што је тамо инцидент овде је правило (колико ће још тако бити – питање је?!). Проблем је што тамо скоро да нема разлике између „својих“ и „туђих“ – сви су ово друго. Зато и нема бесплатних ручкова. Знам, неко ће сада рећи, да се притом мислило на бизнис и пословне ручкове а не ово о чему ја говорим – па тек смо их ту прешли: код нас се рачуна да си успео у животу када добијеш могућност за такозвану „репрезентацију“ и дан данас је Србину слађе да поједе (и части друге) ручак о трошку државе или предузећа („не једем ја због себе, Сладђо ћурко, већ због предузећета“) – него леба да једе.

Ово последње и нема баш смисла, јел' да?!

И, зато:

Пиће за целу кафану!

Магарац се зовем, Бебо душо, магарац!

Пише: Игор Ђурић

Не тако давно и не тако далеко, у једној земљи не тако страној, која се звала Србија, постојао је обичај да се на конак (преноћиште) примају путници случајници и намерници. То су углавном били путници добро-намерници. Како је систем вредности крајем осамдесетих почео да се срозава,  тако се угасио и тај обичај. Што од неповерења, што од чињенице да у сеоским и планинским областима где се тај обичај највише примењивао више скоро и да нема људи. Куће су празне па можеш да спаваш где ти је драго. А, најзад, више није било ни добронамерних путника намерника. Почели смо да капије мандалимо локотима од п'о киле и да стављамо натписе: „Чувај се пса“. Уместо путника случајника и намерника почели су да нас посећују разбојници и да нас убијају због вере или новца.

Не тако често, али се догађало, да видите непознатог човека на капији. Обично у селима и паланкама, највише у брдско-планинским пределима. Назове тај „добар дан“ домаћинима и приупита „може ли се унутра?“. Кад га ови пусте, он уђе и представи се: ко је, одакле је, где је пошао. Почесто се позове и на неку препоруку: „Казао ми тај и тај, да вам се јавим ако ми што-год затреба“. Међутим, најчешће су то потпуно непознати људи који су послом или морањем кренули на пут па их је ноћ затекла баш код ваше куће.

Прво му домаћица принесе бокал и пешкир, да опере руке и умије се. Онда се уђе у кућу. Домаћин послужи ракију, жена спрема вечеру која ће бити од најбољег што се има. Деца се смејуље иза ћошка. Боље организовани путник намерник има код себе сто грама кафе и кесу бомбона. Макар јабуку коју. После се вечере остане у причи до касних сати, прича се о послу и траже се заједнички познаници. Госту случајнику се намести гостинска соба, на кревет се стави чиста постељина, увек по мало мемљива и влажна, са ормара се мирисом чује дуња.

Ујутро ће гост бити послужен водом и слатком, ракијом и кафом, доручком и замотуљком да му се нађе мало уз пут, да заложи. Кад изађе у ходник и почне да се обува, приметиће да му је домаћица очистила цокуле или опанке. У већини случајева више се никад не види са својим домаћинима. По некад се роди пријатељство и врати се неком услугом. Ретко се дешавало да гост учини зло домаћину, или супротно. Данас би се тако нешто ваљда подразумевало.

Наш народ не би био то што јесте да све на пребаци на шалу и спрдњу. Тако је настала и она чувена пошалица о попу путнику намернику. Кад се попа повечерао и налио вином, домаћица га питала:

- Оче, 'оћете да спавате са Бебом у топлој соби или сами у хладној?

„Ма куд ћу са бебом, да плаче целу ноћ и да ме на крају попиша“ – мисли се попа. И одабра хладну собу али да спава сам.

Прође ноћ, испавани поп задовољан својим избором изађе у обор да се умије и спрема за пут. Водом га посипа и пешкир му држи једро девојче, лепотица права, од природе обдарена свуд 'де треба.

- Како се зовеш дете? – пита поп.

- Беба ме зову оче, а вама како је име? – проговара сочним уснама, ко да грлица поје, млади пупољак.

- Магарац се зовем, Бебо душо, магарац – одговори разочарано слуга божји.

Шала је једно а збиља друго. Људи су били путници намерници а понекад би водили са собом коња или магарца. И животиње би биле подмирене редно и како треба, у штали заједно са домаћиновом марвом. Данас ни људе не подмирујемо, осим злом.
        *

У јуначко дело искоракну углавном они ћутљиви, из ћошка, што нису певали, викали и бусали се у груди јуначке. У хероје се изроде највише они који су ћутке пролазили поред вас, који су поштено одрађивали своје страже и редовно чистили спаваоне и клозете, они који се нису китили борбеним прслуцима, панцирима и скупим „рејбанкама“, они што су титовку натицали до ушију као шајкачу а вунене чарапе су им вириле из војничких чизама. Они су храбро гинули, ћутећи, сматрајући да не чине ништа посебно. Прескакале су их почасти, ордење су добијали они који су преживели а преживели су јер су чували дупе, што су певали али нису јуришали, што су били јаки на речима а слаби на делима.

