Пише: Игор Ђурић
У једној емисији на телевизији некој, сада већ надалеко чувени Шешељ је изгрдио присутне у студију због употребе назива Бахмут за град у Русији (Донбас) говорећи „да Срби и Руси тај град називају Артјомовск а да Украјинци употребљавају назив Бахмут“.
Дочим, Срби који су досељавали те крајеве
крајем XVIII века нису ни могли чути другог имена за место
где је некад Петар Велики направио тврђаву осим: Бахмут.
Иначе, неко је негде први поменуо ту теорију
(заверу) о имену тога градића и она је здушно прихваћена у нашем медијском и
јавном простору: пријатељи Русије се труде да то место зову Артјомовск а непријатељи
Русије кажу Бахмут. А пошто је то место месецима актуелно због рата у Украјини
онда се свакодневно мора поменути на хиљаде пута.
Међутим, ни једни, ни други, осим наратива и
идеологије немају појма о чему се ту ради. Није ни чудо: десетине и десетине
некаквих аналитичара, стручњака и ко зна чега још, дефилују на телевизијама и
интернет порталима говорећи о рату у Украјини и скоро да ништа нису погодили или
тачно казали. То је углавном навијачко или политичко иступање и теорије које ни
пас с маслом не би појео.
На месту данашњег Бахмута почетком XVIII века Петар Велики је наредио изградњу тврђаве у којој су касније били смештени козаци (и вазда су тамо дизали некакве побуне). На том истом месту Бахмутске тврђаве Срби су касније изградили шанчеве и насеље под именом Бахмут. И то је вероватно најправилнији назив тога насеља ако се држимо топонимије и историје. Ово насеље је преименовано у Артјомвск (Артемивск) 1924. године, после Октобарске револуције, која и створила Украјину овакву каква је данас и која представља проблем не само Русији него и светском миру. Тако да се ја не бих баш држао тога.
Дакле, ствар је проста: топонимија нам много говори
и уз помоћ здравог разума, мало историје и књижевности може нам много помоћи.
Бахмут је у једном периоду био седиште
Славеносербије (Славяносербия) а касније је
био у саставу Азовске губерније. Та област је административно постојала кратко,
била је део крајине (границе) у одбрани од турских напада али је ширењем Русије
престала потреба за њом (из истог разлога су се ти исти Срби и повукли из
Аустријског царства). Област се налазила на обали реке Доњецка, између река
Бахмут (Бахмутка, Бахмутовка) и Лугањ.
Ако су реке Доњецк и Лугањ касније крстиле и дале
имена областима Доњецка и Луганска, заиста не видим разлог да река Бахмутка не
дадне име насељу Бахмут, граду кроз који протиче и којој нико, мисли се на реку, није мењао име. Гледајући
стару и ново топонимију и топономастику јасно је да се тај крај некада звао
Бахмут. Поготово што се у близини и данас налази село Бахмутскоје.
Поред тога, кроз историју па све до новијег
времена, многе институције и организације носиле су префикс Бахмут у својим
називима: Бахмутски козачки пук, Бахмутски хусарски пук, Бахмутска тврђава,
Бахмутски универзитет, Бахмутски округ, итд.
Милош Црњански у својим Сеобама помиње искључиво Бахмут и Бахмутску провинцију. Ту
долазе његови Исаковичи (неки до њих) после селидбе у Русију, па самим тим, на
једном месту вели: „Према протоколу
швапсквартере Исакович се одселио из Кијева, у Бахмут, седамнаестог новембра,
године 1753, на дан Григорија Чудотворца“.
Црњански, даље, на крају исте књиге пише: "Кад је, године 1862, вршен у Русији попис становништва у Херсонској губернији, нађено је још ХИЉАДУ душа, које су тражиле, да се запише да су они: сербски! Да им се запише, кад умру, да су том национу припадали и срцем својим били одани.... Кад је тај попис становништва вршен, године 1900, није нађен, сербски, НИКО!... Ако неко данас, чак и данас, узме у руку географску карту те земље, у коју су ти исељеници сахрањени, у мору руског народа, наћи ће на карти, близу Миргорода, име места: Мартонош!... На реци Ингул, наћи ће: Панчево. Наћи ће и једну Суботицу! И један Надлак!".