*

Не постоји народ пре појединца. Постоји прво појединац и његово право да буде слободан и независан од руље па тек онда у тој слободи скуп појединаца који чине заједницу, народ. Ако је појединац слободан онда и народ има могућност да живи у слободи и сигурности. Треба се борити за права појединца а не народа. Јер се често у „слободи“ народа крије не-слобода за појединца. Народ је руља која зна да часне припаднике прогласи издајницима а хуље и протуве народним херојима.

Кад неко каже да су му интереси народа на првом месту: лаже и лош је човек. Уопштавањем својих тежњи тај конкретизује своје потребе. Прво чини јавно, друго ''у себи''. Интереси личне слободе су најискренији и најпоштенији интереси. Ко се бори за то - он се бори и за остали народ. Ко се бори за своју слободу тај ће изборити слободу и другима. Треба се борити за право на прву љубав, на глупост и памет, за избор где ће неко бити сахрањен (кад већ не може бирати где ће бити рођен), треба се борити за изгажену травку и пијано тетурање низ улицу, најзад, треба се борити и изборити да можеш да будеш сам и да гајиш своју мисао ма колико била погрешна и различита од опште наметнуте. Кад се избориш за горе наведено - изборио си се за слободу народну.

Дај нешто веселије!

Пише: Игор Ђурић

Када у малој варошици, далеко у провинцији, стигне позориште из престонице сви се узбуде. Обично дођу са представом која није у никаквом погледу захтевна, да тезгаре (мале плате, итд.) некада и по две-три представе дневно у различитим местима. Глуме без икаквог ентузијазма, механички, користећи се најјефтинијим глумачким триковима. То су обично глумци којима тренутно не иде баш најбоље, похабани, олињали, који су на почетку или заласку каријере. Свакако нису ''прва лига''. Ипак, неколицину варошана је више од осталих узбудила чињеница да богиња Талија стиже у њихове крајеве: професора књижевности, доктора који је студије завршио у престоници, пар добрих ђака чланова литерарне секције, председника суда. Други су ту из чисте знатижеље да уживо виде некога кога су гледали на телевизији те да на тај начин разбију учмалост и провинцијску монотонију.

Професору и судији је стало до тога (више стало) да се они допадну ''позоришту (и покажу у што бољем светлу као људи од укуса) него што мисле да глумци треба, без обзира где су, да дају све од себе. Па се љуте: ''забога, зар са малом децом у позориште?!''; ''тишина тамо!!!''; ''гле, онај одлази?!''. Кулминацију свог незадовољства доживе када припити варошки ђилкош незадовољан оним што добија за новац који је дао за карту викне: ''дајте нешто веселије!!!''. Погнуте главе, најеђен и осрамоћен, иде кући стари професор после завршетка представе. Само себи у браду мрмља: ''Боже, где ја то и са киме живим?!?''. У то исто време, из кулиса, глумци се са менаџером свађају око поделе новца.

*

Читајући Солжењицинов Архипелаг Гулаг враћам се на неке мисли о менталитету глупости и кукавичлука. Сваки тоталитарни систем почива на тим темељима. Глупаци су ту да му служе и буду извршиоци и џелати, а кукавице да слушају и раде за систем и ове прве. Ако се који паметан и храбар нађе, онда је дужност ових других да га поткажу а оних првих да га у име система утамниче и умлате (по могућству, јер никада не успеју до краја ма колико сурови и примитивни били а доказ томе је и књига коју читам). Тоталитарни систем не може успети ако нема људи који потказују колеге на послу, који се учлањују у партије да би доакали другима, који слепо слушају вођу без поговора или критичког осврта, који бране режим од сопственог народа и деце. Без сикофаната и достављача који пишу тајне петиције и пријаве противу својих сарадника, не би постојао ни Стаљин са Гулагом, ни Тито са Голим отоком, ни Хитлер са концлогорима, ни Хашки трибунал са Шевенингеном. Без таквог менталног склопа ни један диктатор, нити један окупатор, не могу себи наћи слуге међу народом којег тлаче и поробљавају.

*

И ако би шта сметало човеку који хоће жену: то је равнодушност. Мржња је ''боља'' од равнодушности. Мржња је осећање, може да проистекне из љубави, најчешће из неузвраћене љубави, или неутемељене, па самим тим и неоствариве. Колико сте се пута осећали ништавно и понижено када би каква жена за коју сте били заинтересовани била потпуно равнодушна према вама? Колико пута сте били увређени када се лепа жена или каква личност до које би могло да вам буде стало, док се, дакле, неко од њих поздравља куртоазно са вама, уједно и гледа ''кроз вас'', не примећује вас и мисли на нешто сасвим друго?! Кад вас, пак, таква жена мрзи или исказује мржњу (што није увек исто) а да јој ништа нажао нисте учинили пре тога онда имате основане разлоге надати се, да: или ће вас волети, или вас је волела. Равнодушна није, има, дакле, некаквих осећања према вама.

*

Јео, пио, оговарао: српски се понашао. Оговарао, јео, пио: прави Србин био. Пио, оговарао, јео: баш како сам хтео.