Дакле, прве ровове (шанчеве) у Бахмуту су
ископали Срби под командом генерала Прерадовића. Ето ровова и шанчева и до дан
данашњег у Бахмуту, како год град називали: шанац остаје шанац, неко га брани
други га напада. И те зграде које су углавном срушене данас у Бахмуту имају у
својим темељима српског зноја и жеље Срба да се скрасе у новој земљи започну
нови живот. Интересантно је подвући да је пре насељавања у ове крајеве велика концентрација Срба на овим поднебљима била у Кривом Рогу, које је словило као транзитно место.
Ти ровови, шанчеви, канали или јарци (јарак) су
остали у именима многих насеља у ближој или даљој околини као наставак јар
или брод:
Макаравој јар, Часов јар, Красни јар (некада центар Хусарског пука генерала
Шевића), Жолтиј јар, Харашои брод (јар), Бабин јар (место где су немачки и
украјински нацисти 1941. године за само два дана убили 35.000 Јевреја и руских
заробљеника).
Јар може бити да је настала од речи јарак (можда,
нисам сигуран) а брод је настао од турске речи брод – место где се прелази река. Отуд називи
насеља и градова и на нашим поднебљима Славонски Брод (који се некада звао
Деспот Брод по деспоту Ђурађу Бранковићу), Кокин Брод, Стари Брод. У околини Лазаревца, Колубара се
прелазила на месту Белом Броду код Ћелија. У Истоку, испод самог рибњака било
је место Брод где смо се купали и прелазили реку.
Дакле, велики део насеља из тог подручја вуче
корене из татарског, турског или српског језика. Срби су тада често давали
новонасталим насељима имена градова и насеља одакле су дошли: Глина, Смедерево,
Сента, Сланкамен, Бечеј, Глоговац, Вуковар, Земун, Суботица, Панчево, Вршац...
Само име Бахмут може вући турске корене и по
неким тумачењима реч бахмат значи: кратки степски коњ. На сличан начин је лева притока Доњецка добила
назив пастув – Жеребец. Неки говоре да је настао од турског личног имена Махмут
(Бахмут) пошто је на исти начин и река Ајдар добила име такође по турском
личном имену.
Ако би због турског корена требало мењати имена градова или других појмова и назива, онда би ми Срби (попут Руса) били у великом проблему. Остали би смо без улица, ловишта, паркова, шницле и нашег великог Вожда: Карађорђа! Ово је само један пример а можемо их наћи на стотине и хиљаде.
Остали би без Беле Паланке, Смедеревске Паланке или Бачке Паланке. Јер Паланка на турском значи: редута (палисада). Код Феликса Каница, у његовој књизи „Србија“, налази се опис значења речи паланка, он цитира грофа Шметауа-а који каже: „Паланке се обично подижу на граници или на главним путевима близу градова или села. Чини их квадрат окружен ровом или дебелим палисадама, готово до врха засутим земљом. У средини се побочно налази зидана или дрвена кула, која има улогу осматрачнице или последњег уточишта...“.
Такво је то руско поднебље било: турбулентно. Испресецано путевима ратова и освајача, натопљено крвљу, а, опет, од Бога дато: богато плодном земљом, водом, рудама. Судбина многих насеља која су ратовима и инвазијама мењале господаре или окупаторе јесте да се мењају имена насеља, река, шума и равница (види овде Топономастика Истока). Бахмут је био исте ''среће'' (као и многа насеља у том делу Русије, па и српских земаља): био је прво Бахмутска тврђава, па Бахмут који су Срби изградили, па совјетски Артјомовск, па украјински Бахмут, а, сада, како ствари стоје, после овога рата зваће се Вагнер!
